<h3 class="wp-block-heading"></h3>



Usamljenost nije isto što i samoća. Samoća je naš izbor, vreme koje provodimo sami i koje nam može prijati. Usamljenost, s druge strane, ne biramo. To je osećaj koji zahvata celo biće – kada ste sa drugima, a ipak se osećate sami. Kao da ste u kući bez vrata, prozora i vazduha – gušite se, a niko vas ne vidi i ne čuje.



Usamljenost se često oglašava kroz <a href="https://www.selfnest.com/blog/psihosomatska-oboljenja-blog">telo</a> pre nego kroz misli. Napetost u ramenima, stezanje u grudima ili težina u stomaku su signali koje telo šalje da mu treba pažnja i kontakt. Ako joj pristupimo s nežnošću, može postati prostor da bolje upoznamo sebe i ono što nam zaista prija.







<h3 class="wp-block-heading">Kako nastaje usamljenost?</h3>



Mnogi od nas odrasli su u porodicama u kojima nisu dobili ono što detetu prirodno pripada – toplinu, razumevanje i osećaj da su viđeni. Roditelji su možda bili fizički prisutni, ali emocionalno nedostupni, nedosledni ili povređujući.



U takvom okruženju dete ne zadovolji osnovnu potrebu – potrebu za pripadanjem. Ono uči da se povuče, da ćuti i ugasi deo sebe. Ostaje praznina, a usamljenost se često prenosi i u odraslo doba.



Savremeni tempo života i <a href="https://www.selfnest.com/blog/tehnologija-i-mentalno-zdravlje-ai-vr-i-psihodelici">tehnologija</a> dodatno pojačavaju emocionalnu usamljenost. Stalno smo dostupni i povezani, ali površno. Skrolujemo, lajkujemo, odgovaramo – a osećaj izolovanosti raste. Učeni smo da „moramo sami“, ali čovek ne može sam. Zajedno smo, a ipak sami – to je slika današnjice.







<h3 class="wp-block-heading">Kako prepoznati usamljenost?</h3>



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="654" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Blog-Post-Usamljenost-1-1024x654.png" alt="Usamljenost - psihološki i telesni pokazatelji" class="wp-image-813" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Blog-Post-Usamljenost-1-1024x654.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Blog-Post-Usamljenost-1-300x192.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Blog-Post-Usamljenost-1-768x491.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Blog-Post-Usamljenost-1-1536x982.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Blog-Post-Usamljenost-1.png 1701w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h3 class="wp-block-heading">Šta možete uraditi kada vas preplavi usamljenost?</h3>



Prvi korak je priznati da ne morate sve sami. Negujte trenutke povezanosti: razgovor sa prijateljem, šetnju, kupku, šolju čaja, kreativnu aktivnost (<a href="https://www.youtube.com/watch?v=WhUHjhiWKp0">pisanje</a>, crtanje), zagrljaj ili <a href="https://app.selfnest.com/register?_gl=1*kzgvao*_gcl_au*NzU5ODAxMzkxLjE3NjIxMDMwNTMuNDA0MDkzMTM3LjE3NjIxMDMwNTkuMTc2MjEwMzA4MQ..*_ga*NjgzMjYzMDguMTc0NTkxMjEwNw..*_ga_JPBYYSY42B*czE3NjY0OTI3MTkkbzI0OSRnMSR0MTc2NjQ5MjkyOSRqNjAkbDAkaDA.">psihoterapiju</a>. Sitnice hrane osećaj pripadanja.



<h3 class="wp-block-heading">Mali rituali kada se pojavi usamljenost:</h3>







<ul class="wp-block-list">
<li>Udahnite – tri duboka daha</li>



<li><a href="https://www.selfnest.com/blog/papir-i-olovka-u-sluzbi-mentalnog-zdravlja">Napišite pismo</a> svom unutrašnjem detetu</li>



<li>Zapišite osećanja – papir može biti svedok vašeg unutrašnjeg sveta</li>



<li>Zapitajte se: „Kako danas mogu da budem uz sebe?“</li>



<li>Podsetite se da niste krivi – usamljenost ne umanjuje vašu vrednost</li>
</ul>







<h3 class="wp-block-heading">Umesto zaključka</h3>



I sama sam iskusila usamljenost – čak i kada su ljudi bili oko mene. Često sam se pitala šta to nedostaje.



<a href="https://www.selfnest.com/blog/gestalt-psihoterapija">Geštalt psihoterapija</a> naučila me je da ne moram biti sama u svojoj usamljenosti. Da je ona signal – poruka unutrašnjeg sveta za pravim kontaktom, najpre sa sobom, a zatim i sa drugima.



Kontakt je bio moj kanap spasa. I danas je.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="201" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Lidija-Citat-1024x201.png" alt="" class="wp-image-812" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Lidija-Citat-1024x201.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Lidija-Citat-300x59.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Lidija-Citat-768x151.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Lidija-Citat-1536x301.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Lidija-Citat.png 1666w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Usamljenost je znak da nam treba ono što čoveka čini čovekom: kontakt, <a href="https://forum.selfnest.com/">zajednica</a>, pripadnost. Kontakt ne znači uvek biti okružen ljudima. Ponekad je dovoljan jedan iskren razgovor, zagrljaj ili pismo prijatelju.



Kontakt nas može „raniti“, ali nas može i izlečiti. Kada ga nema – osećamo se usamljeno. Kada je prisutan i hranljiv – donosi promenu. Kontakt nije samo razmena reči, već susret u kojem smo viđeni i prihvaćeni onakvi kakvi jesmo.



Na kraju dana, kada ostanemo sami u četiri zida, svi vapimo za istim – da pripadamo, sebi i drugima.



Kao što je Martin Buber rekao: „Nema Ja bez Ti.“



 Tekst napisala Lidija Kocić, psiholog i geštalt psihoterapeut, član Saveza terapeuta Srbije, psihoterapeut na <a href="https://www.selfnest.com/">Selfnest platformi</a>

Usamljenost i ja: zašto se osećamo sami čak i kada nismo

Stres je jedan od osnovnih bioloških mehanizama preživljavanja. Njegova funkcija nije da nas iscrpi, već da nas zaštiti.



<h3 class="wp-block-heading has-text-align-left"> Kako telo reaguje na stres?</h3>



Kada se organizam suoči sa zahtevom ili pretnjom, aktivira se složen sistem koji uključuje nervni i endokrini odgovor. Centralnu ulogu ima takozvana HPA osa (hipotalamus–hipofiza–nadbubrežna žlezda), koja pokreće oslobađanje hormona stresa, pre svega kortizola i adrenalina. 



Ovi hormoni pripremaju telo za brzu reakciju &#8211; ubrzava se rad srca, povećava se nivo glukoze u krvi, pažnja se usmerava ka potencijalnoj opasnosti, a procesi koji nisu ključni za preživljavanje (poput varenja ili dugoročnog imuniteta) privremeno se potiskuju. Tada smo spremni da reagujemo, da se zaštitimo od opasnosti.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="540" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/BIOLOSKI-ODGOVOR-NA-STRES-1024x540.png" alt="biloški odgovor na stres" class="wp-image-1323" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/BIOLOSKI-ODGOVOR-NA-STRES-1024x540.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/BIOLOSKI-ODGOVOR-NA-STRES-300x158.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/BIOLOSKI-ODGOVOR-NA-STRES-768x405.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/BIOLOSKI-ODGOVOR-NA-STRES-1536x810.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/BIOLOSKI-ODGOVOR-NA-STRES-2048x1080.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Ovo alarmirano stanje našeg organizma je prolazan odgovor. Nastao je u uslovima u kojima je stres bio vezan za konkretne, vremenski ograničene situacije, za neposrednu opasnost, fizički napor ili borbu za opstanak. Nakon što bi pretnja prošla, organizam bi se vraćao u stanje ravnoteže (homeostaza).



U tom smislu, stres je ne samo normalan, već i neophodan. On omogućava adaptaciju, povećava budnost i u određenoj meri unapređuje performanse. Ova veza između pobuđenosti i efikasnosti opisana je kroz <a href="https://www.simplypsychology.org/what-is-the-yerkes-dodson-law.html">Yerkes-Dodson zakon</a>. 



Nizak nivo stresa utiče na niži performans. Tada smo nezaintersovani, nemotivisani i pre svega nam je dosadno. Visok nivo stresa takođe uzrokuje niži performans. Tada dolazi do izbegavanja, previše razmišljanja, preplavljenosti, napetosti, nervoze. Zlatna sredina, umeren nivo stresa, poboljšava fokus i učinak.



Ovaj zakon nam je, osim razumevanja sopstvenog funkcionisanja, doneo i visoka očekivanja koja imamo od sebe i drugi od nas. Zbog toga je važno da čujemo sebe kako bismo prepoznali granicu između umerenog i preteranog stresa. Ta granica nije uvek očigledna. Još manje je stalna. Kako se iscrpljujemo, ona se pomera i ono što smo nekada mogli da iznesemo, postaje previše.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="160" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/FORMULA-HRONICNI-STRES-1024x160.png" alt="formula hroničnog stresa" class="wp-image-1322" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/FORMULA-HRONICNI-STRES-1024x160.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/FORMULA-HRONICNI-STRES-300x47.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/FORMULA-HRONICNI-STRES-768x120.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/FORMULA-HRONICNI-STRES-1536x241.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/FORMULA-HRONICNI-STRES-2048x321.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Hronični stres se razvija kada je sistem za stres aktiviran učestalo ili kontinuirano, bez adekvatnog perioda oporavka. 







<h3 class="wp-block-heading">Kako hronični stres utiče na kvalitet života?</h3>



U savremenom kontekstu, stresori su često psihološke prirode: rokovi, odgovornosti, neizvesnost, konstantna izloženost lošim vestima. Iako ovo, realno gledano, nisu jasne fizičke opasnosti, organizam njih itekako &#8220;čita&#8221; kao pretnju i opasnost za njegov opstanak.



Na nivou tela, produžena izloženost stresorima znači i produženu alarmantu reakciju našeg organizma. 



Dugotrajno, ona može negativno uticati na: 



<ul class="wp-block-list">
<li>kardiovaskularni sistem (povišen krvni pritisak)</li>



<li>metabolizam (promene u regulaciji šećera i apetita), </li>



<li>imuni sistem (smanjena otpornost i sporiji oporavak), </li>



<li>kao i na kvalitet sna. </li>
</ul>



Telo ostaje u stanju pripravnosti, bez jasnog signala da je bezbedno. Ako ne slušamo svoj organizam, posledice hroničnog stresa neće doći naglo. Ne izgledaju uvek kao potpuni slom. Mnogo češće izgledaju kao život u kojem smo stalno pomalo umorni, pomalo napeti i stalno u nekoj žurbi sa samima sobom.



Psihoterapija nam pomaže da uvidmo jedan važan faktor:



Hronični stres nije samo pitanje količine obaveza, već i načina na koji smo naučili da funkcionišemo. Mnogi ljudi žive sa unutrašnjim osećajem da moraju stalno da budu produktivni, dostupni, korisni. Da je odmor luksuz, a ne potreba. Da je zastajanje opasno, jer bi sve moglo da se raspadne ako oni popuste. Ovo su obrasci koje smo naučili još u detinjstvu. Povezani su sa našim uverenjima o sebi, svetu i drugima. Dolaze u rečenicama poput “To tako mora”, “Uvek je tako bilo”, “Ne budi lenj”, “Ne budi slabić”.



Zato stres vremenom prestaje da bude reakcija na pojedinačne situacije i postaje osnovni način svakodnevnog funkcionisanja. Tada kupujemo nove slatke rokovnike i aplikacije za organizaciju, uvereni da je problem u tome što se još uvek nismo dovoljno dobro organizovali. Na kafi sa prijateljima govorimo koliko smo iscrpljeni, a oni odgovaraju da su i oni isto tako umorni. I umesto da nas to zabrine, ono počinje da nas umiruje. Ako su svi umorni, onda valjda znači da je to normalno. A zapravo, nije.







<h3 class="wp-block-heading">Kako se oseća osoba pod hroničnim stresom?</h3>



Nije normalno da telo mesecima funkcioniše bez pravog odmora. Nije normalno da ne možemo da zaspimo i kada smo iscrpljeni. Da nam je teško da se opustimo bez osećaja <a href="https://www.selfnest.com/blog/osecaj-krivice-i-kako-oprostiti-sebi">krivice</a>. Da stalno mislimo unapred, proveravamo telefon, vrtimo obaveze u glavi i onda kada sedimo sa ljudima koje volimo.



Hronični stres vrlo često ide zajedno sa <a href="https://www.selfnest.com/blog/anksioznost-sta-je-koji-su-simptomi-i-kako-se-prevazilazi">anksioznošću</a>. Organizam koji dugo živi u pripravnosti počinje svet da doživljava kao mesto stalnih zahteva i potencijalnih problema. Tada više ne osećamo samo umor, već napetost zbog svih obaveza, problema i opasnosti koje tek možda mogu da se dese. Kao da je mozak navikao da rešava probleme, pa ako ih trenutno nema, priprema se i mentalno rešava sve potencijalne probleme. Zbog toga nikada nismo potpuno mirni.&nbsp;



I paradoksalno, mnogi ljudi se razbole tek kada konačno odu na odmor. Tek kada telo dobije dozvolu da stane, postaje vidljivo koliko je dugo bilo prenapregnuto. Kao da organizam tek tada može da pokaže iscrpljenost koja je mesecima bila potiskivana funkcionisanjem. Da li vam je ovo poznato?



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="384" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Sara-Sasa-hronicni-stres-blog-1024x384.png" alt="" class="wp-image-1326" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Sara-Sasa-hronicni-stres-blog-1024x384.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Sara-Sasa-hronicni-stres-blog-300x113.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Sara-Sasa-hronicni-stres-blog-768x288.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Sara-Sasa-hronicni-stres-blog-1536x577.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Sara-Sasa-hronicni-stres-blog-2048x769.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h3 class="wp-block-heading">Hronični stres i terapija: Kako psihoterapija može pomoći?</h3>



<a href="https://www.selfnest.com/">Psihoterapija</a> ne pokušava samo da “smanji stres”. Ona podstiče osobu da zastane i da se zapita odakle dolazi osećaj da mora stalno da gura dalje. Šta se desi kada ne radi. Zašto joj je teško da odmori. Koje svakodnevne navike održavaju taj krug,&nbsp;preskakanje obroka, manjak <a href="https://www.selfnest.com/blog/meditacija-za-kvalitetniji-san-benefiti-i-vezbe-koje-pomazu">sna</a>, stalna dostupnost, odsustvo vremena za bliske ljude, život bez prostora u kojem telo i psiha mogu da se oporave.



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/testovi/test-psihoterapije"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="265" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Da-li-vam-je-potrebna-psihoterapija-1-1024x265.png" alt="" class="wp-image-1325" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Da-li-vam-je-potrebna-psihoterapija-1-1024x265.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Da-li-vam-je-potrebna-psihoterapija-1-300x78.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Da-li-vam-je-potrebna-psihoterapija-1-768x199.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Da-li-vam-je-potrebna-psihoterapija-1-1536x398.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Da-li-vam-je-potrebna-psihoterapija-1.png 1900w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



Zato oporavak od hroničnog stresa ne počinje otkazom, velikim odlukama i dramatičnim promenama života. Počinje vraćanjem onoga što smo usput počeli da žrtvujemo zarad funkcionisanja. Sna koji smo skratili da bismo završili još nešto. Obroka koje jedemo na brzinu i bez uživanja. Vremena sa ljudima koje volimo, tokom kojeg smo mislima već u sledećoj obavezi. Hobija, spontanosti, dosade, prostora da budemo prisutni u sopstvenom životu, a ne samo efikasni u njemu. Upravo te stvari prve nestanu kada stres postane hroničan. Ne odričemo se prvo obaveza. Odričemo se onoga što nas reguliše, odmara i ispunjava.



Možda je zato jedan od važnijih zadataka odraslog života da naučimo da prepoznamo trenutak kada izdržljivost više nije znak snage, već znak udaljavanja od sebe. 



Jer organizam zaista može dugo da funkcioniše u stanju hroničnog napora. Može da radi, završava, postiže, brine o drugima i ispunjava očekivanja. Ali sposobnost da nastavimo dalje ne znači nužno da živimo dobro.



I možda upravo tu leži razlika između funkcionalnog i ispunjenog života.







<hr class="wp-block-separator has-alpha-channel-opacity"/>



 Ukoliko primećujete da ste u poslednje vreme hronično umorni i želite promenu, razgovor sa psihoterapeutom vam može pomoći. 



Odaberite terapeuta za sebe na <a href="https://www.selfnest.com/">www.selfnest.com</a>.

Hronični stres – kako je odmor postao pravi luksuz?

ADHD (Attention-Deficit/Hyperactivity Disorder) ili poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću,&nbsp;spada u neurorazvojne <a href="https://www.selfnest.com/blog/razvojni-poremecaji-kod-dece-sta-roditelji-treba-da-znaju">poremećaje</a> koji utiču na pažnju, kontrolu impulsa i nivo aktivnosti deteta. 



Ako ste na trenutak pomislili da je u pitanju poremećaj savremenog doba, nastao isključivo prekomernom upotrebom digitalnih tehologija (čitaj: mobilnim telefonima), varate se. Koreni vuku još iz davne prošlosti i ne, nije sve prouzrokovano brzim tempom života i brzim smenjivanjem informacija. Takođe, važno je odmah razbiti čestu zabludu: ADHD nije posledica lošeg vaspitanja niti „neposlušnosti“. To je drugačiji način funkcionisanja mozga, koji zahteva drugačiji pristup.



Važno je razumeti da je ADHD neurorazvojni poremecaj i samim tim, dete sa ADHD-om, odrasta u osobu sa ADHD-om.



Iz kratkog uvoda, možete i sami zaključiti: u pitanju je poremećaj koji nosi korene u neurološkom konstruktu i ne „bira nosioca“, a svi su deo naše globalne zajednice&nbsp;&#8211; tako slični a opet različiti. Dobro došli u svet ADHD-a!



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/blog/ekranizacija-kod-dece-uticaj-ekrana-na-razvoj-deteta-i-kljucne-preporuke-za-roditelje"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="297" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-1024x297.png" alt="Screen effect on children, leading to blog post" class="wp-image-1279" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-1024x297.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-300x87.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-768x223.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-1536x446.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-2048x595.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



<h3 class="wp-block-heading">Kako izgleda dete sa ADHD-om?</h3>



Nora je devojčica koja pohađa drugi razred osnovne škole. Živahna je, nasmejana, prva u horu, a na priredbama je uvek u prvim redovima. Norini crteži su na školskim panoima. Oblici koje one crta obično imaju širok spektar boja ali im nedostaje po neki detalj. Ako pogledate njene&nbsp;sveske, videćete neujednačenim rukopisom nedovršene rečenice, preskočene listove, izvrnute stranice, a u školskoj torbi zaboravljene ostatke užine od pre nekoliko dana. Učiteljica je doživljava kao najzabavniju učenicu, uvek spremnu za duhovite razgovore, ali ta ista učiteljica ne smatra da bi mogla da „izdrži“ razred da je samo „još jedna Nora“ njen đak.



Norino upadanje u reč, šetanje po učionici, iznenadna buka koju pravi, neprestana priča, nemanje osećaja da sasluša druge, dovode do zamora i preopterećenosti učiteljice. Norini simptomi ADHD-a postaju intenzivniji, a učiteljica i razred &#8211;&nbsp;sve umorniji. (Napomena: likovi i imena su izmišljeni, a situacija primer iz prakse).&nbsp;



Simptome&nbsp;ADHD-a obično grupišemo u tri kategorije:



<h4 class="wp-block-heading">1. Problemi sa pažnjom</h4>



<ol class="wp-block-list">
<li>Teško se fokusira na zadatke</li>



<li>Brzo gubi interesovanje i/ili se hiperfokusira</li>



<li>Teško održava pažnju</li>



<li>Često zaboravlja obaveze</li>
</ol>



<h4 class="wp-block-heading">2. Hiperaktivnost</h4>



<ol class="wp-block-list">
<li>Dete je stalno u pokretu</li>



<li>Vrpolji se, ne može da sedi mirno ( „pundravci“ su stalno prisutni)</li>



<li>Previše priča ili pravi buku, upada drugima u reč</li>
</ol>



<h4 class="wp-block-heading">3. Impulsivnost</h4>



<ol class="wp-block-list">
<li>Prekida druge</li>



<li>Ne čeka red</li>



<li>Reaguje bez razmišljanja</li>
</ol>



Iako se znaci mogu javiti već u ranom detinjstvu, ADHD se najčešće prepoznaje kada dete krene u školu zato što školski sistem zahteva: dužu koncentraciju, praćenje pravila i organizaciju zadataka. Tada razlike postaju vidljivije, a školski pedagozi i psiholozi detektuju problem. Uz konstruktivnu saradnju sa roditeljima, zajednički pristupaju problemu, uz konsultacije sa lekarima specijalistima (pedijatri, dečiji psihijatri) i defektolozima.&nbsp;







<h3 class="wp-block-heading">ADHD ili samo „živahno dete“?</h3>



Dugi niz godina, u svojoj profesionalnoj praksi, imala sam dilemu kako napraviti razliku između živahnog i deteta sa neurorazvojnim poremećajem. Uzmite u obzir činjenicu da smo odrastali uz lektiru i društveno prihvatljivog, simpatičnog književnog lika, Toma Sojera, sećate se?



Tom Sojer se ističe svojom inteligencijom, neobuzdanošću i humorističnom naravi, sposobnošću da se snađe u svakoj životnoj situaciji i perspektivom da za njega ništa nije nemoguće. Uporedo, on lukavo izbegava školu i školske obaveze. Rizične situacije pretvara u avanturu, upoznaje&nbsp;razbojnike, pronalazi skriveno blago, a na sve nedaće koje mu se dešavaju u životu gleda kao na izazov i odmah pokušava da ih reši. 



Mi smo se divili tom istom hrabrom dečaku. Možete li ga zamisliti u sadašnjem vremenu? Ovo otvara pitanje prihvatanja i pružanja podrške detetu sa ovakvim karakteristikama u današnjem društvu.



Dakle, odlike koje razlikuju „živahno“ i deteta sa ADHD-om su:&nbsp;



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="630" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-1024x630.png" alt="Lively vs. child with ADHD" class="wp-image-1285" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-1024x630.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-300x185.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-768x473.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-1536x945.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-2048x1260.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h3 class="wp-block-heading">Kako roditelji mogu pomoći detetu sa ADHD-om?</h3>



Roditelji imaju ključnu ulogu u celom procesu podrške. Nije lako, zahteva konstatan trud, strpljenje, ali i obaveznu edukaciju. 



Kod blažih oblika deficita pažnje i hiperaktivnosti, znatno pomažu strukturisane aktivnosti koje podstiču pažnju i samoregulaciju, npr. kognitivne i bihejvioralne vežbe, poput Brain Gym International organizacije. 



Ove aktivnosti su značajne jer pomažu kod oslobađanja od stresa, trošenja viška energije, a ujedno i utiču na poboljšanje učenja. Ove vežbe mogu se primenjivati kod svih uzrasta, od najmlađeg do školskog. Takođe, jedna od efikasnijih tehnika je i neurofidbek, koja se primenjuje kod dece sa deficitom pažnje. Detetu se prvo radi EEG snimak, a onda se uz pomoć kompjutera stimulišu nervne veze.&nbsp;



U određenim slučajevima, deo tretmana može biti i farmakoterapija, o čemu odlučuje lekar specijalista.



Od praktičnih roditeljskih strategija, najvažnije je:



<ul class="wp-block-list">
<li>uspostaviti jasnu rutinu</li>



<li>obraćati se detetu kratkim i jasnim uputstvima</li>



<li>domaće zadatke podeliti u korake</li>



<li>pohvaliti trud i zalaganje</li>



<li>jačati motivaciju i polako graditi samopouzdanje</li>
</ul>



Od svega navedenog, jako je važno, dragi roditelji, ostati dosledan&nbsp;da sve navedeno iznesete do kraja sa jasno postavljenim granicama i puno ljubavi.&nbsp;



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/blog/anksioznost-kod-dece-uzroci-manifestacije-i-kada-se-obratiti-strucnjaku"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="297" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-1024x297.png" alt="Child anxiety, leading to blog post" class="wp-image-1283" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-1024x297.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-300x87.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-768x223.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-1536x446.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-2048x595.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



<h3 class="wp-block-heading">Kratka istorija ADHD-a: Kako smo počeli da ga razumemo?</h3>



Iako ADHD deluje kao „moderan“ pojam, ponašanja koja ga opisuju primećena su još pre više od 2000 godina.



U antičkoj Grčkoj, filozofi su opisivali rasejanost i impulsivnost kao osobine <a href="https://www.selfnest.com/blog/licnost-temperament-karakter-identitet-sta-je-sta-i-ko-sam-ja">ličnosti</a>. Zapravo, baveći se samim pojmom karaktera zanimali su se i za uzroke ovih ljudskih osobina. Naravno, tada se termin ADHD-a još uvek ne koristi.&nbsp;



Krajem 18. veka, lekari prvi put povezuju probleme pažnje sa mentalnim funkcionisanjem, dok se početkom 20. veka uočava pojam „minimalno moždano oštećenje“, što se kod odraslih vezuje za traume a analizom dečijeg mozga &#8211; sa kontrolom ponašanja koje je, naravno,&nbsp;nezavisno od vaspitanja. 



Polovinom 20. veka uvodi se ideja o neurološkoj osnovi ovih poteškoća i termina: „minimalna cerebalna disfunkcija“ kada se započinje sa primenom i farmakoterapijskim tretiranjem ovog poremećaja. 



Elem, zašto je istorijski razvoj pomenutog poremećaja nama važan? Pa pretpostavljate, samo zbog široko raspostranjenog stereotipnog mišljenja da je dete hiperkinetičko zato što je nevaspitano, a nema fokus zato što je nedovoljno inteligentno. Premisa, složićete se sa mnom, ravna konstataciji da je dete alergično na polen&nbsp;zato što je tako odlučilo (?!).







<h3 class="wp-block-heading">Reč pedagoga: Poruka za roditelje</h3>



ADHD nije ograničenje već drugačiji način funkcionisanja. Onog trenutka kada prihvatite dete sa svim svojim osobenostima, vi ste prisutan <a href="https://www.selfnest.com/blog/dobar-vs-los-stil-majcinstva">roditelj</a>, spreman da razume i podrži svoje dete. 



Vaše dete poseduje kreativnost, spontanost, energiju, autentičnost, bezrezervnu ljubav. Vaše dete ima snagu. A vi, ne morate biti savršen roditelj. Umesto strogosti prema sebi, vežbajte pohvalu, jer je zaslužujete.



Sa celokupnom mrežom podrške, niste sami. Ukoliko ipak primećujete da vam je potreban razgovor, <a href="https://www.selfnest.com/blog/selfnest-psihoterapeuti">Selfnest terapeuti</a> su uz vas, gde god da se nalazite. Odaberite svog terapeuta na <a href="https://www.selfnest.com/">selfnest.com</a>.



<hr class="wp-block-separator has-alpha-channel-opacity is-style-dots"/>



Tekst napisala Jasmina Momčilović, diplomirani pedagog sa višegodišnjim iskustvom u radu sa decom i roditeljima, pisac stručnih tekstova, trener obuka za profesionalce u oblasti mekih veština i karijernog vođenja, psihoterapeut u edukaciji i gostujući tekstopisac na Selfnest platformi



<hr class="wp-block-separator has-alpha-channel-opacity is-style-dots"/>



<div class="schema-faq wp-block-yoast-faq-block"><div class="schema-faq-section" id="faq-question-1776771752693">Šta je ADHD? ADHD je neurorazvojni poremećaj biološke osnove koji se manifestuje kroz dugotrajan obrazac poteškoća sa pažnjom, hiperaktivnošću i impulsivnošću, što značajno utiče na organizaciju i svakodnevno funkcionisanje osobe. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1776772390616">Koji su ADHD simptomi kod dece? Simptomi ADHD-a se manifestuju kroz tri ključne oblasti: Poteškoće sa pažnjom: Dete se teško fokusira na zadatke, brzo gubi interesovanje, deluje kao da ne sluša kada mu se obraćate i često zaboravlja ili gubi stvari (pribor, sveske, odeću). Hiperaktivnost: Izražena potreba za stalnim pokretom, vrpoljenje na stolici, nemogućnost da dete mirno sedi tokom jela ili nastave, kao i preterano pričanje ili pravljenje buke. Impulsivnost: Dete često reaguje bez razmišljanja, prekida druge u razgovoru, ne može da sačeka svoj red u igri i burno reaguje na frustraciju. Ovi simptomi postaju najuočljiviji polaskom u školu, kada sistem od deteta zahteva dužu koncentraciju i poštovanje jasnih pravila organizacije. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1776772464896">Koja je razlika između živahnog i deteta sa ADHD-om? Glavna razlika leži u kontroli ponašanja i prilagođavanju situaciji. Evo kako to najlakše možete razlikovati: Živahno dete: Može da se smiri i fokusira kada situacija to zahteva. Ono razume društvena pravila, može da isprati dogovor i njegovo ponašanje ne narušava značajno porodični život ili učenje. Dete sa ADHD-om: Ima biološki otežanu samoregulaciju, što znači da ne može da se smiri čak i kada to želi ili kada mu se skrene pažnja. Njegovi simptomi (nemir, rasejanost, impulsivnost) su stalni, intenzivni i prisutni u svim okruženjima, što mu često stvara ozbiljne prepreke u školi i odnosima sa vršnjacima. Ukratko: živahno dete je stvar temperamenta i javlja se u epizodama, dok je ADHD stvar neurološkog funkcionisanja koji traje u kontinuitetu. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1776772632873">Kako roditelji mogu pomoći detetu sa ADHD-om? Roditelji imaju ključnu ulogu u celom procesu podrške. Od praktičnih roditeljskih strategija, najvažnije je: uspostaviti jasnu rutinu obraćati se detetu kratkim i jasnim uputstvima domaće zadatke podeliti u korake pohvaliti trud i zalaganje jačati motivaciju i polako graditi samopouzdanje </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1776772909327">Kako psihoterapija može pomoći? Psihoterapija može pomoći detetu, ali i roditeljima, da se nose sa emocionalnim i socijalnim izazovima koje ADHD nosi. Međusobno razumevanje i usaglašenost terapeuta, roditelja i stručnih lica uključenih u proces, ključni su za uspešno praćenje procesa kroz koje dete prolazi. </div> </div>

Child in chaotic hallway, playing with a kaleidoscope toy

ADHD sindrom kod dece – šta je, kako se razvija i kako ga prepoznati?

Woman thinking about work and psychotherapy surrounded with books

Usamljenost i ja: zašto se osećamo sami čak i kada nismo

Povezani postovi

Hronični stres – kako je odmor postao pravi luksuz?

ADHD sindrom kod dece – šta je, kako se razvija i kako ga prepoznati?

Poslovni rečnik o kojem pričamo na psihoterapiji

Selfnest newsletter

“Ja nisam ono što mi se dogodilo! Ja sam ono što biram da postanem.“