Disciplina kod dece: kako se vratiti školskoj rutini i obavezama posle raspusta?

Početak školske godine znači povratak rutini, obavezama i svakodnevnoj organizaciji. Za dete, međutim, taj povratak može biti mnogo više od jednostavne promene rasporeda. Nedelje bez ranog ustajanja, domaćih zadataka i školskog rasporeda zamenjuju vreme za igru, telefon, druženje i aktivnosti koje dete samo bira. A onda se, gotovo preko noći, od njega ponovo očekuje da ustaje na vreme, sedi nad domaćim zadatkom, uči i odloži ono što mu je trenutno mnogo zanimljivije.

Zato septembar donese više pregovaranja, odlaganja i nervoze. Pojavljuju se dobro poznate rečenice poput „Mrzi me“, „Uradiću kasnije“ ili „Samo još pet minuta“. To ne znači automatski da je dete lenjo ili nedisciplinovano. Povratak školi od deteta ponovo zahteva samoregulaciju. Potrebno je da zaustavi ono što trenutno želi, usmeri pažnju na zadatak, istraje i uradi nešto za šta nagrada neće doći odmah. To su složene veštine koje se tokom detinjstva tek razvijaju.

Zato je važno da roditelj ne posmatra disciplinu kao nešto što dete ili ima ili nema. Disciplina se razvija i uči, a roditelj u tom procesu ima važnu ulogu.

Ne počinjite od motivacije. Počnite od strukture.

Jedna od čestih roditeljskih grešaka jeste pokušaj da dete prvo dobije volju za školom. Problem je u tome što motivacija dolazi nakon početka aktivnosti, a ne pre nje. Ako čekamo da dete bude raspoloženo za domaći zadatak, načekaćemo se. Mnogo je korisnije vratiti strukturu dana. Vreme ustajanja, obroci, odmor, igra, školske obaveze i odlazak na spavanje treba ponovo da dobiju svoje mesto.

Kada je spoljašnji svet predvidljiviji, detetu je lakše da postepeno razvija unutrašnju organizaciju.

Kod mlađeg školskog deteta, roditelj će u početku morati da bude aktivniji. Može zajedno sa detetom napraviti jednostavan raspored dana i pomagati mu da prati šta sledi. Kod starijeg deteta, cilj više nije da roditelj organizuje svaki korak, već da dete postepeno preuzima odgovornost za sopstveni raspored. Drugim rečima, roditelj u početku daje strukturu kako bi dete vremenom naučilo da je napravi samo.

Ne vraćajte sve obaveze preko noći.

Ako je dete tokom raspusta kasno odlazilo na spavanje, dugo spavalo, provodilo mnogo vremena na telefonu i nije imalo školske obaveze, teško je očekivati da prvog dana škole funkcioniše kao da se ništa nije promenilo. Povratak rutini može biti postepen. Nekoliko dana pre početka škole korisno je pomerati vreme spavanja i buđenja, vratiti redovnije obroke i početi sa kraćim periodima aktivnosti koje zahtevaju koncentraciju.

Ovo je posebno važno kod mlađe dece. Pažnja i samokontrola nisu veštine koje možemo uključiti pritiskom. Školsko okruženje od deteta zahteva da inhibira impuls, održi pažnju, organizuje se i završi zadatak. Sve su to izvršne funkcije koje se tokom razvoja postepeno usavršavaju. Zato nije neobično da detetu nakon raspusta treba neko vreme da ponovo pronađe svoj ritam.

Telefon ne treba da bude predmet svakodnevnog pregovaranja.

„Samo još pet minuta.“

„Ali svi ostali smeju.“

„Završiću posle.“

Kada se svaka upotreba telefona pretvori u novu raspravu, roditelj vrlo brzo postaje policajac za kontrolu korišćenja ekrana. Umesto toga, mnogo je korisnije da postoje jasna pravila koja važe i onda kada roditelj nije raspoložen za još jedno pregovaranje. To može značiti da se domaći radi pre vremena za igrice, da se telefon ne koristi tokom učenja ili da se uređaji uveče ostavljaju van sobe.

Naravno, pravila moraju biti prilagođena uzrastu. Dete od sedam godina nema isti kapacitet samokontrole kao četrnaestogodišnjaka. Kod mlađeg deteta roditelj više reguliše okruženje i dostupnost uređaja, dok se kod starijeg više radi na dogovoru i preuzimanju odgovornosti.

Važno je i da roditelj pogleda sopstvene navike. Ako je dete stalno okruženo telefonima i ekranima, teško je očekivati da će bez otpora prihvatiti potpuno drugačija pravila.

Šta kada dete jednostavno neće da uči?

Ovde dolazimo do pitanja discipline. Dete ne mora da bude motivisano da bi uradilo ono što je njegova obaveza. I mi odrasli svakodnevno radimo stvari koje nam se ne rade. Ne zato što smo uvek motivisani, već zato što smo vremenom razvili sposobnost da podnesemo određenu neprijatnost i ipak uradimo ono što je potrebno. To je deo discipline.

Zato roditeljska poruka ne mora uvek da bude „Hajde, moraš da učiš“. Može da zvuči ovako. „Razumem da ti se sada ne uči. Ipak, domaći mora da se uradi. Hajde da vidimo kako da ti bude lakše da počneš.“ Na taj način roditelj istovremeno priznaje detetovo iskustvo i zadržava granicu. Ne pokušava da ubedi dete da mu se uči, već mu pomaže da uradi ono što je potrebno i onda kada mu se ne radi.

Nagrada može da pomogne, ali nije dobra zamena za motivaciju.

Nagrada sama po sebi nije problem. Kod neke dece, posebno kada se nova navika tek uspostavlja, neposredno pozitivno potkrepljenje može pomoći da se određeno ponašanje češće ponavlja. I pohvala može biti korisna kada je konkretna i usmerena na trud, strategiju i napredak, a ne samo na rezultat.

Problem nastaje kada dete počne da uči da svaka obaveza mora imati svoju cenu. Ako za dobru ocenu dobija novac, za domaći telefon, a za čitanje igračku, lako može početi da doživljava samu aktivnost kao sredstvo do nagrade. Zato je korisno razlikovati podsticaj od podmićivanja. „Kada završiš domaći, možemo da igramo društvenu igru zajedno“ nije isto što i „Ako dobiješ peticu, kupiću ti nešto“.

Nije cilj u tome da dete nikada ne bude nagrađeno. Cilj je da nagrada ne postane jedini razlog zbog kojeg radi ono što treba.

Dugoročno želimo da dete razvija osećaj kompetencije, autonomije i odgovornosti. Važno je da može da iskusi zadovoljstvo zbog toga što je nešto savladalo, istrajalo u nečemu što mu je bilo teško i videlo da može da napreduje. Upravo takva iskustva postepeno grade kvalitetniju i samostalniju motivaciju za učenje.

A šta je sa kaznom?

Kazna ponekad može vrlo brzo da zaustavi određeno ponašanje. Ali pitanje roditelja ne bi trebalo da bude samo „Kako da nateram dete da posluša?”. Mnogo važnije pitanje jeste „Šta želim da moje dete nauči iz ove situacije?”.

Ako dete nije uradilo domaći i roditelj mu zbog toga zabrani telefon, ono može naučiti da sledeći put uradi domaći kako ne bi izgubilo telefon. Ali može naučiti i nešto važnije. Može početi da razume da njegove odluke imaju posledice.

U tome je važna razlika između kazne i posledice. Ako dete nije spakovalo torbu, možda će sutra shvatiti da je nešto zaboravilo. Ako nije završilo zadatak na vreme, možda će morati da ga završi kasnije. Ako je vreme predviđeno za domaći potrošilo na igranje igrica, moguće je da će zbog toga imati manje vremena za igru.

Roditelj ne mora svaki put da spašava dete od neprijatnosti koju je samo proizvelo. Deca uče i iz posledica svojih izbora. To, naravno, ne znači pustiti dete da doživi bilo kakvu neprijatnost. Roditelj je i dalje tu da zaštiti dete od onoga što je opasno, nesrazmerno ili razvojno neprimereno. Ali činjenica da možemo da rešimo problem umesto deteta, ne znači nužno da treba to da uradimo.

Roditelj ne može i ne treba da reši svaki problem svog deteta.

Ovo je možda jedan od najtežih delova roditeljstva. Kada dete zaboravi domaći, roditelj može da pozove učitelja. Kada zaboravi opremu, može da je donese u školu. Kada dobije lošu ocenu, može da razgovara sa nastavnikom. Kada dete napravi grešku, roditelj može da pokuša da je popravi. I svaki put to može izgledati kao pomoć.

Ali, ako roditelj stalno uklanja posledice detetovih postupaka, dete nema dovoljno prilika da iskusi jednu veoma važnu stvar. Detetovo ponašanje ima posledice i ono samo može nešto da uradi povodom njih. To je važan deo razvoja odgovornosti.

Roditeljska uloga nije da detetu napravi život bez problema. To nije moguće. Njegova uloga je da dete postepeno osposobi da probleme može da rešava samo. Zato je sasvim u redu reći detetu koje je zaboravilo svesku „Razumem da ti je neprijatno. Šta možeš sada da uradiš?“, umesto da odmah kažemo „Dobro, ja ću zvati učiteljicu“. U tom trenutku dajemo mu nešto mnogo važnije. Priliku da samo razmišlja, pronađe rešenje i iskusi posledice sopstvenog izbora.

Kada posledica postaje kazna?

Dobra roditeljska granica treba da bude jasna, predvidiva, povezana sa ponašanjem i srazmerna situaciji. Ako dete ne uradi domaći, zabrana telefona na mesec dana nema mnogo veze sa učenjem odgovornosti. Tada posledica više ne pomaže detetu da razume vezu između ponašanja i onoga što je usledilo, već postaje produžena kazna.

Isto važi i za način na koji razgovaramo sa detetom nakon greške. Ako ga satima ponižavamo, vređamo ili podsećamo na ono što je uradilo, više ne govorimo o učenju iz posledice. Važno je da dete može da napravi razliku između svog ponašanja i slike koju ima o sebi. Treba da nauči da ono što je uradilo ima posledicu, a ne da zaključi da je ono samo loše zato što je pogrešilo. Dakle, govorimo o detetovom ponašanju, a ne o ličnosti.

Disciplina ne bi trebala da bude način na koji roditelj prazni sopstveni bes. Njena svrha je da dete uči prihvatljivom ponašanju i postepeno razvija samoregulaciju. Fizičko kažnjavanje, vređanje, ponižavanje i posramljivanje deteta nisu načini na koje dete uči odgovornost.

Pre nego što dete proglasite nedisciplinovanim, zastanite.

Ponekad problem zaista jeste u nedostatku navika i strukture. Ali, nije svaki problem sa učenjem problem discipline. Ako dete:

• izbegava školu
• ima izražen strah od ocenjivanja
• često plače pred učenjem
• teško zadržava pažnju čak i kada se trudi
• veoma teško započinje zadatke
• deluje preopterećeno
• njegov otpor prema školi je nov i intenzivan
  
  …potrebno je zastati i pogledati šta se nalazi ispod onoga što kod deteta primećujemo.

Možda je dete anksiozno. Možda ne razume gradivo. Možda ima teškoće sa pažnjom ili izvršnim funkcijama. Možda se plaši neuspeha. Možda ima problem sa vršnjacima ili nastavnikom. Možda su očekivanja odraslih trenutno veća od njegovih razvojnih kapaciteta.

U takvim situacijama, povećavanje kontrole često neće rešiti problem.

Umesto „Kako da ga nateram?“, možda je adekvatnije pitati se „Šta se mojim detetom trenutno dešava, kroz šta prolazi?“

To pitanje menja način na koji posmatramo dete. Umesto da ponašanje vidimo samo kao neposlušnost, pokušavamo da razumemo njegovu funkciju i ono što nam govori o detetovim potrebama.

Mali školski plan za roditelje

Ne morate promeniti sve odjednom samo zato što je škola počela. Mnogo je korisnije da nekoliko stvari postanu stabilne i predvidljive.

1. Vratite strukturu dana tako da vreme ustajanja, obroka, školskih obaveza, odmora i spavanja bude što ujednačenije.
2. Jasno definišite pravila oko telefona i nemojte ih iznova pregovarati svaki put kada dete poželi da koristi uređaj.
3. Postavite očekivanje, ali nemojte raditi umesto deteta. Možete mu pomoći da organizuje obavezu, podsetiti ga šta je potrebno i ponuditi pomoć kada zapne, ali njegov deo odgovornosti treba da ostane njegov.
4. Dozvolite prirodne i logične posledice kada su one bezbedne i razvojno primerene. Dete ne mora svaki put biti spašeno od neprijatnosti koju je proizvelo sopstvenim izborom.
5. Posmatrajte šta stoji iza ponašanja. Ako se problem ponavlja i pored jasne strukture, možda nije dovoljno reći da je dete nedisciplinovano. Potrebno je razumeti šta mu otežava da uradi ono što se od njega očekuje.

Detetu nije potreban roditelj koji će ukloniti svaku prepreku sa njegovog puta. Potreban mu je roditelj koji će mu pomoći da nauči kako da prepreke prelazi.

Disciplina zato nije samo pitanje toga da li je dete uradilo domaći. Ona je deo mnogo šireg procesa u kojem dete postepeno uči da reguliše sebe, podnese neprijatnost, odloži zadovoljstvo, napravi izbor, pogreši, suoči se sa posledicom i pokuša ponovo. A upravo su to veštine koje će mu trebati mnogo duže od jedne školske godine.

---

Ukoliko primećujete da vaše dete ima poteškoće pri učenju, teško se fokusira ili je često isfrustrirano, možda mu razgovor sa terapeutom može pomoći.

Psihoterapeuti na Selfnest platformi održavaju individualne seanse sa odraslima,
ali i decom, u dogovoru sa roditeljima.

Potražite svog na www.selfnest.com.