Na pitanje kako ste otkrili svojim roditeljima koje ste seksualne orijentacije, na temi na LGBT+ forumu na Reditu, dva odgovora koja su bila najviše puta apvoutovana (ili lajkovana, da anglicizam „pojasnimo“ drugim) bila su: „nikada se neću autovati svojoj porodici, sem ako je to apsolutno nemoguće izbeći“, i &#8211; „takođe“.&nbsp;



Redit je jedan od najposećenijih sajtova na internetu, i većina korisnika dolazi iz najrazvijenijih zemalja sveta (oko 70% su iz SAD, Britanije i Kanade, sa velikim brojem Evropljana u preostalih 30%). Ako je na ovakvom mestu odgovor na pitanje o autovanju bio tako depresivan, šta tek može da očekuje ljude u konzervativnijim zemljama? Šta osoba koja se nalazi u poziciji diskriminisane seksualne manjine u Srbiji može da očekuje posle autovanja i koliko je u takvim situacijama upravo presudna podrška najbližih?



– Mislim da je već dobro poznato koliko podrška porodice pozitivno utiče na sve aspekte naših života, međutim u slučaju autovanja podrška znači i fizička zaštita – podvlači psihoterapeutkinja Sara Šaša. „Ovde ne govorimo o tome da te roditelji nisu podržali u fazi promene oblačenja ili slušanja nove muzike, ovde govorimo o potpunom isključivanju porodice iz života autovane osobe. Mladi koji još uvek nisu finansijski stabilni mogu zaista biti životno ugroženi nedostatkom porodične podrške. Ova ugroženost dalje može dovesti do niza aktivnosti “snalaženja” koja vode novim problemima.



Po CeSIDovom istraživanju iz septembra 2021, polovina ispitanih građana u Srbiji iskazala je negativan stav prema ljudima drugog seksualnog opredeljenja. Baš zbog takvog zabrinjavajućeg opšteg stava izostanak podrške porodice može biti još strašniji, jer oni koji su nam najbliži postaju deo problema. – Mi svoj identitet ne formiramo samo na osnovu ličnih preferencija već i odgovora okruženja – nadovezuje se psihoterapeutkinja Sara Šaša. – Ako ovaj put samootkrića “začinimo” neodobravanjem okoline čak i na pomisao da je naš identitet drugačiji, tu bitku možemo nositi ceo život.



Jedan od mehanizama zaštite je i psihoterapija koja može mnogo pomoći u ovakvim slučajevima. Nažalost, i do psihoterapeuta je ponekad teško doći, bilo zbog neopravdane stigme koja postoji kod nas, ili otežane ili osetljive situacije u kojoj se nalazi osoba kojoj je potrebna psihoterapija.



Upravo zbog ovoga, stručnjaci okupljeni oko Selfnesta osmislili su onlajn platformu koja korisnicima omogućava da se jednostavno povežu sa psihoterapeutom preko svog telefona ili kompjutera. Sva komunikacija između korisnika i psihoterapeuta odvija se isključivo u okviru same platforme i sasvim je anonimna sem ako korisnik ne želi drugačije. U Selfnestu rade sertifikovani stručnjaci sa velikim iskustvom u psihoterapijskom radu sa osetljivim pitanjima vezanim za diskriminisane grupe.&nbsp;



<a href="https://www.selfnest.com/">Selfnest</a> je prva ovakva platforma ne samo u Srbiji, već i u celoj Istočnoj Evropi. Ovaј pionirski projekat omogućava da psihoterapija bude zaista pristupačna svima i finansijski i logistički (korisnik sam za sebe bira paket koji mu najviše odgovara), ali i da postane deo dnevne rutine onima kojima je takva podrška potrebna. U okviru platforme, korisnik može da odabere klasičnu video seansu sa svojim psihoterapeutom, ili da odabere da kompletnu komunikaciju održava preko chata. U kreiranju platforme učestvovao je stručni tim sastavljen od psihoterapeuta i pravnika, sa namerom da se stvori što bolje iskustvo za korisnika gde su svi privatni podaci potpuno zaštićeni.



Osim toga, na platformi je razvijen algoritam koji na osnovu jednostavnog upitnika predlaže psihoterapeute stručne za tip problema sa kojima se korisnik nosi ili koji imaju iskustva sa sličnim situacijama. Naravno, odluka koga će na kraju odabrati konačno je na samom korisniku koji ima uvid u sve potrebne i relevantne podatke o psihoterapetima uključenim u projekat.&nbsp;

Šta kad posle autovanja izostane podrška najbližih?

Razlozi zbog kojih ljudi traže psihološku pomoć najčešće su neprijatni ili iznenadni događaji sa kojima ne mogu da se izbore sami. Razlog za zakazivanje terapije ne mora biti uvek u situacijama kada nešto pođe po zlu ili kada je u pitanju nemogućnost da se samostalno izborite sa problemima. Kada se odlučite na razgovor sa psihoterapeutom donosite svesnu odluku da aktivno radite na tome kakva osoba želite da budete i kako želite da živite.&nbsp;



Psihoterapeutu se može obratiti svako, bez obzira na pol, godine ili životnu situaciju, ali se posebno preporučuje osobama koje se suočavaju sa promenama ili prolaze kroz težak period u životu na privatnom ili poslovnom planu.



<h2 class="wp-block-heading">Psihoterapeut kao pomoć na vašem razvojnom putu</h2>



Sa kime ćete proći taj put je od presudnog značaja za napredak. Izbor nije lak, kao ni ono što vas čeka i ne treba očekivati brza i laka rešenja. Psihoterapeut je tu da vam pomogne da razumete i prihvatite sebe i svoj način života. Psihoterapija je odnos koji se gradi na poverenju i iskrenosti pa je poput izbora prijatelja i partnera važno u obzir uzeti niz faktora.&nbsp;



Pored stručnih kvalifikacija terapeuta važan je i vaš lični utisak &#8211; da li vam je neko prijatan ili budi nepoverenje. Istraživanja pokazuju da godine iskustva i teorijska orijentacija psihoterapeuta imaju manji uticaj na ishod psihoterapije od ličnih faktora. Psihoterapeuti koji pokazuju više topline, razumevanja i empatije imaju više uspeha u lečenju.



Neka od jednostavnih pitanja koja treba sebi da postavite prilikom susreta sa terapeutom su:



<ul>
<li>Da li se osećam prijatno i sigurno dok se poveravam?</li>



<li>Da li osećam da me razume?</li>



<li>Da li mu/joj verujem?</li>



<li>Da li terapeut poštuje moje potrebe i odgovara mojim preferencijama?</li>
</ul>



Poželjno je da pronađete nekoga ko je specijalizovan za problem sa kojim se suočavate bilo da je on emotivni, partnerski, socijalni, u vezi sa depresijom ili zavisnošću. Ipak, važnije od teoretskog okvira u kom psihoterapeut radi je da ima kapacitet da se prilagodi vašim specifičnim potrebama, načinu na koji posmatrate svet i ljude, kao i tome kako prihvatate promene. U zavisnosti od ličnih afiniteta ili problema sa kojim se suočavate, možda vam je važno da u obzir uzmete kog je pola i godina psihoterapeut i da li ima ličnog iskustva sa specifičnim situacijama poput invaliditeta. 



<h2 class="wp-block-heading">Kulturno nasleđe kao faktor prilikom izbora psihoterapeuta</h2>



Iako je najvažnije pronaći nekoga za koga verujete da će vas razumeti i poštovati vaše stanje, za uspeh terapije može biti presudno i da psihoterapeut razume vaš senzibilitet, kulturu i životno iskustvo.&nbsp;



Ako vas je život odveo daleko od kulture u kojoj ste stasali, sigurno ćete se suočiti sa izazovima sa kojima do tada niste imali prilike da se sretnete. Takve situacije mogu proizvesti frustraciju, istinsko nerazumevanje i probleme u prilagođavanju, svakodnevnom funkcionisanju i socijalizaciji.



Pored razlika u kulturi i mentalitetu, u delikatnom procesu psihoterapije precizna artikulacija naših osećanja i stanja ključna je za napredak. Jezik je, poput čoveka, u psihološkom smislu neodvojiv od kulture u kojoj je nastao, u kojoj živi i menja se. Maternji jezik ima ogromnu ulogu u formiranju našeg identiteta, stvaranju uspomena, procesuiranju emocija i iskustava. Kada govorimo drugim jezikom (ne)svesno menjamo i delove svog identiteta.&nbsp;



Reči kojima definišemo iste emocije u različitim jezicima su nijansirani, zamaskirani i nedovoljno jasni ljudima koji ne govore taj jezik i nepoznaju društveni kontekst u kome se ličnost formirala. Jezički izrazi, simboli i gestikulacija koja ga prati umnogome utiču na mogućnost psihoterapeuta da vas istinski razume pa je verovatno da tokom terapije na jeziku koji vam nije maternji i sa osobom koja ne razume društvene prilike u kojima ste odrasli nećete postići rezultate i razumevanje kojima ste se nadali.&nbsp;



Preporučljivo je da ma gde živeli, psihološku pomoć potražite među stručnjacima koji će uzeti u obzir sredinu iz koje potičete, kulturne obrasce vaspitanja, istorijske i društvene prilike koje su vas oblikovale i uspeti da relativno lako stvore kontekst, povežu uzroke i posledice nekog stanja ili ponašanja.



<h2 class="wp-block-heading">Najbolji psihoterapeut je na samo klik od vas</h2>



Poslednjih godina sve je popularnija online psihoterapija koja vam omogućava da, gde god boravili, preko savremenih kanala komunikacije pronađete stručnjake iz vaše matične zemlje. &nbsp; 



Platforma <a href="https://www.selfnest.com/" target="_blank" rel="noreferrer noopener">Selfnest</a> omogućava svojim korisnicima da uz nekoliko jednostavnih klikova obave neograničen broj konsultacija sa psihoterapeutima sa ovih prostora kako bi dobili najbolju pomoć i podršku.



Najveći benefit online psihoterapije pored dostupnosti &#8211; brzine i lakoće sa kojom možete stupiti u kontakt sa stručnjacima specijalizovanim za problem sa kojim se suočavate je i činjenica da smo svi u poznatoj sredini sopstvenog doma u startu opušteniji, pa je lakše razgovarati o najintimnijim temama.&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">Prvi put na psihoterapiji</h2>



Iskoristite prvi sastanak da saznate što više o psihoterapeutu i njihovom načinu rada, kao i da podelite svoje želje i očekivanja. Pripremite pitanja i obratite pažnju na prve utiske.



Ne zaboravite da uspeh psihoterapije zavisi od izbora psihoterapeuta koliko i od vas samih &#8211; od volje da pomognete sami sebi i toga kako birate da se predstavite. Dozvolite sebi da budete emotivni. Podelite svoje brige i nade u vezi sa procesom. Budite otvoreni. Imajte na umu da vaš psihoterapeut neće imati direktno i jednostavno rešenje za vaše stanje, nego će vam pomoći da nađete put ka rešenju na način koji vama odgovara.



Ukoliko ne osećate da dobijate pomoć i podršku kakvu očekujete, pokušajte da promenite psihoterapeuta. Važno je da vas kroz proces vodi neko sa kim vam je prijatno i sa kim se osećate sigurno. Potraga za pravim psihoterapeutom je ponekad duga i teška, ali je od ključnog značaja za uspeh.

Na slici je devojka koja gleda u telefon jer želi da zakaže online seansu na Selfnest platformi.

Kako odabrati psihoterapeuta?

U svom tekstu za Voks, Emeli Gundelsberger postavlja pitanje kako najbrže napraviti laboratorijsku životinju nesrećnom ako vam je to potrebno za eksperiment? Kako učiniti da zec ili miš više ne uživa u onome što mu je do tad pričinjavalo zadovoljstvo, recimo omiljenoj hrani? 



Odgovor koji verovatno prvi pada na pamet je izlaganje životinje nekoj snažnoj traumi opasnoj po život, koja će ostaviti ozbiljne posledice. Ipak, postoji mnogo surovija i efikasnija metoda da vašeg (sirotog) zeca učinite nesrećnim – dovoljno je samo da ga svaki dan izlažete neprekidnom, blagom stresu. Životinje koje su živele u hronično blago stresnim uslovima (bez društva, u kavezu koji im je stalno davao elektrošokove koji nisu opasni po život, u blizini predatora koji nije mogao da im priđe i slično), veoma brzo su gubile svaki elan. One koje su bile izložene ekstremnijim metodama, recimo izolaciji, odbijale su hranu. 



Moć psihe na telo je često apsolutna. U jednom naročito surovom eksperimentu sa majmunima koji su odrasli u potpunoj izolaciji, jedinka je uginula od anoreksije jer je posle neprekidnog stresa kojem je bila izložena, a posle još jedne traume, naprosto prestala da jede.



Poenta je da svakodnevno izlaganje stalnom stresu može biti izuzetno opasno. Ekvivalent ove situacije u ljudskom društvu može biti i stres koji pojedinac neprekidno doživljava na radnom mestu. Svetska zdravstvena organizacija tek sada je konačno dodala izgaranje na radnom mestu u priručnik međunarodne klasifikacije bolesti. 



<h2 class="wp-block-heading">Koji su to znaci sindroma sagorevanja na poslu, i kako da znate da li imate ovaj sindrom?&nbsp;</h2>



Fizička i emotivna iscrpljenost: Blagi hronični umor posle nekog vremena prerasta u osećanje potpune iscrpljenosti na svakom nivou – često je prisutan i osećaj teskobe pri iščekivanju onoga što nosi svaki novi dan. (Ponekad i samo razmišljanje o sledećem danu unosi nervozu.)



Nesanica: U ranoj fazi možda imate problema da zaspite, ili da provedete celu noć u neprekinutom snu; ovo kasnije može preći u potpunu nesanicu, i pored opšte iscrpljenosti organizma.&nbsp;&nbsp;



Zaboravnost, opadanje pažnje, oslabljena koncentracija: Otežano fokusiranje na posao koji je pred vama može biti jedan od ranih simptoma. Ovo postaje veći problem jer je posla sve više, a postaje sve teže postići ga, što dovodi do začaranog kruga.



Fizički simptomi: Oni često uključuju bolove u grudima, ubrzano lupanje srca, tegobe sa disanjem, gastrointestinalne bolove, vrtoglavicu, nesvesticu, glavobolju (naravno sve ovo treba prekontrolisati i kod specijaliste)



Češće razboljevanje: Pošto je telo umorno, imuni sistem je oslabljen, i onaj koji pati od ovog sindroma je daleko izloženiji infekcijama, prehladama, gripu, i drugim problemima sa imunitetom.&nbsp;



Gubitak apetita: Počeci ovog sindroma često su povezani sa nedostatkom osećaja gladi koje dovodi do preskakanja obroka. Ovo kasnije može dovesti do većeg gubitka apetita i naglog gubljenja telesne težine koji može biti negativan po opšte zdravstveno stanje.



Anksioznost: Tenzija, napetost i neprekidna briga mogu eskalirati do te mere da konačno izazivaju ozbiljne probleme u produktivnosti, ali i u privatnom životu.&nbsp;



Depresija: Blaga tuga i osećaj beznađa ili čak krivice (zašto ne uspevam da obavljam ovaj posao kao drugi?) isto tako mogu preći u depresiju i osećaj zatočenosti i teskobe.



Bes: Umor i teskoba mogu voditi u razdražljivost koja, ako postane hronična, može poremetiti odnose sa drugim ljudima, bilo na radnom mestu ili privatnom okruženju.&nbsp;



Ovo su samo od nekih simptoma koje može izazvati sindrom izgaranja. Jednako ozbiljni su oni koji se odnose na opšti doživljaj života gde se onaj ko pati od ovog sindroma oseća otuđeno, muči ga opšti osećaj cinizma, pesimizma, apatije, može imati potrebu da se izoluje i sve teže pronalazi razloge da uživa u svakodnevici.&nbsp;



<div style="height:10px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



<h2 class="wp-block-heading">Kako lečiti sindrom sagorevanja?</h2>



Alarmantno je i to što je u Srbiji broj ljudi koji pate od sindroma sagorevanja na poslu među najvišim u Evropi. Prema onlajn <a href="https://www.statista.com/statistics/1249649/experiences-of-burnout-in-europe/" target="_blank" rel="noreferrer noopener">istraživanju</a> iz 2021. u kom je učestvovalo oko trideset hiljada ljudi, Srbija se nalazi na visokom trećem mestu sa šezdeset posto ispitanika koji se osećaju kao da su na ivici izgaranja, ili da su tu granicu već prešli. Iznad Srbije nalazi se samo Poljska (66% ispitanika sa ovim sindromom) i Rusija (66%). Ispod Srbije se nalaze Češka, Švajcarska i Austrija, dok se Francuska sa 45% tradicionalno nalazi na začelju kolone.



U ovakvim situacijama ponekad je teško odlučiti se na prvi korak ka pomoći, ma koliko to bilo važno za lično zdravlje. Psihoterapeuti mogu mnogo da pomognu u ovakvim slučajevima, i za one kojima je iz bilo kojih razloga neugodno da se sa psihoterapeutom nalaze lično (ili im posao ne ostavlja dovoljno vremena), onlajn <a href="https://www.selfnest.com/o-platformi" target="_blank" rel="noreferrer noopener">platforma Selfnest</a> omogućuje korisnicima da se jednostavno povežu sa psihoterapeutom preko svog kompjutera ili telefona. 



<h2 class="wp-block-heading">Zaključak</h2>



Neispavanost, nesanica, manjak energije, iscrpljenost, problemi s varenjem, visok pritisak, dekoncetrisanost, glavobolja, smanjena profesionalna efikasnost, samo su neki od simptoma stresa i izgaranja na poslu, poremećaja koji je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) uvrstila u 11. izdanje priručnika Međunarodne klasifikacije bolesti kao profesionalni fenomen.



Više od dve trećine Srba pati od hronične iscrpljenosti na poslu ili je bilo na ivici iscrpljenosti, pokazali su rezultati međunarodne zdravstvene studije &#8220;Budućnost zdravlja&#8221;. Istraživanje među 18.000 ispitanika u devet zemalja, pokazuje da je više od polovine Evropljana (55 odsto) doživelo je hroničnu iscrpljenost na poslu ili nešto slično ili da iz ličnog iskustva zna koji su simptomi tog problema.



Sindrom izgaranja na poslu najviše pogađa Ruse (72 odsto), Srbe (66 odsto) i Poljake (62 odsto), dok se manje od polovine ispitanika u Španiji, Italiji i Nemačkoj (48 odsto), kao i u Francuskoj (44 odsto), suočilo sa hroničnom iscrpljenošću na poslu.



 Na Selfnest <a href="https://www.selfnest.com/o-platformi">platformi</a> rade odabrani sertifikovani psihoterapeuti koji imaju veliko iskustva u psihoterapijskom radu.

Muškarac koji se drži za glavu zbog prevelikog obima posla koji je zadao sebi. Pretpostavljamo da ima sindrom sagorevanja. Oko njega se nalazi čaprop, šoljica kafe, fotoaparat, sveska za beleške. On ima plavu košulju i okrenut je leđima.

Šta je to sindrom sagorevanja na poslu i da li ga već imate?

Internetom je u poslednje vreme kružio mim:



Biljke su sada kućni ljubimci. 



Kućni ljubimci su sada deca.



Izgleda da više nije tajna koliko ljubavi može da nam pruži naš ljubimac.



Kućni ljubimci nisu samo članovi porodice &#8211; oni su izvor druženja, utehe, ljubavi i prijateljstva. Oni su tu da poprave naš dan. Gotovo svaki vlasnik kućnog ljubimca danas može da nam kaže kako mu ljubimac izvlači osmeh na licu, a da ih maženje sa njima čini srećnim.&nbsp;



Psihološka veza između čoveka i ljubimca je kompleksna i duboka. Kroz zajednički život, vlasnici ljubimaca doživljavaju niz emotivnih i psiholoških benefita.



<div style="height:30px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



Kada se vraćamo sa posla, kakav god da nam je bio dan, oni su tu, čekaju nas. Šta god da nas muči, ostavljamo po strani dok ne završimo turu maženja. Ova naizgled beznačajna rutina nas uči da u svakom danu ostavimo prostor za povezivanje sa drugima, nežnost i ljubav.&nbsp;



Ovaj odnos je obostran, naročito ukoliko su vaši ljubimci mačke ili psi. Njima nije bitno kako izgledamo, da li smo ispunili rokove na poslu, koliko imamo pratioca na društvenim mrežama…oni nas prosto vole. Zbog toga je ova uzajamna veza izvor ljubavi i prihvatanja.



<div style="height:30px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



Interakcija sa ljubimcem ima umirujući efekat na naše emocionalno stanje. <a href="https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC6826447/" target="_blank" rel="noreferrer noopener">Istraživanja</a> su pokazala da se tokom interakcije sa ljubimcem oslobađa hormon oksitocin, koji smanjuje nivo stresa i pomaže u regulaciji emocionalnih reakcija. Oksitocin je hormon koji se luči u trenucima povezivanja majke i deteta. Maženje dalje smanjuje nivo kortizola, hormona stresa i na taj način doprinosi osećaju opuštenosti i smirenosti.



<div style="height:30px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



Briga o ljubimcu donosi osećaj svrhe u život vlasnika. Kroz uspostavljanje redovnih rutina za hranjenje, šetnje i brigu, vlasnici ljubimaca osećaju se korisno i ispunjeno, što pozitivno utiče na njihovo mentalno blagostanje. Do sada je poznato da se u depresivnom raspoloženju gubi struktura dana, pa je samim time i jedan od prvih mehanizama suočavanja sa ovim osećanjem uvođenje strukture dana. Briga o našim ljubimcima upravo održava strukturu našeg dana.



Ako imate psa, verujem da ste upoznali sve komšije koji su takođe vlasnici pasa. Bez obzira na to gde i koliko dugo tu živite, ljubimci olakšavaju socijalnu interakciju i povezivanje sa drugim ljudima. Vlasnici pasa će često proćaskati sa komšijama tokom šetnji, što doprinosi osećaju zajedništva i podrške u zajednici.



<div style="height:30px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



Veliki uticaj kućnih ljubimaca možemo videti i u dečijem razvoju. Kroz brigu o životinjama deca razvijaju društvene veštine, a naročito se povezuje sa višim nivoom empatije. Držanje kućnih ljubimaca se posebno preporučuje deci sa problemima u razvoju. Deci sa autizmom ljubimci pomažu u smanjenju stresa i olakšavaju stvaranje društvenih veza.&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">Ljubimac kao terapeut</h2>



U terapijskom kontekstu, prisustvo ljubimaca može biti izuzetno korisno za klijente koji se suočavaju sa različitim mentalnim izazovima.



Stručnjaci sve više prepoznaju ulogu ljubimaca u terapiji. Emotional Support Animals (ESA) je posebna oznaka za ljubimce koji pružaju emocionalnu podršku. Ukoliko želite da vaš pas dobije ovu oznaku u Americi, po nalogu vašeg lekara sa ljubimcem prolazite trening dresure. Dresura je u ovoj situaciji važna jer nakon dobijanja oznake sa psom možete da boravite apsolutno svugde. Ovi ljubimci pružaju podršku i utehu osobama koje se bore sa anksioznošću, depresijom, PTSP-om i drugim mentalnim poteškoćama, pružajući im emocionalnu stabilnost i podršku tokom terapijskog procesa ali i svakodnevih izazova. 



Animal-Assisted Therapy (AAT) je terapijski pristup koji uključuje specijalno obučene životinje u terapijske seanse sa klijentima. Ova vrsta terapije može biti posebno efikasna u poboljšanju raspoloženja, socijalne interakcije i samopouzdanja kod dece, adolescenata i odraslih. U svetu su pored pasa sada zastupljena i terapija sa <a href="https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC10536144/" target="_blank" rel="noreferrer noopener">kravama</a> i konjima.

Pas koji viri i vidi mu se pola njuške, oči i uši.

Mentalno zdravlje i kućni ljubimci

To ti je sve na nervnoj bazi.



Kao psihoterapeut, često sam svedok kako naša emocionalna stanja imaju dubok uticaj na fizičko zdravlje. Veza između našeg uma i tela je neraskidiva. Kada emocionalna stanja uzrokuju fizičke simptome, najčešće govorimo o neprijatnim emocijama koje smo nakupljali tokom dužeg vremena. Emocije kojima nismo dali prostora da ih osetimo. U prirodi našeg bića je da izbegavamo neprijatnosti i idemo ka prijatnosti, ali ako “gutamo” neprijatnosti, simbolika te reči može se pretvoriti u realan fizički simptom bola u stomaku.



Što su simptomi intenzivniji, ljudi manje veruju u njihovu psihološku pozadinu, pa je čest slučaj da prođemo niz ispitivanja koja ne daju nikakav odgovor o našim simptomima. Medicina ne isključuje povezanost psihe i tela, te će i sami lekari u ovakvih situacijama, uputiti pacijenta na razgovor sa psihoterapeutom.



<h2 class="wp-block-heading">Šta su zapravo psihosomatska oboljenja?</h2>



Ovi poremećaji predstavljaju fizičke simptome koji proizlaze iz emocionalnih i psihičkih uzroka. Na primer, osoba koja doživljava hronični stres može razviti gastrointestinalne probleme poput sindroma iritabilnog creva ili čak migrene. 



Lekar Gabor Mate, autor <a href="https://www.knjizare-vulkan.rs/psihologija/88199-kada-telo-kaze-ne" target="_blank" rel="noreferrer noopener">bestselera</a> na temu traume, nam pokazuje da su faktori kao što su stres, anksioznost, depresija i trauma često povezani sa pojavom različitih oboljenja.



Jedno od ključnih psiholoških istraživanja koje podržava ovu vezu je istraživanje dr. Johna Sarnoa o &#8220;Pacijentima kojima nije ništa fizički&#8221;. Dr. Sarno je pokazao da mnoge fizičke tegobe, poput <a href="https://www.nytimes.com/2021/11/09/well/mind/john-sarno-chronic-pain-relief.html" target="_blank" rel="noreferrer noopener">bolova u leđima</a> ili vratu, imaju korene u emocionalnim konfliktima i potisnutim emocijama. Kroz svoju praksu, on je uspeo da pomogne pacijentima da prevaziđu ove probleme, putem terapije usmerene na suočavanje s emocionalnim uzrocima. Više o tome možete pronaći u njegovoj<a href="https://www.knjizare-vulkan.rs/alternativna-medicina/34575-lecenje-bola-u-ledima" target="_blank" rel="noreferrer noopener"> knjizi</a> “Izlečenje bolova u leđima: Povezanost uma i tela”. Ova knjiga detaljno istražuje njegov pristup lečenju fizičkih bolova kroz rad na emocionalnim uzrocima.



Jedan od ključnih mehanizama koji objašnjava ovu povezanost je aktivacija odgovora &#8220;bori se ili beži&#8221; u telu tokom stresnih situacija. Ovaj odgovor može izazvati brojne fiziološke promene, uključujući povećanu proizvodnju hormona stresa poput kortizola i adrenalina. Tokom dužeg perioda, ovi hormoni mogu poremetiti funkcije organa, negativno uticati na funkciju imunološkog sistema i izazvati upale i druge fizičke simptome.



<h2 class="wp-block-heading">Lečenje psihosomatskih tegoba</h2>



Već razvijene fizičke simptome potrebno je lečiti medicinskim putem, uz paralelan rad sa psihoterapeutom, a po potrebi i psihijatrom. Jedan od načina kako psihoterapeuti pomažu pacijentima s psihosomatskim oboljenjima, je kroz tehnike kao što su kognitivno-bihevioralna terapija, mindfulness meditacija i terapija izražavanja emocija. Ove tehnike pomažu klijentima da prepoznaju i razreše svoje emocionalne probleme, smanjujući tako intenzitet fizičkih simptoma.



<h2 class="wp-block-heading">Um i telo kao jedno</h2>



Važno je naglasiti da psihosomatska oboljenja nisu plod mašte ili &#8220;sve je u glavi&#8221;. Naprotiv, ona su kompleksna interakcija između uma i tela koja zahteva sveobuhvatan pristup lečenju. Kroz razumevanje i rešavanje emocionalnih uzroka, mnogi ljudi pronalaze i olakšanje od svojih fizičkih tegoba.



Psihosomatska oboljenja predstavljaju važan podsetnik na snažnu povezanost između našeg uma i tela. Da bi sprečili ponovni nastanak psihosomatski simptoma nakon izlečenja,&nbsp; <a href="https://app.selfnest.com/register/" target="_blank" rel="noreferrer noopener">psihoterapeut</a> podstiče klijenta na promenu načina života. Ova promena podrazumeva zdravo izražavanje emocija čak i kada su neprijatne, briga o sebi i postavljanje granica.

Devojka koja e slikana od nazad. Drži se za ledja pod pretpostavkom da je bole. Ima zavezanu kosu i u prvom kadru se predstavlja bol u ledjima

Psihosomatska oboljenja

Pitate se ko su mladi na kojima svet ostaje &#8211; mi vam danas predstavljamo jednog od njih &#8211; Lazara Filipovića.



Lazara možete prepoznati po unikatnom stilu, odličnim preporukama za negu kože, zanimljivim lifestyle videima. Međutim, ono što bismo mi izvodjili kao najznačajnije, jeste to što ovaj mladić otvoreno priča o svom iskustvu sa psihoterapije, sa jasnim ciljem &#8211; da napravi “svet u kom on neće biti čudak”.&nbsp;



Za društvo u kom se teme o mentalnom zdravlju i psihoterapiji smatraju tabuom, inicijativa poput ove je od velikog značaja.&nbsp;



Mi smo za Lazara pripremili nekoliko zanimljivih pitanja, jer nas je zanimalo kako se odvažio da otvoreno deli svoja iskustva na društvenim mrežama i sa kojim ciljem. Kako gleda na psihoterapiju, šta praktikuje da radi kada se ne oseća baš najbolje i da li ima neki savet za nas.&nbsp;



U nastavku čitajte intervju sa Lazarom, momkom koji pomera granice i razbija tabue.&nbsp;







<figure class="wp-block-image size-large"><img decoding="async" loading="lazy" width="1024" height="768" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2024/03/Cover-1-1024x768.png" alt="Lazar Filipovic" class="wp-image-280" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2024/03/Cover-1-1024x768.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2024/03/Cover-1-300x225.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2024/03/Cover-1-768x576.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2024/03/Cover-1.png 1280w" sizes="(max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



U kom trenutku si shvatio koliko je važno mentalno zdravlje, odnosno kada si odlučio da kreneš na psihoterapiju?&nbsp;



Imao sam problema sa anksioznim napadima koji su bili vrlo nasumični i krenuli su da kontrolišu moj život. Situacija koja je bila prekretnica, desila se u supermarketu kada su moja tri vršnjaka stala u red na kasi iza mene. Iako me nisu ni konstatovali, zbog prethodno loših iskustava iz osnovne škole, doživeo sam ih kao pretnju, krenuo sam da se preznajam i jedva sam izdržao da platim račun. Tada sam shvatio da ne želim da živim u iracionalnom strahu, pa sam se obratio mom terapeutu za pomoć.&nbsp;



<div style="height:20px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



Koji su bili tvoji kanali informisanja o tome, kako si se edukovao o toj temi? Da li sada postoje neki drugi, bolji kanali informisanja?&nbsp;



Imao sam sreću da su neki moji ljudi iz bližeg okruženja aktivno išli na psihoterapiju i uz njihovu pomoć sam napravio prvi korak. Danas se informišem na TikTok-u i Instagramu putem kanala divnih psihoterapeuta, koji nesebično dele svoja znanja.&nbsp;



<div style="height:20px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



Da li misliš da i dalje postoji stigma kada je u pitanju ova tema? S obzirom da te prate različite generacije, po tvom slobodnom mišljenju da li postoji razlika između mišljena Generacije Z i Milenijalaca?&nbsp;



Definitivno postoji stigma, ali bih rekao da ne postoji značajna razlika izmedju Generacije Z i Milenijalaca. Milenijalci su malo tiši fanovi psihoterapije, ne vole mnogo da pričaju o tome, doživljavaju to kao svoju intimu. Gen Z je slobodniji, mi smo u stanju da ti prepričamo celu seansu od početka do kraja i da se usput našalimo. Svakako, u obe ove grupe postoje oni koji smatraju da je sramota ići na psihoterapiju, mnogi misle da psihoterapeuti prepisuju lekove odnosno ne razlikuju psihoterapeuta od psihijatra, mnogi smatraju da “njihov problem nije dovoljno veliki da bi išli kod psihoterapeuta” i slično…&nbsp;



<div style="height:20px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



<figure class="wp-block-image size-large"><img decoding="async" loading="lazy" width="1024" height="384" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2024/03/Lazar-citat-1-1024x384.png" alt="Na kraju svakog dana prikupim svoje misli i osećanja, napišem ih i to mi je mnogo značilo da naučim da sagledavam SEBE, a ne druge. 
Takodje, kada god sam anskiozan, volim da odem u prirodu (Ada ili Košutnjak). Priroda puni naše baterije." class="wp-image-278" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2024/03/Lazar-citat-1-1024x384.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2024/03/Lazar-citat-1-300x113.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2024/03/Lazar-citat-1-768x288.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2024/03/Lazar-citat-1.png 1280w" sizes="(max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



<div style="height:20px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



Često snimaš svoju rutinu kada je u pitanju nega lica, snimaš i preporuke, a kako neguješ sebe iznutra? Koja je tvoja preporuka ili savet iz ličnog iskustva (kada je u pitanju mentalno zdravlje)?&nbsp;



Pišem dnevnik već dve godine, svaki dan, bez izuzetka. Počeo sam da ga pišem u rokovniku ali sam onda prešao na notes u telefonu jer je brže i pomaže mi da istrajem. Na kraju svakog dana prikupim svoje misli i osećanja, napišem ih i to mi je mnogo značilo da naučim da sagledavam SEBE, a ne druge. Takodje, kada god sam anskiozan, volim da odem u prirodu (Ada ili Košutnjak). Priroda puni naše baterije.&nbsp;



<div style="height:20px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



Kako su ljudi iz tvog okruženja reagovali kada si krenuo da se baviš, ali i da javno pričaš o mentalnom zdravlju i psihoterapiji?&nbsp;



Roditelji i najuža porodica su mislili da preterano delim i da se ogoljavam pred ljudima koji to mogu da iskoriste protiv mene, ali kada su videli da je to imalo pozitivan uticaj na mlade i na mene, malo su omekšali. Prijatelji su mi bili najveća podrška, a mnogi i dalje idu na seanse kod psihoterapeuta kojeg sam im preporučio.&nbsp;



<div style="height:20px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



U jednom od intervjua si spomenuo kako si oduvek želeo da budeš poznat, odnosno da se baviš nekim javnim poslom. S obzirom da se to sada i dešava, imaš veliki broj pratilaca na društvenim mrežama, kako se nosiš sa time? Da li postoji neka vrsta pritiska i kako to utiče na tvoje mentalno zdravlje?



U početku mi je pažnja baš prijala. Počeo sam da snimam sa 19 godina, izlazio na žurke gde su me ljudi prepoznavali, osećao sam se kao da je internet mesto gde pripadam i to mi je imponovalo. Kako je prolazilo vreme, shvatio sam da je najveća cena ovog posla to što nemaš šefa, a opet svi komentarišu tvoj rad kao da su ti nadredjeni. Jedan dan si dobar većini, drugi dan manjini, ali nikad nisi dovoljno dobar SVIMA. Ako nemaš izgradjeno samopouzdanje i samovrednovanje, sve ovo te lako poljulja, kao što je bio slučaj kod mene. Najveća tema na kojoj sada želim da radim jeste da samo ja budem taj koji će sebi davati potvrdu.&nbsp;



<div style="height:20px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



Kakvo je tvoje iskustvo sa psihoterapijom i koji benefit ti je donela?&nbsp;



Jednostavno volim da kažem da mi je psihoterapija otvorila oči. Posle 2 godine aktivnog rada na sebi, jako brzo dolazim do zaključka ZAŠTO se osećam na odredjeni način u datom trenutku i lako prepoznam šta mi treba da bi mi bilo bolje. Jedna veština koju praktikujem jeste da, svaki put kada me neko iziritira ili izazove jaku emotivnu reakciju u meni, pitam sebe “Šta te je ovde isprovociralo?”. Na taj način sam uvideo da u većini slučajeva problem leži negde u meni. Tako vežbam introspekciju. 



<div style="height:20px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



<figure class="wp-block-image size-large"><img decoding="async" loading="lazy" width="1024" height="384" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2024/03/Lazar-citat-2-1-1024x384.png" alt="Psihoterapija nama pomaže na svim poljima: partnerski odnosi, porodični odnosi, poslovni život itd… 
Kada jednom osvestimo da psihoterapija nije trošak nego investicija, lakše će nam biti da odvojimo za seanse." class="wp-image-286" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2024/03/Lazar-citat-2-1-1024x384.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2024/03/Lazar-citat-2-1-300x113.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2024/03/Lazar-citat-2-1-768x288.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2024/03/Lazar-citat-2-1.png 1280w" sizes="(max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



<div style="height:20px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



Da li je psihoterapija luksuz?&nbsp;



Ne mora da bude, ako se odrede prioriteti. Psihoterapija nama pomaže na svim poljima: partnerski odnosi, porodični odnosi, poslovni život itd… Kada jednom osvestimo da psihoterapija nije trošak nego investicija, lakše će nam biti da odvojimo za seanse.&nbsp;



<div style="height:20px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



Koji je bio tvoj cilj kada si krenuo da pričaš javno o mentalnom zdravlju i psihoterapiji? 



Moja isceljujuća fantazija je da napravim svet u kojem ja neću biti čudak i sa tim razmišljanjem sam krenuo da pričam o mojim iskustvima na seansama. Kada sam video koliko mladih nije svesno da im je potrebna pomoć, odlučio sam da mojim videima pokažem da BAREM postoji način da pomognu sebi, ako to nekada požele. Vremenom je, medju mojom generacijom, postalo kul da se ide kod psihoterapeuta i ta reč je spontano ušla u njihov vokabular. Već to je prvi korak da nam svima bude bolje.&nbsp;



<div style="height:20px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



Da li psihoterapija treba svima da bude deo rutine?&nbsp;



Mislim da bilo koja vrsta samopomoći treba da bude deo naše rutine. Za nekoga je to sport, meditacija, molitva, a za mene psihoterapija. Svakako, mislim da svako treba da dâ šansu i ode na jednu/dve seanse. Meni je to promenilo život.

Lazar Filipović: Volim da kažem da mi je psihoterapija otvorila oči

Odnos između mame i deteta je tema o kojoj se mnogo pisalo i uvek ima šta da se kaže. I zbog toga se bavimo čestim, a lošim primerima majčinstva. Odgovaramo na pitanje, da li je stil majčinstva promeniljiv. Za kraj otkrivamo koji stil majčinstva je najbolji iz psihološke perspektive.



Odnos mame i deteta nije statičan, kao i svaki drugi odnos, on se konstano menja. Dečiji razvoj dešava se u skokovima koje ni sami roditelji ne mogu da isprate, pa često promene dočekaju nespremni. Najbolnija promena za roditelja je kada bude svrgnut sa trona najvažnije osobe u svetu deteta. Najjaču, najlepšu i najpametniju mamu (a i tatu) počinju da menjaju šašava tetka, brižne bake, razigrani ujak, i naravo vršnjaci drugari.&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">A šta se dešava kada mame ne mogu da se pomire sa ovim promenama?</h2>



Svaka sličnost nije slučajna.



<h3 class="wp-block-heading">Previše vezana mama</h3>



Nije slučajno da nam se stvori nelagoda kada čujemo da ovakva mama kaže “ti si moj život, moja sreća, sve moje na svetu, jedino mi ti daješ smisao”. Ovo je ipak prevelika odgovornost za jedno dete, zar ne? Iako nesvesno, u ovakvom odnosu, mama je u riziku da emotivno manipuliše detetom. Kada je detetu dodeljena uloga da mamu čini srećnom, ukoliko se mama rastuži dete veruje da je ono krivo. Na ovaj način dete polako gradi loš odnos ka sebi verujući da je vredno jedino onda kada usrećuje ljude oko sebe.&nbsp;



Ove mame svojom vezanošću onemogućavaju detetu slobodno istraživanje sveta i ostvarivanja odnosa sa drugim ljudima. Simbioza između mame i deteta u prvoj godini života je neizbežna. To znači da mama i beba žive kao jedno, a za to je potrebno da se mama potpuno posveti ovoj ulozi i zanemari većinu svojih potreba. Što je dete starije, manje mu je potrebna mama. Previše vezane mame kako bi ostale bliske sa decom drže decu u zavisnom položaju, otežavajući im na ovaj način rešavanje razvojnih zadataka koji upravo uključuju samostalnost i odnose sa drugim ljudima.



Nije detetova odgovornost da da smisao života mami niti da preuzme odgovornost za maminu sreću.&nbsp;



<h3 class="wp-block-heading">Mama menadžer</h3>



Kažu iza svakog uspešnog muškarca stoji žena, a mi kažemo iza svakog uspešnog deteta stoji ambiciozna mama.&nbsp;



Odličan uspeh u školi, dodatni časovi engleskog i francuskog, šah, časovi klavira, tenis, fudbal, takmičenja, nastupi. Sve ove aktivnosti deci ostavljaju najmanje vremena da budu deca.



Uz ambiciju da dete bude uspešno, potkradu se i lične neostvarene želje. Ovo decu dodatno zbunjuje jer ne mogu da razlikuju, sopstvene, od maminih potreba.&nbsp;



Iako to dete neće reći, ovoliko obaveza stvara stres. Podsetimo se, detetu je važno da je mama dobro, i ako će mamu usrećiti samo uspeh koji dete pravi, dete će dati sve od sebe. Problem nastaje kada je taj uspeh šargarepa na kraju štapa, kada petica više nije dovoljna, a ni drugo osvojeno mesto na takmičenju, jer uvek može bolje!? Tada, dete stvara lošu sliku o sebi. Trud postaje besmislen, pa dete ili potpuno odustaje od ostvarivanja bilo kakvih ciljeva ili uskoči u začarani krug stalnog truda u nadi da će jednog dana biti dovoljno dobro.&nbsp;



Adolescencija koja donosi svoj razvojni zadatak stvaranja autonomije kroz bunt, uzburkaće ovakav odnos između mame i deteta. Grubo rečeno, adolescent će se povući u sebe i razviti anksiozna i depresivna osećanja, ili će bunt prerasti u samodestruktivno ponašanje, poput konzumacije alkohola i droga ili ulaska u rizične odnose.



<h3 class="wp-block-heading">Mama najbolja drugarica</h3>



Nije kul da mama sve priča deci, i nije kul da bude detetova najbolja drugarica.&nbsp;



Kako bi održale svoju ulogu drugarice, ovakve mame neretko dele sa decom svoje privatne probleme. Problemi poput odnosa sa tatom, ili drugim partnerom, svađe sa drugaricama, mamom i problemi na poslu, nisu nešto čime treba da opteretimo decu. Naravno da će dete želeti da pomogne mami, ali rešavanje ovakih problema prevazilazi kapacitete dece.



Važno je da razgovaramo sa decom, a ona nam se poveravaju kada se osećaju sigurno. Zbog toga je lako pomešati podržavajuću mamu sa mamom drugaricom. Ideja ovakvih mama je da su baš zbog toga bolje mame, ali u realnosti ovakav odnos zbunjuje dete.



Deci su potrebne granice, struktura i neko ko će da ih vodi i usmerava. Mama najbolja drugarica neće reći kada dete mora u krevet, zbog čega je važno zdravo da se hrani, da mora da uči, da je loše da pije, puši i objasni kako seks može da ugrozi zdravlje.. A to je upravo uloga roditelja.



Mama najbolja drugarica šalje poruku da nema kontrolu nad situacijom i da ne može zaštititi dete. Pokušaj da budete prijateljica ruši sliku o vama kao zaštitniku i čuvaru i na taj način uskraćujte dete jedne od najvažnijih mreža podrške u njihovom životu.



Deca već imaju prijatelje i to su njihovi vršnjaci. Deci je potrebna mama.



Da li su vam poznati ovi stilovi majčinstva?



<h2 class="wp-block-heading">Sa kakvim stilom majčinstva ne grešimo?&nbsp;</h2>



Zbog velike sličnosti vaspitanja u generacijama naše porodice možemo steći utisak da se stil majčinstva nasleđuje. Stil majčinstva se uči, ne nasleđuje se. Zbog toga, mame koje čitajući ovaj tekst sebe pronalaze u lošem stilu majčinstva, ne treba da brinu. Svi pravimo greške, ovo ne znači biti loša mama, znači da postoji prostor da se nauče nove veštine.



Kada ponavljamo ponašanja naših roditelja u vaspitanju dece koja nam se ne dopadaju, vreme je da nešto menjamo. Ponavljanje znači manjak veštine da bolje odreagujemo u određenim situacijama, u nedostatku boljeg odgovora aktiviramo stare naučene obrasce. Dakle, promena znači učenje novih veština.



Na majčinstvo u velikoj meri utiče i trend koji društvo nameće. Danas možemo čuti nove savete poput, ne govori deci nikada “Ne”, “Pusti dete samo da odluči”; ali i oni satriji su još uvek prisutni: “Ne navikavaj ga na ruke” ili “Pusti ga da plače, zdravo je”.



Topla i stroga mama je naša dobitna kombinacija. Ovakav stil majčinstva detetu daje dve važne poruke, voljen si i siguran si.&nbsp;Ova mama je autoritet, daje zdravu strukturu i postavlja granice, pri tome ne štedeći dela i reči ljubavi. Biti strog i topao nisu suprotnosti. U ovakvom odnosu sa mamom deca se osećaju sigurno. Ovakva mama jasno i otvoreno komunicira pravila, očekivanja, granice, ali i nežne reči ljubavi i podrške. Ovaj stil majčinstva podrazumeva doslednost. U susretu sa izazovima, ova mama neće rešiti sve probleme deci, već će biti uz njih dok ih sami rešavaju. Deca odrastaju u odrasle koji su emocionalno stabilni, samopouzdani su i sposobni preuzeti odgovornost za svoje postupke.

Blog