<h2 class="wp-block-heading">Emocije sa kojima se rađamo&nbsp;</h2>



Da bismo mogli da razumemo strah i pričamo o njemu kao emocionalnom stanju, na kratko ćemo se osvrnuti na osnovnu definiciji emocija.&nbsp;



Prema Nacionalnom institutu za zdravlje (NIH) emocije su način na koji reagujemo na događaje iz spoljašnje sredine. Ovi događaji utiču na formiranje naših misli, postupaka i opšte stanje organizma &#8211; kako mentalno, tako i telesno.&nbsp;



Mogli bismo reći da emocije ”učitavamo” na mentalnom i telesnom nivou i potom reagujemo u skladu sa time kako ih na oba nivoa obrađujemo.



Emocije se u teoriji dele na osnovne ili primarne, i specifične, odnosno one koje se stiču učenjem.&nbsp;&nbsp;



Osnovne emocije, one koje se po savremenim shvatanjima smatraju urođenima, a danas pričamo upravo o jednoj od njih, su: bes, tuga, radost, gađenje, iznenađenje i strah. 



Dakle, naredni put kada čujete da neku osobu opisuju kao “emotivnu” (On/Ona je baš emotivna osoba) znaćete da to i nije u potpunosti autentičan način da se osoba opiše, jer..svi smo emotivni i svi osećamo. Razlika je u načinu na koji ćemo emocije izraziti, kako ćemo se sa njima izboriti i/ili sarađivati.



<h2 class="wp-block-heading">Definicija straha</h2>



Strah je primarna emocija, integrisana u naš neurološki sistem i kada je osećamo, reagujemo instinktivno. Podjednako je negativno i pozitivno emoconalno stanje, a evo i zašto:



Neprijatne senzacije i reakcije na fiziološkom nivou koje nastaju kao odgovor na strah su ubrzano disanje i rad srca (ubrzan puls), znojenje i napetost mišića. Kada se uplašimo, krv se instant pumpa u periferiju organizma, kako bi bilo spremno na akciju &#8211; svima poznat Bori se ili beži odgovor na strah.



Važno je razumeti da je strah pre svega pozitivna i zdrava emocija. Opravdano je tu jer služi da nas upozori i sačuva od potencijalno opasnih situacija kada neki spoljašnji okidač razumemo kao potencijano opasan za nas ili neku našu vrednost, a ne možemo ili ne znamo adekvatno da mu se suprotstavimo ili na njega odgovorimo. Možemo strah razumeti kao 0-24h aktivan alarmni sistem za preživljavanje. Rezultat ovakvog stanja najčešće je beg, izbegavanje ili povlačenje.&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">Kada su naši strahovi racionalni, a kada iracionalni?</h2>



Prirodan i zdrav strah karakteriše se i kao razumljiv, odnosno očekivani strah. Ukoliko ne znate da plivate i nađete se u bazenu u kojem od jednom ne možete da pipnete dno, racionalno bi bilo da se uplašite. Ukoliko stojite na terasi 19og sprata neke zgrade i pogledate na put sa te visine, očekivano će biti da osećate neprijatnost i iz straha okrenete glavu.



Ipak, ukoliko ovakvi, očekivani strahovi, postanu veći i češći, moglo bi se sa rezervom pretpostaviti da vaš strah preuzima formu iracionalnog.



Na istim primerima, to bi značilo da ne želite da idete na kupanje uopšte jer vam je sama pomisao na duboku vodu neprijatna, ili krećete da izbegavate pogled kroz prozor, ne koristite liftove ili izbegavate prelazak mostova jer vas visina izuzetno plaši.



<h2 class="wp-block-heading">Fobija i njeni simptomi</h2>



Izbegavati redovne životne aktivnosti zbog straha od nekog objekta, pojave ili situacije (koja se možda čak nije ni desila) znači živeti u iracionalnom strahu. Iracionalne strahove koji se često javljaju iznenada, a da razlog za strah u biti ne postoji, koji su praćeni paničnim napadima i koji traju po nekoliko minuta, naučnici nazivaju fobijama.



Najčešće pitanje je: kako fobije nastaju?



Neke fobije se razvijaju kada osoba doživi zastrašujuće iskustvo sa određenom stvari ili situacijom. U blizini slepoočnica, unutar našeg mozga nalaze se dve spojene žlezde koje čine bademastu formaciju &#8211; amigdalu, koja prati i memoriše iskustva koja izazivaju jake emocije. Kada određeno iskustvo izazove snažnu reakciju straha, amigdala upozorava osobu tako što pokreće reakciju straha svaki put kada se ona susretne sa okidačem, ili čak samo pomisli na tu stvar ili situaciju koja je uzrok straha.



Još uvek nije u potpunosti utvrđeno da li je se fobija nužno formira usled konkretnog iskustvenog događaja ili se ona može oformiti i bez njega.



Ono što je zanimljivo i značajno u procesu rada na iracionalnim strahovima, jeste činjenica da su osobe koje žive sa fobijom (nekada fobijama) vrlo svesne da u njima ovakav strah postoji i da je on ekstreman, ali ne znaju da se sa njim izbore. Češće biraju da ga izbegavaju ukoliko okidači nisu česta pojava u svakodnevici, a posvećuju se rešavanju problema tek ukoliko na ozbiljnijem nivou fobija počne da utiče na kvalitet njihovog života.



Bez obzira na to za šta je iracionalan strah vezan, često će se ispoljiti kroz:



<ul class="wp-block-list">
<li>Osećanje intenzivnog straha, ankcioznosti, panike</li>



<li>Nemogućnost da se preuzme kontrola nad strahom iako postoji svest o tome da je on iracionalan</li>



<li>Anksioznost koja se pogoršava usled samo fizičkog ili vremenskog približavanja opasnosti</li>



<li>Bez kompromisne ili alternativne aktivnosti koje osobu čuvaju od situacija, objekata ili pojava koje izazivaju strah&nbsp;</li>



<li>Nemogućnost normalnog funkcionisanja zbog neprekidnog straha</li>



<li>Fizičke reakcije i osećaje, uključujući znojenje, ubrzan rad srca, pritisak u grudima ili probleme sa disanjem, osećaj mučnine i vrtoglavosti</li>
</ul>



<h2 class="wp-block-heading">Kako “raditi” sa fobijama</h2>



Ukoliko bilo koja vrsta iracionalnog straha ograničava normalan životni tok osobe, kontroliše ga ili ograničava, važno je obratiti se stručnom licu za pomoć.&nbsp;



Postoji nekoliko pristupa koji mogu pomoći u oslobađanju od fobija:



<ol class="wp-block-list">
<li>Izlaganje uzroku/suočavanje sa stesorom (tehnika desenzitizacije)</li>
</ol>



<ul class="wp-block-list">
<li>Podrazumeva postepeno izlaganje uzroku fobije u kontrolisanim uslovima uz podršku stručnog lica. Ovakav pristup zahteva otvorenost, hrabrost i čvrstu odluku da se na ovaj način pristupi strahu. Važno je razumeti da je u terapijskom radu generalno pravilo da se sa strahovima radi postepeno, polako i svesno. Samo verbalizacija straha može biti prvi nivo suočavanja sa njim, jer kada ga osoba “stavi pred sebe” može ga zaista videti, prići iz različitih uglova i na njemu raditi.</li>
</ul>



<ol class="wp-block-list" start="2">
<li>Kognitivno-bihevioralna terapija (KBT)&nbsp;</li>
</ol>



<ul class="wp-block-list">
<li>Podrazumeva postepeno izlaganje predmetu straha u kombinaciji sa drugim terapijskim pristupima koji pomažu da se usvoji način drugačijeg posmatranja situacija koje izazivaju iracionalne strahove. Osoba uz KBT uči kako da preispita svoje brige, podnese neprijatna osećanja, vrati kontrolu, i ponovo izgradi samopouzdanje (ili ga obnovi).</li>



<li>Ukoliko prepoznajete ovaj ili sličan problem kod sebe i želite da pričate sa KBT terapeutom, možete ga pronaći na platformi <a href="http://selfnest.com">selfnest.com</a></li>
</ul>



<ol class="wp-block-list" start="3">
<li>Lekovi</li>
</ol>



<ul class="wp-block-list">
<li>Kao i kod većine tretmana lekovima, oni nisu trajno rešenje problema, već su tu da smanje simptome koji uz neko stanje idu. Tako, kada je u pitanju fobija, lekovi mogu smanjiti osećaj anksioznosti ili mogućnost paničnog napada. Lekovi sa ovom funkciom koji mogu biti od koristi u lečenju fobija su najčešće antidepresivi, sedativi i beta-blokatori. Obično se koriste u početku lečenja fobija, kada osoba još uvek doživljava ekstremne strahove i tek se upoznaje sa činjenicom da može povratiti kontrolu.&nbsp;</li>
</ul>



Uzimanje bilo kog leka bez prethodnog savetovanja sa stručnom osobom (lekarom, farmaceutom) može ozbiljno narušiti zdravlje osobe. Odluka da se osoba okrene lekovima u cilju rešavanju bilo kog zdravstvenog problema, mora biti donešena sa ciljem poboljšanja opšteg zdravstvenog stanja osobe.



<ol class="wp-block-list" start="4">
<li>Unapređenje životnog stila</li>
</ol>



<ul class="wp-block-list">
<li>Ne podrazumeva nužno materijalne promene, već promene na nivou stila života koje će doprineti da se osoba bolje oseća na emocionalnom, telesnom i duhovnom nivou. Vežbe disanja i relaksacije, uključivanje meditacije kao svakodnevne rutine ili okretanje sportskim aktivnostima, mogu znatno pomoći u promeni fokusa osobe koja se bori sa svakodnevnim strahovima. Važno je da osoba prepozna šta je to što joj generalno prija i doprinosi da rezultati u borbi sa fobijom budu bolji.</li>
</ul>



<h2 class="wp-block-heading">Najčešći oblici fobija</h2>



U svetu je kod ljudi prepoznato oko pet stotina različitih fobija, od kojih su većina retke i vrlo specifične.



Neke od najčešćih fobija su:



<ul class="wp-block-list">
<li>Arahnofobija &#8211; strah od ljudi</li>



<li>Ofidiofobija &#8211; strah od zmija</li>



<li>Akrofobija &#8211; strah od visine</li>



<li>Agorafobija &#8211; strah od otvorenog prostora</li>



<li>Klaustrofobija &#8211; strah od zatvorenog prostora</li>



<li>Astrafobija &#8211; strah od grmljavine</li>



<li>Pteromerhanofobija (aviofobija) &#8211; strah od letenja</li>



<li>Socijalna fobija &#8211; strah od socijalnih interakcija</li>



<li>Tripofobija &#8211; strah ili gađenje na geometrijske oblike, manje paterne koji se ponavljaju</li>



<li>Tanatofobija &#8211; strah od smrti</li>
</ul>



Iako su emocije neizbežan deo svih procesa kroz koje pojedinac svakodnevno prolazi, u psihologiji su dugo bile zanemarene i ostavljane filozofima i pesnicima da o njima govore.&nbsp;



Danas, emocije su fokus svakodnevnih interakcija, nepresušni izvor ličnih preispitivanja i socijalnih istraživanja. O njima je lepo govoriti, a još lepše razumeti i sa njima u radosti živeti.



Ukoliko neko emocionalno stanje remeti vaš duševni mir, opterećuje vas ili traži prorađivanje, razgovor sa vama dragom osobom ili osobom u koju imate poverenja, može doprineti da se osećate bolje.&nbsp;



Ukoliko želite da dublje radite na temu svojih strahova i imate utisak da neki strahovi kod vas postaju iracionalni, možete se obratiti psihoterapeutu koji će vas u vašem tempu, ali sigurno i uz podršku, voditi ka vama prihvatljivim rešenjima.

A girl hiding her eyes, scared to see something she has phobia from

Šta je strah, a šta fobija?

U toku jednog dana čovek se probudi, radi, jede, izlazi, obavlja kupovinu, provodi određeno vreme sa decom, u društvu porodice, partnera i prijatelja, možda posećuje kulturne manifestacije, čita, trenira, odlazi u šetnje, provodi vreme sa ljubimcem, a potom dan završava malim ritualima i priprema se za san. Sve to, prolazeći kroz različita emocionalna stanja i iskustva.



Način, kvalitet, odnos i dubina posvećenosti ovakvim i sličnim aktivnostima razlikuje se od osobe do osobe. Kod osoba sa depresivnim raspoloženjem dominiraće tuga i generalno odsustvo interesovanja i zadovoljstva. Ukoliko se ne potraži adekvatna pomoć na vreme, može doći do <a href="https://www.mayoclinic.org/diseases-conditions/depression/symptoms-causes/syc-20356007">ozbiljnijih i dugoročnijih poteškoća</a> po mentalno i fizičko zdravlje.



<a href="https://ups-spa.org/">Udruženje psihijatara Srbije</a> je povodom Svetskog dana mentalnog zdravlja ove godine, podsetilo da u Srbiji oko 250.000 ljudi živi sa simptomima depresije. Na <a href="https://www.who.int/news-room/fact-sheets/detail/depression">globalnom nivou</a>, ona pogađa više od 4% svetske populacije, što je oko 332 miliona ljudi. Češće se beleži kod žena nego kod muškaraca, a posebno kod onih koje prolaze kroz trudnoću ili su nedavno postale majke (postporođajna depresija). Istraživanje Svetske zdravstvene organizacije dodaje da svake godine više od 720.000 ljudi u svetu izgubi život usled suicida, pri čemu su depresija i drugi poremećaji raspoloženja među najčešćim uzrocima.



<h3 class="wp-block-heading">Šta je depresija i koji su simptomi?</h3>



Depresija je poremećaj raspoloženja koji se karakteriše upornim osećanjem tuge, gubitkom interesovanja za stvari i aktivnosti koje su nekada pričinjavale zadovoljstvo, razočaranjem, osećajem praznine i često, osećajem krivice i <a href="https://www.selfnest.com/blog/kompleksi-nize-i-vise-vrednosti-simptomi-uzroci-i-kako-ih-prevazici">niže vrednosti</a>. Takođe, može dovesti do poteškoća sa razmišljanjem, pamćenjem, ishranom i <a href="https://www.selfnest.com/blog/meditacija-za-kvalitetniji-san-benefiti-i-vezbe-koje-pomazu">spavanjem</a>.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="271" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/BP-COVER-1-1024x271.png" alt="" class="wp-image-880" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/BP-COVER-1-1024x271.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/BP-COVER-1-300x79.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/BP-COVER-1-768x203.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/BP-COVER-1-1536x406.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/BP-COVER-1.png 1562w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Danas sve češće možemo čuti da se tokom razgovora ljudi koriste psihološkim terminima kako bi opisali određena životna iskustva i doživljaje &#8211; istraumirao sam se, to me je baš trigerovalo, izdeprimirao sam se, kakva depra. Deluje da je briga o mentalnom zdravlju u društvu konačno našla svoje mesto i da o svemu što mentalno zdravlje jeste pričamo slobodnije, ali je važno imati u vidu da depresija nije jednostavno psihološko stanje, da ne odlazi “tek tako” i često uključuje podršku stručnjaka &#8211; <a href="https://www.selfnest.com/">psihoterapeuta</a>, psihijatra i upotrebu lekova (antidepresiva) za ublažavanje simptoma i regulaciju raspoloženja. Neretko, njihova pomoć se kombinuje radi pružanja što adekvatnije pomoći.



Depresivna epizoda se javlja kao odgovor na trenutni stres ili niz stresnih događaja. Neprijatna iskustva, poput iznenadne smrti drage osobe, preseljenja, raskida, zlostavljanja ili težih konflikata u komunikaciji, mogu prethoditi depresivnoj epizodi. Simptomi su prisutni većim delom dana u kontinuitetu i zadržavaju se najmanje dve nedelje.



Depresivno stanje može se prepoznati po sledećim simptomima:



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="608" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/BP-COVER-2-1024x608.png" alt="" class="wp-image-881" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/BP-COVER-2-1024x608.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/BP-COVER-2-300x178.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/BP-COVER-2-768x456.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/BP-COVER-2-1536x912.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/BP-COVER-2.png 1818w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Na telesnom nivou depresija se može ispoljiti kroz bol u grudnom košu, bol u mišićima, zglobovima i kičmi, glavobolju, stomačne probleme i mučninu, nevoljno i usporeno kretanje, konstantan umor, osećaj da je telo vrlo teško i tromo i <a href="https://www.selfnest.com/blog/stigma-o-muskosti-psihoseksualni-poremecaji-i-kako-terapija-moze-pomoci">gubitak seksualne želje</a>.



<h3 class="wp-block-heading">Kako nastaje depresija?</h3>



Pravilo po kom se depresija javlja ne postoji. Ona se ne dešava preko noći i iznenada već se najčešće postepeno razvija, kao rezultat složene mreže genetskih, bioloških, psiholoških i socijalnih faktora.&nbsp;



Genetska predispozicija ne znači i sigurnu pojavu depresije. Dijagnostikovana depresija kod članova porodice u prošlosti, može značiti povećan rizik od njenog razvoja, ali nije i pravilo. Nekada se depresija može javiti i bez primera u porodici (i obrnuto).



Biološki faktori najčešće znače poremećenu ravnotežu neurotransmitera poput serotonina, dopamina i noradrenalina, hormonske promene i poremećaje u funkcionisanju moždanih mreža i generalno razmene materija u okviru nervnog sistema.&nbsp;



Psihološki faktori poput dugotrajnog ali i iznenadnog stresa, proživljenih trauma, niskog samopouzdanja, nesigurnosti i negativnih obrazaca razmišljanja, mogu značajno uticati na razvoj depresije.&nbsp;



Socijalni faktori takođe mogu biti značajni okidači. To su najčešće problemi u međuljudskim odnosima, česti konflikti ili osećaj <a href="https://www.selfnest.com/blog/zajedno-sami-usamljenost-kao-znak-potrebe-za-kontaktom-i-pripadanjem">usamljenosti</a>, osećaj neuklapanja u socio-ekonomske norme ili standarde, kao i osećaj nerazumevanja od strane drugih i nedostatka podrške.



<h3 class="wp-block-heading">Koje vrste depresije postoje?</h3>



Prema zvaničnoj klasifikaciji Svetske zdravstvene organizacije (ICD-11) i Američkog psihijatrijskog udruženja (DSM-5) koja je prevedena i na srpski jezik, depresivni poremećaji se dele na različite oblike, u zavisnosti od trajanja, intenziteta i obrasca simptoma:



Veliki depresivni poremećaj (MDD) je jasno definisana epizoda depresivnog raspoloženja i drugih simptoma depresije, koji traju najmanje dve nedelje. Opisana je kao intenzivan pad raspoloženja koji utiče na spavanje, apetit, energiju i sposobnost uživanja. Ovaj oblik depresije u osnovi je više od obične tuge, preovlađuje većinu dana i remeti svakodnevni život.



Perzistentni depresivni poremećaj (Distimija) je dugotrajan, niži, ali konstantan nivo simptoma depresije, koji traju najmanje dve godine kod odraslih osoba.&nbsp; Simptomi su opisani kao blaži u odnosu na veliki depresivni poremećaj, ali traju dugo i iscrpljuju osobu iz dana u dan.



Postpartum (peripartum) depresija je specifičan oblik depresije koji se javlja kod žena tokom trajanja trudnoće, a češće nakon porođaja. Prvi znaci ukazuju se u periodu od dve do osam nedelja nakon porođaja, i praćeni su intenzivnom anksioznošću, uplakanošću i sumnjom u sposobnost za brigu o sebi i detetu.



Sezonski afektivni poremećaj (Seasonal Affective Disorder, SAD) je oblik depresije koji se ponavlja u istim periodima godine &#8211; kada se smenjuju godišnja doba, najčešće pri smeni jeseni i zime. Karakteriše je pad energije, a telo i um se naglo umiruju usled nedostatka dnevne svetlosti i promene dnevnog ritma.



Atypična depresija je privremeno poboljšanje raspoloženja kao odgovor na pozitivne događaje, ali i nagla smena povećanog apetita, preteranog spavanja i snažnih reakcija ili naglih promena raspoloženja.



Psihotična depresija je težak oblik depresije praćen psihotičnim simptomima &#8211; halucinacijama ili deluzijama. U ovom stanju, depresivne misli i osećanja postaju toliko intenzivni da utiču na percepciju stvarnosti. Osoba doživljava iskrivljenu sliku spoljašnjeg sveta, verujući u zastrašujuće ili nerealne sadržaje svojih misli i doživljaja.



Funkcionalna depresija ne pripada zvaničnoj klasifikaciji, ali se sve češće koristi da opiše stanje u kojem osoba ima simptome depresije, ali uprkos tome, ona uspeva da funkcioniše normalno i obavlja svakodnevne aktivnosti i obaveze. Ovaj oblik često prolazi neprimećeno, jer se ne uklapa u tipičnu depresivnu sliku ponašanja, a ipak, ono što je skriveno su osećaj iscrpljenosti, praznene i gubitka smisla.&nbsp;



<h3 class="wp-block-heading">Kako prevazići depresiju?</h3>



Pre svega, važno je razumeti da tuga nije i ne treba da bude neželjena emocija. Ona je tu da nam ukaže na aspekte života do kojih nam je stalo i da prepoznamo šta doprinosi iskrenom zadovoljstvu sobom i svetu oko nas.



Onda kada počne da diktira nečiju svakodnevnicu, može doći do depresivnih oblika ponašanja, ali čak ni to nije znak slabosti ili lične nesposobnosti. U redu je to priznati sebi, potražiti pomoć i o tome razgovarati.



Najefikasniji put ka oporavku od depresije obično uključuje kombinaciju različitih pristupa:



Profesionalna pomoć &#8211; <a href="https://www.selfnest.com/">psihoterapija</a> se pokazala kao snažan alat uz koji kroz razgovor sa terapeutom osoba uspešno prepoznaje i menja negativne obrasce razmišljanja i ponašanja, što kroz kontinuirani i posvećen rad doprinosi i izlasku iz depresivnih epizoda. Psihijatar se uključujuje ukoliko postoji potreba za korišćenjem lekova (antidepresiva), kako bi ublažili simptome i stabilizovali raspoloženje. Kako su lekovi tu da regulišu simptome, a ne i da uklone i rade na uzroku, kombinacija psihoterapije i lekova često daje najbolje rezultate.



Podrška porodice, prijatelja i partnera &#8211; razgovor je sam po sebi lekovit. Podrška od onih u koje imamo poverenje, osećamo da je odnos blizak i iskren, je od retke vrednosti i značaja. Prisustvo podrške pružiće osećaj sigurnosti, povezanosti i doprineti bržem procesu oporavka.



Fizička aktivnost i tehnike opuštanja &#8211; pokretanje tela koje se oseća tromo i teško, poboljšava raspoloženje i vraća osećaj lakoće. Čak i samo lagana šetnja, joga ili <a href="https://www.selfnest.com/blog/srdana-sijan-rad-na-sebi-je-najbolji-poklon-koji-mozemo-dati-i-sebi-i-svetu">slobodan ples</a> uticaće na sintezu endorfina i povećati energiju. Takođe, vežbe svesnog disanja i meditacija mogu smanjiti stres i osvestiti i usporiti negativan misaoni tok.



Izbegavanje akohola, cigareta i psihoaktivnih supstanci &#8211; održavanje ravnoteže i kontinuiteta prilikom oporavka je ključan korak. Sve što dodatno stimuliše ili remeti um, telo i stabilno raspoloženje, može otežati put ka oporavku.



<div class="schema-faq wp-block-yoast-faq-block"><div class="schema-faq-section" id="faq-question-1760619761663">Šta je depresija? Depresija je poremećaj raspoloženja koji se karakteriše upornim osećanjem tuge, gubitkom interesovanja za stvari i aktivnosti koje su nekada pričinjavale zadovoljstvo, razočaranjem, osećajem praznine i često, osećajem krivice i <a href="https://www.selfnest.com/blog/kompleksi-nize-i-vise-vrednosti-simptomi-uzroci-i-kako-ih-prevazici" target="_blank" rel="noreferrer noopener">niže vrednosti</a>. Takođe, može dovesti do poteškoća sa razmišljanjem, pamćenjem, ishranom i <a href="https://www.selfnest.com/blog/meditacija-za-kvalitetniji-san-benefiti-i-vezbe-koje-pomazu" target="_blank" rel="noreferrer noopener">spavanjem</a>. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1760619785054">Koji su simptomi depresije? Depresivno stanje može se prepoznati po sledećim simptomima: Tuga, neraspoloženje, odsustvo interesovanja Odsustvo osećaja zadovoljstva ili radosti (<a href="https://my.clevelandclinic.org/health/symptoms/25155-anhedonia" target="_blank" rel="noreferrer noopener">anhedonija</a>) Teškoće s koncentracijom i održavanjem pažnje Osećaj praznine ili gubitka smisla Umor, iscrpljenost i manjak energije Poteškoće sa snom – nesanica ili otežano buđenje Promene u apetitu ili telesnoj težini (bez namernog održavanja dijete) Osećaj krivice, sumnja u sebe i smanjeno samopouzdanje Misli o smrti, umiranju ili samoubistvu </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1760619809228">Kako nastaje depresija? Pravilo po kom se depresija javlja ne postoji. Ona se ne dešava preko noći i iznenada već se najčešće postepeno razvija, kao rezultat složene mreže genetskih, bioloških, psiholoških i socijalnih faktora. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1760619832281">Kako se depresija prevazilazi? Najefikasniji put ka oporavku od depresije obično uključuje kombinaciju različitih pristupa što uključuje stručnu pomoć (psihoterapeut, psihijatar i po njegovoj proceni &#8211; lekove), razgovor sa prijateljima, porodicom i partnerom, fizička aktivnost i vežbe opuštanja, izbegavanje akohola, cigareta i psihoaktivnih supstanci. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1760619883889">Kako psihoterapija može pomoći? Psihoterapija se pokazala kao snažan alat uz koji kroz razgovor sa terapeutom osoba uspešno prepoznaje i menja negativne obrasce razmišljanja i ponašanja, što kroz kontinuirani i posvećen rad doprinosi i izlasku iz depresivnih epizoda. Adekvatnu podršku možete potražiti na <a href="https://www.selfnest.com/" target="_blank" rel="noreferrer noopener">Slefnest platformi</a>. </div> </div>



Ako osećate da depresija preplavljuje vaš svakodnevni život i otežava normalno funkcionisanje, razgovor sa psihoterapeutom može biti važan korak.&nbsp;



<a href="https://app.selfnest.com/register?_gl=1*wchybd*_gcl_au*OTgxODMzODgwLjE3NTg3MDM1NTI.*_ga*Njk4MzUxMjYxLjE3NDE3ODA1NzA.*_ga_JPBYYSY42B*czE3NjA2MDkxOTUkbzIxMyRnMSR0MTc2MDYxMjEzMyRqNTAkbDAkaDA.">Selfnest platforma</a> nudi podršku <a href="https://www.selfnest.com/blog/selfnest-psihoterapeuti">stručnih terapeuta</a> različitih usmerenja, sa kojima možete razgovoarati online, odakle god se osećate udobno i sigurno.&nbsp;



Biti sebi podrška, nekada znači potražiti je od drugih.

Šta je depresija, koji su simptomi i kako je prevazići?

<h3 class="wp-block-heading">Usamljenost i ja</h3>



Usamljenost nije isto što i samoća. Samoća je naš izbor &#8211; vreme koje provodimo sami i koje nam prija. Usamljenost, s druge strane, ne biramo. To je osećaj koji zahvata celo biće &#8211; kada ste sa drugima, a ipak se osećate samima. Kao da ste u kući bez vrata, prozora i vazduha &#8211; gušite se, a niko vas ne vidi i ne čuje.



Usamljenost se često oglašava kroz <a href="https://www.selfnest.com/blog/psihosomatska-oboljenja-blog">telo</a> pre nego kroz misli. Napetost u ramenima, stezanje u grudima ili osećaj težine u stomaku su signali koje telo šalje da mu treba pažnja i kontakt. Ako joj pristupimo s nežnošću, usamljenost može postati prostor da bolje upoznamo sebe i ono što nam zaista prija.







<h3 class="wp-block-heading">Kako nastaje usamljenost?</h3>



Mnogi od nas odrasli su u porodicama gde nisu dobili ono što detetu prirodno pripada &#8211; toplinu, razumevanje, osećaj da su viđeni. Roditelji su možda bili prisutni fizički, ali nedosledni ili nedostupni za detetove potrebe, nekad i povređujući svojim ponašanjem.



U takvom domu dete ne zadovolji osnovnu potrebu, a to je potreba za pripadnošću. Dete onda nauči da se povuče, da ćuti i ugasi deo sebe. Ostaje prazno i usamljeno, a ta usamljenost često o(p)staje i u odraslom dobu.



Danas, tempo života i <a href="https://www.selfnest.com/blog/psihoterapija-u-eri-inovacija-ai-vr-i-trendovi-koji-menjaju-um">tehnologija</a> dodatno jačaju osećaj izolovanosti. Stalno smo dostupni, povezani, ali površno. Skrolujemo, lajkujemo, odgovaramo, a usamljenost raste. Savremeni individualizam nas uči da &#8220;moramo sami“ &#8211; ali, čovek ne može sam. Zajedno smo, a ipak sami &#8211; to je slika današnjice.







<h3 class="wp-block-heading">Kako prepoznati usamljenost?</h3>



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="654" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Blog-Post-Usamljenost-1-1024x654.png" alt="" class="wp-image-813" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Blog-Post-Usamljenost-1-1024x654.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Blog-Post-Usamljenost-1-300x192.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Blog-Post-Usamljenost-1-768x491.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Blog-Post-Usamljenost-1-1536x982.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Blog-Post-Usamljenost-1.png 1701w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h3 class="wp-block-heading">Šta možete uraditi kada vas preplavi usamljenost?</h3>



Prvi korak je priznati da ne možete sami. Negujte male trenutke povezanosti &#8211; razgovor sa prijateljem,  šetnja, razgovor, kupka, šolja čaja, kreativna aktivnost (crtanje, <a href="https://www.youtube.com/watch?v=WhUHjhiWKp0&amp;t=2s">pisanje</a>, <a href="https://www.selfnest.com/blog/srdana-sijan-rad-na-sebi-je-najbolji-poklon-koji-mozemo-dati-i-sebi-i-svetu">igranje</a>), zagrljaj, <a href="https://www.selfnest.com/o-platformi">psihoterapija</a>, knjiga ili fizička aktivnost. Sitnice hrane osećaj pripadanja. 



Možete praktikovati i neke male rituale kada se pojavi usamljenost:



• Udahnite &#8211; tri duboka daha • Pišite pismo svom unutrašnjem detetu • Zapišite osećanja &#8211; papir može biti svedok vašeg unutrašnjeg sveta • Postavite sebi pitanje: &#8220;Kako danas mogu da budem uz sebe?“ • Podsetite se da niste krivi &#8211; usamljenost ne umanjuje vašu vrednost • Odlažite telefon makar na sat vremena







<h3 class="wp-block-heading">Umesto zaključka</h3>



I sama sam iskusila usamljenost &#8211; kada su ljudi bili oko mene, često mi je nešto nedostajalo. Pitala sam se šta to nedostaje.



Geštalt, psihoterapijski prvac koji sam završila, naučio me je da ne moram biti sama u svojoj usamljenosti, da je usamljenost signal, poruka mog unutrašnjeg sveta za pravim susretom &#8211; najpre sa sobom, pa onda sa drugima.



Kontakt je bio moj kanap spasa. I sada je. 



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="201" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Lidija-Citat-1024x201.png" alt="" class="wp-image-812" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Lidija-Citat-1024x201.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Lidija-Citat-300x59.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Lidija-Citat-768x151.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Lidija-Citat-1536x301.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Lidija-Citat.png 1666w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



 Usamljenost je znak da ti treba ono što čoveka čini čovekom: kontakt, zajednica, pripadnost. Kontakt ne znači uvek biti okružen ljudima. Često i jedan iskren razgovor, zagrljaj ili pismo prijatelju može probuditi osećaj pripadnosti.



Kontakt nas može i &#8220;ubiti“ i &#8220;(iz)lečiti“. Kada ga nema, osećamo se usamljeni, kada je prisutan i hranljiv, donosi promenu. Kontakt nije samo razmena reči &#8211; to je susret u kojem se osećamo viđeno i prepoznato za ono što jesmo: celoviti, istiniti, bez maski. 



Na kraju dana, kada ostanemo sami u četiri zida, svi vapimo za istim &#8211; da pripadamo, sebi i drugima.



Baš kao što je Martin Buber rekao: „Nema Ja bez Ti.“



 



Tekst napisala Lidija Kocić, Psiholog i geštalt psihoterapeut, član Saveza terapeuta Srbije, psihoterapeut na <a href="https://www.selfnest.com/">Selfnest platformi</a>

Zajedno sami: Usamljenost je znak potrebe za kontaktom, zajedništvom i pripadanjem

Razvoj deteta podrazumeva niz međusobno povezanih koraka. Dete uči da posmatra, osmehuje se, guče, puzi, govori, ostvaruje prva prijateljstva. Svaki od tih koraka ima svoje vreme. Kada neko od tih očekivanih koraka značajno kasni ili se razvija na neuobičajen način, govorimo o razvojnim teškoćama ili razvojnim poremećajima.



Važno je razlikovati: kašnjenje u razvoju može biti prolazno i nadoknadivo, dok razvojni poremećaj označava trajnija odstupanja koja zahtevaju stručnu procenu i podršku.



Razvojni poremećaji su odstupanja u sazrevanju deteta, koja se javljaju u određenim oblastima: govoru i jeziku, kretanju, pažnji i koncentraciji, socijalnim veštinama, učenju, ponašanju. Ponekad su zahvaćene samo pojedine funkcije, a ponekad je poremećaj širi i utiče na više aspekata detetovog razvoja.



Razvoj nije &#8220;trka“ u kojoj deca moraju stići na cilj u isto vreme, ali postoje periodi u kojima je preporučljivo da određene sposobnosti sazru. Iako postoje kritični periodi učenja kada tretmani donose najviše koristi, dete može napredovati i kasnije. Tretmanima možemo pomoći da dete dostigne maksimum svojih potencijala.



Razvojni poremećaji nisu samo &#8220;problem deteta“. Oni utiču na celu porodicu, donoseći zabrinutost, pitanja i neizvesnost. Zato je ključno da roditelji imaju i znanje i podršku, jer dete sa razvojnim poremećajem i dalje uči, raste i razvija se, samo na drugačiji način i uz više podrške.







<h3 class="wp-block-heading">Razvojni poremećaji govora i jezika</h3>



Jedan od prvih signala da razvoj ne ide očekivanim tokom često je govor. Kada dete u trećoj godini ne sklapa rečenice, ili njegov govor zvuči siromašno i nerazumljivo, roditelji se zabrinu. Međutim, odstupanja u govoru se mogu primetiti i mnogo ranije. Oko prve godine dete obično izgovori prvu funkcionalnu reč, oko 18. meseca koristi više reči, a do druge godine počinje da spaja reči u jednostavne rečenice. Ako govor potpuno izostaje ili značajno kasni u odnosu na ove tačke, to je znak za dodatnu procenu.



Razvojni poremećaji govora i jezika znače da dete sporije ili otežano usvaja jezik. Nekada ne razume dobro šta mu se kaže, nekada ne može da pronađe reči, a ponekad obe stvari idu zajedno. Uzroci mogu biti različiti: genetika, neurološki faktori, komplikacije u trudnoći ili na porođaju, kao i faktori okruženja (npr. manja izloženost govornim stimulansima u ranom periodu).



Najvažnije je da se ne čeka. Ako dete ne dostiže pomenute razvojne tačke ili značajno zaostaje za vršnjacima, vreme je za logopeda. 



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="246" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-1024x246.png" alt="" class="wp-image-803" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-1024x246.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-300x72.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-768x184.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-1536x369.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-2048x492.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h3 class="wp-block-heading">Razvojni poremećaji motornih funkcija (dispraksija)</h3>



Roditelji primete da je njihovo dete &#8220;nespretno“, stalno se sapliće, teško vozi bicikl, ne ume da zakopča dugme ili da iseče hranu. Kada te teškoće nisu samo faza, već trajniji obrazac, možemo govoriti o dispraksiji. Dete zna šta želi da uradi, ali njegov mozak i telo ne sarađuju dovoljno precizno da bi pokret bio izveden lako i tečno.



Kako razlikovati „nespretnost“ od dispraksije? 



Kod dispraksije simptomi:



<ul class="wp-block-list">
<li>traju duže od 6 meseci</li>



<li>prisutni su u različitim okruženjima (kuća, vrtić, škola)</li>



<li>značajno ometaju svakodnevne aktivnosti (npr. oblačenje, hranjenje, igru)</li>
</ul>



Prvi znaci postaju primetni u predškolskom uzrastu. Uzrok je u nezrelosti moždanih struktura koje planiraju i organizuju pokrete. Roditelji tada često čuju savet „nemoj da ga forsiraš, nespretno je“. Ali upravo je suprotno &#8211; dete treba podsticati da vežba, da se kreće, da stiče iskustvo.



Dispraksija može dovesti i do manjka samopouzdanja i socijalnih teškoća, jer dete primećuje da je drugačije od vršnjaka. Ako ne postoji podrška, može se povlačiti u sebe i izbegavati igru.



Najbolje je obratiti se defektologu, okupacionom terapeutu i psihologu. Tretman uključuje vežbe za koordinaciju, igre koje razvijaju motoriku i puno ohrabrivanja. Cilj nije da dete postane sportista, već da razvije samostalnost i samopouzdanje.







<h3 class="wp-block-heading">Specifični poremećaji školskih veština</h3>



Tek kada dete krene u školu, roditelji se nekada prvi put susretnu sa ozbiljnijim teškoćama. Dete je radoznalo i pametno, ali nikako ne uspeva da nauči da čita, piše ili računa kao njegovi vršnjaci. Prva pomisao okoline često je da je dete lenjo ili neodgovorno, ali zapravo govorimo o specifičnim poremećajima učenja. 



Disleksija &#8211; teškoće u čitanju. Dete čita sporo, preskače slova, menja slogove i teško razume pročitano. Procenjuje se da disleksija pogađa oko <a href="https://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/handle/123456789/5922/Disertacija3855.pdf">5–10% dece</a>.



Disgrafija &#8211; teškoće u pisanju. Rukopis je nečitak, slova preskače ili menja, a pisanje traje dugo i iscrpljuje. Da bi se postavila dijagnoza, dete mora imati najmanje prosečan nivo inteligencije. (IQ između 90 i 110)



Diskalkulija &#8211; poremećaj računanja. Dete meša brojeve, ne razume pojmove „više“ i „manje“, ili se muči sa osnovnim operacijama.



Disleksija i disgrafija se mogu zvanično dijagnostikovati tek od trećeg razreda osnovne škole, jer se tek tada očekuje stabilno savladano čitanje i pisanje.



Za sve ove teškoće najvažnije je da roditelji i učitelji ne optužuju dete za lenjost.



 Ako dete bude etiketirano kao „lenjo“, može izgubiti motivaciju i razviti osećaj manje vrednosti. Zato je ključno uključiti defektologa, psihologa i školu u izradu individualnog plana rada. Uz podršku i prilagođene metode, dete može uspešno savladati gradivo i razviti svoje druge snage.







<h3 class="wp-block-heading">Poremećaji iz spektra autizma</h3>



Autizam je neurorazvojni poremećaj prisutan od rođenja. Simptomi se javljaju do treće godine, perzistentni su i ometaju svakodnevni život. Nešto je<a href="https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/28545751/"> češći kod dečaka</a>.



Tri osnovna kriterijuma za dijagnostiku su:



<ul class="wp-block-list">
<li>poremećaj socijalne interakcije</li>



<li>poremećaj verbalne i neverbalne komunikacije</li>



<li>restriktivni, repetitivni i stereotipni obrasci ponašanja i interesovanja</li>
</ul>



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="246" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-1024x246.png" alt="" class="wp-image-804" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-1024x246.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-300x72.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-768x184.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-1536x369.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-2048x492.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Uzroci autizma nisu do kraja poznati. Postoje različite spekulacije koje često plaše roditelje, ali istraživanja potvrđuju da autizam ima značajnu <a href="https://magazine.columbia.edu/article/what-causes-autism-study-100000-kids-reveals-new-clues">genetsku komponentu</a>. Još uvek nije poznato tačno kako se nasleđuje i koje kombinacije gena ga uzrokuju. To znači da roditelji nisu odgovorni za njegov nastanak.



Autizam ostaje prisutan tokom celog života, ali rana i strukturisana intervencija može značajno poboljšati komunikaciju, samostalnost i socijalne veštine. U tretmanu su uključeni logoped, defektolog, psiholog, a često i okupacioni terapeut. Programi su individualizovani i usmereni na razvoj ključnih životnih veština.



Deci iz spektra potrebna je i emocionalna podrška, kao i roditeljima, kako bi našli strategije za svakodnevni život.







<h3 class="wp-block-heading">Poremećaj pažnje sa ili bez hiperaktivnosti (ADHD i ADD)</h3>



Deca sa ADHD-om često su opisivana kao &#8220;nemirna“ i &#8220;stalno u pokretu“. Iza takvog ponašanja krije se neurobiološki poremećaj koji obuhvata probleme sa pažnjom, hiperaktivnošću i impulsivnošću.



Simptomi se javljaju rano, već u predškolskom uzrastu. Razlika između &#8220;živahnog deteta“ i deteta sa ADHD-om je u tome što su kod ADHD-a simptomi stalni, prisutni u različitim okruženjima i ozbiljno ometaju funkcionisanje. Prevalenca ADHD-a kod dece procenjuje se na oko <a href="https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/17541055/">5–7% širom sveta</a>.



ADHD – uključuje nepažnju, hiperaktivnost i impulsivnost.



ADD (Attention Deficit Disorder) – označava poremećaj pažnje bez izražene hiperaktivnosti. Dete u ovom slučaju deluje mirno, ali mu pažnja kratko traje, često „odluta mislima“ i teško se organizuje. ADD se teže prepoznaje jer dete ne remeti okolinu, ali jednako otežava učenje i funkcionisanje.



Uzroci ADHD/ADD-a vezani su za specifično funkcionisanje moždanih hemijskih procesa i često imaju genetsku osnovu. ADHD nije rezultat lošeg vaspitanja.



Tretman uključuje bihejvioralne tehnike, rad sa psihologom, fizičku aktivnost i, u težim slučajevima, medikaciju koju uvodi isključivo dečji psihijatar.







<h3 class="wp-block-heading">Roditelji i stručna lica kao tim</h3>



Razvojni poremećaji predstavljaju odstupanja u razvoju deteta i zahtevaju stručno prepoznavanje i podršku. Oni se ne rešavaju sami od sebe, ali to ne znači da dete ostaje bez mogućnosti za napredak. Uz pravovremenu dijagnostiku i timski rad različitih stručnjaka &#8211; logopeda, defektologa, psihologa, pedagoga, neurologa i drugih specijalista, dete može razviti svoje potencijale.



Tretman podrazumeva da dete dobija podršku koja mu pomaže da uči, vežba i razvija svoje veštine. Logoped radi na govoru i jeziku tako što pomaže detetu da razume reči, pronađe prave reči i povezuje ih u rečenice. Defektolog i/ili pedagog razvija kognitivne i školske veštine, uči strategije za čitanje, pisanje i računanje. Psiholog pomaže detetu da razume i izrazi osećanja, gradi samopouzdanje i socijalne veštine. 



Defektolog i okupacioni terapeut rade na motoričkim sposobnostima kao štu su koordinaciji pokreta, preciznosti i samostalnosti u svakodnevnim aktivnostima. Pedijatar ili neurolog prati opšte i neurološko stanje deteta, a dečji psihijatar, po potrebi, procenjuje i uvodi medikamentni tretman. Program tretmana je individualizovan, a roditelji dobijaju savete i podršku kako bi mogli da pomognu detetu kod kuće.



Važno je naglasiti da razvojni poremećaji ne utiču samo na dete, već i na porodicu. Roditelji prolaze kroz različite faze, od šoka i poricanja, do tuge, ali i osnaživanja. <a href="https://www.selfnest.com/">Psihoterapija</a> može imati ključnu ulogu u podršci roditeljima, dok deci može pomoći u emocionalnom sazrevanju i socijalizaciji.



Ovo su stanja koja prate dete i u odraslom dobu. Tretman ne može da &#8220;izleči“, ali može da omogući bolje funkcionisanje, kvalitetniji život i razvoj potencijala.



Drugim rečima, razvojni poremećaj ne definiše dete u celini. On menja način na koji dete uči, komunicira i stupa u kontakt sa svetom, ali ne ukida mogućnost da dete pronađe svoj put. Uloga roditelja i stručnjaka je da tom putu naprave prostor, strukturu i podršku.

Šta je strah, a šta fobija?

Povezani postovi

Šta je depresija, koji su simptomi i kako je prevazići?

Zajedno sami: Usamljenost je znak potrebe za kontaktom, zajedništvom i pripadanjem

Razvojni poremećaji kod dece – šta roditelji treba da znaju?

Selfnest newsletter

“Ja nisam ono što mi se dogodilo! Ja sam ono što biram da postanem.“