Pametne tehnologije postale su neizostavni deo naših života, unele olakšanje, ali i zabrinutost za bezbednost i mentalno zdravlje. Algoritmi prepoznaju emocije i predviđaju ponašanje preciznije nego što ga većina ljudi razume, virtuelna realnost omogućava da strah pogledamo pravo u oči, a iz senke alternativnih pokreta u medicinsku praksu vraća se regulisana upotreba psihodeličnih supstanci.







<h2 class="wp-block-heading">Veštačka inteligencija kao psihoterapijski savetnik</h2>



Većina ljudi odavno koristi aplikacije praćenje fizičke aktivnosti, spavanja, disanja ili pulsa, a platforme za psihoterapiju olakšale su pristup brizi o mentalnom zdravlju. <a href="https://www.selfnest.com/blog/psihoterapija/online-psihoterapija-i-njene-prednosti">Teleterapija</a> omogućila je da <a href="https://app.selfnest.com/register?_gl=1*fl68yq*_gcl_aw*R0NMLjE3NTQ1MDg2ODYuQ2p3S0NBanctc3ZFQmhCNkVpd0FFelNkcmhsd21Ua1hmVzdXOGNDR0c3dmVYUXB0bmpyc1VGX2I1bVZBZnBJV3RQTkUzUVpySC1nOWx4b0MyWkFRQXZEX0J3RQ..*_gcl_au*NzE1MTAzMzI1LjE3NTM2OTAzNzA.*_ga*NjgzMjYzMDguMTc0NTkxMjEwNw..*_ga_JPBYYSY42B*czE3NTUxMDQ4MTMkbzk1JGcxJHQxNzU1MTA0ODQ5JGoyNCRsMCRoMA..*_ga_3YYRFWE57F*czE3NTUxMDQ4MTMkbzMyJGcxJHQxNzU1MTA0ODQ5JGoyNCRsMCRoMA..">sa psihoterapeutom razgovaramo</a> bilo kad i bilo gde, a alati bazirani na veštačkoj inteligenciji nude incijalne procene i personalizovane planove terapije.



Bazirani na genomici, neurološkim podacima, AI analizi ponašanja, ali i kratih biografija koje svi imamo rasute po internetu, AI alati koriste se za samopomoć, emocionalnu regulaciju i preventivne intervencije.



Chatbot sistemi nude emocionalnu podršku instant u realnom vremenu, dok sofisticiraniji algoritmi analiziraju govor, tekst ili mikroekspresije kako bi otkrili rane znakove depresije, bipolarnog poremećaja ili anksioznosti.&nbsp;



<ul class="wp-block-list">
<li>MIT Lab-a objavio je da je uz pomoć veštačke inteligencije, analizom samo 1 minuta govora, kombinujući govor i izraze lica prepoznavao veliki depresivni poremećaj (MDD) sa preko 80% tačnosti</li>
</ul>



<ul class="wp-block-list">
<li><a href="https://www.sciencedirect.com/science/article/abs/pii/S016503272400661X">Analiza 18 nasumično odabranih studija</a> u kojima je učestvovalo više od 3.000 ispitanika pokazala je da AI terapeuti mogu vrlo brzo smanjiti simptome <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/anksioznost-sta-je-koji-su-simptomi-i-kako-se-prevazilazi">anksioznosti</a> i depresije  jedna studija  pokazala je da su rezultati chatbot terapije uporedivi sa klasičnom kriznom linijom podrške (SOS telefonima)</li>
</ul>



<ul class="wp-block-list">
<li>U SAD-u, prvi put je odobren terapijski alat protiv depresije u vidu <a href="https://time.com/7086622/depression-treatment-app-rejoyn/?utm_source=chatgpt.com">aplikacije</a>. U poređenju s medikamentima, digitalni lek Rejoyn pokazao je odlične rezultate na polju neuroplastičnosti*</li>
</ul>



*Sposobnost mozga da se menja i prilagođava po strukturi i funkciji tako što jača, slabi i stvara nove sinapse (neuronske veze) u zavisnosti od učenja, iskustava, povreda, čak i emocionalnih stanja.



Uvreženo mišljenje da su ljudi najhrabriji pred tastaturom, potvrđuje i chatbot sa kojim ljudi sve češće dele svoje probleme i <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/sta-je-strah-a-sta-fobija">strahove</a>, što otvara prostor intimnosti i slobode onima koji se ne bi otvorili pred drugom osobom.







<h2 class="wp-block-heading">VR terapija: Putovanje kroz traume</h2>



Virtuelna realnost odavno je prevazišla domen gejminga. U psihoterapiji se danas <a href="https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/31382122/">efikasno koristi</a> u tretmanu fobija, posttraumatskog sindroma i socijalne anksioznosti, tako što omogućava klijentima da se bezbedno suoče sa svojim strahovima. Umesto izlaganja stvarnoj opasnosti, VR pruža precizno dizajnirano, kontrolisano okruženje.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="576" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-1024x576.png" alt="vr terpaija selfnest" class="wp-image-688" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-1024x576.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-300x169.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-768x432.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-1536x864.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1.png 1920w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Timovi programera, dizajnera i umetnika, u saradnji sa terapeutima, „kroje“ traumatična iskustva po meri svakog klijenta. U nekim aplikacijama, terapeut u realnom vremenu može pojačati intenzitet situacije (npr. povećati visinu mosta za osobu sa strahom od visine) ili je smanjiti ako primeti da klijent postaje preplavljen emocijama.



Digitalni scenografi ljudske psihe programiraju emocionalno snažne svetove u kojima se umesto re-traumatizacije stvara neutralna ili čak pozitivna uspomena.







<h2 class="wp-block-heading">Performans rituali koji menjaju um</h2>



Uprkos dostupnosti brojnih metoda (samo)pomoći, u najvećim centrima IT industrije &#8211; Silicijumskoj dolini, Berlinu i Tel Avivu ne eksperimentišu samo sa tehnologijom.



Mikrodoziranje, uzimanje subperceptivnih doza LSD-a ili psilocibina, postalo je svakodnevni ritual zaposlenih u tehnološkim kompanijama. Cilj? Povećanje fokusa, kreativnosti, produktivnosti i, naizgled, emocionalne stabilnosti.



Uprkos mnogobrojnim svedočenjima naučni <a href="https://apnews.com/article/microdosing-lsd-mushrooms-psychedelic-psilocybin-390c99ba54ef9d75727f39e2ec78fb34">dokazi ostaju neubedljivi</a> a <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/sindrom-sagorevanja">sindrom sagorevanja (burnout)</a> gorući problem u poslovnom okruženju. Pouzdan način za dugoročno očuvanje zdrave atmosfere na poslu i dobrobiti zaposlenih ostaje psihoterapija koju sve više kompanija uvodi kao <a href="https://www.selfnest.com/biznis-paketi">zdravstveni benefit</a>.



Meta-analiza iz 2024. pokazala je da mikrodoziranje nema statistički značajan efekat na raspoloženje ili kogniciju pa se efekti na psihu pripisuju placebo efektu.







<h2 class="wp-block-heading">Psihodelici u kliničkim rukama</h2>



Za razliku od mikrodoziranja, klinička upotreba psihodelika u kontrolisanim terapijskim uslovima beleži konkretne i merljive rezultate.&nbsp;



Upotreba psihodeličnih supstanci u lečenju psihičkih bolesti ima bogat ali kontroverzan istorijat. Supstance poput LSD-a i psilocibina sugerisale su obećavajuće rezultate u tretiranju depresije, anksioznosti i bolesti zavisnosti, tokom kliničkih istraživanja ‘50-ih i 60-ih godina. Zbog političkog pritiska, stigmatizacije i zloupotrebe u rekreativne svrhe, istraživanja su obustavljena i njihova upotreba zabranjena, a početkom 2000-ih, interesovanje za terapijsku upotrebu psihodelika vratilo se u medicinske institute.



U okviru studija na prestižnim institucijama (Johns Hopkins, Imperial College London i MAPS) supstance poput psilocibina i MDMA-a, u kombinaciji sa psihoterapijom, pokazuju značajne rezultate u lečenju teške depresije, PTSP-a i egzistencijalne anksioznosti kod terminalnih pacijenata.



Ipak, ključni element u ovakvim terapijama nije supstanca već struktura tretmana, psihoterapijski odnos i proces integracije. Psihodelici nisu magično rešenje. U najboljem slučaju, mogu biti katalizator, dok je <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/kako-odabrati-psihoterapeuta">psihoterapeut vodič</a> koji usmerava i podržava na putu istinske transformacije.







<h2 class="wp-block-heading">Digitalni put ka svesti: AI psihoza i druge opasnosti po mentalno zdravlje</h2>







Pozitivan trend u razvoju istraživanja <a href="https://www.selfnest.com/blog/psihoterapija/psihoterapeutski-pravci">na polju psihoterapije</a> jeste spremnost ljudi da eksprimentišu i probaju različite metode koje otvaraju prostor intimnosti i slobode, naročito onima koji se ne bi odvažili da se otvore pred drugom osobom. 



Od poslovnog asistenta i ličnog trenera, preko emotivnog saputnika, sve do digitalnog vodiča kroz psihodelične sesije, nove metode podražavaju stare poznate ranjivosti u novim okolnostima.



Neformalni psihijatrijski termin AI psihoza još uvek nije ušao u udžbenike ali opisuje negativne psihičke efekte dugotrajne ili intenzivne interakcije sa veštačkom inteligencijom.



Iako u kliničkom smislu znači skup simptoma poput halucinacija i zabluda kod poremećaja poput šizofrenije ili bipolarnog poremećaja, AI psihoza označava novu vrstu psihološke ranjivosti nastale u digitalnom okruženju koja izaziva:



<ul class="wp-block-list">
<li>Zablude </li>



<li>Iskrivljena uverenja &#8211; npr. da AI ima sopstvenu svest, emocije ili namere</li>



<li>Pogoršanje postojećih mentalnih stanja kod ranjivih osoba</li>



<li>Gubitak osećaja realnosti jer AI potvrđuje korisnikova iracionalna uverenja umesto da ih ospori</li>



<li>Emocionalnu zavisnost ili čak „romantičnu vezu“ sa AI &#8211; grupa ljudi koji su u romantičnim vezama sa svojim chatbot-ovima na Redditu broji desetine hiljada ljudi</li>
</ul>



Koren problema je, nimalo iznenađujuće, u komunikaciji. AI modeli imitiraju stil korisnika, potvrđuju uverenja i često se „ulizuju“, što kod ranjivih osoba može učvrstiti pogrešne obrasce mišljenja ili ih dovesti u životnu opasnost.







<h2 class="wp-block-heading">Psihoterapija budućnosti: spoj inovacija i empatije</h2>







Danas su najpopularniji holistički i integrativni pristupi koji uključuju <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/meditacija-za-kvalitetniji-san-benefiti-i-vezbe-koje-pomazu">mindfulness</a>, somatske metode, <a href="https://www.selfnest.com/blog/ciljevi/srdana-sijan-rad-na-sebi-je-najbolji-poklon-koji-mozemo-dati-i-sebi-i-svetu">rad sa telom</a> i ishranu kontrolisanu nutricionističkim preporukama.



Iako će VR, AI, a možda i legalni psihodelici, postati svuda dostupni, zaboravite na scene iz naučno-fantastičnih filmova.&nbsp;



AI ne može zameniti dobrog psihoterapeuta jer ono što leči je ljudski odnos. Pored toga, mnoge platforme za <a href="https://www.selfnest.com/">online terapiju</a> već omogućavaju klijentima potpunu anonimnost čak i pred terapeutom.&nbsp;



AI i VR mogu postati produžetak prakse, dodatni alati za procenu, pripremu ili integraciju. Nega i mentalno zdravlje i dalje će zavisiti od empatije, poverenja i sigurnosti. Uprkos tehnologiji i supstancama, ključ dobrog zdravlja ostaje, isti autentičan, podržavajući odnos, pre svega prema sebi.

Psihoterapija u eri inovacija: AI i trendovi koji menjaju um

<h3 class="wp-block-heading">U svemu može da se pretera, pa i u zdravom životu</h3>



Šta se dešava kada briga o zdravlju pređe u opsesiju, kada ishrana i vežbanje postanu svrha sama po sebi, a ne sredstvo za kvalitetniji život?



Kako je to Paracelsus rekao još u 16. veku: Samo doza određuje da li će nešto biti otrov. Ova misao nas podseća da i ono što je naizgled korisno može postati štetno ako izgubimo meru.



<h3 class="wp-block-heading">Heltizam</h3>



Zdravlje danas nije samo stil života, već ideologija. Tako je nastao i termin heltizam. To je savremeni kult zdravlja koji promoviše mladoliko telo, besprekoran ten, savršenu ishranu i &#8220;fit“ izgled kao univerzalne simbole vitalnosti i uspeha. U našoj kulturi, taj narativ je sve prisutniji, delom zahvaljujući društvenim mrežama.



Ono što je nekada bila lična briga o sebi danas biva forma ponašanja koja se prati bez kritičkog mišljenja, najčešće u formi konzumerizma. Ko je odlučio da zdrav život znači proteinski šejk za doručak, liste zabranjenih namirnica, intenzivne treninge i rutinu nege lica skuplju od mesečne kirije?



Ako bolje razmotrimo pokazatelj “zdravog” života, videćemo da je opterećenost zdravljem ustvari potraga za večnom mladošću. Želja da se zauvek ostane mlad, lep i vitalan krije mnogo dublji <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/sta-je-strah-a-sta-fobija">strah</a>, strah od starenja, odnosno smrti. Heltizam je pokušaj da zadržimo kontrolu nad stvarima nad kojima je ne možemo imati. U svetu koji je sam po sebi prepun nesigurnosti, zdravlje postaje fokus kao stvar na koju možemo da utičemo. Ako samo budemo &#8220;dovoljno dobri“ u zdravim navikama, možda ćemo moći da pobegnemo od neizbežnog.



Strah od smrti ne izražavamo direktno,&nbsp; prikrivamo ga svakodnevnim ritualima, pravilima, odricanjima. U tom kontekstu, opsesija zdravljem postaje psihološki mehanizam odbrane. Pored benefita za naš organizam, paradoksalno, udaljava nas od stvarnog života.



<h3 class="wp-block-heading">Kad zdrava hrana prestane da bude zdrava</h3>



Ortoreksija je termin koji su prvi upotrebili Steven Bratman i David Knight 1997. godine, a odnosi se na opsesivnu potrebu za zdravom ishranom u tolikoj meri da to počinje da ugrožava svakodnevni život.



Ljudi sa ovakvim obrascem ponašanja provode mnogo vremena planirajući obroke, izbegavaju određenu hranu, osećaju grižu savesti ako pojedu nešto van svog režima ishrane i često se povlače iz društvenih situacija kako njihov režim ne bi bio narušen. Ovaj obrazac često uključuje i prekomerno vežbanje.



Ortoreksija po simptomima podseća na anoreksiju i opsesivno-kompulzivni poremećaj, ali još uvek nije zvanično prepoznata u dijagnostičkim klasifikacijama poput DSM-5 ili ICD-11. Ipak, to je ne čini manje ozbiljnom.



Važno je naglasiti da ne postoji jasna granica između naglašene brige o zdravlju i ortoreksičnog ponašanja. Najčešće se sve dešava postepeno. <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/anksioznost-sta-je-koji-su-simptomi-i-kako-se-prevazilazi">Anksioznost</a> i potreba za kontrolom postaju sve izraženiji, a a stroga pravila postaju izvor unutrašnje sigurnosti.



Društvo dodatno komplikuje prepoznavanje problema jer ovakve navike često dobijaju odobravanje: &#8220;Bravo, vodiš računa o sebi!“ A zapravo, osoba sve više gubi slobodu.



<h3 class="wp-block-heading">Mini upitnik za refleksiju</h3>



Ako želite da sagledate svoj odnos prema hrani i zdravlju, zapitajte se:



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="386" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/07/Heltizam-1-1024x386.png" alt="" class="wp-image-668" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/07/Heltizam-1-1024x386.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/07/Heltizam-1-300x113.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/07/Heltizam-1-768x289.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/07/Heltizam-1-1536x578.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/07/Heltizam-1.png 1604w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Što više odgovora sa „da“, to je veća verovatnoća da odnos prema hrani počinje da ograničava vašu slobodu, umesto da vam je pruža.



<h3 class="wp-block-heading">Kako psihoterapija pomaže</h3>



Kada neko dođe na <a href="https://www.selfnest.com/o-platformi">psihoterapiju</a> zbog opsesivne brige o zdravlju, u centru pažnje nije promena jelovnika. Hrana je simptom. Ispod simptoma često leže duboko ukorenjeni strahovi: od bolesti, starosti, nemoći, smrti. Opsesija zdravljem je pokušaj da se nad tim strahovima uspostavi kontrola.



Terapeutski proces podrazumeva postepeno vraćanje osećaja unutrašnje sigurnosti. Učimo kako da se nosimo sa neizvesnošću, kako da tolerišemo neprijatna osećanja, kako da budemo prisutni sa sobom i drugima bez oslanjanja na rigidna pravila.



Kroz terapiju, osoba uči da život ne mora biti savršen da bi bio vredan. Uči da se opusti, poveže, i uživa. Da jelo ponovo bude i fizička i emocionalna ishrana. Da zdravlje ne bude sredstvo kontrole, već osnova za autentičan život.



Zdrav život ne bi trebalo da bude kazna ili sistem zabrana, već prostor u kom se osećamo dobro, povezano i živo. Kada briga o zdravlju počne da nas ograničava, vreme je da zastanemo i zapitamo se od čega zaista bežimo?



Heltizam nas uči da zdravlje ima cenu, formu i pravila. 



<a href="https://www.selfnest.com/blog/intervju/volim-da-kazem-da-mi-je-terapija-otvorila-oci-intervju-sa-lazarom">Psihoterapija nas podseća</a> da zdravlje počinje iznutra. Ravnoteža, prihvatanje sopstvene nesavršenosti i život u skladu sa sobom, a ne sa spoljnim normama. Jer kada se utišamo i oslušnemo naše telo, samo će nam reći šta je zdravo.



Ne mora sve što izgleda zdravo zaista to i biti. Pitanje je da li je zdravo za vas?



Kada se utišamo i oslušnemo svoje telo, možemo početi da razlikujemo ono što nam zaista prija od onog što radimo iz straha, pritiska ili osećaja krivice. Psihoterapijski proces nam pomaže da prepoznamo te nijanse, da napravimo razliku između brige i kontrole, između autentične potrebe i unutrašnjeg pritiska. Učimo kako da izgradimo odnos sa sobom koji ne počiva na zahtevima, već na poverenju. Tada zdravlje postaje posledica unutrašnje ravnoteže, a ne sredstvo za njeno postizanje.



Ukoliko vam je potrebna podrška u uspostavljanju balansa i negovanju zdravih navika, možete o tome razgovarati sa <a href="https://www.selfnest.com/">Selfnest psihoterapeutom</a> kojeg vi odaberete.

Heltizam i ortoreksija: opsednutost zdravim životom i kako psihoterapija pomaže

Deca ne dolaze uvek istim putem: Vantelesna oplodnja i usvajanje u Srbiji

<h3 class="wp-block-heading">Potencija: Zašto problem često nije tamo gde misliš?</h3>



Psihoseksualni poremećaji su stanja koja utiču na sposobnost pojedinca da doživi zdrav i ispunjen seksualni život, pri čemu uzrok nije (samo) fizički, već i psihološki. Za mnoge muškarce, i žene, koji traže pomoć zbog problema sa potencijom, pravi uzrok često je dublje &#8211; u mislima, emocijama, traumama ili (nesvesnim) konfliktima.



<h3 class="wp-block-heading">Kako psihoterapija pomaže?</h3>



Korišćenje preparata za potenciju može pomoći kao podrška, ali bez razumevanja unutrašnjih uzroka, problem se često vraća. Ako osećate da <a href="https://docs.google.com/document/d/1xCbatG2tGLLQyHG0iygV_PeCDyq1BcnbLTyKmulg2wo/edit?tab=t.0#heading=h.vyvv4vysfh0h">problem nije samo fizički,</a> uz pomoć psihoterapeuta dublje istražite uzroke problema kako biste ih dugoročno rešili.



Selfnest vam omogućava da brzo, lako i sigurno komunicirate sa terapeutom putem pisanih poruka, audio ili video poziva, čak i potpuno anonimno!



Psihoterapija nije luksuz već najbolji način da dugoročno unapredite sebe i svoje odnose. Već od 1550 rsd uz pomoć Selfnest psihoterapeuta možete da:



<ul class="wp-block-list">
<li>U sigurnom prostoru gde god i kad god želite bez srama govorite, ili pišete, o svojim strahovima, sumnjama i traumama.</li>



<li>Ojačate samopouzdanje i emocionalnu bliskost jer seksualnost nije odvojena od psihe nego je njen najintimniji izraz.</li>



<li>Razumete obrasce, paterne, mišljenja i ponašanja koji blokiraju seksualnu slobodu i bliskost.</li>



<li>Upoznate bolje sebe i razvijete emocionalnu pismenost koji su ključevi zdravog i ispunjenog seksualnog života.</li>
</ul>



<h3 class="wp-block-heading">Najčešći oblici psihoseksualnih poremećaja:</h3>



Erektilna disfunkcija psihogenog porekla Javlja se iako fiziološki sve funkcioniše, a najčešći uzroci mogu biti anksioznost, nisko samopouzdanje i strah od neuspeha.



Nemogućnost postizanja orgazma (anorgazmija) ili prerana ejakulacija Kod žena i muškaraca, često ukorenjeni u stidu, prošlim traumama, pritisku da se zadovolje očekivanja, tenziji, osećaju krivice ili strahu od odbacivanja.



Poremećaji seksualne želje (hipoaktivnost ili hiperaktivnost) Nizak ili preterano visok libido može biti reakcija na depresiju, anksioznost, stres ili potisnute konflikte.



Izbegavajući seksualni poremećaj (seksualna averzija) Jak otpor prema seksualnoj aktivnosti koji često ima koren u ranijim negativnim iskustvima ili internalizovanom stidu.



Poremećaji vezani za identitet i orijentaciju (nepovezanost sa sopstvenom seksualnošću) Kada osoba ima teškoće da prihvati svoju seksualnu orijentaciju ili rodni identitet, to može uzrokovati duboku unutrašnju patnju i probleme u intimnim odnosima.



Problemi u krevetu često počinju van njega. Psihoterapija pomaže da spoznate sebe i unapredite svoju svakodnevicu. Omogućite sebi kvalitetniji (seksualni) život.&nbsp;



<a href="https://app.selfnest.com/register">Registrujte se</a> i razgovarajte sa terapeutom kao sa prijateljem.

Potencija nije (samo) fizičko pitanje

Istinito ili ne, &#8220;Nikada mi se ovo nije desilo&#8221; za mnoge muškarce jedna je od najneprijatnijih rečenica koje mogu izgovoriti nakon seksualnog odnosa. Tačnije – pokušaja odnosa. Erektilna disfunkcija nije samo telesni simptom, ona pokreće lavinu sumnji u sebe, osećaja srama, razočaranja, čak i povlačenja iz partnerskih odnosa.



Ono što mnogi muškarci ne znaju (ili ne smeju sebi da priznaju) jeste da se uzrok često ne nalazi isključivo u telu, već u psihi.



Mozak jeste (najvažniji) seksualni organ. On tumači dodir, fantaziju, bliskost i emocionalnu sigurnost. Kada nešto poput stresa,<a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/anksioznost-sta-je-koji-su-simptomi-i-kako-se-prevazilazi"> anksioznosti</a> ili konflikt u vezi ometa taj proces, telo više ne reaguje kao pre. Erektilna disfunkcija tada može biti i uzrok i posledica psiholoških stanja: što se češće ponavlja, više narušava samopouzdanje, a to dodatno otežava spontanu seksualnu reakciju.&nbsp;



U psihoterapiji tragamo baš za onim što održava taj začarani krug kako bismo bolje razumeli uzroke i pronašli način postepenog izlaska iz takvog stanja.



<h3 class="wp-block-heading">Uvek spremni i raspoloženi</h3>



Jedan od najštetnijih mitova je ideja da je “muškarci uvek do seksa”. Taj pritisak je nerealan i duboko štetan jer svako odstupanje od takvog očekivanja stvara osećaj da &#8220;nešto nije u redu&#8221;. Povremena nemogućnost erekcije nije znak za uzbunu. Umor i neraspoloženje su potpuno legitimni razlozi. Međutim, ako muškarac nemogućnosi erekcije doživi kao &#8220;krah svoje muškosti&#8221;, javlja se strah da će se ponovo desiti. Upravo taj strah može sledeći put sprečiti erekciju pa se od jednog izolovanog trenutka može razviti trajniji problem.



Velike životne promene poput promena posla, gubitka, finansijske nestabilnosti, porodičnih konflikata jesu stresori koji utiču na seksualnu funkciju, često i pre nego što osoba to poveže. U mnogim slučajevima, kada se akutna stresna situacija smanji, seksualna funkcija se postepeno vraća. Seksualna disfunkcija može biti prvi znak da je muškarcu potreban <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/meditacija-za-kvalitetniji-san-benefiti-i-vezbe-koje-pomazu">odmor,</a> briga i podrška, a ne dodatna kontrola ili pritisak.



<h3 class="wp-block-heading">A šta kažu prijatelji?</h3>



U kulturi koja ne ostavlja prostor muškarcima za ranjivost, nedostatak erekcije doživljava se kao lična sramota. Umesto da podele brigu, <a href="https://www.selfnest.com/blog/iz-ugla-psihoterapeuta/zasto-muskarci-ne-bi-trebalo-da-cute">muškarci ćute</a> i neretko problem tretiraju kratkoročnim rešenjima koja mogu ostaviti trajne posledice po fizičko zdravlje. Pored toga, mnogi kompenzuju neprijatne emocije onim koje smatraju društveno prihvatljivijom za muškarce – <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/kako-kontrolisati-svoj-bes">besom</a>, pa izostanak erekcije, ne samo da naruši bliskost, već i pojačava konflikte u vezi.



Za&nbsp; njihove partner(k)e ova tema je takođe zbunjujuća. Naučene da veruju da muškarac uvek želi seks, često pomisle da je problem u njima. Njihova nesigurnost se pojačava, pa se može javiti osećaj odbacivanja ili depresivnost. <a href="https://www.selfnest.com/blog/dogadjaji/online-panel-da-li-vasa-veza-ima-buducnost">Bez otvorenog razgovora</a>, partneri ostaju usamljeni, svako u svojoj verziji istog problema.



Ako ne <a href="https://www.selfnest.com/blog/iz-ugla-psihoterapeuta/koliko-dobro-poznajes-svog-partnera">možete da razgovarate o problemima u vezi sa svojim partnerima</a>, razgovarajte sa psihoterapeutom, individualno ili zajedno. Dobar terapeut pomoći će vam da prebrodite krizne situacije na način koji je najbolji po vas.



<h3 class="wp-block-heading">Šta kada suplementacija ne pomogne?</h3>



Mnogi muškarci se najpre odluče za suplemente kao način da &#8220;reše stvar&#8221;. Ponekad to jeste dovoljno, naročito ako je problem privremen ili fizičke prirode. Međutim, kada suplement ne donosi željeni efekat ili se preterano konzumira, jasno je da pomoć ne traži telo nego psiha, pa je psihoterapija sledeći logičan korak.



<h3 class="wp-block-heading">Kako izgleda psihoterapijski rad kod erektilne disfunkcije?</h3>



Većina muškaraca ne dolazi na terapiju sa rečenicom: „Imam problem sa erekcijom.“ Tema erektilne disfunkcije često se pojavi usput, kroz priču o stresu, nesigurnosti, teškoćama u partnerskom odnosu ili gubitku samopouzdanja. Neretko prođe više seansi pre nego što se ovaj problem izgovori jasno i direktno. I to je sasvim u redu.&nbsp;



Psihoterapija ne funkcioniše kroz pritisak, već kroz postepeno građenje poverenja.



Prvi korak u radu sa ovom temom je preporuka da se uradi lekarski pregled. Tek kada se potvrdi da su svi fizički pokazatelji u redu, možemo govoriti o psihološkim uzrocima. Iako, čak i kada postoji biološki osnov, važno je uključiti psihološku podršku jer činjenica da se nešto dešava „tamo dole“ ima snažan uticaj na misli, emocije, odnose.



Jedno od važnih terapeutskih pitanja je: &#8220;Imate li erektilnu disfunkciju i kada ste sami?&#8221;



Ako se problem javlja samo u partnerskom odnosu, a ne pri masturbaciji, gotovo sigurno govorimo o psihološkoj osnovi problema. Ovo otkriće mnogim muškarcima donosi olakšanje, jer razumeju da njihovo telo funkcioniše, ali ne u uslovima u kojima osećaju pritisak, sumnju, tremu i očekivanja.



Tokom razgovora o disfunkciji, često dolazimo do nevidljivih tereta koje muškarac nosi: ranih iskustava koja su formirala sliku o tome šta znači „biti muškarac“, pritisak performansa, strah od neuspeha, nesigurnost u partnerskom odnosu.&nbsp;



U terapiji se ova tema ne razmatra kroz hladnu analizu, već kao deo čovekove unutrašnje borbe i potrebe da bude prihvaćen. Psihoterapija nudi prostor u kome će neki muškarci možda i prvi put reći: Ne mogu. I ne znam zašto. Bez osude. Bez srama.



Mnogi klijenti, kada prvi put čuju da uzrok možda nije u telu već u “glavi” osete olakšanje. Ali istovremeno i nestrpljenje, kao da je sad samo potrebno da dobiju „neku vežbu“ i problem će nestati. Iako određene vežbe mogu biti deo procesa, ono što zaista donosi promenu jeste razumevanje, prihvatanje i podrška.



Rastući trend u psihoterapiji je da psihološku pomoć u vezi s erektilnim disfunkcijama najčešće traže muškarci u 20-im i 30-im godinama, a ne oni stariji kojima se isto dešava najčešće zbog problema sa prostatom. Razlog tome može biti odnos prema pornografiji. Često izlaganje pornografskim sadržajima stvara iskrivljenu sliku o tome kako bi seks, performans i/li reakcije partnera trebalo da izgledaju. Kada se intimni odnos razlikuje od imaginarnog scenarija, javljaju se pritisak, razočaranje, manjak uzbuđenja i ponekad fizička blokada.



<h3 class="wp-block-heading">Da li je važan pol psihoterapeuta?</h3>



Neki muškarci osećaju nelagodu pri pomisli da o svom intimnom životu razgovaraju sa ženom. Strah od osude, stid i osećaj neadekvatnosti mogu se dodatno pojačati, pa im se sigurnijim čini razgovor sa muškarcem, za koga veruju da može bolje razumeti pritiske i iskustva kroz koja prolaze.



Ipak, ima i onih koji, upravo zbog duboko ukorenjenih kulturnih uverenja o maskulinitetu ne mogu da se otvore pred drugim muškarcem jer im to deluje kao priznanje slabosti. Za njih je lakše i prihvatljivije da o ovome govore sa terapeutkinjom, koju doživljavaju kao brižnu i toplu figuru, bez pretnje po njihovu muškost.



U oba slučaja ključna je potreba za sigurnim prostorom u kome mogu da skinu masku i da budu samo ono što jesu.



Erektilna disfunkcija nije odraz slabosti, muškog identiteta, ni vrednosti. Ona je simptom koji može imati različita značenja i poziv je da oslušnemo sebe. Kada prestane pritisak, najčešće se vrati i ono što je nedostajalo- spontanost, kontakt, prisutnost.



Psihoterapija ne nudi brzo rešenje. Ali nudi prostor u kom problem nije neprijatelj, nego poziv da bolje razumemo sebe i tako unapredimo svoj život. Jedna od <a href="https://www.selfnest.com/blog/psihoterapija/online-psihoterapija-i-njene-prednosti">prednosti online psihoterapije</a> je što<a href="https://app.selfnest.com/register"> pomoć možete dobiti brzo</a>, povoljno i ostati anonimni pred svojim psihoterapeutom.

Muškarac koji stoji i razmišlja, ilustracija

Stigma o muškosti: Psihoseksualni poremećaji i kako terapija može pomoći

Ako se prisetimo osnovnih emocija sa kojima se rađamo, bilo bi nelogično govoriti o strahu kao o lošoj emociji ili da nas njegovo prisustvo u životu sputava. Zašto bi se generacijama strah zadržavao i prenosio, ako ničemu ne služi? Istina leži u njegovoj funkciji. <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/sta-je-strah-a-sta-fobija">Strah nam je potreban</a> da bismo se sačuvali. Pomaže nam da instiktivno reagujemo na opasnost, poput telesnog i emocionalnog alarma koji poziva na beg ili akciju.



Međutim, šta kada taj strah izgubi svoju primarnu ulogu, a dodaju mu se nekontrolisana briga, niz neprijatnih misli, panika i sveopšta tenzija organizma?&nbsp;



S obzirom na stil života koji živimo, brze promene i izazove koje nam je tehnologija donela, neizvesnost je nezaobilazna, a nemir zbog učestale brige o tome šta će sutra biti, logična posledica niza iskustava i informacija koje primamo na dnevnom nivou, na koje vrlo često nismo ni spremni.&nbsp;



Ukoliko neprijatne misli i osećanja ovladaju unutrašnjim svetom pojedinca, može doći do anksioznosti koja može delovati samo akutno. Međutim, ako se zadrži i oteža svakodnevno funkcionisanje, prema klasifikaciji <a href="https://icd.who.int/en/">Svetske zdravstvene organizacije</a>, može dovesti do anksioznog poremećaja.



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.knowledge-action-portal.com/en/content/anxiety-disorders"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="359" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/06/1-1024x359.png" alt="" class="wp-image-619" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/06/1-1024x359.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/06/1-300x105.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/06/1-768x269.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/06/1-1536x538.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/06/1.png 1666w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



<h3 class="wp-block-heading">Šta je anksioznost?</h3>



Mnogi stavljaju znak jednakosti između straha i anksioznosti, ali ono što ih razgraničava jesu intenzitet, kvalitet, uzrok i ishod misli koje stoje u njihovoj osnovi. Kada je opasnost objektivna, govorimo o očekivanom i realnom strahu, dok kod anksioznosti, postoji prisustvo subjektivnog doživljaja određene situacije, najčešće u vidu nemira oko dešavanja kojih u realnosti nema. Osoba se fokusira na ishode koji su loši, projektuje u svoju budućnost nešto što se nikada nije desilo, time koči svoju produktivnost i ostaje zaglavljena u negativnom.



Biti u strahu u vezi sa ishodom u situacijama poput unapređenja ili rezultata nekog ispita, sasvim je realno i očekivano. Ipak, osećati nemir usled razmišljanja o sigurnom gubitku posla ili loših rezultata kojih još uvek nema, ukazuje na prisustvo anksioznosti. Ukoliko se ona produži i preuzme kontrolu nad svakodnevnim životnim aktivnostima i odlukama, može doći do razvijanja nekog oblika anksioznog poremećaja.







<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="664" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/06/2-1024x664.png" alt="" class="wp-image-620" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/06/2-1024x664.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/06/2-300x195.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/06/2-768x498.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/06/2.png 1351w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h3 class="wp-block-heading">Kako prepoznati anksioznost?</h3>



Nije strano da svako anksioznost oseća i doživljava na sebi jedinstven način. Ipak, postoje telesni simptomi, osećanja i misli, koji se <a href="https://www.mind.org.uk/information-support/types-of-mental-health-problems/anxiety-and-panic-attacks/symptoms/">najčešće ponavljaju</a>.



<h4 class="wp-block-heading">Telesni simptomi</h4>



<ul class="wp-block-list">
<li>Osećaj prevrtanja ili neprijatnosti u stomaku</li>



<li>Vrtoglavica, glavobolja, mučnina</li>



<li>Trnjenje ruku i/ili nogu</li>



<li>Nemir i poteškoće da se mirno sedi</li>



<li>Bol u leđima ili drugi bolovi u telu</li>



<li>Ubrzano disanje</li>



<li>Ubrzan, snažan ili nepravilan rad srca</li>



<li>Znojenje ili osećaj iznenadne toplote</li>



<li>Problemi sa <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/poremecaji-spavanja-sta-ih-izaziva-i-kako-poboljsati-kvalitet-sna">spavanjem</a></li>



<li>Promene u seksualnom nagonu</li>



<li>Napadi panike</li>
</ul>



<h4 class="wp-block-heading">Psihološki simptomi</h4>



<ul class="wp-block-list">
<li>Napetosti i nervoza</li>



<li>Strepnja, negativne misli, strah od najgoreg</li>



<li>Osećaj da se svet ubrzava ili usporava</li>



<li>Osećaj da drugi primećuju da ste anksiozni i da vas gledaju</li>



<li>Osećaj da ne možete da prestanete da brinete, ili da će se nešto loše desiti ako prestanete da brinete</li>



<li>Briga oko same anksioznosti i strah od napada panike</li>



<li>Potreba za čestom proverom tuđeg mišljenja, briga da li su ljuti ili razočarani</li>



<li>Strah od gubitka kontakta sa stvarnošću</li>



<li>Nevoljnost i depresija</li>



<li><a href="https://www.psychiatry.org/news-room/apa-blogs/rumination-a-cycle-of-negative-thinking">Ruminacija</a> &#8211; kontinuirano razmišljanje o lošim iskustvima ili preterano preispitivanje neke situacije</li>



<li>Depersonalizacija &#8211; osećaj odvojenosti od svog uma ili tela, osećaj posmatranja sebe&nbsp;</li>



<li>Derealizacija &#8211; osećaj odvojenosti od sveta oko sebe, ili kao da svet nije stvaran</li>



<li>Preterana zabrinutost oko nečega što bi moglo da se desi u budućnosti</li>
</ul>



S obzirom da anksioznost može doći iznenada, uz vrlo intezivna osećanja, misli i paniku, možemo čuti da se ovakvo stanje naziva ankisoznim napadom. Iako ovo zapravo <a href="https://www.webmd.com/anxiety-panic/anxiety-attack-symptoms">nije izraz koji se koristi u medicinskoj terminologiji</a>, periodi prekomerne brige i strepnje koji otežavaju svakodnevno funkcionisanje su za mnoge veoma stvarni.



<h3 class="wp-block-heading">Tipovi anksioznih poremećaja</h3>



<a href="https://digitalna.ff.uns.ac.rs/sites/default/files/db/books/978-86-6065-523-5.pdf">Zajednička karakteristika svih anksioznih poremećaja</a> jeste prisustvo intenzivne anksioznosti, kao i izbegavanja situacija ili objekata koji je izazivaju. Takođe, ovakve dijagnoze, najčešće se daju ukoliko anksioznost ima trajanje od šest i više meseci. 



Anksiozni poremećaji razlikuju se prema tipu i broju objekata ili situacija koji izazivaju anksioznost. Kod izvesnih poremećaja može biti u pitanju samo manji broj situacija ili objekata koji se intenzivno izbegavaju, dok kod drugih, spektar takvih situacija može biti širi.&nbsp;



<figure class="wp-block-gallery has-nested-images columns-default is-cropped wp-block-gallery-2 is-layout-flex wp-block-gallery-is-layout-flex">
<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="234" data-id="622" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/06/3-1024x234.png" alt="" class="wp-image-622" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/06/3-1024x234.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/06/3-300x68.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/06/3-768x175.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/06/3-1536x350.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/06/3.png 1666w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>
</figure>



U nastavku se nalaze najčešće opisivani poremećaji.&nbsp;



Generalizovani anksiozni poremećaj



Kada nemir ne prestaje, već je deo svakodnevice, govorimo o hroničnom ili generalizovanom anksioznom poremećaju. Briga je praćena fizičkim simptomima, poteškoćama sa koncentracijom ili problemima sa spavanjem. Brige su često usmerene ka svakodnevnim aktivnostima, poput poslovnih obaveza, zdravlja članova porodice, kućnih poslova i slično.



Panični poremećaji (napadi)



Panični napad je period intenzivnog straha ili osećaja nadolazeće propasti koji nastupa iznenada i povlači se u roku od nekoliko minuta do nekoliko sati. Da bi je lekari dijagnostifikovali potrebno je da osoba prijavljuje kombinaciju barem četiri og gore pomenutih simptoma. Panični poremećaji obično se javljaju nakon zastrašujućih iskustava ili dugotrajnog stresa, ali mogu se javiti i bez prisustva konkretnog okidača. Zbog toga što simptomi mogu biti veoma intenzivni, neki ljudi koji dožive panični napad mogu pomisliti da doživljavaju srčani udar ili da se generalno nalaze u nekoj, po život opasnoj situaciji.



Fobija (specifična fobija)



Intenzivni i iracionalni strah koji ne predstavlja stvarnu opasnost, naziva se fobijom. Postaje specifičan kada je usmeren ka određenom objektu, osobi, situaciji ili aktivnosti. Osoba je svesna da je njen strah preteran, ali ima poteškoće da ga savlada. Osećaj nelagodnosti može biti do te mere intenzivan da osoba često pribegava ekstremnim merama kako bi izbegla ono čega se boji. Najčešće oblike fobija možete pronaći <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/sta-je-strah-a-sta-fobija">ovde</a>. 



Agorafobija



Kada se osoba plaši situacija u kojima će potencijalno ostati zaglavljena, neće moći da pobegne ili da dobije adekvatnu pomoć u slučaju paničnog napada, najverovatnije je razvila agorafobiju. Osobe koje se sa ovim poremećajem bore izbegavaće javni prevoz, boravak na otvorenom ali i u zatvorenom, stajanje u redu i boravak u gužvi. Ukoliko se osoba i nađe u ovakvim situacijama, to će najčešće biti uz nečiju pratnju, ili uz intenzivne anksiozne simptome. Agorafobija može eskalirati do nivoa potpune izolacije i izbegavanja izlaska iz kuće. 



Socijalni anksiozni poremećaj (ranije poznat kao socijalna fobija, sociofobija)



Ovaj poremećaj uključuje strah od poniženja, sramote, odbijanja ili negativne procene tokom upoznavanja i generalno, socijalnih interakcija. Ovakvi socijalni izazovi biće u potpunosti izbegavani, ili će ih osoba podnositi uz intenzivne anksiozne simptome. Uobičajeni primeri iz naše svakodnevice bi bili strah od javnog nastupa, upoznavanja novih ljudi, jedenja ili pijenja u javnosti. 



Opsesivno-kompulzivni poremećaj



Ovo je jedan od najčešćih anksioznih poremećaja, a ispoljava se kroz intenzivne opsesije i kompulzije. Opsesije su nametljive, neprijatne misli, slike ili impulsi koji prekidaju normalan tok razmišljanja. Osoba ih može biti svesna i može ih prepoznati kao nepoželjne ili iracionalne, ali i pored toga, najčešće neće biti u stanju da ih kontroliše. Sa druge strane, kompulzije su ponavljajuće radnje koje osoba izvodi kako bi ublažila napetost ili sprečila katastrofalne scenarije u glavi. Ove radnje obavljaju se u specifičnom broju ponavljanja i po određenom redosledu, kao što je na primer, intenzivno pranje ruku.



Strani standardi (Američka psihijatrijska asocijacija, Svetska zdravstvena organizacija), imaju nešto drugačiju klasifikaciju, pa tako gore pomenutoj listi priključuju <a href="https://my.clevelandclinic.org/health/diseases/9536-anxiety-disorders">separacionu anksioznost i selektivni mutizam</a>, dok poremećaje kao što su opsesivno-kompulzivni poremećaj, posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) i akutni stresni poremećaj, izdvajaju u posebnu kategoriju, uprkos prisustva simptoma anksioznosti.



<h3 class="wp-block-heading">Da li se anksioznost leči?</h3>



Anksioznost se može lečiti, ali je važno istaći da se sam osećaj anksioznosti <a href="https://www.healthline.com/health/anxiety/does-anxiety-ever-go-away#does-anxiety-ever-go-away:~:text=Anxiety%20is%20bound,stop%20feeling%20anxious.">ne može u potpunosti iskoreniti</a>. Ukoliko ona postane hronična i preterana i pređe u neki od oblika anksioznih poremećaja, neretko se uključuje stručna pomoć u vidu <a href="https://www.selfnest.com/blog/psihoterapija/sve-sto-treba-da-znate-o-psihoterapiji">psihoterapije</a> i/ili psihijatrije i primenjuju odgovarajuće medicinske terapije (farmakoterapija). 



Ipak, pre nego što se posegne za uklanjanjem simptoma medikamentima, važno je znati da postoji niz načina na koje osoba sebi može pomoći, naročito u blažim ili početnim fazama anksioznosti.&nbsp;



Edukacija i razgovor &#8211; Razumevanje onoga sa čime se um i telo bore, može biti značajna polazna tačka za dalji rad na problemu i pružanje podrške sebi. Raspoznavanje mentalnih i telesnih okidača na vreme, može obezbediti prostor za pripremu na adekvatnu reakciju. Edukacija o anksioznosti podrazumeva oslonac na pouzdanu i stručnu literaturu, ali i <a href="https://www.selfnest.com/">razgovor sa stručnim licima</a> koji mogu da pomognu u prevazilaženju problema.Takođe, otvorena komunikacija sa porodicom i prijateljima, mogu značajno ojačati osećaj podrške i prihvatanja.&nbsp;



Pisanje dnevnika &#8211; Dok misli jure brzinom svetlosti, neretko baš u momentima kada se iščekuje san, teško je ispratiti njihov tok i vrlo brzo mogu postati nepodnošljive. Preporuka je da se tok misli uspori njihovim zapisivanjem, najčešće bez plana i strukture. Fokus je u tom trenutku na izbacivanju džumbusa iz glave pretakanjem pojedinačnih reči i rečenica na papir. Praćenje svojih misli može biti od velikog značaja za prepoznavanje stresora, ali i onoga što umiruje. <a href="https://www.youtube.com/watch?v=WhUHjhiWKp0&amp;t=2578s">Ovde</a> možete saznati više o načinu na koji pisanje dnevnika može podržati mentalno zdravlje.&nbsp;



Fizička aktivnost, kretanje &#8211; Razvijanje rutine u kojoj će telo biti aktivno može značajno ublažiti simptome anksioznosti &#8211; umanjuje osećaj napetosti i podiže rasploloženje. Ovo ne podrazumeva ekstremne sportove i velike kilaže u teretani, već osluškivanje svog tela i njegovih potreba. U tom smislu, i samo umerena šetnja može biti adekvatan oblik oslobađanja neprijatne energije.&nbsp;



Vežbe za vraćanje fokusa na sadašnji trenutak &#8211; postoji niz konkretnih vežbica koje, usled pojave anksioznosti mogu za vrlo kratko vreme i na efektivan način, osobi vratiti fokus na ono što je realno.



Evo nekoliko primera:



Pravilo 3-3-3 &#8211; Tehnika poznata kao uzemljenje. Osoba identifikuje tri stvari koje vidi, čuje i može da dodirne ili pomeri. Prednost je što ne zahteva apsolutno nikakvu pripremu ili rekvizite, a ublažava anksioznost tako što preusmerava pažnju osobe na sadašnji trenutak.&nbsp;



Vežbe disanja (4-7-8) &#8211; Sada već opšte poznato, svest o načinu na koji dišemo igra veliku ulogu u regulaciji nervnog sistema. Jedna od vežbi disanja je smenjivanje udaha i izdaha u određenom trajanu (4s udah &#8211; 7s zadržati dah &#8211; 8s izdah). Ovakav tip vežbi može značajno usporiti otkucaje srca i umiriti dah.



Vežba pet čula (5-4-3-2-1) &#8211; Ova vežba vraća fokus sa uznemirujućih misli na okruženje. Osoba treba da nabroji pet objekata koje vidi, četiri koja može da dodirne, tri zvuka koja čuje, dva mirisa koja može da namiriše i jedan ukus koji može da okusi.&nbsp;



Ove metod nekada deluju vrlo uspešno, dok u nekim slučajevima, neće dovesti do željenog umirenja.&nbsp;



Ukoliko anksioznost dominira privatnim i socijalnim životom, preplavljuje i ometa normalno funkcionisanje, možda postoji potreba za unutrašnjim radom. U tom smislu, osoba se može javiti psihoterapeutu za pomoć. Pronalazak licenciranog stručnjaka za mentalno zdravlje može biti vrlo podržavajući početak rada sa anksioznošću i otvoriti put ka primanju adekvatne podrške.&nbsp;



Ako se pronalazite u ovoj priči, možete zakazati prvi razgovor na Platformi za online psihoterapiju, <a href="http://selfnest.com">selfnest.com</a>.&nbsp;

Šta je anksioznost, koji su simptomi i kako je prevazići?

Ovo pitanje može zvučati filozofski ili introspektivno, ali ono je i duboko praktično. Način na koji odgovaramo na njega utiče na naše odluke, odnose, prioritete. Pomaže nam da znamo šta želimo, gde pripadamo i kako da živimo autentično. 



Identitet je, u najkračem, osećaj sebe. Šira definicija <a href="https://dictionary.apa.org/identity">identiteta</a>, prema <a href="https://www.apa.org/">American Psychological Association</a>, uključuje naša sećanja, iskustva, odnose i vrednosti, koje zajedno grade osećaj ko smo mi. Iako se doživljava kao nešto stabilno, identitet je zapravo proces &#8211; menja se, razvija, raste i preispituje se tokom celog života.



Kada ljude pitate ko su, često ćete čuti ime, zanimanje, porodičnu ulogu. &#8220;Ja sam majka.&#8221; &#8220;Ja sam programer.&#8221; Ove izjave govore mnogo više o našem identitetu nego što mislimo, jer otkrivaju koliko smo poistovećeni sa socijalnim ulogama koje nosimo. Upravo zbog toga gubitak posla, razvod, promene u porodici ili <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/dijaspora-zivot-izmedu-dva-doma">migracije</a>, mogu duboko uzdrmati osećaj identiteta.







<h3 class="wp-block-heading">Ličnost, temperament, karakter, identitet &#8211; šta je šta?</h3>



Pojmovi ličnost, karakter i temperament često se koriste kao sinonimi, ali označavaju različite aspekte psihološkog funkcionisanja. Temperament je biološki uslovljen, relativno stalan obrazac emocionalnog reagovanja. Na primer, neko je po prirodi otvoreniji, neko povučeniji, neko brzo plane.&nbsp;



Karakter se formira u odnosu s drugima i odraz je usvojenih vrednosti, uverenja i moralnog kompasa. Dok je temperament stabilniji i teže se menja, karakter je podložan razvoju, učenju i iskustvima.



Ličnost obuhvata i temperament i karakter, ali i druge osobine &#8211; motivaciju, navike, kognitivne stilove. Identitet je, možemo reći, psihološka slika sebe u okvirima svoje ličnosti &#8211; kako doživljavamo sebe, u čemu vidimo kontinuitet svog postojanja.







<h3 class="wp-block-heading">Kako se identitet gradi?</h3>



Proces formiranja identiteta traje ceo život, ali ima kritične periode. Erik Erikson, u svojoj teoriji psihosocijalnog razvoja (&#8220;Identitet i životni ciklus&#8221;, 1959), smatra da se ključna faza razvoja identiteta dešava u adolescenciji, kada osoba preispituje svoje vrednosti, uloge i ciljeve. To je tzv. kriza identiteta, normalan razvojni zadatak u kojem osoba istražuje različite mogućnosti i bira ko želi da bude.



Ali kriza identiteta se ne javlja samo u mladosti. Promene u životu (<a href="https://www.selfnest.com/blog/iz-ugla-psihoterapeuta/kriza-identiteta-nakon-porodaja">roditeljstvo</a>, migracije, bolest, razvod, starost, gubitak vere, otkrivanje seksualnosti) mogu nas gurnuti u nova preispitivanja sebe. Kriza identiteta može se javiti i u trenucima velikih gubitaka, kada izgubimo nekog bliskog ili deo sebe kroz bolest. Javlja se i u srednjim godinama, kada ljudi preispituju smisao postignutog i buduće pravce. U procesu tranzicije pola, osoba prolazi kroz duboka pitanja identiteta i pripadanja. Sve su to situacije koje nas pozivaju da iznova definišemo ko smo.



Narativ koji gradimo o sebi <a href="https://www.tandfonline.com/doi/full/10.1080/10463283.2022.2104987">ključan je za razumevanje identiteta</a>. Priče koje sebi pričamo oblikuju naš osećaj kontinuiteta i svrhe.







<h3 class="wp-block-heading">Socijalne uloge i identitet</h3>



Socijalne uloge (učenik, radnik, roditelj, partner, građanin) duboko oblikuju identitet. Svaka od njih nosi očekivanja i norme. Kroz uloge učimo šta znači biti &#8220;dobar otac&#8221;, &#8220;<a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/bioloski-sat-vs-karijerni-uspeh">uspešna žena</a>&#8220;, &#8220;lojalan kolega&#8221;. U zavisnosti od kulture i sredine, te norme se menjaju, a mi se trudimo da ih ispunimo, ponekad po cenu autentičnosti. Potreba za autentičnošću i potreba za pripadanjem, same po sebi su kontradiktorne, a jednako važne. Na nama je da tokom života održavamo balans, procenjivajući šta je za nas u datom trenutku važnije.



Što smo povezaniji sa svojim socijalnim ulogama, to nam teže pada kada se uloge menjaju ili gube. Može se javiti osećaj dezorijentacije i gubitka smisla, a dugoročno i depresivnost. 







<h3 class="wp-block-heading">S kojim delovima identiteta se rađamo, a šta usvajamo?</h3>



Neki delovi identiteta su nam dati &#8211; pol, boja kože, genetsko nasleđe. Ovi aspekti često utiču na to kako nas drugi vide i kako mi vidimo sebe, čak i pre nego što naučimo da govorimo.



Drugi su oblikovani socijalno &#8211; nacionalni, verski, rodni i klasni identiteti, koje usvajamo kroz porodicu, obrazovanje i kulturu u kojoj odrastamo. Neki identiteti nam se nameću, dok se drugi razvijaju kroz lične izbore.



Neki su rezultat ličnog traganja &#8211; seksualna orijentacija, zanimanje, politički stavovi, životna filozofija. Ovo su aspekti koji traže vreme, iskustvo i introspekciju. Rodni identitet, na primer, može biti usklađen sa polom dodeljenim pri rođenju, ali ne mora. Seksualna orijentacija je još jedan aspekt identiteta koji nije izbor, ali jeste podložan otkrivanju i procesu prihvatanja. Rasna i etnička pripadnost može biti izvor ponosa, ali i bola, naročito u kontekstu diskriminacije.







<h3 class="wp-block-heading">Psihološke teorije identiteta</h3>



Pored Eriksona, značajan doprinos razumevanju identiteta dali su i:



<ul class="wp-block-list">
<li>Jean Piaget, koji je opisivao kako se kognitivni razvoj odvija kroz faze i kako deca postepeno razvijaju koncept sebe.</li>
</ul>



<ul class="wp-block-list">
<li>James Marcia, koji je razvio Eriksonove ideje i identifikovao 4 statusa identiteta: difuzija, preuzeti identitet, moratorijum i postignut identitet.</li>
</ul>



<ul class="wp-block-list">
<li>Teorija socijalnog identiteta (Henri Tajfel) objašnjava kako deo identiteta gradimo kroz pripadnost grupama (nacija, religija, navijači, zanimanja&#8230;) i kako pravimo razliku &#8220;mi&#8221; naspram &#8220;oni&#8221;.</li>
</ul>



<ul class="wp-block-list">
<li>Savremeni autori, kao što su Kroger, Schwartz, McLean i drugi, naglašavaju narativni aspekt identiteta &#8211; sposobnost da ispričamo priču o sebi koja ima smisao.</li>
</ul>







<h3 class="wp-block-heading">Šta mislite, da li smo u pravu kada kažemo: Kakav sam, takav sam?</h3>



Ova rečenica može delovati oslobađajuće, kao izraz samoprihvatanja. Ali može biti i oblik rigidnosti, izbegavanja promene. Identitet jeste ono što nas definiše, ali nije u kamenu zapisan. On se menja, nadograđuje i redefiniše. 



<h3 class="wp-block-heading">Identitet u psihoterapiji</h3>



U psihoterapiji, identitet je jedna od centralnih tema. Najčešće dolazimo na psihoterapiju upravo u trenucima preispitivanja identiteta. Kada se ne prepoznajemo više u svom životu, kada nas naše uloge guše ili kada osećamo da smo izgubili kontakt sa sobom. Terapeut pomaže klijentu da istraži koje delove identiteta želi da zadrži, koje da preispita, a koje da razvije.



Radimo na tome da prepoznamo unutrašnje konflikte između očekivanja sredine i autentičnih potreba. Učimo da pravimo razliku između identiteta koji smo stvorili iz straha i onog koji gradimo iz slobode, jer na pitanje Ko sam ja?, odgovor se ne nalazi u jednoj rečenici. On se gradi &#8211; iz dana u dan, iz odnosa u odnos, iz izbora u izbor.



<hr class="wp-block-separator has-text-color has-cyan-bluish-gray-color has-alpha-channel-opacity has-cyan-bluish-gray-background-color has-background is-style-wide" />



Ukoliko imate poteškoća da se povežete sa svojim identitetom, svojim uverenjima, vrednostima i želite bolje da upoznate sebe, Selfnest vam u tome može pružiti podršku. Putem Selfnest platforme, <a href="https://app.selfnest.com/register">možete zakazati online razgovor sa psihoterapeutom</a> već danas.

Blog