Pametne tehnologije postale su neizostavni deo savremenog života. Donele su olakšanja, ali i nova pitanja o bezbednosti, privatnosti i mentalnom zdravlju. Algoritmi danas prepoznaju emocije i predviđaju ponašanje ponekad preciznije nego što ljudi razumeju sami sebe. Virtuelna realnost omogućava bezbedno suočavanje sa strahovima, dok se iz senke alternativnih pokreta u medicinsku praksu vraća regulisana upotreba psihodeličnih supstanci.



Psihoterapija se menja, ali ostaje pitanje: da li tehnologija leči ili samo otvara nove ranjivosti?







<h2 class="wp-block-heading">Veštačka inteligencija kao psihoterapijski savetnik</h2>



Većina ljudi odavno koristi aplikacije praćenje fizičke aktivnosti, spavanja, disanja ili pulsa, a platforme za psihoterapiju olakšale su pristup brizi o mentalnom zdravlju. <a href="https://www.selfnest.com/blog/psihoterapija/online-psihoterapija-i-njene-prednosti">Teleterapija</a> omogućila je da <a href="https://app.selfnest.com/register?_gl=1*fl68yq*_gcl_aw*R0NMLjE3NTQ1MDg2ODYuQ2p3S0NBanctc3ZFQmhCNkVpd0FFelNkcmhsd21Ua1hmVzdXOGNDR0c3dmVYUXB0bmpyc1VGX2I1bVZBZnBJV3RQTkUzUVpySC1nOWx4b0MyWkFRQXZEX0J3RQ..*_gcl_au*NzE1MTAzMzI1LjE3NTM2OTAzNzA.*_ga*NjgzMjYzMDguMTc0NTkxMjEwNw..*_ga_JPBYYSY42B*czE3NTUxMDQ4MTMkbzk1JGcxJHQxNzU1MTA0ODQ5JGoyNCRsMCRoMA..*_ga_3YYRFWE57F*czE3NTUxMDQ4MTMkbzMyJGcxJHQxNzU1MTA0ODQ5JGoyNCRsMCRoMA..">sa psihoterapeutom razgovaramo</a> bilo kad i bilo gde, a alati bazirani na veštačkoj inteligenciji nude incijalne procene i personalizovane planove terapije.



AI sistemi koriste:



<ul class="wp-block-list">
<li>neurološke i bihevioralne podatke</li>



<li>obrasce govora i pisanja</li>



<li>digitalne tragove koje ostavljamo na internetu</li>
</ul>



Chatbot-ovi nude emocionalnu podršku u realnom vremenu, dok sofisticiraniji algoritmi analiziraju govor, tekst i mikroekspresije kako bi detektovali rane znakove <a href="https://www.selfnest.com/blog/sta-je-depresija-koji-su-simptomi-i-kako-je-prevazici">depresije</a>, <a href="https://www.selfnest.com/blog/sta-je-depresija-koji-su-simptomi-i-kako-je-prevazici">anksioznosti </a>ili bipolarnog poremećaja.



MIT Lab je objavio da je analizom jednog minuta govora moguće prepoznati veliki depresivni poremećaj (MDD) sa tačnošću većom od 80%.



AI alati koriste se za samopomoć, emocionalnu regulaciju i preventivne intervencije. Da su ljudi hrabriji pred tastaturom nego u životu, potvrđuje i chatbot sa kojim ljudi sve češće dele svoje probleme i <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/sta-je-strah-a-sta-fobija">strahove</a>, što otvara prostor intimnosti i slobode onima koji se ne bi otvorili pred drugom osobom.



Studije pokazuju da AI alati mogu kratkoročno smanjiti simptome <a href="https://www.selfnest.com/blog/anksioznost-sta-je-koji-su-simptomi-i-kako-se-prevazilazi">anksioznosti</a> i <a href="https://www.selfnest.com/blog/sta-je-depresija-koji-su-simptomi-i-kako-je-prevazici">depresije</a>, a u SAD-u je prvi put odobrena digitalna terapija protiv depresije u vidu aplikacije, sa pozitivnim efektima na neuroplastičnost*.



* Neuroplastičnost je sposobnost mozga da menja strukturu i funkciju kroz iskustvo, učenje i emocionalna stanja.







<h2 class="wp-block-heading">VR terapija: Putovanje kroz traume</h2>



Virtuelna realnost odavno je prevazišla gejming. U psihoterapiji se danas koristi za tretman:



<ul class="wp-block-list">
<li>fobija</li>



<li>posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP)</li>



<li>socijalne anksioznosti</li>
</ul>



Umesto realne izloženosti, VR omogućava kontrolisano i bezbedno suočavanje sa <a href="https://www.selfnest.com/blog/sta-je-strah-a-sta-fobija">strahovima</a>. Terapeut može u realnom vremenu prilagođavati intenzitet iskustva – pojačavati ili smanjivati stimuluse u skladu sa emocionalnom regulacijom klijenta.



Cilj nije retraumatizacija, već stvaranje novih, neutralnih ili pozitivnih memorija u kontrolisanom okruženju.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="576" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-1024x576.png" alt="" class="wp-image-688" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-1024x576.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-300x169.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-768x432.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-1536x864.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1.png 1920w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h2 class="wp-block-heading">Performans rituali koji menjaju um</h2>



U tehnološkim centrima poput Silicijumske doline, Berlina i Tel Aviva, paralelno sa razvojem inovacija raste interesovanje za mikrodoziranje psihodelicima. Subperceptivne doze LSD-a ili psilocibina koriste se sa ciljem povećanja fokusa, kreativnosti i emocionalne stabilnosti.



Ipak, naučni dokazi ostaju neubedljivi. Meta-analiza iz 2024. godine pokazala je da mikrodoziranje nema statistički značajan efekat na raspoloženje ili kognitivne funkcije, a uočeni efekti se pripisuju placebo fenomenu.



<a href="https://www.selfnest.com/blog/sindrom-sagorevanja">Sagorevanje (burnout)</a> i dalje ostaje dominantan problem, dok se psihoterapija pokazuje kao najpouzdaniji dugoročni alat očuvanja mentalnog zdravlja zaposlenih.



<h2 class="wp-block-heading">Psihodelici u kliničkim rukama</h2>



Za razliku od mikrodoziranja, klinička upotreba psihodelika* u strogo kontrolisanim uslovima pokazuje merljive rezultate. Istraživanja na institucijama poput Johns Hopkinsa, Imperial College London i MAPS-a ukazuju na efikasnost psilocibina i MDMA-a u lečenju:



<ul class="wp-block-list">
<li>teške depresije</li>



<li>PTSP-a</li>



<li>egzistencijalne anksioznosti kod terminalnih pacijenata</li>
</ul>



Ključ terapije nije supstanca, već psihoterapijski okvir, odnos i proces integracije. Psihodelici nisu lek sami po sebi, već potencijalni katalizatori dubokog terapijskog rada.



*Upotreba psihodeličnih supstanci u lečenju psihičkih bolesti ima bogat ali kontroverzan istorijat. LSD-a i psilocibin davali su obećavajuće rezultate u tretiranju depresije, anksioznosti i bolesti zavisnosti, tokom kliničkih istraživanja ‘50-ih i 60-ih godina. Zbog političkog pritiska, stigmatizacije i zloupotrebe u rekreativne svrhe, istraživanja su obustavljena i njihova upotreba zabranjena, dok se početkom 2000-ih, interesovanje za terapijsku upotrebu psihodelika vratilo u medicinske institute.







<h2 class="wp-block-heading">Digitalni put ka svesti: AI psihoza i druge opasnosti po mentalno zdravlje</h2>







Pojam AI psihoza još nije zvanična dijagnoza, ali se sve češće koristi za opis negativnih psihičkih efekata dugotrajne ili intenzivne interakcije sa veštačkom inteligencijom i može uključivati:



<ul class="wp-block-list">
<li>iskrivljena uverenja (da AI ima svest ili emocije)</li>



<li>pogoršanje postojećih mentalnih stanja</li>



<li>gubitak osećaja realnosti</li>



<li>emocionalnu zavisnost od chatbot-ova</li>
</ul>



Problem je u načinu komunikacije jew AI sistemi često potvrđuju korisnikova uverenja umesto da ih ospore, što kod ranjivih osoba može produbiti psihopatologiju.



Od poslovnog asistenta i ličnog trenera, preko emotivnog saputnika, sve do vodiča kroz psihodelične sesije, nove metode podražavaju stare poznate ranjivosti u novim okolnostima.







<h2 class="wp-block-heading">Psihoterapija budućnosti: spoj inovacija i empatije</h2>







Savremeni pristupi mentalnom zdravlju sve više integrišu:



<ul class="wp-block-list">
<li>mindfulness</li>



<li>somatske metode</li>



<li><a href="https://www.selfnest.com/blog/srdana-sijan-rad-na-sebi-je-najbolji-poklon-koji-mozemo-dati-i-sebi-i-svetu">rad sa telom</a></li>



<li>nutricionističku podršku</li>
</ul>



AI i VR mogu postati korisni alati u proceni, pripremi i integraciji terapijskog procesa, ali ne mogu zameniti ljudski odnos. Ono što leči ostaje isto: empatija, poverenje i sigurnost.



Tehnologija može pomoći, ali <a href="https://app.selfnest.com/register?_gl=1*osdx7r*_gcl_au*NzU5ODAxMzkxLjE3NjIxMDMwNTMuNDA0MDkzMTM3LjE3NjIxMDMwNTkuMTc2MjEwMzA4MQ..*_ga*NjgzMjYzMDguMTc0NTkxMjEwNw..*_ga_JPBYYSY42B*czE3NjY0NzU0MTckbzI0NiRnMSR0MTc2NjQ3NTgxNCRqNjAkbDAkaDA.">suština psihoterapije i ključ dobrog zdravlja</a> ostaje isti, autentičan odnos, prema sebi i drugima.

Tehnologija i mentalno zdravlje: AI, VR i psihodelici

Da li ste primetili da se u odnosima nekada ponašate na načine koje ne birate svesno? Neko stalno proverava da li je voljen. Neko se povlači čim odnos postane blizak. Neko ima osećaj da uvek daje više, a neko da mu je previše kada se od njega nešto traži. Najviše se vidi u <a href="https://www.youtube.com/watch?v=GKxVadvnj68&amp;t=1161s">partnerskim odnosima</a>, ali ne dešava se samo tamo. I u prijateljstvima, i na poslu, i u roditeljstvu, pa čak i u odnosu prema kućnim ljubimcima, mogu se prepoznati isti obrasci bliskosti, distance, brige ili kontrole.



Ono što danas radimo u odnosima ima svoju logiku i istoriju u detinjstvu. Teorija afektivnog vezivanja, koju je razvio John Bowlby, polazi od povezanosti između ranog odnosa deteta i dominantne figure koja se o njemu brine. Ona objašnjava kako te prve interakcije oblikuju način na koji dete kasnije sklapa, doživljava i održava odnose u odraslom dobu.



<h3 class="wp-block-heading">Afektivna vezanost kao evolutivni mehanizam preživljavanja</h3>



Dete dolazi na svet potpuno nemoćno i zavisno. Glad, strah, nelagodnost, uzbuđenje, potreba za dodirom, sve to dete doživljava snažno i nefiltrirano. Jedini način da se ti doživljaji umire ili integrišu jeste kroz odgovor druge osobe.&nbsp;



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="203" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/baner-1-1024x203.png" alt="" class="wp-image-993" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/baner-1-1024x203.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/baner-1-300x60.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/baner-1-768x153.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/baner-1-1536x305.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/baner-1-2048x407.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Dete stalno šalje signale. Plač, pogled, pokret, kasnije glas, sve su to pokušaji uspostavljanja kontakta. Međutim, ključ nije u samim signalima, već u odgovorima na njih. Ako majka (ili druga dominantna figura) na neke signale reaguje, a na neke ne, dete vrlo brzo prestaje da istražuje svet i počinje da istražuje nju. Ulaže sve svoje kapacitete u pokušaj da shvati: na koji signal će odgovoriti? Na osnovu toga dete uči koje delove sebe da pojača, a koje da potisne. Umesto da energiju koristi za igru, učenje i razvoj kognitivnih sposobnosti, dete je koristi za regulaciju odnosa. Ono ne menja odnos, vec sebe prilagođava odnosu. Upravo iz tog procesa nastaju obrasci afektivne vezanosti. Ne kao svesni izbori, već kao najbolja moguća prilagođavanja datim okolnostima.



Na osnovu toga kako druga osoba reaguje, da li reaguje uopšte, da li reaguje dosledno, da li je dostupna ili preplavljujuća, dete postepeno formira unutrašnju logiku odnosa. Ta logika nije svesna i nije artikulisana rečima. Ona se organizuje kao doživljaj &#8211; kakav sam ja, kakvi su drugi i kakav je svet oko mene.



Bolbijevu teoriju je upotpunila, empirijski operacionalizovala i klasifikovala obrasce, <a href="https://www.simplypsychology.org/mary-ainsworth.html">Mary Ainsworth, eksperimentom</a> tokom kog je posmatrala interakciju deteta i majke, prateći reakciju deteta nakon majčinog napuštanja prostorije i ponovnog susreta sa njom.&nbsp;



Kao dodatak ovoj teoriji ističe se još jedan eksperiment. <a href="https://www.simplypsychology.org/harlow-monkey.html">Harry Harlow je pomoću majmunčića</a> ukazao na važnost taktilnog kontakta kao primarnog izvora osecaja sigurnosti u odnosu sa majkom.



<h3 class="wp-block-heading">Sigurni obrazac</h3>



Deca sa sigurnim obrascem vezanosti odrastaju uz roditelja koji je uglavnom dostupan i dosledan. Ne reaguje savršeno, ali reaguje dovoljno često da dete ima iskustvo da njegovi signali imaju smisla i da neko na njih pokušava da odgovori. Dete ne mora da menja sebe da bi ostalo u odnosu.



Iz takvog iskustva formira se unutrašnja slika: ja sam u redu, drugi su uglavnom pouzdani, svet je bezbedno mesto za istraživanje. Dete ima slobodu da se udalji, jer zna da postoji mesto na koje može da se vrati i tako razvija zdravu autonomiju.



U odraslom dobu ove osobe ulaze u odnose bez stalne potrebe za proveravanjem ili povlačenjem. Bliskost im ne ugrožava autonomiju, a razdvajanje ne izaziva paniku. Partnere biraju među emocionalno dostupnim osobama i u odnosima uglavnom traže uzajamnost. Njihova „slaba tačka“ može biti preveliko poverenje &#8211; polaze od pretpostavke da su drugi dobronamerni, čak i kada realnost to ne potvrđuje odmah.



<h3 class="wp-block-heading">Preokupirana (ambivalentna) vezanost</h3>



Kod preokupiranog obrasca dete odrasta uz roditelja čija dostupnost nije predvidiva. Na neke signale roditelj reaguje, na druge ne. Dete vrlo rano shvata da pažnja nije data, već da se mora zaslužiti. Umesto da istražuje svet, dete istražuje roditelja tako što prati promene raspoloženja, pokušava da pogodi pravi trenutak, pravi način, pravi signal.



Unutrašnji doživljaj koji se formira glasi: ja nisam dovoljno vredan, drugi jesu važni i vredni, od mene zavisi da li će odnos opstati. Bliskost postaje nešto što se mora stalno održavati naporom.



U odraslom dobu ove osobe su snažno fokusirane na odnose. Često proveravaju da li su voljene, da li su važne, da li su zamenjive. U partnerskim odnosima mogu delovati zahtevno ili preplavljujuće, ne zato što „traže previše“, već zato što je sigurnost kratkog daha. Svoj začarani krug u romantičnim odnosima održavaju tako što biraju emocionalno nedostupne partnere jer je takav odnos poznat i potvrđuje duboko uverenje da se ljubav mora stalno osvajati.



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/blog/anksioznost"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="146" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Kako-ucimo-da-budemo-anksiozni-1024x146.png" alt="" class="wp-image-996" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Kako-ucimo-da-budemo-anksiozni-1024x146.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Kako-ucimo-da-budemo-anksiozni-300x43.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Kako-ucimo-da-budemo-anksiozni-768x109.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Kako-ucimo-da-budemo-anksiozni-1536x219.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Kako-ucimo-da-budemo-anksiozni-2048x292.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



<h3 class="wp-block-heading">Izbegavajuća vezanost</h3>



Deca sa izbegavajućim obrascem odrastaju uz roditelja koji na njihove signale reaguje minimalno, hladno ili isključivo kroz pravila. To su majke koje podignu dete samo kada neki priručnik kaže da plaču jer su gladna. Nakon početnog protesta i očaja, dete dolazi do rešenja: prestaje da traži. Potiskuje potrebu za bliskošću i organizuje se oko samodovoljnosti.



Unutrašnja slika sveta glasi: ja moram sam, na druge se ne mogu osloniti. Slika o sebi je često odbrambeno pozitivna „ja sam jak, nezavisan, sposoban“ ali je izgrađena na negiranju potrebe za odnosom.



U odraslom dobu ove osobe često deluju stabilno, uspešno i racionalno. Energiju ulažu u posao, postignuća i strukture koje ne zavise od drugih ljudi. U odnosima drže distancu, teško tolerišu zavisnost i emotivne zahteve. Biraju partnere koji nisu previše zahtevni ili koji su i sami distancirani. Zanimljivo je da je i sam autor teorije afektivne vezanosti, John Bowlby, odrastao uz emocionalno hladnu majku i rano razdvajanje &#8211; podatak koji neki autori kasnije povezuju upravo sa razvojem ovog obrasca.



<h3 class="wp-block-heading">Dezorganizovana vezanost</h3>



Dezorganizovani obrazac razvija se u uslovima u kojima je figura vezivanja istovremeno izvor zaštite i straha. Dete nema priliku da razvije stabilnu strategiju odnosa, ono ne zna da li da se približi ili pobegne. Ovo su često deca sa doživljenim traumama i odsustvom bliske osobe koja bi pomogla da se to iskustvo adekvatno obradi.



Unutrašnji doživljaj je fragmentisan: ni ja nisam u redu, ni drugi nisu bezbedni. U odraslom dobu to se može ispoljiti kroz nagle promene u odnosima, teškoće u regulaciji emocija i osećaj da bliskost istovremeno privlači i ugrožava. Ovaj obrazac najčešće zahteva dugotrajniji i pažljivo struktuisan <a href="https://www.selfnest.com/blog/online-psihoterapija-i-njene-prednosti">psihoterapijski rad</a>.



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="115" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/cta-baner-1024x115.png" alt="" class="wp-image-995" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/cta-baner-1024x115.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/cta-baner-300x34.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/cta-baner-768x86.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/cta-baner-1536x172.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/cta-baner-2048x230.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



Afektivna vezanost predstavlja način na koji smo psihički angažovani u odnosima, u uslovima u kojima zavisimo od drugoga. Obrasci vezanosti nisu osobine ličnosti, niti sudbina, već tragovi prilagođavanja ranom odnosu. Oni se ne biraju, već se formiraju u pokušaju da se očuva bliskost i sigurnost.&nbsp;



Razumevanje tih obrazaca ne služi tome da se prošlost vrednuje ili da se roditelji procenjuju, već da se prepozna kontinuitet između ranih iskustava i kasnijih odnosa. U tom kontinuitetu leži objašnjenje mnogih ponavljanja u odraslom životu i početna tačka za njihovo razumevanje.



<hr class="wp-block-separator has-alpha-channel-opacity"/>



Ukoliko kod sebe primećujete neki od navedenih obrazaca ponašanja i želite o tome da razgovarate sa terapeutom, Selfnest je uvek tu za vas. Na <a href="https://www.selfnest.com/">Selfnest platformi</a> dostupno vam je preko <a href="https://www.selfnest.com/blog/selfnest-psihoterapeuti">30 psihoterapeuta različitih usmerenja</a> i možete sami odabrati onog koji vam najviše odgovara. Sensu možete zakazati već danas.

Afektivna vezanost i njeni obrasci

Kada razmišljam o Geštalt terapiji, prva reč koja mi pada na pamet je prisustvo. 



Geštalt za mene nije samo terapijski pravac, već filozofija življenja &#8211; poziv da budemo potpuno tu, u „ovde i sada“, svesni sebe, svojih emocija, tela i odnosa sa drugima. To je način da se vratimo sebi, bez maski i bez potrebe da sve razumemo. Promena se, u mom iskustvu, ne dešava kroz analizu, već kroz kontakt – sa sobom, sa terapeutom, sa trenutkom.



<h4 class="wp-block-heading">Zašto baš Geštalt?</h4>



Moj izbor Geštalta bio je ličan. 



Privukla me je njegova autentičnost i humanost. Geštalt mi je dao slobodu da kao terapeut budem stvarna osoba &#8211; da ne popravljam klijenta, već da budem svedok i saputnik u njihovom procesu. Geštalt nudi put da vidim klijenta ne kao zbir problema, već kao jedinstveno biće koje pokušava da se adaptira svom okruženju. U ovom pravcu smem da priznam sopstvene emocije, da reagujem, da budem prisutna kao čovek, a ne samo kao stručnjak.



Geštalt me je naučio da klijenta vidim kao celinu – spoj tela, misli, emocija i delovanja u kontaktu sa okruženjem. To je pravac koji ne leči „bolest“, već oslobađa potencijal osobe da postane celovita &#8211; da integriše delove sebe koje je odvojila ili potisnula.



<h4 class="wp-block-heading">Kako koristim Geštalt u radu s klijentima?</h4>



U radu s klijentima, fokusiram se na proces, a ne samo na priču. 



Kada klijent govori o nekoj situaciji, pratim ne samo sadržaj, već i ton glasa, položaj tela, disanje. Ako neko priča o <a href="https://www.selfnest.com/blog/kako-kontrolisati-svoj-bes">ljutnji</a>, a istovremeno se smeši, zaustaviću ga i pitati: „Šta se dešava sa tim osmehom?“ Taj trenutak često otvara vrata potisnutim osećanjima i omogućava autentičan kontakt. Za mene, rad sa klijentima je kao da klijent drži mapu svog života, a Geštalt mu daje lupu da vidi tragove izbegavanja, ili straha koje svesni um pokušava da sakrije.



Često koristim eksperimente &#8211; male akcione vežbe kojima klijent ne priča o iskustvu, već ga ponovo doživljava. Klasičan primer je prazna stolica: klijent razgovara sa osobom, ili delom sebe s kojim ima konflikt, ali ne zamišljeno, već stvarno &#8211; telom, glasom, emocijom. Time prestaje da projektuje i preuzima odgovornost za svoj unutrašnji konflikt.



Geštalt ne traži „zašto“, već „kako sada“. Na primer, ne pitam „Zašto se plašite?“, već „Kako osećate taj strah sada, dok o njemu govorite?“. Kada se pažnja prebaci iz glave u telo, dolazi do trenutne promene. To su trenuci u kojima klijent izgovori: „Prvi put sam to osetio, a ne samo razumeo.“



<h4 class="wp-block-heading">Reakcije klijenata</h4>



Klijenti često kažu da ih Geštalt „iznenadi“. 



Navikli su da dobiju objašnjenje ili analizu, a ja ih vraćam na iskustvo: „Šta sada osećate?“, „Gde to osećate u telu?“. Ponekad u početku budu zbunjeni, ali ubrzo osete olakšanje. Kada dođe do stvarnog kontakta, promena se ne dešava u mislima, već u telu &#8211; u dahu, pogledu, glasu. To su duboki, iskreni pomaci koji ne zahtevaju mnogo reči.



<h4 class="wp-block-heading">Geštalt i Transakciona analiza (TA) &#8211; dve perspektive istog čoveka</h4>



Često me pitaju kako razlikujem Geštalt od Transakcione analize (TA), jer oba pravca dele humanističke korene i veru u potencijal čoveka.



Transakciona analiza nudi strukturu, jasnoću i jezik. Pomaže klijentu da razume zašto se ponaša na određeni način, kroz modele kao što su ego stanja (Roditelj, Odrasli, Dete) i životni skript. TA klijentima pruža mapu: brzo prepoznaju obrasce, razumeju odakle potiču i kako ih ponavljaju. Za mnoge je to sigurno tlo, posebno za one koji vole logiku i sistem.



Geštalt, nasuprot tome, ne pita „zašto“, već „kako sada“. Dok TA analizira strukturu, Geštalt istražuje iskustvo. Dok TA kaže: „Koje ego stanje sada govori iz vas?“, Geštalt pita: „Šta sada osećate, u telu, u glasu?“ 



U praksi, često kombinujem oba pristupa: TA daje kognitivnu jasnoću, a Geštalt donosi emocionalno iskustvo promene. Kada klijent razume svoj obrazac kroz TA, a zatim ga doživi u Geštaltu, transformacija postaje stvarna i održiva.



<h4 class="wp-block-heading">Prednosti i mane Geštalta</h4>



Glavna prednost Geštalta je u njegovoj dubini. On omogućava brze uvide koji se ukorenjuju u telu i doživljaju. Holistički pristup spaja telo, emocije i misao u jedno iskustvo i vraća čoveku kontakt sa sobom.



Njegova mana može biti intenzitet &#8211; za klijente s vrlo slabim granicama ili ozbiljnim traumama, potrebno je pažljivo doziranje. Takođe, Geštalt nema čvrste protokole, što nekima koji vole strukturu može biti zbunjujuće. Zato često koristim i TA, jer ona nudi kognitivni okvir koji daje osećaj sigurnosti.



<h4 class="wp-block-heading">Kome bih preporučila Geštalt?</h4>



Geštalt bih preporučila svima koji su spremni da prestanu da pričaju o promeni i počnu da je žive. Onima koji previše analiziraju, a malo osećaju. Onima koji žele da nauče da postave granice, da budu prisutni u odnosima, da ponovo osete energiju života. Posebno pomaže kod <a href="https://www.selfnest.com/blog/anksioznost-sta-je-koji-su-simptomi-i-kako-se-prevazilazi">anksioznosti</a>, jer vraća pažnju iz budućnosti u sadašnjost &#8211; tamo gde strah gubi snagu.



Uspavanima za svoje <a href="https://www.selfnest.com/blog/srdana-sijan-rad-na-sebi-je-najbolji-poklon-koji-mozemo-dati-i-sebi-i-svetu">telo</a>. Oni koji su fokusirani samo na misli, i intelektalizaciju osećanja, Geštalt ih prizemljuje i uči da im je telo verni svedok istine.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="414" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Ivana-Dordevic-Gestalt-Quote-1024x414.png" alt="" class="wp-image-937" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Ivana-Dordevic-Gestalt-Quote-1024x414.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Ivana-Dordevic-Gestalt-Quote-300x121.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Ivana-Dordevic-Gestalt-Quote-768x310.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Ivana-Dordevic-Gestalt-Quote-1536x620.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Ivana-Dordevic-Gestalt-Quote-2048x827.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Tekst napisala Ivana Đorđević, Diplomirani psiholog, Master klinički psiholog, TA i Geštalt terapeut pod supervizijom, psihoterapeut na <a href="https://www.selfnest.com/">Selfnest platformi</a>. 







<div class="schema-faq wp-block-yoast-faq-block"><div class="schema-faq-section" id="faq-question-1764585888256">Šta je Geštalt psihoterapija? Geštalt je fenomenološko-egzistencijalna terapija koja se fokusira na sadašnji trenutak i iskustvo u „ovde i sada“. Polazi od holističkog pristupa, posmatrajući um, telo i ponašanje kao jedinstvenu celinu u kojoj je celina uvek više od zbira njenih delova. Geštalt psihologiju početkom 20. veka utemeljili su Max Wertheimer, Kurt Koffka i Wolfgang Köhler, dok je nekoliko decenija kasnije razvijena Geštalt psihoterapija, čiji su ključni osnivači Fritz i Laura Perls uz značajan doprinos Paula Goodmana. Danas se u praksi primenjuju njena osnovna načela: kontakt i granice, fokus na sadašnji trenutak, preuzimanje odgovornosti, autentičan odnos terapeuta i klijenta, terapijski eksperimenti i fokusiranje na telesne i emocionalne procese. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1764587721904">Kome Geštalt može pomoći? Pomaže osobama koje se bore sa anksioznošću, depresijom, niskim samopouzdanjem ili žele da rade na problemima u odnosima. Posebno je pogodna za osobe koje žele da razviju samosvest i ostvare kontakt sa sobom kroz rad sa telom. U praksi se Gestalt tehnike često kombinuju sa pokretom, plesom, umetnošću, dramom, radom s telom i drugim iskustvenim metodama. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1764588087460">Da li se Geštalt preporučuje u radu sa decom? Gestalt terapija može biti adekvatna i korisna za decu i adolescente, pod uslovom da je terapeut upoznat sa razvojnim specifičnostima, da koristi prilagođene metode koje se često sprovode kroz kreativne igre i zadatke, i da je terapijski proces fleksibilan i senzibilan na potrebe deteta. Upravo Geštalt Play Therapy je kreativni i iskustveni oblik Geštalt terapije za decu, koji kombinuje principe Geštalt terapije sa igrom, omogućavajući deci da na razvojno prikladan način istraže i izraze svoje misli, osećanja i iskustva. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1764588626702">Da li se Geštalt terapija može sprovoditi online? Da, Geštalt terapija se može sprovoditi online putem video sesija, jer su terapeuti obučeni da prilagode svoje tehnike virtuelnom formatu. Online sesije mogu biti podjednako efikasne kao i lični susreti, omogućavajući razvijanje značajnog terapeutskog odnosa i korišćenje različitih online alata za individualni rad. </div> </div>

Geštalt terapija – umetnost prisustva i autentičnog susreta

O mentalnom zdravlju muškaraca obično se piše teško, uz statistike koje, iako zabrinjavajuće, ne nailaze na zainteresovanost onih kojima su namenjene. Kada je tema napisana kao naučni izveštaj, muškarac se prosečno zadrži isto onoliko dugo koliko i na uputstvu za postavljanje bojlera: tek toliko da preleti, pre nego što zaključi da može sam.



A stvarni život muškarca ne odvija se u stručnim terminima, nego između posla, porodice, umora i očekivanja. U kolonama na auto-putu, u tihim minutima u kolima pre nego što uđe u stan, u onom osećaju da sve mora da drži pod kontrolom, uredno i tiho.



Ovaj tekst nije napisan da bi rešio probleme, nego da bi objasnio odakle dolaze. I da bi muškarac, makar u jednoj rečenici, prepoznao sebe i rekao: &#8220;Aha. Nisam jedini.“



<h3 class="wp-block-heading">Glava kuće &#8211; uloga koja je data, ne odabrana</h3>



Većina muškaraca nikada nije sela da razmisli da li uopšte žele da budu “glava kuće”. Ta uloga se jednostavno podrazumeva. Dobiješ je u paketu sa Y hromozomom: &#8220;Muškarac vodi“, „Ako ti ne izdržiš, ko će?“, „Budi muško.“, „Moraš biti snažan.“, „Samo radi.“



Nekad je dovoljno samo par takvih rečenica u detinjstvu da se stvori unutrašnja slika muškarca koju ne sme da popusti. U odraslom životu to postaje automatizam: radiš i kad si iscrpljen, rešavaš i kad ne znaš šta radiš, preuzimaš i kada niko to od tebe nije izričito tražio. A ako osetiš da ti je teško, to rešavaš sam, u sebi, kao da je kvar na instalaciji. &#8220;Smiriće se. Proći će. Samo da ovo završim.“



Iz dana u dan, ta tišina prerasta u raspoloženje koje niko ne primećuje, jer muškarci umeju da nose i ono što ih razdire. Dok stigne do bilo kakvog priznanja da mu je teško, muškarac je već dugo izvan sopstvene granice.



Iza svega toga stoji jednostavna misao: &#8220;Ako ja popustim, sve će se raspasti.“ To nije snaga. To je <a href="https://www.selfnest.com/blog/zajedno-sami-usamljenost-kao-znak-potrebe-za-kontaktom-i-pripadanjem">usamljenost</a>. A usamljenost je emocija koju muškarci retko umeju da imenuju.



<h3 class="wp-block-heading">“Dečaci ne plaču” i ostali repertoar emocionalnih zabrana</h3>



Ako postoji rečenica koja je obeležila odrastanje muškaraca na Balkanu, to je „Dečaci ne plaču.“ Uz nju obično ide i čitav paket: &#8220;Nemoj da si kao devojčica“, „Stisni zube“, „Ne prenemaži se.“ Kratke, ali dovoljno moćne da dečaku pošalju jasnu poruku: tuga je slabost, a slabost je nešto čega treba da se stidiš.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="384" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-1024x384.png" alt="" class="wp-image-915" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-1024x384.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-300x113.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-768x288.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-1536x577.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-2048x769.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Možda nekima deluje kao da su ove rečenice stvar prošlosti, ali dovoljno je da odete do prvog igrališta. Sednete na klupu i poslušate kako roditelji razgovaraju sa decom. Brzo ćete čuti da su i dalje tu, gotovo nepromenjene.



Kasnije, u odraslom dobu, ta zabrana se pretvara u dobro poznato: &#8220;Ma nije mi ništa.“ Ali, poricanje nije snaga, već naučeni način preživljavanja. Drži čoveka u pokretu, ali ga udaljava od sebe.



Zato je Paddy Pimblett, britanski MMA borac, dirnuo mnoge kada je rekao: &#8220;Radije bih da moj prijatelj plače na mom ramenu, nego da idem na njegovu sahranu sledeće nedelje.“ Njegova rečenica pogađa, jer govori o najtežoj posledici emocionalne zabrane. Muškarci češće izvrše suicid upravo zato što su naučeni da ćute dok ne postane nepodnošljivo.



Kad god muškarac kaže &#8220;nije mi ništa“, to ne znači da ne oseća. To znači da je kao dete, naučio da emocije nisu bezbedno mesto.



<h3 class="wp-block-heading">Depresija kod muškaraca &#8211; tiha, maskirana i lako zamenjena stresom</h3>



Kada se kaže <a href="https://www.selfnest.com/blog/sta-je-depresija-koji-su-simptomi-i-kako-je-prevazici">depresija</a>, većina ljudi zamisli sliku koja ne odgovara muškoj realnosti: ležanje u krevetu, suze, potpuna nemoć. 



Kod muškaraca je depresija tiša i tvrdoglavo prikrivena. Izgleda kao <a href="https://www.selfnest.com/blog/sindrom-sagorevanja">rad do kasno</a>, kao šala koja se koristi da se izbegne ozbiljan razgovor, kao povlačenje iz društva, kao umor koji ne prolazi ni posle odmora, kao &#8220;ma ne da mi se“, kao večernje zurenje u telefon bez ikakvog cilja.



Često se zameni za stres. Stres zvuči bezbedno, skoro kao pohvala: &#8220;Mnogo radi, zato je umoran.“ Ali depresija kod muškaraca najčešće upravo tako počinje &#8211; kroz disciplinu, tišinu i funkcionalnost. Nema dramatičnih slika. Nema prevelikog plača. Samo polako nestajanje iz sopstvenog života.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="324" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-2-1024x324.png" alt="" class="wp-image-916" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-2-1024x324.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-2-300x95.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-2-768x243.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-2-1536x486.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-2-2048x648.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Kada muškarac počne da se povlači, da gubi interesovanja, da prestane da se javlja prijateljima, da gubi energiju i da se zatvara, to nije faza. To je poziv u pomoć, samo što ga on neće tako nazvati (a, da li će neko čuti?).



<h3 class="wp-block-heading">Bes kao jedina dozvoljena emocija</h3>



Ako postoji emocija koju su muškarci smeli da pokažu bez straha od osude, to je bes. Sve ostale emocije su godinama svrstane u kategoriju previše: previše tužno, previše osetljivo, previše ranjivo. Zato mnogi muškarci postanu emocionalno jednosmerni. Kada ih nešto povredi, ćute. Kada su uplašeni, povuku se. Kada su tužni, zatrpaju se obavezama. Ali kada je saobraćaj u kolapsu ili im neko preseče red, eksplodiraju kao da je u pitanju ozbiljna nepravda.



To nema veze sa <a href="https://www.selfnest.com/blog/licnost-temperament-karakter-identitet-sta-je-sta-i-ko-sam-ja">temperamentom</a> niti sa slabim živcima. To je posledica toga što je bes jedina emocija koju društvo ne kažnjava. Sve ostalo se potiskuje, a potisnute emocije se uvek pojave, samo ne u svom prvobitnom obliku. Najčešće na mestima koja nemaju nikakve veze sa pravim izvorom napetosti.



Ispod besa se često kriju strah, tuga, sram, osećaj neadekvatnosti, poniženje ili usamljenost. Muškarci koji ne umeju da imenuju svoje emocije često koriste bes da bi sakrili sve ono što je zapravo nežno, mekano, i duboko ljudsko. I zato <a href="https://www.selfnest.com/blog/kako-kontrolisati-svoj-bes">bes</a> ume da izgleda kao snaga, a zapravo je znak da čovek više ne zna gde sa svim onim što oseća.



Ovaj obrazac ne utiče samo na to kako muškarci podnose bol, već i na to kako pokazuju bliskost. Mnogi od njih ne znaju kako da izraze sreću ili ljubav, osim kroz humor, praktične geste ili tiho prisustvo. Iskren muški zagrljaj možemo videti samo kada omiljen klub pobedi u poslednjem minutu.



<h3 class="wp-block-heading">Tri najčešca muška ventila &#8211; alkohol, kladionice, pornografija</h3>



Alkohol, <a href="https://www.youtube.com/watch?v=OnxFp3gIrsk&amp;t=1096s">kladionice</a> i pornografija su navike koje se kod muškaraca društveno normalizuju. Zato se često ni ne doživljavaju kao problem, čak ni onda kada postanu svakodnevni način da se umanji unutrašnja tenzija. Ono što ih zapravo povezuje nije sama navika, već funkcija koju imaju.



Alkohol kratkotrajno spušta napetost i utišava emocije. Kladionica daje osećaj kontrole i trenutni nalet adrenalina. Pornografija pruža brzo telesno rasterećenje i odvlači pažnju od onoga što boli.



Kada muškarac nema razvijene emocionalne veštine da prepozna i obradi svoje osećaje, ovi ventili postaju brzi načini da &#8220;smiri“ ono što ne ume da imenuje. Ne počinju ekstremima, već sitnim ritualima koji deluju bezazleno, a zapravo zamene razgovor, odmor ili bliskost.



Teretana je drugačiji primer, ali može imati istu funkciju. Za mnoge muškarce ona je <a href="https://www.selfnest.com/blog/heltizam-i-ortoreksija-opsednutost-zdravim-zivotom-i-kako-psihoterapija-pomaze">zdrava rutina</a> koja donosi strukturu i osećaj stabilnosti. Međutim, može postati i sofisticiran ventil: što je unutra teže, to spolja raste intenzitet treninga. Razlika je u tome da li telo jačamo da bismo se osećali bolje ili treniramo da bismo pobegli od sebe.



Ovo nisu &#8220;muške mane“. Ovo su načini na koje muškarci uče da regulišu ono što nikada nisu smeli da pokažu &#8211; strah, tugu, stid, usamljenost ili osećaj neadekvatnosti. Ventili ne rešavaju problem. Oni ga samo utišavaju dovoljno dugo da ostane nevidljiv.



<h3 class="wp-block-heading">Ovaj tekst nije protiv tebe, nego za tebe. </h3>



Ovaj tekst nije tu da ti objasni šta treba da radiš, niti da ti drži lekciju. Nije tu da te okrivi. Nije tu da te optuži. Namenjen je tome da ti da malo prostora da razumeš odakle sve ovo dolazi.



I ako si se u nečemu prepoznao, to ne znači da ti fali snage. To znači da ti fali dozvola da budeš čovek.



Ovo su realne situacije zbog kojih se muškarci javljaju psihoterapeutu.



Ukoliko želiš da napraviš promenu, rasteretiš se uz stručnu podršku, možeš je pronaći na <a href="https://www.selfnest.com/">selfnest.com</a>.

Tehnologija i mentalno zdravlje: AI, VR i psihodelici

Povezani postovi

Afektivna vezanost i njeni obrasci

Geštalt terapija – umetnost prisustva i autentičnog susreta

Rečenice kojima smo slomili generacije muškaraca i sve situacije koje to danas otkrivaju

Selfnest newsletter

“Ja nisam ono što mi se dogodilo! Ja sam ono što biram da postanem.“