Psihoterapija kao opšti termin se odnosi na skup svih terapeutskih pravaca i vidova terapije koji su kreirani da unaprede mentalno zdravlje ljudi i pruže im veštine potrebne da rade na razvoju sopstvene ličnosti.&nbsp;



Pristup, terapijske metode i trajanje terapije su individualni i zavise od konkretnih poteškoća sa kojima se suočavate, a posao terapeuta je da odabere adekvatan terapeutski pravac koji će doneti najoptimalnije rezultate.



Kako je neizvesnost po pitanju sadržaja seanse i šta terapija može da podrazumeva jedan od najčešćih razloga koji obeshrabruje ljude da se obrate psihoterapeutu, želeli bismo da vas upoznamo sa nekim od najčešćih terapeutskih pravaca kako biste stekli širu sliku, dok će vam terapeut na konkretnom primeru objasniti šta tačno možete da očekujete u vašem slučaju.&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">Terapeutski pravci</h2>



Kako je psihoterapija oblast koja se kontinuirano razvija u zavisnosti od potreba modernog čoveka, ne iznenađuje nas činjenica da danas postoji preko 50 terapeutiskih pravaca, a neke od najšire rasprostranjenih kategorija i podtipova su:



<h3 class="wp-block-heading">Psihoanaliza</h3>



Psihoanaliza, osnovana u 19. veku od strane jednog od najvećih stručnjaka iz ove oblasti Sigmunda Frojda, ujedno se uzima i kao začetak psihoterapije. On se među prvima oslonio na terapiju razgovorom kako bi pomogao ljudima čiji su problemi imali psihološke uzroke. Frojd je tokom svog rada otkrio i značaj mnogih tema na mentalno zdravlje čoveka koje su danas standardni deo terapijskog procesa, kao što su seksualnost, događaji, sećanja i traume iz detinjstva.



Tokom terapije psihoanalizom se naglašava važnost uvida u nesvesno, tačnije svesnog uvida u ono što je do sada na nas uticalo nesvesno. Zadatak terapeuta je da pomogne klijentu da bolje razume procese koji se u njemu odvijaju i direktno utiču na svakodnevnicu i mentalno stanje.&nbsp;



Psihoanaliza je veoma složena terapija. Za cilj ima potpunu eliminaciju uzroka poteškoća koje su odgovorne za simptome sa kojima se svakodnevno borimo kako bi podstakla potpunu regeneraciju i rekonstrukciju ličnosti.&nbsp;



Kao takva, nije pogodna za svakoga. Kako bi započeo terapiju psihoanalizom, klijent mora da ispunjava određene uslove i da bude spreman da se stopostotno posveti procesu na duže staze.&nbsp;&nbsp;



Psihoanalitička psihoterapija je jedan od modaliteta koji je proistekao iz psihoanalize i prilagođen je potrebama savremenog čoveka. Oslanja se na osnove psihoanalize ali se struktuira tako da traje kraće, što je čini pogodnijom za one koji imaju generalno manje vremena i resursa da izdvoje za odlazak na terapiju.&nbsp;



<h3 class="wp-block-heading">Bihejvijoralna terapija</h3>



Bihejvijoralna terapija je eksperimentalni pristup terapiji koji se bavi proučavanjem ponašanja ljudi kako bi im pomogao da se izbore sa određenim traumama, strahovima i konkretnim problemima. Bihejviorizam se zasniva na verovanju da je simptom svakog problema u stvari pogrešno naučeno ponašanje koje se može ispraviti.&nbsp;



Ovaj vid terapije se danas najčešće primenjuje kod osoba koje pate od jednostavnih fobija,&nbsp; iracionalnih strahova i paničnih napada, ali je našao i primenu u pedagogiji, posebno po pitanju pronalaženja najadekvatnijih pristupa vaspitanju dece. Neke od dokazanih tehnika su:



<ul class="wp-block-list">
<li>Sistemska desenzitizacija koja podrazumeva postupno izlaganje predmetu straha;</li>



<li>Preplavljivanje koje podrazumeva naglo izlaganje predmetu straha u cilju momentalnog rešavanja dugogodišnjih fobija;&nbsp;</li>



<li>Averzivna terapija prilikom koje se rešavaju, na primer, određene zavisnosti tako što se pronađe adekvatna metoda koja će učiniti da prijatne senzacije koje osećamo prilikom izlaganja predmetu zavisnosti budu propraćene neprijatnim senzacijama koje će momentalno ili vremenom umanjiti našu želju za tim predmetom (npr. alkoholom ili cigaretama).</li>
</ul>



<h3 class="wp-block-heading">Humanističke terapije</h3>



Humanistički pristup, umesto što se fokusira na probleme i uzroke, insistira na veoma pozitivnom pogledu na potencijal svake individue. Terapeut svom klijentu pomaže da stekne osećaj lične odgovornosti, postane svestan svog značaja i slobode koju ima, te da definiše svoje ciljeve i fokusira se na njihovo ostvarenje.&nbsp;&nbsp;



<ul class="wp-block-list">
<li>Geštalt terapija</li>
</ul>



Ovaj vid psihoterapije se temelji na ideji i pretpostavci da su ljudi u konstantnom procesu nastajanja i samospoznaje. Vodi se principom da je aktuelno ponašanje osobe od mnogo većeg značaja za samorazumevanje nego sposobnost da se verbalno objasni stanje u kom se ona nalazi. Geštalt terapija se preporučuje ljudima koji ne umeju da se suoče sa svojim emocijama niti da razgovaraju o njima.&nbsp;



Tokom geštalt terapije, insistira se na razumevanju emocija i konkretnih događaja, te terapeut prilikom ovog pristupa pomaže klijentima da ostanu fokusirani na svoje misli i osećanja. Za razliku od nekih drugih pravaca, akcenat nije toliko na samom sadržaju priče koliko na aktivnostima koje se odvijaju tokom seanse.&nbsp;



Posao psihoterapeuta je u ovom slučaju da otkrije metode koje će pomoći klijentu da stvore svest o svojim postupcima, kao i da prihvati sebe i postane odgovoran za svoje postupke.&nbsp;



<ul class="wp-block-list">
<li>Transakciona analiza</li>
</ul>



Transakciona analiza (TA) je pravac terapije koji se preporučuje osobama koje imaju problema prilikom interakcije sa drugima, kao i osobama koje žele da osnaže odnose sa bližnjima, poslovnim saradnicima, a i sa samim sobom. Terapeut tokom seansi radi na analizi strukture ličnosti klijenta, njegove prošlosti, načina na koji komunicira sa ljudima i njegovog viđenja svega toga.&nbsp;



Koncepti TA podsećaju na psihoanalitičke ali su mnogo jednostavniji te ih je lakše razumeti. Za razliku od nekih drugih terapijskih modaliteta, transakciona analiza se fokusira na aktuelna događanja u životu klijenta umesto što se osvrće na događaje iz prošlosti.&nbsp;



Transakciona analiza se zasniva na tri pretpostavke:



<ul class="wp-block-list">
<li>Da su svi ljudi u svojoj osnovi u redu.</li>



<li>Da svi ljudi imaju sposobnost mišljenja.</li>



<li>Da svi ljudi donose individualne i nezavisne odluke o svojoj sudbini i da u bilo kom trenutku mogu na nju da utiču i da je promene.&nbsp;</li>
</ul>



TA se primenjuje na širok spektar problema i poremećaja, što uključuje sve od svakodnevnih privatnih ili poslovnih izazova do težih psiholoških poremećaja.



<ul class="wp-block-list">
<li>Psihodrama</li>
</ul>



Psihodrama je terapijski modalitet koji stavlja akcenat na kreativnost, spontanost i autentične susrete među ljudima i zasniva se na ideji da je spontanost od izuzetnog značaja za prihvatanje sebe i stvaranje novih veština.&nbsp;



Tokom ovog vida terapije, terapeut pomaže svojim klijentima da kroz igranje uloga upotpune realne postupke iz svog života, bilo da su u pitanju događaji iz prošlosti, događaji koji tek treba da se odigraju ili su plod fikcije. Ideja je da kroz ove vežbe klijent dobije bolji uvid u situaciju tako što će je sagledati iz više perspektiva (iz svoje i perspektive drugih ljudi uključenih u konkretnu situaciju).&nbsp;



<ul class="wp-block-list">
<li>Egzistencijalistička psihoterapija</li>
</ul>



Za razliku od većine drugih psihoterapeutskih pravaca, egzistencijalistička psihoterapija se više oslanja na filozofski pristup terapeuta nego na konkretne terapeutske metode. Za cilj ima da pomogne klijentima da spoznaju i razumeju svoje probleme, da odgovore na neka teška, egzistencijalna pitanja i izbore se sa osećanjima uznemirenosti, samoće, besmisla i otuđenja. Takođe pomaže prilikom definisanja životnih ciljeva, ali i osvešćivanja po pitanju lične slobode, odgovornosti, smrti i drugih egzistencijalnih pitanja.&nbsp;



<h3 class="wp-block-heading">EMDR terapija</h3>



EMDR terapija ili Eye Movement Desensitization and Reprocessing (desenzibilizacija pokretima očiju i ponovna obrada) jedna je od najrasprostranjenijih metoda za lečenje postraumatskih stresnih i drugih poremećaja nastalih kao posledica neke vrste traume (prirodnih katastrofa smrti, rata, silovanja, itd.)&nbsp;



Terapija se sa stoji iz nekoliko faza, gde se tokom jedne klijent izlaže traumatskom sećanju i na glas govori o svojim negativnim osećanjima dok istovremeno prati kažiprst terapeuta koji se pokreće levo-desno i tako utiče na pokret očiju.&nbsp;



Naime, <a href="https://www.ian.org.rs/arhiva/publikacije/tortura/srpski/15.pdf">studije su pokazale</a> da brz a kontrolisan pokret očiju podstiče rekonstrukciju misli koje okupiraju um i čine da osoba iznova proživljava traumatičan događaj. EMDR terapija pomaže da se slike iz prošlosti za koje se vezuju negativna osećanja ponovo obrade, pohrane u mozgu i povežu sta ostalim memorijskim mrežama. Ovaj vid terapije se uvek formuliše tako da se rešava problem vezan za konkretno sećanje kako bi se iznova procesuirala osećanja vezana za njega.&nbsp;



<h3 class="wp-block-heading">Psihodinamska terapija</h3>



Psihodinamska terapija se zasniva na teoriji da je naše trenutno psihičko stanje direktno povezano sa događajima iz detinjstva koji su uticali na formiranje repetitivnih misli, osećanja i odbrambenih mehanizama kojih nismo svesni.&nbsp;



Uloga psihoterapeuta je da nas motiviše da razgovaramo o svojim osećanjima, ali isto tako i fantazijama kako bi se utvrdio koren mentalnog obrasca i veza koja se kreirala između događaja iz prošlosti i trenutnog ponašanja.&nbsp;



Cilj psihodinamske terapije je da unapredi odnos klijenta sa okruženjem tako što će ukazati na probleme u komunikaciji i ponašanju kako bi zajedno svesno radili na usvajanju zdravijih načina razmišljanja i postupanja.&nbsp;



<h3 class="wp-block-heading">Kognitivne terapije</h3>



Kod različitih vidova kognitivnih terapija, veći akcenat se stavlja na to što klijent misli nego kako se ponaša. Stručnjaci iz ove oblasti smatraju da su naša disfunkcionalna razmišljanja glavni krivac za bilo kakve devijacije u razmišljanju i ponašanju. Dva najpoznatija vida kognitivne terapije su:



<ul class="wp-block-list">
<li>Kognitivno bihejvioralna terapija (KTB)</li>
</ul>



KTB predstavlja jedan od najefikasnijih pristupa lečenju depresije, anksioznosti ili trauma zbog toga što se zasniva na verovanju da depresija nastaje kao rezultat iskrivljenog pogleda na svet i doživljaja određenih dešavanja u životu klijenta. Cilj kognitivno bihejvioralne terapije je da otkrije koje to irelevantne informacije utiču na klijentovo viđenje određenih situacija, šta utiče na bespotrebno preuveličavanje događaja, a zatim definisanje metoda koje će pomoći klijentu da u budućim situacijama sam prepozna kada su reakcije preterane.



<ul class="wp-block-list">
<li>Racionalno-emotivno-bihejvioralna terapija (REBT)</li>
</ul>



Prilikom REBT savetovanja, terapeut ukazuje klijentu na činjenicu da za njihovo trenutno stanje nisu krivi spoljašnji uticaji već unutrašnje iracionalne ideje. U poređenju sa KTB, ovaj pristup je nešto intenzivniji ali se takođe koristi prilikom rešavanja aktuelnog pitanja a ne traume iz prošlosti. Tokom seanse se radi na otkrivanju iracionalnih ideja i pronalaženju alternativnog pristupa razmišljanju i životu.&nbsp;&nbsp;



Ovaj vid psihoterapije je izuzetno intenzivan te kao takav traje kraće od drugih pristupa. Racionalno-emotivno-bihejvioralna terapija se tokom godina pokazala izuzetno efikasnom kod osoba kod kojih je dijagnostifikovana depresija.



<h2 class="wp-block-heading">Tipovi terapije</h2>



Dok je prethodni segment bio posvećen terapeutskim modalitetima i načinima pristupanja psihoterapiji, tipovi terapije se odnose na načine na koje se ovi modaliteti mogu primeniti u praksi po pitanju broja “učesnika” u psihoterapijskom procesu.&nbsp;



<h3 class="wp-block-heading">Pojedinačna</h3>



Kao što samo ime kaže, pojedinačna terapija podrazumeva razgovor sa terapeutom jedan-na-jedan. Kako će izgledati proces, koliko će trajati i koji su ciljevi su stavke koje terapeut i klijent zajedno definišu jer su direktno zavisni od individue. Pojedinačna psihoterapija je namenjena svima, bez obzira na uzrast i probleme sa kojima se suočavaju, te se tako psihoterapeutu obraćaju za pomoć osobe koje pate od anksioznosti, depresije, osećaja beznađa zbog gubitka posla ili voljene osobe, ali i oni koji samo žele da rade na sebi i ličnom razvoju.&nbsp;



<h3 class="wp-block-heading">Partnerska</h3>



Partnerska terapija je namenjena parovima čiji odnos odlikuju brojni konflikti i nerazumevanje za misli, osećanja i postupke partnera. U ovom slučaju terapeut predstavlja medijatora koji će iz objektivnog ugla sagledati situaciju, pomoći da se definišu koreni problema i preporuči terapijski pristup koji će pomoći parovima da unaprede komunikaciju, prihvate međusobne različitosti i da nauče kako da sve trenutne i buduće probleme rešavaju na konstruktivan način. Partnerska terapija je pogodna za one koji upadaju u česte konflikte, osećaju problem po pitanju bliskosti, poverenja, poštovanja, koji su iskusili neverstvo, pa i separaciju te im je potrebno stručno lice koje će im pomoći ili da razreše sukob ili da se raziđu tako da to ostavi što manje posledice po njihovo okruženje.&nbsp;



<h3 class="wp-block-heading">Porodična</h3>



Ovaj vid psihoterapije je formiran kako bi pomogao porodicama kojima je potreban stručan savet po pitanju krize koja se odvija u okviru dva ili više članova. Zadatak terapeuta je da objektivno sagleda problem i pomogne svima ponaosob da unaprede svoje sposobnosti komunikacije, da postanu svesni osećanja drugih, te da kroz rad unaprede međusobni odnos i razumevanje. Porodična terapija je pogodna za one koji prolaze kroz teške periode kao što su razvod, smrt jednog od članova porodice, traumatska iskustva, sterilitet, depresija, porodični konflikti i poremećaji u ponašanju dece ili adolescenata.&nbsp;



Na pitanje koji od navedenih terapeutskih pravaca i tipova je pogodan za vas može odgovoriti samo psihoterapeut. Na vama je samo da učinite prvi korak &#8211;&nbsp; da ostvarite kontakt sa stručnim licem koje će vas dalje voditi kroz proces.

Terapeutski pravci i tipovi terapije

Česte su izreke poput bez muzike nema života i muzika leči dušu &#8211; ali šta je to u muzici što nas toliko duboko povezuje sa našim emocijama?&nbsp;



<div style="height:30px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



<h2 class="wp-block-heading">Od drevnog ritma do plejlista</h2>



Od kad postoji čovek, postoji i muzika. Možda ne u onoj formi u kojoj smo navikli da je čujemo na popularnim frekvencijama, platformama ili aplikacijama za pretraživanje muzike i kreiranje personalizovanih muzičkih lista, ali definitivno u onoj koja je doprinela kvalitetnijem i smislenijem životu. Možda su se povodi i načini na koje je ona stvarana, menjali razvojem civilizacije, ali bismo takođe mogli pretpostaviti da je ono nešto što muzika čini za i unutar pojedinca, oduvek bilo važno i prisutno.&nbsp;



Neki od prvih zapisa o starim narodima kažu, da su muzikom krunisali uspešan lov, proslavljali ratne pohode, prizivali kišu, organizovali obrede, žrtvovanja ali i proslavljali rođenja dece i spajanje porodica. Već tada, uz muziku su stajali mimika, pokret, ritam i ručno rađeni instrumenti koji su upotpunjavali njihove ceremonije. Sve su to bili načini da se povežu, kako sa prirodom, tako i jedni sa drugima.&nbsp;



Prvi muzički intrument bio je ljudski glas, a prve udaraljke ljudske ruke. Potom je čovek, svojom maštom, kreativnošću i iskustvom u prirodi, razvio čitav niz instrumenata koristeći drvo, kožu, kamen, a kasnije i metal. Danas, muzika je kako kolektivna, tako i lična. Pripada unutrašnjem svetu pojedinca, ali i svima nama. Uz nju se radi, šeta, vozi, slavi, voli, tuguje, peva, spava i ćuti. Svedoci smo beskonačnog broja neverovatnih virtuoza, svetskih vokala, omiljenih muzičkih grupa i orkestara, ali i elektronskog zvuka u kojem se mnogi pronalaze.&nbsp;&nbsp;



<div style="height:30px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



<h2 class="wp-block-heading">Kako muzika deluje na telo, a kako na dušu?</h2>



Na intuitivnom nivou, znamo da muzika čini da se osećamo bolje. Imamo utisak da rezonujemo sa njom i ona sa nama. Neke studije pokazuju da, majke koje svojoj deci pevaju i puštaju muziku (preporučene glasnoće), dok su još u stomaku, <a href="https://www.babycenter.com/pregnancy/your-baby/music-and-your-unborn-child_6547">pozitivno utiče na razvoj njihovog sluha, memorije i emocija</a>. Kako je sluh jedno od prvih čula koje se razvija, dok vid sazreva postepeno nakon rođenja, nije začuđujuće što su uspavanke postale jedan od univerzalnih pristupa za uspavljivanje dece.&nbsp;



Muzika, međutim, svoj umirujući i lekoviti efekat pokazuje i u kasnijem životu. <a href="https://www.mdpi.com/2673-9259/4/3/15">Pomaže osobama koje žive sa Alzheimerovom bolešću</a> da prizovu uspomene, smanje konfuziju i poboljšaju raspoloženje. Studije pokazuju da čak i kada verbalna komunikacija postane otežana, muzika može probuditi emocionalne odgovore i sećanja. Kod osoba koje se bore sa depresijom, muzika <a href="https://www.sabinorecovery.com/how-does-music-help-with-depression-and-anxiety/#:~:text=Research%20suggests%20that%20music%20can,improve%20mood%20and%20reduce%20stress.">može pomoći u smanjenju simptoma depresije</a> i anksioznosti tako što pruža pozitivnu distrakciju od negativnih misli i emocija.&nbsp;



Na telesnom nivou, već pri detektovanju prvih taktova, tonova ili melodije, prijatna osećanja mogu se pojaviti kao rezultat delovanja dopamina – neurotransmitera koji izaziva osećaje zadovoljstva i blagostanja. Zanimljivo, muzika može uticati na raspoloženje čak i kada je osoba ne prepoznaje u potpunosti. Tome svedoče <a href="https://www.pfizer.com/news/articles/why_and_how_music_moves_us#:~:text=Listening%20to%20(or%20making)%20music,that%20generate%20and%20control%20emotions.&amp;text=The%20limbic%20system%2C%20which%20is,when%20our%20ears%20perceive%20music.">studije</a> rađene kod osoba sa oštećenjem dela mozga zaduženog za melodiju, kod kojih se pokazalo da i dalje mogu da osećaju emocije koje muzika prenosi, jer su im centri za regulaciju emocija ostali očuvani.&nbsp;



Koliko su česti filmovi i serije bez muzike? Upravo je muzika ta koja, dok ih gledamo, <a href="https://www.psychologs.com/the-influence-of-movies-and-music-on-mental-health/?srsltid=AfmBOorrT0i7vN6cayJaEKbuHeuBucM90pcASItyGEH5HYSQbIpPfhiH">utiče na naše hormone</a>. Nežne melodije mogu nas umiriti i podstaći lučenje dopamina ili oksitocina, dok snažni i napeti tonovi mogu izazvati pojačano lučenje adrenalina i osećaj nelagode. I jedno i drugo je prirodan deo našeg emocionalnog doživljaja i često se upravo zbog njih, mnogi ovakvim sadržajima rado i vraćaju.



<a href="https://magazine.hms.harvard.edu/articles/how-music-resonates-brain#:~:text=Music%20also%20lights%20up%20nearly,and%20the%20body%27s%20motor%20system.">Muzika deluje na gotovo sve delove mozga</a>, uključujući hipokampus i amigdalu, odgovorne za pokretanje emocionalnih reakcija na muziku kroz sećanja. Dodatno, utiče i na limbički sistem, koji upravlja motivacijom i zadovoljstvom. Ako primetite nekoga do vas, kako tapka nogama ili lupka prstima u ritmu, znajte da je muzika pokrenula i njegov motorički sistem, a da toga možda u potpunosti nije ni svestan. Jedno od istraživanja pokazalo je da, svakodnevno slušanje<a href="https://www.youtube.com/watch?v=VIItKRaP2vc"> Mocartove Sonate</a> za dva klavira u D-duru, može <a href="https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/37356223/">smanjiti učestalost i jačinu epileptičnih napada</a>. Ova kompozicija je samo jedan od primera studija rađenih na utvrđivanju učinkovitosti muzike na mentalno zdravlje uopšte.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="417" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025-1-1024x417.png" alt="" class="wp-image-553" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025-1-1024x417.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025-1-300x122.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025-1-768x313.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025-1-1536x626.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025-1.png 1666w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Bez obzira na to da li osećamo prijatne ili neprijatne emocije, muzika na nas utiče tako da nam pruža siguran prostor za emocionalnu obradu i umiruje nas. U prilog tome ide činjenica da sve češće iz kuće izlazimo sa slušalicama u ušima, i telefonima u rukama, birajući muziku putem aplikacija poput Spotifyja, koje nam omogućavaju da u okviru njih kreiramo svoj odabrani muzički svet.



Naučnici sa MITa, prestižnog američkog univerziteta poznatog po istraživanjima u oblasti tehnologije i nauke, uspeli su da razviju uređaj pod nazivom EQ-Radio, koji može da detektuje raspoloženje osobe, tako što meri suptilne promene u disanju i radu srca tokom slušanja. Ovaj uređaj <a href="https://www.linkedin.com/pulse/future-innovation-customizing-playlists-based-real-time-behavior-hrb3f/?trackingId=U0Bkb3i3YbCCQW9enbRBHA%3D%3D">pokazao je 87% tačnosti u razaznavanju da li je osoba uzbuđena, srećna, ljuta ili tužna</a>. Možemo pretpostaviti da već sada razvoj aplikacija ide ka tome da, prema našim telesnim reakcijama na muziku, kreiraju liste, favorizuju ili preskaču pesme, na osnovu raspoloženja korisnika.



Znajući da su telo, um i duša neraskidivo povezani, a da muzika nesumnjivo deluje na svaki od tih slojeva, jasno je zašto ima tako važnu ulogu u očuvanju kako telesnog, tako i mentalnog zdravlja. Osim toga, muzika nosi i snažnu socijalnu dimenziju – podstiče povezivanje među ljudima i jača osećaj pripadanja.



<div style="height:30px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



<h2 class="wp-block-heading">Kada je muzika terapija sama po sebi, a kada postaje sredstvo u psihoterapiji?</h2>



U trenucima kada slušamo muziku ili je sami stvaramo, spontano se povezujemo sa emocijama koje u tim procesima doživljavamo. Muzika može delovati kao prirodna terapija &#8211; neposredno utiče na naše biće, bez potrebe za dodatnim tumačenjem, već kroz jednostavno bivanje u trenutku. Ako ste se ikada zatekli u marketu, teretani ili restoranu i čuli svoju omiljenu pesmu, a zatim osetili ushićenje, radost ili prijatne telesne senzacije, iskusili ste kako muzika može biti terapija sama po sebi. To je dakle, odgovor vašeg tela i emocija na zvuk koji vas je dotakao. Ako muziku priključimo drugim (kreativnim) aktivnostima &#8211; poput <a href="https://www.selfnest.com/blog/ciljevi/srdana-sijan-rad-na-sebi-je-najbolji-poklon-koji-mozemo-dati-i-sebi-i-svetu">plesa</a>, <a href="https://www.youtube.com/watch?v=WhUHjhiWKp0&amp;t=749s">pisanja</a> ili bilo kojoj drugoj formi izražavanja, njen pozitivan uticaj se još više produbljuje.



Važno je istaći da muzika ne gađa samo prijatne emocije, već čitav spektar njihove složenosti &#8211; od radosti i uzbuđenja do tuge, anksioznosti, pa čak i <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/sta-je-strah-a-sta-fobija">straha</a>. Studija sa Kalifornijskog univerziteta u Berkeleyju pokazala je da različiti žanrovi širom kultura, poput džeza, klasike, folka, roka, metala i eksperimentalne muzike, izazivaju <a href="https://greatergood.berkeley.edu/article/item/how_many_emotions_can_music_make_you_feel">najmanje 13 univerzalnih osećanja</a>.



Ako odlučimo da ove emocije primetimo,&nbsp; razumemo i na njima radimo, tada možemo reći da smo putem muzike, doprli do delova sebe koje možemo dalje prorađivati. U tom slučaju, muzika postaje sredstvo za dublji rad u terapijskom procesu, koja se kao posebna terapijska disciplina naziva &#8211; muzikoterapija, koja se može primeniti i unutar <a href="https://www.selfnest.com/">psihoterapijskog rada</a>.



Ovaj proces obuhvata aktivno slušanje, izvođenje, improvizaciju ili stvaranje muzike, sa ciljem svesnog emocionalnog istraživanja. Na ovaj način, muzika postaje alat uz pomoć kojeg se pristupa nesvesnim sadržajima, kreira teren za otvorenu obradu potisnutih emocija, a onda i unapređenje komunikacije ili razvoj socijalnih veština.&nbsp;



Muzikoterapija (engl. music therapy) je <a href="https://tiffanymusictherapy.com/uncategorised/what-is-music-psychotherapy/#:~:text=Music%20therapists%20use%20music%20safely,in%20all%20areas%20of%20wellness.">definisana </a>kao disciplina u kojoj sertifikovani muzikoterapeuti koriste muziku na promišljen i etički pristup terapijskom procesu, kako bi se podržao razvoj, zdravlje i blagostanje pojedinca. Muzika se koristi kao sredstvo za upotpunjavanje različitih ljudskih potreba u kognitivnoj, komunikativnoj, emocionalnoj, muzičkoj, fizičkoj, socijalnoj i duhovnoj oblasti, sa ciljem da olakša rast i isceljenje u svim aspektima mentalnog zdravlja.



Ovaj pristup može, ali i <a href="https://www.muzikoterapija.org.rs/sta-je-muzikoterapija/">ne mora koristiti samo muziku</a>, već to mogu biti i samo zvukovi. Koristi u cilju dijagnostike, prevencije, terapije, rehabilitacije podsticanje telesnog i duševnog zdravlja pojedinca. Može se primenjivati kod osoba svih uzrasta, nezavisno od kapaciteta i stepena muzikalnosti.&nbsp;



Iako muzikoterapija na našim prostorima još uvek čeka svoju širu popularizaciju, njeni temelji su u Srbiji postavljeni još 2001. godine. Na inicijativu dr. <a href="https://www.linkedin.com/in/ranka-radulovic-64b66915/">Ranke Radulović</a>, u Beogradu je osnovano <a href="https://www.muzikoterapija.org.rs/">Udruženje muzikoterapeuta Srbije (UMTS)</a>, koje danas aktivno radi na promociji muzikoterapije i edukaciji budućih stručnjaka u ovoj oblasti. Već 2004. godine, tadašnje Jugoslovensko udruženje za muzikoterapiju postalo je član Evropske muzikoterapijske konfederacije, a od 2006. godine deluje pod sadašnjim imenom.



Ovaj pristup terapijskom procesu istražuje se, ali i aktivno primenjuje u regionu. Jedan od značajnih primera dolazi iz Hrvatske, gde <a href="https://www.facebook.com/dajana.milos/?locale=sl_SI">Dajana Miloš</a> u svom završnom radu poslediplomskih specijalističkih studija na Univerzitetu u Osijeku, istražuje efekte muzikoterapije kod starijih osoba koje se bore sa demencijom. Njenom radu možete pristupiti <a href="https://drive.google.com/file/d/1Ze5ZbG5BxHV7bz6HOCHk1v00wmvVXABL/view">ovde</a>.



Postoji niz alata koji nam mogu pomoći da se povežemo sa sobom i tako poboljšamo odnos, pre svega sa sobom, a onda i drugima. Koji god od alata da odaberemo &#8211; cilj je isti. Razumeti, prihvatiti, olakšati unutrašnje procese i njihovim prorađivanjem doći do prihvatanja sebe u celini.



Ako želite da pronađete modalitet i terapeuta sa kojim bi vam bilo prijatno da radite, to možete uraditi na Selfnest, online platformi za psihoterapiju.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="173" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025.-1-1-1024x173.png" alt="" class="wp-image-552" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025.-1-1-1024x173.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025.-1-1-300x51.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025.-1-1-768x130.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025.-1-1-1536x259.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025.-1-1.png 1666w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>

Muzika kao terapija: kako nas muzika povezuje sa sopstvenim emocijama?

U vremenu globalnih migracija i otvorenog tržišta, milioni ljudi raseljenih po planeti suočava se sa specifičnim izazovima života u drugačijoj kulturi. Bilo da je u pitanju odlazak zbog profesionalnog usavršavanja i angažmana, ljubavi ili, poput većine dijaspore sa Balkana- potraga za boljim životom- prilagođavanje novoj sredini je uvek emotivni rolerkoster. Kulturološki šok, nedostajanje primarnog doma i napuštanje poznatog sistema podrške mogu imati duboke posledice po mentalno zdravlje, a proces prilagođavanja novoj sredini ponekad traje godinama ili se nikada ni ne desi. 



<h3 class="wp-block-heading">Nostalgija boli</h3>



Selidba u inostranstvo je hrabra odluka, jer čak i ako su razlozi odlazak na bolje i uređenije mesto, preseljenje dolazi uz mnogobrojne specifične izazove za celu porodicu. Pre odlaska svako izgradi (velika) očekivanja o tome kako će život od sada izgledati, ali kada početni entuzijazam i ushićenje izblede, suočava se sa anksioznošću i strahom (od neizvesnosti).



Nostalgija zbog napuštanja porodice i prijatelja veliki je izvor stresa. Čežnja za prethodnim domom dovodi do osećaja tuge, izolacije i gubitka motivacije. Proces adaptacije može biti dug, a&nbsp; pritisak prilagođavanja novoj kulturi i društvenim normama prouzrokovati osećaj otuđenja, neprihvatanja i <a href="https://www.wellandgood.com/health/expat-depression">“ekspatske” depresije</a>. Usled pritiska okoline, ali i samonametnutog, da budu (pre)srećni što žive svoj san i najbolje iskoriste date okolnosti, ljudi u emigraciji suočavaju se sa dugim periodima malodušnosti i potištenosti.&nbsp;



Nedostatak adekvatne emocionalne i sistemske podrške može dovesti do preispitivanja odluke i želje za povratkom u poznato. Emotivna previranja od zadovoljstva do praznine i usamljenosti, iscrpljujuća su i teška za celu porodicu pa je preporučena psihološka evaluacija onima koji odlaze kako bi se što bolje pripremili za relokaciju, kao i onima koji će morati da se prilagode činjenici da dragi ljudi nisu više tu.&nbsp;







<h3 class="wp-block-heading">Maternji jezik nas određuje&nbsp;</h3>



“Gubitak jezika na kome je osoba živela i razmišljala, nezamenljiv je za tu osobu bez obzira koliko se trudila da se adaptira na novu sredinu”, zapisao je Frojd o svom iskustvu imigracije u Englesku.



Frustracija i stid usled nemogućnosti da se izrazimo i shvatimo druge stvaraju nervozu i dovode do izbegavanja društvenog kontakta pa su ekspati skloniji internalizaciji ili eksternalizaciji* problema, <a href="https://expatnetwork.com/what-makes-expats-at-higher-risk-of-substance-abuse/">samoizolaciji i zloupotrebi supstanci.</a>



Nije neobično da se, kada (donekle) savladamo novi jezik, osećamo kao druga osoba, ponekad manje vredna od “originalnog ja”. <a href="https://berlitzca.com/how-does-knowing-more-than-one-language-impact-your-identity/">Višejezični ljudi menjaju delove svog identiteta</a>, glas i govor tela. Kroz dodatno preispitivanje, nerazumevanje sebe i disocijaciju, uvećava se rizik od nesigurnosti i urušavanja samopouzdanja.



Jezik ima ogromnu ulogu u izgradnji identiteta, pamćenja i iskustva i kao takav, može biti ključan za formiranje odnosa razumevanja i poverenja naročito između terapeuta i klijenta. Suptilni gestovi, simbolizam, idiomi specifični za određeni jezik, kao i poznavanje društvenog konteksta iz kog klijent dolazi <a href="https://www.selfnest.com/blog/iz-ugla-psihoterapeuta/psihoterapija-na-maternjem-jeziku">povećavaju empatiju.</a>



<h3 class="wp-block-heading">Pitanje identiteta</h3>



Prirodna ljudska potreba za pripadanjem tokom procesa adaptacije na novu sredinu, može nas udaljiti od suštine. Napuštanje poznate kulture i tradicije stvara osećaj konfuzije, a nove društvene norme i očekivanja utiču najviše na one koji tek formiraju sopstveni identitet. Roditeljstvo u inostranstvu nameće pitanje kako izgraditi zdrav i blizak odnos sa detetom koje odrasta u drugačijoj kulturi od one poznate. <a href="https://theparentalcoach.com/parenting-tips-tools/intercultural-parenting-raising-children-with-two-different-cultures">Roditelji koji i sami pripadaju različitim kulturama</a> susrešće se sa dodatnim izazovima u očuvanju tradicionalnih običaja, naričito tokom formativnih godina deteta.&nbsp;



Izmenjena porodična dinamika ima snažan efekat na sve članove porodice. Dok roditelji navigiraju nove poslovne obaveze i kulturne prakse, balansiranje između dve baštine zbunjujuće je po najmlađe članove porodice. Pomiriti sopstveno i novo kulturno nasleđe dovodi do nesigurnosti i nepovezanosti, pa deca mogu razviti osećaj da njihovi običaji i verovanja nisu shvaćeni što dovodi do osećaja neadekvatnosti, otuđenja i gubitka poverenja u&nbsp; sebe.



Kod dece imigranata prošle godine je zabeležen najniži indeks zadovoljstva od kada se radi <a href="https://www.relocatemagazine.com/young-expats-struggling-the-most-with-mental-health-is-social-media-the-cause-wellbeing-1023">istraživanje</a>. Oko 60% ispitanika između 18 i 24 godine prijavilo je simptome poput osećaja usamljenosti, izolovanosti, brige za budućnost i nesigurnosti, kao i probleme sa samoprihvatanjem. Spremniji da otvoreno govore o mentalnom zdravlju, pripadnici <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/generacija-z-na-mladima-svet-opstaje">GenZ</a> generacije, kao dodatne pritiske navode dostizanje standarda koje diktiraju društvene mreže, kao i sve prisutniju zavisnost od tehnologije.



<h3 class="wp-block-heading">Pritisci i poslovne (ne)prilike</h3>



Najčešća greška koju ljudi prave kada započinju nov život je stvaranje pritiska da se što pre prilagode, što usled preplavljenosti svim novim svakodnevnim iskustvima i obavezama može dovesti do <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/sindrom-sagorevanja">sagorevanja (burnout)</a>.



Ljudi iz svih delova sveta menjaju zemlju boravišta zbog poslovnog angažmana i boljih finansijskih prilika, a procenjuje se da samo dijaspora Srbije broji oko 5 miliona ljudi. Istraživanje <a href="https://www.axaglobalhealthcare.com/en/about-us/reports/mindhealth-reports/">Globalno stanje uma</a> sprovedeno u 16 zemalja nad grupom ljudi od 18 do 78 godina pokazuje da su oni koji žive i rade van mesta rođenja izloženiji rizicima po mentalno zdravlje na poslu.



Čak 4 od 5 stranih radnika osetilo je negativne posledice po mentalno zdravlje, a skoro polovina ispitanika burnout (49%) sa simptomima:



<ul class="wp-block-list">
<li>Nedostatak fokusa 51%&nbsp;</li>



<li>Gubitak sampouzdanja 48%</li>



<li>Osećaj bezvrednosti 48%</li>
</ul>



Svaki treći strani menadžer bio je bar jednom na bolovanju tokom 2024. zbog poteškoća sa mentalnim zdravljem što je tri puta više od njihovih lokalnih kolega. Rad na niže vrednovanim poslovima za nekoga ko je prekvalifikovan može uzrokovati nezadovoljstvo, osećaj neadekvatnosti i odvesti u depresiju. Više od polovine ispitanih prijavilo je probleme sa spavanjem i gubitak volje za aktivnosti u kojima su nekada uživali, a trećina gubitak apetita ili neki oblik poremećaja u ishrani.&nbsp;



Mentalno zdravlje globalne populacije se pogoršalo i vratilo na nivo iz 2021. godine tokom vrhunca pandemije. Istraživanje pokazuje da određene poteškoće u vezi sa mentalnim zdravljem oseća 32% populacije, a 39% mladih između 18-24 godine iskusilo je teže oblike anksioznosti, stresa i depresije. Dobra vest je da stigma u vezi sa psihoterapijom iz godine u godinu sve manja, pa je moguće pronaći stručnu podršku i pomoć u svakom momentu <a href="https://app.selfnest.com/register">online</a> na maternjem jeziku, čak i i potpuno anonimno ili kroz dopisivanje (chat).&nbsp;&nbsp;&nbsp;



<h3 class="wp-block-heading">Ostati ili otići?</h3>



Neki ljudi pronađu svoje mesto pod suncem daleko od primarnog doma, neki odluče da se nakon izvesnog vremena vrate u zavičaj. Okolnosti u kojima živimo i stvaramo utiču na naš osećaj blagostanja, kao i osećanja pripadnosti, nade ili sigurnosti. Dok mislimo da “tražimo” sebe, zapravo novim iskustvima gradimo sopstvenu ličnost. Kada su okolina i društvena očekivanja drugačiji, emocije mogu biti maskirane nekim od odbrambenih i mehanizama preživljavanja koje smo kroz život stekli. Na putu samospoznaje i osnaživanja, važno je pronaći <a href="https://app.selfnest.com/register">saputnika</a> koji poseduje kapacitete da pomogne u navigiranju komplikovanih izazova života u inostranstvu.&nbsp;



<hr class="wp-block-separator" style="border-color:black;border-style:dashed"/>



*Internalizacija je proces u kom osoba usvaja vrednosti, uverenja, norme i stavove koje dolaze iz spoljnog sveta, npr. društvene normative i učini ih svojim. Eksternalizacija je suprotan proces, u kom osoba projektuje svoje unutrašnje misli, emocije ili odgovornosti na spoljne faktore. Umesto da prepozna da su te reakcije rezultat unutrašnjih uverenja ili emocija, osoba može okriviti spoljne faktore za svoje ponašanje ili reakcije. U nekim slučajevima, eksternalizacija može biti način izbegavanja odgovornosti ili suočavanja sa unutrašnjim konfliktima. Oba procesa igraju važnu ulogu u psihološkom razvoju i ponašanju. Internalizacija omogućava usvajanje društvenih normi i moralnih vrednosti, dok eksternalizacija može pomoći u zaštiti ega, ali ponekad i sprečiti osobu da se suoči sa svojim unutrašnjim problemima.

Dijaspora: Život između dva doma

Na pitanje kako ste otkrili svojim roditeljima koje ste seksualne orijentacije, na temi na LGBT+ forumu na Reditu, dva odgovora koja su bila najviše puta apvoutovana (ili lajkovana, da anglicizam „pojasnimo“ drugim) bila su: „nikada se neću autovati svojoj porodici, sem ako je to apsolutno nemoguće izbeći“, i &#8211; „takođe“.&nbsp;



Redit je jedan od najposećenijih sajtova na internetu, i većina korisnika dolazi iz najrazvijenijih zemalja sveta (oko 70% su iz SAD, Britanije i Kanade, sa velikim brojem Evropljana u preostalih 30%). Ako je na ovakvom mestu odgovor na pitanje o autovanju bio tako depresivan, šta tek može da očekuje ljude u konzervativnijim zemljama? Šta osoba koja se nalazi u poziciji diskriminisane seksualne manjine u Srbiji može da očekuje posle autovanja i koliko je u takvim situacijama upravo presudna podrška najbližih?



– Mislim da je već dobro poznato koliko podrška porodice pozitivno utiče na sve aspekte naših života, međutim u slučaju autovanja podrška znači i fizička zaštita – podvlači psihoterapeutkinja Sara Šaša. „Ovde ne govorimo o tome da te roditelji nisu podržali u fazi promene oblačenja ili slušanja nove muzike, ovde govorimo o potpunom isključivanju porodice iz života autovane osobe. Mladi koji još uvek nisu finansijski stabilni mogu zaista biti životno ugroženi nedostatkom porodične podrške. Ova ugroženost dalje može dovesti do niza aktivnosti “snalaženja” koja vode novim problemima.



Po CeSIDovom istraživanju iz septembra 2021, polovina ispitanih građana u Srbiji iskazala je negativan stav prema ljudima drugog seksualnog opredeljenja. Baš zbog takvog zabrinjavajućeg opšteg stava izostanak podrške porodice može biti još strašniji, jer oni koji su nam najbliži postaju deo problema. – Mi svoj identitet ne formiramo samo na osnovu ličnih preferencija već i odgovora okruženja – nadovezuje se psihoterapeutkinja Sara Šaša. – Ako ovaj put samootkrića “začinimo” neodobravanjem okoline čak i na pomisao da je naš identitet drugačiji, tu bitku možemo nositi ceo život.



Jedan od mehanizama zaštite je i psihoterapija koja može mnogo pomoći u ovakvim slučajevima. Nažalost, i do psihoterapeuta je ponekad teško doći, bilo zbog neopravdane stigme koja postoji kod nas, ili otežane ili osetljive situacije u kojoj se nalazi osoba kojoj je potrebna psihoterapija.



Upravo zbog ovoga, stručnjaci okupljeni oko Selfnesta osmislili su onlajn platformu koja korisnicima omogućava da se jednostavno povežu sa psihoterapeutom preko svog telefona ili kompjutera. Sva komunikacija između korisnika i psihoterapeuta odvija se isključivo u okviru same platforme i sasvim je anonimna sem ako korisnik ne želi drugačije. U Selfnestu rade sertifikovani stručnjaci sa velikim iskustvom u psihoterapijskom radu sa osetljivim pitanjima vezanim za diskriminisane grupe.&nbsp;



<a href="https://www.selfnest.com/">Selfnest</a> je prva ovakva platforma ne samo u Srbiji, već i u celoj Istočnoj Evropi. Ovaј pionirski projekat omogućava da psihoterapija bude zaista pristupačna svima i finansijski i logistički (korisnik sam za sebe bira paket koji mu najviše odgovara), ali i da postane deo dnevne rutine onima kojima je takva podrška potrebna. U okviru platforme, korisnik može da odabere klasičnu video seansu sa svojim psihoterapeutom, ili da odabere da kompletnu komunikaciju održava preko chata. U kreiranju platforme učestvovao je stručni tim sastavljen od psihoterapeuta i pravnika, sa namerom da se stvori što bolje iskustvo za korisnika gde su svi privatni podaci potpuno zaštićeni.



Osim toga, na platformi je razvijen algoritam koji na osnovu jednostavnog upitnika predlaže psihoterapeute stručne za tip problema sa kojima se korisnik nosi ili koji imaju iskustva sa sličnim situacijama. Naravno, odluka koga će na kraju odabrati konačno je na samom korisniku koji ima uvid u sve potrebne i relevantne podatke o psihoterapetima uključenim u projekat.&nbsp;

Terapeutski pravci i tipovi terapije

Povezani postovi

Muzika kao terapija: kako nas muzika povezuje sa sopstvenim emocijama?

Dijaspora: Život između dva doma

Šta kad posle autovanja izostane podrška najbližih?

Selfnest newsletter

“Ja nisam ono što mi se dogodilo! Ja sam ono što biram da postanem.“