Prokrastinacija: šta ako nije u pitanju lenjost već beg od neprijatnosti?

Sve dok ne donesemo odluku, naši životi ostaju beskonačno veliki. Još uvek možemo biti pisci, preduzetnici, sportisti ili ljudi koji će jednog dana promeniti posao, preseliti se u drugi grad ili otići iz odnosa koji ih dugo unesrećuje.

Sve dok ne počnemo da pišemo knjigu, ona može biti remek-delo. Sve dok ne promenimo posao, možemo verovati da bismo bili uspešniji na nekom drugom mestu. Sve dok ne pokušamo, nijedna verzija nas još uvek nije doživela neuspeh. Apsurdno, pasivonost nam tako daje nadu da su ove verzije nas (još uvek) moguće.

Problem je što se život ne dešava u onome što bismo mogli biti, već u onome što smo spremni da uradimo danas.

Možda zato prokrastinacija nije problem sa vremenom. Možda nije ni lenjost, niti problem sa disciplinom. Možda je problem u neprijatnosti kojoj se opiremo.

Prokrastinacija – trenutni spas, a trajni osećaj krivice

O prokrastinaciji često govorimo kao o lošoj navici. Kažemo da smo lenji, neorganizovani ili da nam nedostaje karakter. Kupujemo planere, pravimo liste obaveza i obećavamo sebi da ćemo od ponedeljka biti drugačiji. A ipak, ništa se ne menja. 

Prokrastinacija nije isto što i odmor. Nije ni nedostatak ambicije. Prokrastinacija je nesvesni pokušaj da se osećamo bolje sada, čak i po cenu toga da se kasnije osećamo gore.

Kako to izgleda u trenutku prokrastinacije? Svaki put kada odložimo nešto što nam je važno, dobijemo malu nagradu – neprijatnost nestane. Bar na kratko. Ne odgovaramo na mejl koji nas plaši. Ne zakažemo pregled koji odlažemo mesecima. Ne sednemo da učimo. Ne započnemo razgovor koji već dugo znamo da moramo. Osetimo olakšanje koje nam dolazi kao spas. Problem je u tome što se ovo zadovoljstvo kratko zadržava.

A šta dolazi kasnije? Kasnije dođu posledice u vidu rokova, griže savesti ili neprijatnih pitanja, poput: „Kako je moguće da je prošla još jedna godina, a ja sam i dalje na istom mestu?“

Prokrastinacija i perfekcionizam idu ruku pod ruku

Nekada prokrastiniramo sitnice. Nekada prokrastiniramo sopstveni život. Odlažemo raskide, promene posla, selidbe i odlazak kod lekara. Odlažemo donošenje odluka, jer svaka odluka od nas traži da se odreknemo nečega. Suočavamo se sa činjenicom da, kada konačno izaberemo jedan život, drugi (ili drugačiji) više nije moguć.

U osnovi prokrastinacije često se ne nalazi lenjost, već nešto mnogo ljudskije: strah od neuspeha ili pak uspeha, strah od osude, odgovornosti, konačnosti ili tuge zbog verzija sebe koje nikada nećemo postati.

Kada neko godinama odlaže raskid, možda ne odlaže samo kraj odnosa. Možda odlaže susret sa činjenicom da život koji je zamišljao neće postojati. Kada neko odlaže promenu posla, možda ne izbegava CV i razgovor za posao. Možda izbegava mogućnost da će pokušati i otkriti da nije srećniji ni na nekoj drugoj strani.

Zbog toga perfekcionizam i prokrastinacija često idu ruku pod ruku. Čekamo pravi trenutak, više samopouzdanja, više vremena, bolju priliku i verziju sebe koja će sve uraditi bez straha. U međuvremenu, život strpljivo prolazi pored nas.

Postoji jedna velika iluzija koju prokrastinacija stvara: da se čekanjem pripremamo. Ponekad je to tačno. Ali mnogo češće, bolji ne postajemo čekajući, već radeći. Samopouzdanje ne dolazi pre akcije. Ono je često njena posledica. Zato je „dovoljno dobro“ jedno od najpotcenjenijih pravila koje imamo. Dovoljno dobro nije odustajanje od kvaliteta. Dovoljno dobro je ono što nam omogućava da se pomerimo sa mesta.

Neprijatnost nije uvek znak za uzbunu

Neprijatnost ne nestaje lako. Postoji poznata vežba: pokušajte narednih trideset sekundi da ne mislite na belog medveda. Šta se dogodi? Što se više trudimo da ne mislimo na njega, to više prostora zauzima u našem umu. Sa neprijatnim emocijama često je isto. Što se više trudimo da ne osetimo strah, nesigurnost ili tugu, to više energije trošimo pokušavajući da ih izbegnemo.

Ali, neprijatnost nije uvek znak da nešto nije u redu. Neka neprijatnost nam govori da je vreme da odemo. Neka nas poziva da ostanemo i rastemo. Razliku često ne pravi intenzitet neprijatnosti, već naše vrednosti. Da li me ova neprijatnost vodi ka životu koji želim ili me od njega udaljava? Pitanje nije kako da uklonimo neprijatnost. Pitanje je da li je ona cena života koji želimo da živimo.

Možda zato vredi da sledeći put, kada uhvatite sebe da odlažete, ne pitate: „Kako da se nateram?“ Možda je važnije pitanje: „Šta pokušavam da ne osetim?“ I možda je vreme da prestanete da sebe nazivate lenjima, jer se već godinama trudite da zaštitite sebe najbolje što umete, a prokrastinacija se pokazala kao pogodno i brzo rešenje.

Za kraj

Za kraj, postoji još jedno pitanje koje može biti korisno.

Ako nastavim da živim ovako narednih pet godina, da li ću biti bliže ili dalje od života koji želim? Ako je odgovor „dalje“, možda ne morate da promenite ceo život danas. Možda je dovoljno da uradite jednu malu stvar pre nego što budete spremni. Otvorite dokument. Pošaljite poruku. Zakažite pregled. Odbrojte pet sekundi i počnite.

Jer, tolerancija na neprijatnost nije osobina sa kojom se rađamo. To je veština koju gradimo, odluku za odlukom.

---

Odlaganje obaveza i odluka često je način da izbegnete neprijatnost. Ako zbog toga osećate krivicu i pritisak rokova, razgovor sa psihoterapeutom može vam pomoći da posložite prioritete i prekinete taj začarani krug.
Potražite svog terapeuta na selfnest.com.