Pametne tehnologije postale su neizostavni deo savremenog života. Donele su olakšanja, ali i nova pitanja o bezbednosti, privatnosti i mentalnom zdravlju. Algoritmi danas prepoznaju emocije i predviđaju ponašanje ponekad preciznije nego što ljudi razumeju sami sebe. Virtuelna realnost omogućava bezbedno suočavanje sa strahovima, dok se iz senke alternativnih pokreta u medicinsku praksu vraća regulisana upotreba psihodeličnih supstanci.



Psihoterapija se menja, ali ostaje pitanje: da li tehnologija leči ili samo otvara nove ranjivosti?







<h2 class="wp-block-heading">Veštačka inteligencija kao psihoterapijski savetnik</h2>



Većina ljudi odavno koristi aplikacije praćenje fizičke aktivnosti, spavanja, disanja ili pulsa, a platforme za psihoterapiju olakšale su pristup brizi o mentalnom zdravlju. <a href="https://www.selfnest.com/blog/psihoterapija/online-psihoterapija-i-njene-prednosti">Teleterapija</a> omogućila je da <a href="https://app.selfnest.com/register?_gl=1*fl68yq*_gcl_aw*R0NMLjE3NTQ1MDg2ODYuQ2p3S0NBanctc3ZFQmhCNkVpd0FFelNkcmhsd21Ua1hmVzdXOGNDR0c3dmVYUXB0bmpyc1VGX2I1bVZBZnBJV3RQTkUzUVpySC1nOWx4b0MyWkFRQXZEX0J3RQ..*_gcl_au*NzE1MTAzMzI1LjE3NTM2OTAzNzA.*_ga*NjgzMjYzMDguMTc0NTkxMjEwNw..*_ga_JPBYYSY42B*czE3NTUxMDQ4MTMkbzk1JGcxJHQxNzU1MTA0ODQ5JGoyNCRsMCRoMA..*_ga_3YYRFWE57F*czE3NTUxMDQ4MTMkbzMyJGcxJHQxNzU1MTA0ODQ5JGoyNCRsMCRoMA..">sa psihoterapeutom razgovaramo</a> bilo kad i bilo gde, a alati bazirani na veštačkoj inteligenciji nude incijalne procene i personalizovane planove terapije.



AI sistemi koriste:



<ul class="wp-block-list">
<li>neurološke i bihevioralne podatke</li>



<li>obrasce govora i pisanja</li>



<li>digitalne tragove koje ostavljamo na internetu</li>
</ul>



Chatbot-ovi nude emocionalnu podršku u realnom vremenu, dok sofisticiraniji algoritmi analiziraju govor, tekst i mikroekspresije kako bi detektovali rane znakove <a href="https://www.selfnest.com/blog/sta-je-depresija-koji-su-simptomi-i-kako-je-prevazici">depresije</a>, <a href="https://www.selfnest.com/blog/sta-je-depresija-koji-su-simptomi-i-kako-je-prevazici">anksioznosti </a>ili bipolarnog poremećaja.



MIT Lab je objavio da je analizom jednog minuta govora moguće prepoznati veliki depresivni poremećaj (MDD) sa tačnošću većom od 80%.



AI alati koriste se za samopomoć, emocionalnu regulaciju i preventivne intervencije. Da su ljudi hrabriji pred tastaturom nego u životu, potvrđuje i chatbot sa kojim ljudi sve češće dele svoje probleme i <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/sta-je-strah-a-sta-fobija">strahove</a>, što otvara prostor intimnosti i slobode onima koji se ne bi otvorili pred drugom osobom.



Studije pokazuju da AI alati mogu kratkoročno smanjiti simptome <a href="https://www.selfnest.com/blog/anksioznost-sta-je-koji-su-simptomi-i-kako-se-prevazilazi">anksioznosti</a> i <a href="https://www.selfnest.com/blog/sta-je-depresija-koji-su-simptomi-i-kako-je-prevazici">depresije</a>, a u SAD-u je prvi put odobrena digitalna terapija protiv depresije u vidu aplikacije, sa pozitivnim efektima na neuroplastičnost*.



* Neuroplastičnost je sposobnost mozga da menja strukturu i funkciju kroz iskustvo, učenje i emocionalna stanja.







<h2 class="wp-block-heading">VR terapija: Putovanje kroz traume</h2>



Virtuelna realnost odavno je prevazišla gejming. U psihoterapiji se danas koristi za tretman:



<ul class="wp-block-list">
<li>fobija</li>



<li>posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP)</li>



<li>socijalne anksioznosti</li>
</ul>



Umesto realne izloženosti, VR omogućava kontrolisano i bezbedno suočavanje sa <a href="https://www.selfnest.com/blog/sta-je-strah-a-sta-fobija">strahovima</a>. Terapeut može u realnom vremenu prilagođavati intenzitet iskustva – pojačavati ili smanjivati stimuluse u skladu sa emocionalnom regulacijom klijenta.



Cilj nije retraumatizacija, već stvaranje novih, neutralnih ili pozitivnih memorija u kontrolisanom okruženju.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="576" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-1024x576.png" alt="" class="wp-image-688" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-1024x576.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-300x169.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-768x432.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-1536x864.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1.png 1920w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h2 class="wp-block-heading">Performans rituali koji menjaju um</h2>



U tehnološkim centrima poput Silicijumske doline, Berlina i Tel Aviva, paralelno sa razvojem inovacija raste interesovanje za mikrodoziranje psihodelicima. Subperceptivne doze LSD-a ili psilocibina koriste se sa ciljem povećanja fokusa, kreativnosti i emocionalne stabilnosti.



Ipak, naučni dokazi ostaju neubedljivi. Meta-analiza iz 2024. godine pokazala je da mikrodoziranje nema statistički značajan efekat na raspoloženje ili kognitivne funkcije, a uočeni efekti se pripisuju placebo fenomenu.



<a href="https://www.selfnest.com/blog/sindrom-sagorevanja">Sagorevanje (burnout)</a> i dalje ostaje dominantan problem, dok se psihoterapija pokazuje kao najpouzdaniji dugoročni alat očuvanja mentalnog zdravlja zaposlenih.



<h2 class="wp-block-heading">Psihodelici u kliničkim rukama</h2>



Za razliku od mikrodoziranja, klinička upotreba psihodelika* u strogo kontrolisanim uslovima pokazuje merljive rezultate. Istraživanja na institucijama poput Johns Hopkinsa, Imperial College London i MAPS-a ukazuju na efikasnost psilocibina i MDMA-a u lečenju:



<ul class="wp-block-list">
<li>teške depresije</li>



<li>PTSP-a</li>



<li>egzistencijalne anksioznosti kod terminalnih pacijenata</li>
</ul>



Ključ terapije nije supstanca, već psihoterapijski okvir, odnos i proces integracije. Psihodelici nisu lek sami po sebi, već potencijalni katalizatori dubokog terapijskog rada.



*Upotreba psihodeličnih supstanci u lečenju psihičkih bolesti ima bogat ali kontroverzan istorijat. LSD-a i psilocibin davali su obećavajuće rezultate u tretiranju depresije, anksioznosti i bolesti zavisnosti, tokom kliničkih istraživanja ‘50-ih i 60-ih godina. Zbog političkog pritiska, stigmatizacije i zloupotrebe u rekreativne svrhe, istraživanja su obustavljena i njihova upotreba zabranjena, dok se početkom 2000-ih, interesovanje za terapijsku upotrebu psihodelika vratilo u medicinske institute.







<h2 class="wp-block-heading">Digitalni put ka svesti: AI psihoza i druge opasnosti po mentalno zdravlje</h2>







Pojam AI psihoza još nije zvanična dijagnoza, ali se sve češće koristi za opis negativnih psihičkih efekata dugotrajne ili intenzivne interakcije sa veštačkom inteligencijom i može uključivati:



<ul class="wp-block-list">
<li>iskrivljena uverenja (da AI ima svest ili emocije)</li>



<li>pogoršanje postojećih mentalnih stanja</li>



<li>gubitak osećaja realnosti</li>



<li>emocionalnu zavisnost od chatbot-ova</li>
</ul>



Problem je u načinu komunikacije jew AI sistemi često potvrđuju korisnikova uverenja umesto da ih ospore, što kod ranjivih osoba može produbiti psihopatologiju.



Od poslovnog asistenta i ličnog trenera, preko emotivnog saputnika, sve do vodiča kroz psihodelične sesije, nove metode podražavaju stare poznate ranjivosti u novim okolnostima.







<h2 class="wp-block-heading">Psihoterapija budućnosti: spoj inovacija i empatije</h2>







Savremeni pristupi mentalnom zdravlju sve više integrišu:



<ul class="wp-block-list">
<li>mindfulness</li>



<li>somatske metode</li>



<li><a href="https://www.selfnest.com/blog/srdana-sijan-rad-na-sebi-je-najbolji-poklon-koji-mozemo-dati-i-sebi-i-svetu">rad sa telom</a></li>



<li>nutricionističku podršku</li>
</ul>



AI i VR mogu postati korisni alati u proceni, pripremi i integraciji terapijskog procesa, ali ne mogu zameniti ljudski odnos. Ono što leči ostaje isto: empatija, poverenje i sigurnost.



Tehnologija može pomoći, ali <a href="https://app.selfnest.com/register?_gl=1*osdx7r*_gcl_au*NzU5ODAxMzkxLjE3NjIxMDMwNTMuNDA0MDkzMTM3LjE3NjIxMDMwNTkuMTc2MjEwMzA4MQ..*_ga*NjgzMjYzMDguMTc0NTkxMjEwNw..*_ga_JPBYYSY42B*czE3NjY0NzU0MTckbzI0NiRnMSR0MTc2NjQ3NTgxNCRqNjAkbDAkaDA.">suština psihoterapije i ključ dobrog zdravlja</a> ostaje isti, autentičan odnos, prema sebi i drugima.

Tehnologija i mentalno zdravlje: AI, VR i psihodelici

Strah nam govori &#8211; “Nisi dovoljno bezbedan. Određena situacija ugrožava tvoju fizičku ili mentalnu stabilnost.”



Bes nam govori &#8211; “Neko je prešao tvoju granicu, uradio nešto što nije u skladu sa tvojim vrednostima, ugrozio tvoju bezbednost ili prava, ili te sprečio da postigneš nešto što ti je važno.”



Tuga nam govori &#8211; “Doživeo si neprijatnost, neuspeh, gubitak, ili si se našao u situaciji na koju ne možeš da utičeš.”



Radost nam govori &#8211; “Doživeo si prijatno iskustvo, nešto što hrani tvoju dušu, želje i očekivanja, pokreće te i čini da osećaš zadovoljstvo i ushićenje.”



Iznenađenje nam govori &#8211; “Doživeo si nešto neočekivano, nešto čemu se nisi nadao i što izlazi iz okvira tvojih uobičajenih pretpostavki o svetu i životu.”



Gađenje nam govori &#8211; “Doživeo si nešto štetno ili toksično (bilo da je reč o hrani, osobi ili nečijem ponašanju), izazivajući telesnu reakciju odbijanja i potrebu da se od toga udaljiš.”







<h3 class="wp-block-heading">Kako nas usmerenost na svet udaljava od kontakta sa sobom?</h3>



Biologija je čoveku, pored složenog fiziološkog i metaboličkog sistema, podarila sjajan spektar emocija koje pomažu u preživljavanju. Njihova funkcija je regulativna, a potom i preventivna, jer omogućava realizaciju brzih reakcija koje spašavaju život i pre nego što čovek uspe da razume šta se u kom trenutku desilo.



O emocijama se mnogo priča. Objašnjavamo ih, bavimo se njihovim trajanjem, sistemima regulacije, njihovim mehanizmima, ali koliko ih zaista razumemo? Zašto su tu, čini se, i nije toliko važno, sve dok znamo njima da upravljamo. Ako smo <a href="https://www.selfnest.com/blog/kako-kontrolisati-svoj-bes">ljuti</a>, udaramo jastuke ili dišemo duboko. Ako smo tužni, čekamo adekvatan trenutak da se isplačemo ili to ne radimo uopšte. Ako se radujemo, biramo da to bude tiho i u sebi, jer “ko zna šta će sutra biti”, a ako nam se nešto ne sviđa, “čuvamo se” <a href="https://www.selfnest.com/blog/zasto-people-pleaser-brzo-izgara-na-poslu">ćutanjem</a>, umesto da to otvoreno iskomuniciramo.&nbsp;



<a href="https://www.selfnest.com/blog/ekranizacija-kod-dece-uticaj-ekrana-na-razvoj-deteta-i-kljucne-preporuke-za-roditelje">Ekrani</a> su popularan alat za skretanje pažnje sa emocionalnih trigera. Neprijatno ti je? Pogled prebacuješ na ekran. Dosadno? Bacaš se na skrolanje ili igricu. Osetiš nalet <a href="https://www.selfnest.com/blog/usamljenost">usamljenosti</a>? Gledaš video nekog stranca koji ti objašnjava zašto si usamljen; stičeš utisak da te neko razume, da si povezan sa svetom, a to je zapravo algoritam koji ti preporučuje ono što želiš da čuješ.



Umirujući i zaustavljajući biološki sistem koji nam šalje važne poruke, mi se, umesto da se osećamo bolje, zapravo udaljavamo od sebe. Prilagođavamo se svetu i standardima koje nam servira &#8211; gledamo kako drugi žive savršene živote, primamo poruke kako naš nije dovoljno dobar, ulazimo u začarani krug samokritike i gubimo kontakt sa onim što nam je zaista važno.







<h3 class="wp-block-heading">Zašto je adekvatna edukacija o emocijama i osećanjima važna?</h3>



Suštinski, nema ništa loše u edukaciji na društvenim mrežama ukoliko znamo koga slušamo i zašto baš njega biramo. U moru opcija, postoji i relevantan, fakultetski obrazovani kadar ljudi, doktori, profesori, ali i <a href="https://www.selfnest.com/blog/selfnest-psihoterapeuti">sertifikovani terapeuti</a>, koji pomažu da razumemo zašto nas je neki kolega toliko <a href="https://www.selfnest.com/blog/kako-kontrolisati-svoj-bes">razljutio</a>, umesto da mu “nalepimo” dijagnozu, a sebe ostavimo u <a href="https://www.selfnest.com/blog/anksioznost-sta-je-koji-su-simptomi-i-kako-se-prevazilazi">anksioznosti</a> i uskladištimo još jedan grč u stomaku, verujući da smo dobro “izregulisali situaciju”. 



Dakle, pre regulacije ide odluka, pre odluke razumevanje, a pre razumevanja, kvalitetan izvor informisanja i edukacije.&nbsp;



Cilj nije izolovati se od sveta, već razviti i znati održavati kritičko mišljenje. Zdrav primer bila bi svesna selekcija onoga što biramo da čitamo, slušamo i delimo sa drugima.



<div class="schema-faq wp-block-yoast-faq-block"><div class="schema-faq-section" id="faq-question-1781099380011">Šta su EMOCIJE? Emocije su brze, automatske i kratkotrajne telesne i mentalne reakcije na nadražaje iz okruženja ili posledica našeg unutrašnjeg sveta. One trajnu nekoliko minuta, ukoliko ih pustimo da prođu kroz nas na telesnom i mentalnom nivou. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1781099436651">Šta su OSEĆANJA? Osećanja su reakcije doživljene emocije. Kada svesni um obradi emociju i spoji je sa sećanjima, uverenjima, vrednostima i stavovima, nastaju osećanja. Na primer, tuga je emocija, telesni i mentalni proces na koji možemo reagovati nizom osećanja: patnjom, razočaranjem, nedostajanjem. Ova osećanja mogu trajati mesecima, pa i godinama, u zavisnosti od toga koliko se njima bavimo. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1781099515842">Šta je EMOCIONALNOST? Emocionalnost je naš psihološki kapacitet. Opšta snaga ličnosti i sklonost ka emocionalnim reakcijama.  </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1781099543412">Šta je EMOTIVNOST? Emotivnost je nečija sklonost da oseća i izrazi svoje, ali i da doživi tuđe emocije. Kažemo da je osoba emotivno zrela, ukoliko uočava, uvažava i proživljava emocionalna stanja, bez da ih reguliše tako što ih blokira. Emotivne osobe se često nazivaju slabima, ali je važno razumeti da emotivnost nije slabost, već jasan doživljaj unutrašnje sveta, ali i onog oko sebe. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1781099598693">Šta je EMPATIJA? Empatija je mogućnost stavljanja sebe u poziciju druge osobe. Otvorenost ka emocionalnom razumevanju doživljaja druge osobe, zamišljanje sebe na njenom mestu i uviđanje situacije iz njenog, odnosno drugog ugla. </div> </div>



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="269" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Cover-Quote-1024x269.png" alt="Wake Forest Academy Citat" class="wp-image-1361" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Cover-Quote-1024x269.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Cover-Quote-300x79.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Cover-Quote-768x201.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Cover-Quote-1536x403.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Cover-Quote-2048x537.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>











<h3 class="wp-block-heading">Kako upravljati svojim emocijama na zdrav način?</h3>



Upravljanje emocijama nije isto što i kontrola ili potiskivanje. Nekako je ovaj termin dobio negativnu konotaciju, a zapravo je upravljanje emocijama ključni mehanizam u zdravoj obradi emocinalnih iskustava kroz koje svakodnevno prolazimo.



Nije jednostavno prepoznati emocije u svakom trenutku. One su nesvesna igra unutrašnjih doživljaja, misli i (re)akcija koje dolaze pre nego što uopšte počnemo da racionalizujemo situaciju koja nas je trigerovala. Ipak, ono što možemo i što je poželjno, jeste naučiti šta sa njima posle, jer od tog trenutka, na red dolazi naša odgovornost &#8211; i prema sebi i prema drugima.



Dobra vest je ta, da je uvek pravo vreme posvetiti se sebi i svom emocionalnom svetu, ukoliko to želimo. Vremenom, uz jasne pristupe, nežnost prema sebi i konkretne tehnike, razumećemo sebe na bolji način i poboljšati kvalitet odnosa koje gradimo sa drugima.







<h3 class="wp-block-heading">Od čega krenuti?</h3>







<h6 class="wp-block-heading">Primetite svoje emocije</h6>



Primetiti emocije kada se pojave je prvi i ključni korak. Tek odatle možemo reći “Aha, osećam da me je to rastužilo.” ili “Uh, sada sam baš ljut(a)!”, i svesno odlučiti kako ćemo dalje da reagujemo. Primećivanje emocija može se vežbati izdvajanjem vremena (i kada se ništa specifično ne dešava) da se razmisli o tome kako se u određenom trenutku osećamo. Fokus nije toliko na tome da li su emocije prijatne ili neprijatne, koliko na osvešćivanju i davanju dozvole sebi da se one primete.



Imenujte svoje emocije



Imenovanje deluje slično kao i primećivanje emocija, ali kada im damo ime, mi ih mnogo jasnije sagledavamo i prihvatamo. “Osećam se loše.” nije isto što i “Osećam tugu.” Takođe, ovo može biti i podsetnik da su emocije prolazne i da ih možemo otpustiti tako što ćemo ih podeliti sa <a href="https://www.selfnest.com/blog/uticaj-prijateljstva-na-mentalno-zdravlje">drugima</a> ili ih izgovoriti sebi naglas, <a href="https://www.youtube.com/watch?v=WhUHjhiWKp0">zapisati</a> i dozvoliti sebi da osvestimo u kom delu <a href="https://www.selfnest.com/blog/srdana-sijan-rad-na-sebi-je-najbolji-poklon-koji-mozemo-dati-i-sebi-i-svetu">tela</a> ih osećamo i na koji način.



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/individualna-psihoterapija"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="214" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/CTA-banner-1024x214.png" alt="Selfnest individualna psihoterapija" class="wp-image-1363" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/CTA-banner-1024x214.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/CTA-banner-300x63.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/CTA-banner-768x161.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/CTA-banner-1536x321.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/CTA-banner-2048x428.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



<h6 class="wp-block-heading">Prepoznajte ono što pokreće vaše emocije (šta vas to trigeruje?)</h6>



Kada se nađemo u situaciji koja pokreće intenzivne emocije, pre svega, reagujemo telesnim putem, fizičkim reakcijama koje su ujedno i indikatori da je neko prešao naše granice, da se pokrenulo neko traumatično iskustvo iz prošlosti ili da određena situacija ili nečije ponašanje istupa iz okvira naših vrednosti ili uverenja.



Jedan od načina da dođemo u kontakt sa emocionalnim stanjima je upravo taj, da obratimo pažnju na naše telesne senzacije. Neki od telesnih znakova da smo emocionalno trigerovani su:



<ul class="wp-block-list">
<li>Znojenje</li>



<li>Lupanje srca</li>



<li>Anksioznost ili <a href="https://www.instagram.com/p/DW5-maVDAJz/?next=%2F">napad panike</a></li>



<li>Otežano disanje</li>



<li>Nagle promene raspoloženja</li>



<li>Tenzija u vilici, vratu, mišićima ili šakama</li>



<li>Negativne misli (fantaziranje o negativnim ishodima, katastrofizacija)</li>



<li>Strah i osećaj nesigurnosti</li>



<li>Potreba da se pobegne ili što pre napusti sredina koja se doživljava kao opasna</li>
</ul>



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/blog/hronicni-stres-kako-je-odmor-postao-pravi-luksuz"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="168" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/CTA-na-hronicni-stres-1-1024x168.png" alt="CTA na tekst o hroničnom stresu" class="wp-image-1366" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/CTA-na-hronicni-stres-1-1024x168.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/CTA-na-hronicni-stres-1-300x49.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/CTA-na-hronicni-stres-1-768x126.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/CTA-na-hronicni-stres-1-1536x252.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/CTA-na-hronicni-stres-1-2048x336.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>







<h6 class="wp-block-heading">Prihvatite svoje emocije i osećanja</h6>



Ako smo kroz život naučili da se borimo sa svojim osećanjima, umesto da ih prihvatimo i proživimo, u odraslom dobu se često mogu javiti misli poput: moram da očvrsnem, nije važno to što sada osećam, to je samo znak slabosti, bolje da se fokusiram na nešto drugo umesto da se bavim sobom i slično.



Da bismo zaista razumeli emocije i adekvatno odgovorili na njih, važno je biti otvoren za njihovo prihvatanje. Ako im pristupimo bez kritike i osuđivanja, napravićemo prostor za sebe i njih u celosti i biće nam lakše da funkcionišemo u skladu sa procesima kroji nam se dešavaju.



<ol class="wp-block-list">
<li></li>
</ol>



Prihvatanje emocija i osećanja može se vežbati posmatranjem njihove prolaznosti (kako dolaze i odlaze u formi misli ili telesnih senzacija), kroz <a href="https://www.selfnest.com/blog/meditacija-za-kvalitetniji-san-benefiti-i-vezbe-koje-pomazu">meditativne </a>vežbe ili afirmacije. 



<h6 class="wp-block-heading">Pronađite kreativne načine da se izrazite</h6>



Emocije ne moraju uvek biti obrađene samo na kognitivnom nivou. One se mogu regulisati i pisanjem dnevnika, crtanjem, ili bilo kojom drugom tehnikom koja umiruje um i daje vam na vremenu da se povežete sa onim što osećate. To može biti samo jedna aktivnost koja vam prija, usporava disanje i umiruje vaše telo.







<h3 class="wp-block-heading">Za kraj</h3>



Dok se bavite sobom i razmišljate o tome šta ste sve mogli drugačije, nemojte zaboraviti da vam je za bilo kakvu promenu potrebno vreme. Umesto da krivite sebe i razmišljate o nizu pogrešnih odluka i postupaka, setite se da ste pre svega čovek i da sve emocije i osećanja postoje u vama sa razlogom. Zvuči već izlizano, ali osluškivanje sebe zaista jeste nešto od čega ne treba bežati. Svako emocionalno stanje je prilika da naučimo nešto o sebi, o tome kako doživljavamo svet i razumemo koje su nam trenutne potrebe. 



I pored toga što se svi trudimo da budemo najbolja verziija sebe, nekada nam to ide od ruke, a nekada nam je za to potrebna podrška. Ukoliko osećate da ste preplavljeni emocijama i da ne znate gde biste sa njima, <a href="https://www.selfnest.com/blog/sve-sto-treba-da-znate-o-psihoterapiji">psihoterapija</a> je sjajan način da ih posložite, vratite se u telo i dođete u kontakt s tim zašto se vraćaju u specifičnim situacijama.



Selfnest platforma nudi niz stručnjaka koji vam na ovom putu mogu pružiti podršku. Uz odluku da prekinete ponavljajuće obrasce, <a href="https://www.selfnest.com/blog/selfnest-psihoterapeuti">odaberite terapeuta za sebe</a> i zakažite razgovor koji vam je potreban na <a href="http://selfnest.com">selfnest.com</a>.







𝙁𝙧𝙚𝙚 𝙞𝙢𝙖𝙜𝙚 𝙛𝙤𝙪𝙣𝙙 𝙖𝙩 𝙢𝙖𝙜𝙣𝙞𝙛𝙞𝙘.𝙘𝙤𝙢

Emocije i osećanja kao sredstvo izražavanja: kako ih regulisati na zdrav način?

Stres je jedan od osnovnih bioloških mehanizama preživljavanja. Njegova funkcija nije da nas iscrpi, već da nas zaštiti.



<h3 class="wp-block-heading has-text-align-left"> Kako telo reaguje na stres?</h3>



Kada se organizam suoči sa zahtevom ili pretnjom, aktivira se složen sistem koji uključuje nervni i endokrini odgovor. Centralnu ulogu ima takozvana HPA osa (hipotalamus–hipofiza–nadbubrežna žlezda), koja pokreće oslobađanje hormona stresa, pre svega kortizola i adrenalina. 



Ovi hormoni pripremaju telo za brzu reakciju &#8211; ubrzava se rad srca, povećava se nivo glukoze u krvi, pažnja se usmerava ka potencijalnoj opasnosti, a procesi koji nisu ključni za preživljavanje (poput varenja ili dugoročnog imuniteta) privremeno se potiskuju. Tada smo spremni da reagujemo, da se zaštitimo od opasnosti.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="540" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/BIOLOSKI-ODGOVOR-NA-STRES-1024x540.png" alt="biloški odgovor na stres" class="wp-image-1323" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/BIOLOSKI-ODGOVOR-NA-STRES-1024x540.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/BIOLOSKI-ODGOVOR-NA-STRES-300x158.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/BIOLOSKI-ODGOVOR-NA-STRES-768x405.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/BIOLOSKI-ODGOVOR-NA-STRES-1536x810.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/BIOLOSKI-ODGOVOR-NA-STRES-2048x1080.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Ovo alarmirano stanje našeg organizma je prolazan odgovor. Nastao je u uslovima u kojima je stres bio vezan za konkretne, vremenski ograničene situacije, za neposrednu opasnost, fizički napor ili borbu za opstanak. Nakon što bi pretnja prošla, organizam bi se vraćao u stanje ravnoteže (homeostaza).



U tom smislu, stres je ne samo normalan, već i neophodan. On omogućava adaptaciju, povećava budnost i u određenoj meri unapređuje performanse. Ova veza između pobuđenosti i efikasnosti opisana je kroz <a href="https://www.simplypsychology.org/what-is-the-yerkes-dodson-law.html">Yerkes-Dodson zakon</a>. 



Nizak nivo stresa utiče na niži performans. Tada smo nezaintersovani, nemotivisani i pre svega nam je dosadno. Visok nivo stresa takođe uzrokuje niži performans. Tada dolazi do izbegavanja, previše razmišljanja, preplavljenosti, napetosti, nervoze. Zlatna sredina, umeren nivo stresa, poboljšava fokus i učinak.



Ovaj zakon nam je, osim razumevanja sopstvenog funkcionisanja, doneo i visoka očekivanja koja imamo od sebe i drugi od nas. Zbog toga je važno da čujemo sebe kako bismo prepoznali granicu između umerenog i preteranog stresa. Ta granica nije uvek očigledna. Još manje je stalna. Kako se iscrpljujemo, ona se pomera i ono što smo nekada mogli da iznesemo, postaje previše.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="160" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/FORMULA-HRONICNI-STRES-1024x160.png" alt="formula hroničnog stresa" class="wp-image-1322" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/FORMULA-HRONICNI-STRES-1024x160.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/FORMULA-HRONICNI-STRES-300x47.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/FORMULA-HRONICNI-STRES-768x120.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/FORMULA-HRONICNI-STRES-1536x241.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/FORMULA-HRONICNI-STRES-2048x321.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Hronični stres se razvija kada je sistem za stres aktiviran učestalo ili kontinuirano, bez adekvatnog perioda oporavka. 







<h3 class="wp-block-heading">Kako hronični stres utiče na kvalitet života?</h3>



U savremenom kontekstu, stresori su često psihološke prirode: rokovi, odgovornosti, neizvesnost, konstantna izloženost lošim vestima. Iako ovo, realno gledano, nisu jasne fizičke opasnosti, organizam njih itekako &#8220;čita&#8221; kao pretnju i opasnost za njegov opstanak.



Na nivou tela, produžena izloženost stresorima znači i produženu alarmantu reakciju našeg organizma. 



Dugotrajno, ona može negativno uticati na: 



<ul class="wp-block-list">
<li>kardiovaskularni sistem (povišen krvni pritisak)</li>



<li>metabolizam (promene u regulaciji šećera i apetita), </li>



<li>imuni sistem (smanjena otpornost i sporiji oporavak), </li>



<li>kao i na kvalitet sna. </li>
</ul>



Telo ostaje u stanju pripravnosti, bez jasnog signala da je bezbedno. Ako ne slušamo svoj organizam, posledice hroničnog stresa neće doći naglo. Ne izgledaju uvek kao potpuni slom. Mnogo češće izgledaju kao život u kojem smo stalno pomalo umorni, pomalo napeti i stalno u nekoj žurbi sa samima sobom.



Psihoterapija nam pomaže da uvidmo jedan važan faktor:



Hronični stres nije samo pitanje količine obaveza, već i načina na koji smo naučili da funkcionišemo. Mnogi ljudi žive sa unutrašnjim osećajem da moraju stalno da budu produktivni, dostupni, korisni. Da je odmor luksuz, a ne potreba. Da je zastajanje opasno, jer bi sve moglo da se raspadne ako oni popuste. Ovo su obrasci koje smo naučili još u detinjstvu. Povezani su sa našim uverenjima o sebi, svetu i drugima. Dolaze u rečenicama poput “To tako mora”, “Uvek je tako bilo”, “Ne budi lenj”, “Ne budi slabić”.



Zato stres vremenom prestaje da bude reakcija na pojedinačne situacije i postaje osnovni način svakodnevnog funkcionisanja. Tada kupujemo nove slatke rokovnike i aplikacije za organizaciju, uvereni da je problem u tome što se još uvek nismo dovoljno dobro organizovali. Na kafi sa prijateljima govorimo koliko smo iscrpljeni, a oni odgovaraju da su i oni isto tako umorni. I umesto da nas to zabrine, ono počinje da nas umiruje. Ako su svi umorni, onda valjda znači da je to normalno. A zapravo, nije.







<h3 class="wp-block-heading">Kako se oseća osoba pod hroničnim stresom?</h3>



Nije normalno da telo mesecima funkcioniše bez pravog odmora. Nije normalno da ne možemo da zaspimo i kada smo iscrpljeni. Da nam je teško da se opustimo bez osećaja <a href="https://www.selfnest.com/blog/osecaj-krivice-i-kako-oprostiti-sebi">krivice</a>. Da stalno mislimo unapred, proveravamo telefon, vrtimo obaveze u glavi i onda kada sedimo sa ljudima koje volimo.



Hronični stres vrlo često ide zajedno sa <a href="https://www.selfnest.com/blog/anksioznost-sta-je-koji-su-simptomi-i-kako-se-prevazilazi">anksioznošću</a>. Organizam koji dugo živi u pripravnosti počinje svet da doživljava kao mesto stalnih zahteva i potencijalnih problema. Tada više ne osećamo samo umor, već napetost zbog svih obaveza, problema i opasnosti koje tek možda mogu da se dese. Kao da je mozak navikao da rešava probleme, pa ako ih trenutno nema, priprema se i mentalno rešava sve potencijalne probleme. Zbog toga nikada nismo potpuno mirni.&nbsp;



I paradoksalno, mnogi ljudi se razbole tek kada konačno odu na odmor. Tek kada telo dobije dozvolu da stane, postaje vidljivo koliko je dugo bilo prenapregnuto. Kao da organizam tek tada može da pokaže iscrpljenost koja je mesecima bila potiskivana funkcionisanjem. Da li vam je ovo poznato?



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="384" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Sara-Sasa-hronicni-stres-blog-1024x384.png" alt="" class="wp-image-1326" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Sara-Sasa-hronicni-stres-blog-1024x384.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Sara-Sasa-hronicni-stres-blog-300x113.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Sara-Sasa-hronicni-stres-blog-768x288.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Sara-Sasa-hronicni-stres-blog-1536x577.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Sara-Sasa-hronicni-stres-blog-2048x769.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h3 class="wp-block-heading">Hronični stres i terapija: Kako psihoterapija može pomoći?</h3>



<a href="https://www.selfnest.com/">Psihoterapija</a> ne pokušava samo da “smanji stres”. Ona podstiče osobu da zastane i da se zapita odakle dolazi osećaj da mora stalno da gura dalje. Šta se desi kada ne radi. Zašto joj je teško da odmori. Koje svakodnevne navike održavaju taj krug,&nbsp;preskakanje obroka, manjak <a href="https://www.selfnest.com/blog/meditacija-za-kvalitetniji-san-benefiti-i-vezbe-koje-pomazu">sna</a>, stalna dostupnost, odsustvo vremena za bliske ljude, život bez prostora u kojem telo i psiha mogu da se oporave.



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/testovi/test-psihoterapije"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="265" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Da-li-vam-je-potrebna-psihoterapija-1-1024x265.png" alt="" class="wp-image-1325" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Da-li-vam-je-potrebna-psihoterapija-1-1024x265.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Da-li-vam-je-potrebna-psihoterapija-1-300x78.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Da-li-vam-je-potrebna-psihoterapija-1-768x199.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Da-li-vam-je-potrebna-psihoterapija-1-1536x398.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Da-li-vam-je-potrebna-psihoterapija-1.png 1900w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



Zato oporavak od hroničnog stresa ne počinje otkazom, velikim odlukama i dramatičnim promenama života. Počinje vraćanjem onoga što smo usput počeli da žrtvujemo zarad funkcionisanja. Sna koji smo skratili da bismo završili još nešto. Obroka koje jedemo na brzinu i bez uživanja. Vremena sa ljudima koje volimo, tokom kojeg smo mislima već u sledećoj obavezi. Hobija, spontanosti, dosade, prostora da budemo prisutni u sopstvenom životu, a ne samo efikasni u njemu. Upravo te stvari prve nestanu kada stres postane hroničan. Ne odričemo se prvo obaveza. Odričemo se onoga što nas reguliše, odmara i ispunjava.



Možda je zato jedan od važnijih zadataka odraslog života da naučimo da prepoznamo trenutak kada izdržljivost više nije znak snage, već znak udaljavanja od sebe. 



Jer organizam zaista može dugo da funkcioniše u stanju hroničnog napora. Može da radi, završava, postiže, brine o drugima i ispunjava očekivanja. Ali sposobnost da nastavimo dalje ne znači nužno da živimo dobro.



I možda upravo tu leži razlika između funkcionalnog i ispunjenog života.







<hr class="wp-block-separator has-alpha-channel-opacity"/>



 Ukoliko primećujete da ste u poslednje vreme hronično umorni i želite promenu, razgovor sa psihoterapeutom vam može pomoći. 



Odaberite terapeuta za sebe na <a href="https://www.selfnest.com/">www.selfnest.com</a>.

Hronični stres – kako je odmor postao pravi luksuz?

ADHD (Attention-Deficit/Hyperactivity Disorder) ili poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću,&nbsp;spada u neurorazvojne <a href="https://www.selfnest.com/blog/razvojni-poremecaji-kod-dece-sta-roditelji-treba-da-znaju">poremećaje</a> koji utiču na pažnju, kontrolu impulsa i nivo aktivnosti deteta. 



Ako ste na trenutak pomislili da je u pitanju poremećaj savremenog doba, nastao isključivo prekomernom upotrebom digitalnih tehologija (čitaj: mobilnim telefonima), varate se. Koreni vuku još iz davne prošlosti i ne, nije sve prouzrokovano brzim tempom života i brzim smenjivanjem informacija. Takođe, važno je odmah razbiti čestu zabludu: ADHD nije posledica lošeg vaspitanja niti „neposlušnosti“. To je drugačiji način funkcionisanja mozga, koji zahteva drugačiji pristup.



Važno je razumeti da je ADHD neurorazvojni poremecaj i samim tim, dete sa ADHD-om, odrasta u osobu sa ADHD-om.



Iz kratkog uvoda, možete i sami zaključiti: u pitanju je poremećaj koji nosi korene u neurološkom konstruktu i ne „bira nosioca“, a svi su deo naše globalne zajednice&nbsp;&#8211; tako slični a opet različiti. Dobro došli u svet ADHD-a!



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/blog/ekranizacija-kod-dece-uticaj-ekrana-na-razvoj-deteta-i-kljucne-preporuke-za-roditelje"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="297" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-1024x297.png" alt="Screen effect on children, leading to blog post" class="wp-image-1279" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-1024x297.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-300x87.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-768x223.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-1536x446.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-2048x595.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



<h3 class="wp-block-heading">Kako izgleda dete sa ADHD-om?</h3>



Nora je devojčica koja pohađa drugi razred osnovne škole. Živahna je, nasmejana, prva u horu, a na priredbama je uvek u prvim redovima. Norini crteži su na školskim panoima. Oblici koje one crta obično imaju širok spektar boja ali im nedostaje po neki detalj. Ako pogledate njene&nbsp;sveske, videćete neujednačenim rukopisom nedovršene rečenice, preskočene listove, izvrnute stranice, a u školskoj torbi zaboravljene ostatke užine od pre nekoliko dana. Učiteljica je doživljava kao najzabavniju učenicu, uvek spremnu za duhovite razgovore, ali ta ista učiteljica ne smatra da bi mogla da „izdrži“ razred da je samo „još jedna Nora“ njen đak.



Norino upadanje u reč, šetanje po učionici, iznenadna buka koju pravi, neprestana priča, nemanje osećaja da sasluša druge, dovode do zamora i preopterećenosti učiteljice. Norini simptomi ADHD-a postaju intenzivniji, a učiteljica i razred &#8211;&nbsp;sve umorniji. (Napomena: likovi i imena su izmišljeni, a situacija primer iz prakse).&nbsp;



Simptome&nbsp;ADHD-a obično grupišemo u tri kategorije:



<h4 class="wp-block-heading">1. Problemi sa pažnjom</h4>



<ol class="wp-block-list">
<li>Teško se fokusira na zadatke</li>



<li>Brzo gubi interesovanje i/ili se hiperfokusira</li>



<li>Teško održava pažnju</li>



<li>Često zaboravlja obaveze</li>
</ol>



<h4 class="wp-block-heading">2. Hiperaktivnost</h4>



<ol class="wp-block-list">
<li>Dete je stalno u pokretu</li>



<li>Vrpolji se, ne može da sedi mirno ( „pundravci“ su stalno prisutni)</li>



<li>Previše priča ili pravi buku, upada drugima u reč</li>
</ol>



<h4 class="wp-block-heading">3. Impulsivnost</h4>



<ol class="wp-block-list">
<li>Prekida druge</li>



<li>Ne čeka red</li>



<li>Reaguje bez razmišljanja</li>
</ol>



Iako se znaci mogu javiti već u ranom detinjstvu, ADHD se najčešće prepoznaje kada dete krene u školu zato što školski sistem zahteva: dužu koncentraciju, praćenje pravila i organizaciju zadataka. Tada razlike postaju vidljivije, a školski pedagozi i psiholozi detektuju problem. Uz konstruktivnu saradnju sa roditeljima, zajednički pristupaju problemu, uz konsultacije sa lekarima specijalistima (pedijatri, dečiji psihijatri) i defektolozima.&nbsp;







<h3 class="wp-block-heading">ADHD ili samo „živahno dete“?</h3>



Dugi niz godina, u svojoj profesionalnoj praksi, imala sam dilemu kako napraviti razliku između živahnog i deteta sa neurorazvojnim poremećajem. Uzmite u obzir činjenicu da smo odrastali uz lektiru i društveno prihvatljivog, simpatičnog književnog lika, Toma Sojera, sećate se?



Tom Sojer se ističe svojom inteligencijom, neobuzdanošću i humorističnom naravi, sposobnošću da se snađe u svakoj životnoj situaciji i perspektivom da za njega ništa nije nemoguće. Uporedo, on lukavo izbegava školu i školske obaveze. Rizične situacije pretvara u avanturu, upoznaje&nbsp;razbojnike, pronalazi skriveno blago, a na sve nedaće koje mu se dešavaju u životu gleda kao na izazov i odmah pokušava da ih reši. 



Mi smo se divili tom istom hrabrom dečaku. Možete li ga zamisliti u sadašnjem vremenu? Ovo otvara pitanje prihvatanja i pružanja podrške detetu sa ovakvim karakteristikama u današnjem društvu.



Dakle, odlike koje razlikuju „živahno“ i deteta sa ADHD-om su:&nbsp;



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="630" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-1024x630.png" alt="Lively vs. child with ADHD" class="wp-image-1285" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-1024x630.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-300x185.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-768x473.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-1536x945.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-2048x1260.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h3 class="wp-block-heading">Kako roditelji mogu pomoći detetu sa ADHD-om?</h3>



Roditelji imaju ključnu ulogu u celom procesu podrške. Nije lako, zahteva konstatan trud, strpljenje, ali i obaveznu edukaciju. 



Kod blažih oblika deficita pažnje i hiperaktivnosti, znatno pomažu strukturisane aktivnosti koje podstiču pažnju i samoregulaciju, npr. kognitivne i bihejvioralne vežbe, poput Brain Gym International organizacije. 



Ove aktivnosti su značajne jer pomažu kod oslobađanja od stresa, trošenja viška energije, a ujedno i utiču na poboljšanje učenja. Ove vežbe mogu se primenjivati kod svih uzrasta, od najmlađeg do školskog. Takođe, jedna od efikasnijih tehnika je i neurofidbek, koja se primenjuje kod dece sa deficitom pažnje. Detetu se prvo radi EEG snimak, a onda se uz pomoć kompjutera stimulišu nervne veze.&nbsp;



U određenim slučajevima, deo tretmana može biti i farmakoterapija, o čemu odlučuje lekar specijalista.



Od praktičnih roditeljskih strategija, najvažnije je:



<ul class="wp-block-list">
<li>uspostaviti jasnu rutinu</li>



<li>obraćati se detetu kratkim i jasnim uputstvima</li>



<li>domaće zadatke podeliti u korake</li>



<li>pohvaliti trud i zalaganje</li>



<li>jačati motivaciju i polako graditi samopouzdanje</li>
</ul>



Od svega navedenog, jako je važno, dragi roditelji, ostati dosledan&nbsp;da sve navedeno iznesete do kraja sa jasno postavljenim granicama i puno ljubavi.&nbsp;



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/blog/anksioznost-kod-dece-uzroci-manifestacije-i-kada-se-obratiti-strucnjaku"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="297" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-1024x297.png" alt="Child anxiety, leading to blog post" class="wp-image-1283" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-1024x297.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-300x87.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-768x223.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-1536x446.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-2048x595.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



<h3 class="wp-block-heading">Kratka istorija ADHD-a: Kako smo počeli da ga razumemo?</h3>



Iako ADHD deluje kao „moderan“ pojam, ponašanja koja ga opisuju primećena su još pre više od 2000 godina.



U antičkoj Grčkoj, filozofi su opisivali rasejanost i impulsivnost kao osobine <a href="https://www.selfnest.com/blog/licnost-temperament-karakter-identitet-sta-je-sta-i-ko-sam-ja">ličnosti</a>. Zapravo, baveći se samim pojmom karaktera zanimali su se i za uzroke ovih ljudskih osobina. Naravno, tada se termin ADHD-a još uvek ne koristi.&nbsp;



Krajem 18. veka, lekari prvi put povezuju probleme pažnje sa mentalnim funkcionisanjem, dok se početkom 20. veka uočava pojam „minimalno moždano oštećenje“, što se kod odraslih vezuje za traume a analizom dečijeg mozga &#8211; sa kontrolom ponašanja koje je, naravno,&nbsp;nezavisno od vaspitanja. 



Polovinom 20. veka uvodi se ideja o neurološkoj osnovi ovih poteškoća i termina: „minimalna cerebalna disfunkcija“ kada se započinje sa primenom i farmakoterapijskim tretiranjem ovog poremećaja. 



Elem, zašto je istorijski razvoj pomenutog poremećaja nama važan? Pa pretpostavljate, samo zbog široko raspostranjenog stereotipnog mišljenja da je dete hiperkinetičko zato što je nevaspitano, a nema fokus zato što je nedovoljno inteligentno. Premisa, složićete se sa mnom, ravna konstataciji da je dete alergično na polen&nbsp;zato što je tako odlučilo (?!).







<h3 class="wp-block-heading">Reč pedagoga: Poruka za roditelje</h3>



ADHD nije ograničenje već drugačiji način funkcionisanja. Onog trenutka kada prihvatite dete sa svim svojim osobenostima, vi ste prisutan <a href="https://www.selfnest.com/blog/dobar-vs-los-stil-majcinstva">roditelj</a>, spreman da razume i podrži svoje dete. 



Vaše dete poseduje kreativnost, spontanost, energiju, autentičnost, bezrezervnu ljubav. Vaše dete ima snagu. A vi, ne morate biti savršen roditelj. Umesto strogosti prema sebi, vežbajte pohvalu, jer je zaslužujete.



Sa celokupnom mrežom podrške, niste sami. Ukoliko ipak primećujete da vam je potreban razgovor, <a href="https://www.selfnest.com/blog/selfnest-psihoterapeuti">Selfnest terapeuti</a> su uz vas, gde god da se nalazite. Odaberite svog terapeuta na <a href="https://www.selfnest.com/">selfnest.com</a>.



<hr class="wp-block-separator has-alpha-channel-opacity is-style-dots"/>



Tekst napisala Jasmina Momčilović, diplomirani pedagog sa višegodišnjim iskustvom u radu sa decom i roditeljima, pisac stručnih tekstova, trener obuka za profesionalce u oblasti mekih veština i karijernog vođenja, psihoterapeut u edukaciji i gostujući tekstopisac na Selfnest platformi



<hr class="wp-block-separator has-alpha-channel-opacity is-style-dots"/>



<div class="schema-faq wp-block-yoast-faq-block"><div class="schema-faq-section" id="faq-question-1776771752693">Šta je ADHD? ADHD je neurorazvojni poremećaj biološke osnove koji se manifestuje kroz dugotrajan obrazac poteškoća sa pažnjom, hiperaktivnošću i impulsivnošću, što značajno utiče na organizaciju i svakodnevno funkcionisanje osobe. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1776772390616">Koji su ADHD simptomi kod dece? Simptomi ADHD-a se manifestuju kroz tri ključne oblasti: Poteškoće sa pažnjom: Dete se teško fokusira na zadatke, brzo gubi interesovanje, deluje kao da ne sluša kada mu se obraćate i često zaboravlja ili gubi stvari (pribor, sveske, odeću). Hiperaktivnost: Izražena potreba za stalnim pokretom, vrpoljenje na stolici, nemogućnost da dete mirno sedi tokom jela ili nastave, kao i preterano pričanje ili pravljenje buke. Impulsivnost: Dete često reaguje bez razmišljanja, prekida druge u razgovoru, ne može da sačeka svoj red u igri i burno reaguje na frustraciju. Ovi simptomi postaju najuočljiviji polaskom u školu, kada sistem od deteta zahteva dužu koncentraciju i poštovanje jasnih pravila organizacije. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1776772464896">Koja je razlika između živahnog i deteta sa ADHD-om? Glavna razlika leži u kontroli ponašanja i prilagođavanju situaciji. Evo kako to najlakše možete razlikovati: Živahno dete: Može da se smiri i fokusira kada situacija to zahteva. Ono razume društvena pravila, može da isprati dogovor i njegovo ponašanje ne narušava značajno porodični život ili učenje. Dete sa ADHD-om: Ima biološki otežanu samoregulaciju, što znači da ne može da se smiri čak i kada to želi ili kada mu se skrene pažnja. Njegovi simptomi (nemir, rasejanost, impulsivnost) su stalni, intenzivni i prisutni u svim okruženjima, što mu često stvara ozbiljne prepreke u školi i odnosima sa vršnjacima. Ukratko: živahno dete je stvar temperamenta i javlja se u epizodama, dok je ADHD stvar neurološkog funkcionisanja koji traje u kontinuitetu. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1776772632873">Kako roditelji mogu pomoći detetu sa ADHD-om? Roditelji imaju ključnu ulogu u celom procesu podrške. Od praktičnih roditeljskih strategija, najvažnije je: uspostaviti jasnu rutinu obraćati se detetu kratkim i jasnim uputstvima domaće zadatke podeliti u korake pohvaliti trud i zalaganje jačati motivaciju i polako graditi samopouzdanje </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1776772909327">Kako psihoterapija može pomoći? Psihoterapija može pomoći detetu, ali i roditeljima, da se nose sa emocionalnim i socijalnim izazovima koje ADHD nosi. Međusobno razumevanje i usaglašenost terapeuta, roditelja i stručnih lica uključenih u proces, ključni su za uspešno praćenje procesa kroz koje dete prolazi. </div> </div>

Child in chaotic hallway, playing with a kaleidoscope toy

Tehnologija i mentalno zdravlje: AI, VR i psihodelici

Povezani postovi

Emocije i osećanja kao sredstvo izražavanja: kako ih regulisati na zdrav način?

Hronični stres – kako je odmor postao pravi luksuz?

ADHD sindrom kod dece – šta je, kako se razvija i kako ga prepoznati?

Selfnest newsletter

“Ja nisam ono što mi se dogodilo! Ja sam ono što biram da postanem.“