Pametne tehnologije postale su neizostavni deo naših života, unele olakšanje, ali i zabrinutost za bezbednost i mentalno zdravlje. Algoritmi prepoznaju emocije i predviđaju ponašanje preciznije nego što ga većina ljudi razume, virtuelna realnost omogućava da strah pogledamo pravo u oči, a iz senke alternativnih pokreta u medicinsku praksu vraća se regulisana upotreba psihodeličnih supstanci.







<h2 class="wp-block-heading">Veštačka inteligencija kao psihoterapijski savetnik</h2>



Većina ljudi odavno koristi aplikacije praćenje fizičke aktivnosti, spavanja, disanja ili pulsa, a platforme za psihoterapiju olakšale su pristup brizi o mentalnom zdravlju. <a href="https://www.selfnest.com/blog/psihoterapija/online-psihoterapija-i-njene-prednosti">Teleterapija</a> omogućila je da <a href="https://app.selfnest.com/register?_gl=1*fl68yq*_gcl_aw*R0NMLjE3NTQ1MDg2ODYuQ2p3S0NBanctc3ZFQmhCNkVpd0FFelNkcmhsd21Ua1hmVzdXOGNDR0c3dmVYUXB0bmpyc1VGX2I1bVZBZnBJV3RQTkUzUVpySC1nOWx4b0MyWkFRQXZEX0J3RQ..*_gcl_au*NzE1MTAzMzI1LjE3NTM2OTAzNzA.*_ga*NjgzMjYzMDguMTc0NTkxMjEwNw..*_ga_JPBYYSY42B*czE3NTUxMDQ4MTMkbzk1JGcxJHQxNzU1MTA0ODQ5JGoyNCRsMCRoMA..*_ga_3YYRFWE57F*czE3NTUxMDQ4MTMkbzMyJGcxJHQxNzU1MTA0ODQ5JGoyNCRsMCRoMA..">sa psihoterapeutom razgovaramo</a> bilo kad i bilo gde, a alati bazirani na veštačkoj inteligenciji nude incijalne procene i personalizovane planove terapije.



Bazirani na genomici, neurološkim podacima, AI analizi ponašanja, ali i kratih biografija koje svi imamo rasute po internetu, AI alati koriste se za samopomoć, emocionalnu regulaciju i preventivne intervencije.



Chatbot sistemi nude emocionalnu podršku instant u realnom vremenu, dok sofisticiraniji algoritmi analiziraju govor, tekst ili mikroekspresije kako bi otkrili rane znakove depresije, bipolarnog poremećaja ili anksioznosti.&nbsp;



<ul class="wp-block-list">
<li>MIT Lab-a objavio je da je uz pomoć veštačke inteligencije, analizom samo 1 minuta govora, kombinujući govor i izraze lica prepoznavao veliki depresivni poremećaj (MDD) sa preko 80% tačnosti</li>
</ul>



<ul class="wp-block-list">
<li><a href="https://www.sciencedirect.com/science/article/abs/pii/S016503272400661X">Analiza 18 nasumično odabranih studija</a> u kojima je učestvovalo više od 3.000 ispitanika pokazala je da AI terapeuti mogu vrlo brzo smanjiti simptome <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/anksioznost-sta-je-koji-su-simptomi-i-kako-se-prevazilazi">anksioznosti</a> i depresije &nbsp;jedna studija&nbsp; pokazala je da su rezultati chatbot terapije uporedivi sa klasičnom kriznom linijom podrške (SOS telefonima)</li>
</ul>



<ul class="wp-block-list">
<li>U SAD-u, prvi put je odobren terapijski alat protiv depresije u vidu <a href="https://time.com/7086622/depression-treatment-app-rejoyn/?utm_source=chatgpt.com">aplikacije</a>. U poređenju s medikamentima, digitalni lek Rejoyn pokazao je odlične rezultate na polju neuroplastičnosti*</li>
</ul>



*Sposobnost mozga da se menja i prilagođava po strukturi i funkciji tako što jača, slabi i stvara nove sinapse (neuronske veze) u zavisnosti od učenja, iskustava, povreda, čak i emocionalnih stanja.



Uvreženo mišljenje da su ljudi najhrabriji pred tastaturom, potvrđuje i chatbot sa kojim ljudi sve češće dele svoje probleme i <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/sta-je-strah-a-sta-fobija">strahove</a>, što otvara prostor intimnosti i slobode onima koji se ne bi otvorili pred drugom osobom.







<h2 class="wp-block-heading">VR terapija: Putovanje kroz traume</h2>



Virtuelna realnost odavno je prevazišla domen gejminga. U psihoterapiji se danas <a href="https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/31382122/">efikasno koristi</a> u tretmanu fobija, posttraumatskog sindroma i socijalne anksioznosti, tako što omogućava klijentima da se bezbedno suoče sa svojim strahovima. Umesto izlaganja stvarnoj opasnosti, VR pruža precizno dizajnirano, kontrolisano okruženje.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="576" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-1024x576.png" alt="vr terpaija selfnest" class="wp-image-688" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-1024x576.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-300x169.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-768x432.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-1536x864.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1.png 1920w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Timovi programera, dizajnera i umetnika, u saradnji sa terapeutima, „kroje“ traumatična iskustva po meri svakog klijenta. U nekim aplikacijama, terapeut u realnom vremenu može pojačati intenzitet situacije (npr. povećati visinu mosta za osobu sa strahom od visine) ili je smanjiti ako primeti da klijent postaje preplavljen emocijama.



Digitalni scenografi ljudske psihe programiraju emocionalno snažne svetove u kojima se umesto re-traumatizacije stvara neutralna ili čak pozitivna uspomena.







<h2 class="wp-block-heading">Performans rituali koji menjaju um</h2>



Uprkos dostupnosti brojnih metoda (samo)pomoći, u najvećim centrima IT industrije &#8211; Silicijumskoj dolini, Berlinu i Tel Avivu ne eksperimentišu samo sa tehnologijom.



Mikrodoziranje, uzimanje subperceptivnih doza LSD-a ili psilocibina, postalo je svakodnevni ritual zaposlenih u tehnološkim kompanijama. Cilj? Povećanje fokusa, kreativnosti, produktivnosti i, naizgled, emocionalne stabilnosti.



Uprkos mnogobrojnim svedočenjima naučni <a href="https://apnews.com/article/microdosing-lsd-mushrooms-psychedelic-psilocybin-390c99ba54ef9d75727f39e2ec78fb34">dokazi ostaju neubedljivi</a> a <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/sindrom-sagorevanja">sindrom sagorevanja (burnout)</a> gorući problem u poslovnom okruženju. Pouzdan način za dugoročno očuvanje zdrave atmosfere na poslu i dobrobiti zaposlenih ostaje psihoterapija koju sve više kompanija uvodi kao <a href="https://www.selfnest.com/biznis-paketi">zdravstveni benefit</a>.



Meta-analiza iz 2024. pokazala je da mikrodoziranje nema statistički značajan efekat na raspoloženje ili kogniciju pa se efekti na psihu pripisuju placebo efektu.







<h2 class="wp-block-heading">Psihodelici u kliničkim rukama</h2>



Za razliku od mikrodoziranja, klinička upotreba psihodelika u kontrolisanim terapijskim uslovima beleži konkretne i merljive rezultate.&nbsp;



Upotreba psihodeličnih supstanci u lečenju psihičkih bolesti ima bogat ali kontroverzan istorijat. Supstance poput LSD-a i psilocibina sugerisale su obećavajuće rezultate u tretiranju depresije, anksioznosti i bolesti zavisnosti, tokom kliničkih istraživanja ‘50-ih i 60-ih godina. Zbog političkog pritiska, stigmatizacije i zloupotrebe u rekreativne svrhe, istraživanja su obustavljena i njihova upotreba zabranjena, a početkom 2000-ih, interesovanje za terapijsku upotrebu psihodelika vratilo se u medicinske institute.



U okviru studija na prestižnim institucijama (Johns Hopkins, Imperial College London i MAPS) supstance poput psilocibina i MDMA-a, u kombinaciji sa psihoterapijom, pokazuju značajne rezultate u lečenju teške depresije, PTSP-a i egzistencijalne anksioznosti kod terminalnih pacijenata.



Ipak, ključni element u ovakvim terapijama nije supstanca već struktura tretmana, psihoterapijski odnos i proces integracije. Psihodelici nisu magično rešenje. U najboljem slučaju, mogu biti katalizator, dok je <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/kako-odabrati-psihoterapeuta">psihoterapeut vodič</a> koji usmerava i podržava na putu istinske transformacije.







<h2 class="wp-block-heading">Digitalni put ka svesti: AI psihoza i druge opasnosti po mentalno zdravlje</h2>







Pozitivan trend u razvoju istraživanja <a href="https://www.selfnest.com/blog/psihoterapija/psihoterapeutski-pravci">na polju psihoterapije</a> jeste spremnost ljudi da eksprimentišu i probaju različite metode koje otvaraju prostor intimnosti i slobode, naročito onima koji se ne bi odvažili da se otvore pred drugom osobom.&nbsp;



Od poslovnog asistenta i ličnog trenera, preko emotivnog saputnika, sve do digitalnog vodiča kroz psihodelične sesije, nove metode podražavaju stare poznate ranjivosti u novim okolnostima.



Neformalni psihijatrijski termin AI psihoza još uvek nije ušao u udžbenike ali opisuje negativne psihičke efekte dugotrajne ili intenzivne interakcije sa veštačkom inteligencijom.



Iako u kliničkom smislu znači skup simptoma poput halucinacija i zabluda kod poremećaja poput šizofrenije ili bipolarnog poremećaja, AI psihoza označava novu vrstu psihološke ranjivosti nastale u digitalnom okruženju koja izaziva:



<ul class="wp-block-list">
<li>Zablude&nbsp;</li>



<li>Iskrivljena uverenja &#8211; npr. da AI ima sopstvenu svest, emocije ili namere</li>



<li>Pogoršanje postojećih mentalnih stanja kod ranjivih osoba</li>



<li>Gubitak osećaja realnosti jer AI potvrđuje korisnikova iracionalna uverenja umesto da ih ospori</li>



<li>Emocionalnu zavisnost ili čak „romantičnu vezu“ sa AI &#8211; grupa ljudi koji su u romantičnim vezama sa svojim chatbot-ovima na Redditu broji desetine hiljada ljudi</li>
</ul>



Koren problema je, nimalo iznenađujuće, u komunikaciji. AI modeli imitiraju stil korisnika, potvrđuju uverenja i često se „ulizuju“, što kod ranjivih osoba može učvrstiti pogrešne obrasce mišljenja ili ih dovesti u životnu opasnost.







<h2 class="wp-block-heading">Psihoterapija budućnosti: spoj inovacija i empatije</h2>







Danas su najpopularniji holistički i integrativni pristupi koji uključuju <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/meditacija-za-kvalitetniji-san-benefiti-i-vezbe-koje-pomazu">mindfulness</a>, somatske metode, <a href="https://www.selfnest.com/blog/ciljevi/srdana-sijan-rad-na-sebi-je-najbolji-poklon-koji-mozemo-dati-i-sebi-i-svetu">rad sa telom</a> i ishranu kontrolisanu nutricionističkim preporukama.



Iako će VR, AI, a možda i legalni psihodelici, postati svuda dostupni, zaboravite na scene iz naučno-fantastičnih filmova.&nbsp;



AI ne može zameniti dobrog psihoterapeuta jer ono što leči je ljudski odnos. Pored toga, mnoge platforme za <a href="https://www.selfnest.com/">online terapiju</a> već omogućavaju klijentima potpunu anonimnost čak i pred terapeutom.&nbsp;



AI i VR mogu postati produžetak prakse, dodatni alati za procenu, pripremu ili integraciju. Nega i mentalno zdravlje i dalje će zavisiti od empatije, poverenja i sigurnosti. Uprkos tehnologiji i supstancama, ključ dobrog zdravlja ostaje, isti autentičan, podržavajući odnos, pre svega prema sebi.

Psihoterapija u eri inovacija: AI i trendovi koji menjaju um

Deca ne dolaze uvek istim putem: Vantelesna oplodnja i usvajanje u Srbiji

Česte su izreke poput bez muzike nema života i muzika leči dušu &#8211; ali šta je to u muzici što nas toliko duboko povezuje sa našim emocijama?&nbsp;



<div style="height:30px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



<h2 class="wp-block-heading">Od drevnog ritma do plejlista</h2>



Od kad postoji čovek, postoji i muzika. Možda ne u onoj formi u kojoj smo navikli da je čujemo na popularnim frekvencijama, platformama ili aplikacijama za pretraživanje muzike i kreiranje personalizovanih muzičkih lista, ali definitivno u onoj koja je doprinela kvalitetnijem i smislenijem životu. Možda su se povodi i načini na koje je ona stvarana, menjali razvojem civilizacije, ali bismo takođe mogli pretpostaviti da je ono nešto što muzika čini za i unutar pojedinca, oduvek bilo važno i prisutno.&nbsp;



Neki od prvih zapisa o starim narodima kažu, da su muzikom krunisali uspešan lov, proslavljali ratne pohode, prizivali kišu, organizovali obrede, žrtvovanja ali i proslavljali rođenja dece i spajanje porodica. Već tada, uz muziku su stajali mimika, pokret, ritam i ručno rađeni instrumenti koji su upotpunjavali njihove ceremonije. Sve su to bili načini da se povežu, kako sa prirodom, tako i jedni sa drugima.&nbsp;



Prvi muzički intrument bio je ljudski glas, a prve udaraljke ljudske ruke. Potom je čovek, svojom maštom, kreativnošću i iskustvom u prirodi, razvio čitav niz instrumenata koristeći drvo, kožu, kamen, a kasnije i metal. Danas, muzika je kako kolektivna, tako i lična. Pripada unutrašnjem svetu pojedinca, ali i svima nama. Uz nju se radi, šeta, vozi, slavi, voli, tuguje, peva, spava i ćuti. Svedoci smo beskonačnog broja neverovatnih virtuoza, svetskih vokala, omiljenih muzičkih grupa i orkestara, ali i elektronskog zvuka u kojem se mnogi pronalaze.&nbsp;&nbsp;



<div style="height:30px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



<h2 class="wp-block-heading">Kako muzika deluje na telo, a kako na dušu?</h2>



Na intuitivnom nivou, znamo da muzika čini da se osećamo bolje. Imamo utisak da rezonujemo sa njom i ona sa nama. Neke studije pokazuju da, majke koje svojoj deci pevaju i puštaju muziku (preporučene glasnoće), dok su još u stomaku, <a href="https://www.babycenter.com/pregnancy/your-baby/music-and-your-unborn-child_6547">pozitivno utiče na razvoj njihovog sluha, memorije i emocija</a>. Kako je sluh jedno od prvih čula koje se razvija, dok vid sazreva postepeno nakon rođenja, nije začuđujuće što su uspavanke postale jedan od univerzalnih pristupa za uspavljivanje dece.&nbsp;



Muzika, međutim, svoj umirujući i lekoviti efekat pokazuje i u kasnijem životu. <a href="https://www.mdpi.com/2673-9259/4/3/15">Pomaže osobama koje žive sa Alzheimerovom bolešću</a> da prizovu uspomene, smanje konfuziju i poboljšaju raspoloženje. Studije pokazuju da čak i kada verbalna komunikacija postane otežana, muzika može probuditi emocionalne odgovore i sećanja. Kod osoba koje se bore sa depresijom, muzika <a href="https://www.sabinorecovery.com/how-does-music-help-with-depression-and-anxiety/#:~:text=Research%20suggests%20that%20music%20can,improve%20mood%20and%20reduce%20stress.">može pomoći u smanjenju simptoma depresije</a> i anksioznosti tako što pruža pozitivnu distrakciju od negativnih misli i emocija.&nbsp;



Na telesnom nivou, već pri detektovanju prvih taktova, tonova ili melodije, prijatna osećanja mogu se pojaviti kao rezultat delovanja dopamina – neurotransmitera koji izaziva osećaje zadovoljstva i blagostanja. Zanimljivo, muzika može uticati na raspoloženje čak i kada je osoba ne prepoznaje u potpunosti. Tome svedoče <a href="https://www.pfizer.com/news/articles/why_and_how_music_moves_us#:~:text=Listening%20to%20(or%20making)%20music,that%20generate%20and%20control%20emotions.&amp;text=The%20limbic%20system%2C%20which%20is,when%20our%20ears%20perceive%20music.">studije</a> rađene kod osoba sa oštećenjem dela mozga zaduženog za melodiju, kod kojih se pokazalo da i dalje mogu da osećaju emocije koje muzika prenosi, jer su im centri za regulaciju emocija ostali očuvani.&nbsp;



Koliko su česti filmovi i serije bez muzike? Upravo je muzika ta koja, dok ih gledamo, <a href="https://www.psychologs.com/the-influence-of-movies-and-music-on-mental-health/?srsltid=AfmBOorrT0i7vN6cayJaEKbuHeuBucM90pcASItyGEH5HYSQbIpPfhiH">utiče na naše hormone</a>. Nežne melodije mogu nas umiriti i podstaći lučenje dopamina ili oksitocina, dok snažni i napeti tonovi mogu izazvati pojačano lučenje adrenalina i osećaj nelagode. I jedno i drugo je prirodan deo našeg emocionalnog doživljaja i često se upravo zbog njih, mnogi ovakvim sadržajima rado i vraćaju.



<a href="https://magazine.hms.harvard.edu/articles/how-music-resonates-brain#:~:text=Music%20also%20lights%20up%20nearly,and%20the%20body%27s%20motor%20system.">Muzika deluje na gotovo sve delove mozga</a>, uključujući hipokampus i amigdalu, odgovorne za pokretanje emocionalnih reakcija na muziku kroz sećanja. Dodatno, utiče i na limbički sistem, koji upravlja motivacijom i zadovoljstvom. Ako primetite nekoga do vas, kako tapka nogama ili lupka prstima u ritmu, znajte da je muzika pokrenula i njegov motorički sistem, a da toga možda u potpunosti nije ni svestan. Jedno od istraživanja pokazalo je da, svakodnevno slušanje<a href="https://www.youtube.com/watch?v=VIItKRaP2vc"> Mocartove Sonate</a> za dva klavira u D-duru, može <a href="https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/37356223/">smanjiti učestalost i jačinu epileptičnih napada</a>. Ova kompozicija je samo jedan od primera studija rađenih na utvrđivanju učinkovitosti muzike na mentalno zdravlje uopšte.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="417" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025-1-1024x417.png" alt="" class="wp-image-553" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025-1-1024x417.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025-1-300x122.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025-1-768x313.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025-1-1536x626.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025-1.png 1666w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Bez obzira na to da li osećamo prijatne ili neprijatne emocije, muzika na nas utiče tako da nam pruža siguran prostor za emocionalnu obradu i umiruje nas. U prilog tome ide činjenica da sve češće iz kuće izlazimo sa slušalicama u ušima, i telefonima u rukama, birajući muziku putem aplikacija poput Spotifyja, koje nam omogućavaju da u okviru njih kreiramo svoj odabrani muzički svet.



Naučnici sa MITa, prestižnog američkog univerziteta poznatog po istraživanjima u oblasti tehnologije i nauke, uspeli su da razviju uređaj pod nazivom EQ-Radio, koji može da detektuje raspoloženje osobe, tako što meri suptilne promene u disanju i radu srca tokom slušanja. Ovaj uređaj <a href="https://www.linkedin.com/pulse/future-innovation-customizing-playlists-based-real-time-behavior-hrb3f/?trackingId=U0Bkb3i3YbCCQW9enbRBHA%3D%3D">pokazao je 87% tačnosti u razaznavanju da li je osoba uzbuđena, srećna, ljuta ili tužna</a>. Možemo pretpostaviti da već sada razvoj aplikacija ide ka tome da, prema našim telesnim reakcijama na muziku, kreiraju liste, favorizuju ili preskaču pesme, na osnovu raspoloženja korisnika.



Znajući da su telo, um i duša neraskidivo povezani, a da muzika nesumnjivo deluje na svaki od tih slojeva, jasno je zašto ima tako važnu ulogu u očuvanju kako telesnog, tako i mentalnog zdravlja. Osim toga, muzika nosi i snažnu socijalnu dimenziju – podstiče povezivanje među ljudima i jača osećaj pripadanja.



<div style="height:30px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



<h2 class="wp-block-heading">Kada je muzika terapija sama po sebi, a kada postaje sredstvo u psihoterapiji?</h2>



U trenucima kada slušamo muziku ili je sami stvaramo, spontano se povezujemo sa emocijama koje u tim procesima doživljavamo. Muzika može delovati kao prirodna terapija &#8211; neposredno utiče na naše biće, bez potrebe za dodatnim tumačenjem, već kroz jednostavno bivanje u trenutku. Ako ste se ikada zatekli u marketu, teretani ili restoranu i čuli svoju omiljenu pesmu, a zatim osetili ushićenje, radost ili prijatne telesne senzacije, iskusili ste kako muzika može biti terapija sama po sebi. To je dakle, odgovor vašeg tela i emocija na zvuk koji vas je dotakao. Ako muziku priključimo drugim (kreativnim) aktivnostima &#8211; poput <a href="https://www.selfnest.com/blog/ciljevi/srdana-sijan-rad-na-sebi-je-najbolji-poklon-koji-mozemo-dati-i-sebi-i-svetu">plesa</a>, <a href="https://www.youtube.com/watch?v=WhUHjhiWKp0&amp;t=749s">pisanja</a> ili bilo kojoj drugoj formi izražavanja, njen pozitivan uticaj se još više produbljuje.



Važno je istaći da muzika ne gađa samo prijatne emocije, već čitav spektar njihove složenosti &#8211; od radosti i uzbuđenja do tuge, anksioznosti, pa čak i <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/sta-je-strah-a-sta-fobija">straha</a>. Studija sa Kalifornijskog univerziteta u Berkeleyju pokazala je da različiti žanrovi širom kultura, poput džeza, klasike, folka, roka, metala i eksperimentalne muzike, izazivaju <a href="https://greatergood.berkeley.edu/article/item/how_many_emotions_can_music_make_you_feel">najmanje 13 univerzalnih osećanja</a>.



Ako odlučimo da ove emocije primetimo,&nbsp; razumemo i na njima radimo, tada možemo reći da smo putem muzike, doprli do delova sebe koje možemo dalje prorađivati. U tom slučaju, muzika postaje sredstvo za dublji rad u terapijskom procesu, koja se kao posebna terapijska disciplina naziva &#8211; muzikoterapija, koja se može primeniti i unutar <a href="https://www.selfnest.com/">psihoterapijskog rada</a>.



Ovaj proces obuhvata aktivno slušanje, izvođenje, improvizaciju ili stvaranje muzike, sa ciljem svesnog emocionalnog istraživanja. Na ovaj način, muzika postaje alat uz pomoć kojeg se pristupa nesvesnim sadržajima, kreira teren za otvorenu obradu potisnutih emocija, a onda i unapređenje komunikacije ili razvoj socijalnih veština.&nbsp;



Muzikoterapija (engl. music therapy) je <a href="https://tiffanymusictherapy.com/uncategorised/what-is-music-psychotherapy/#:~:text=Music%20therapists%20use%20music%20safely,in%20all%20areas%20of%20wellness.">definisana </a>kao disciplina u kojoj sertifikovani muzikoterapeuti koriste muziku na promišljen i etički pristup terapijskom procesu, kako bi se podržao razvoj, zdravlje i blagostanje pojedinca. Muzika se koristi kao sredstvo za upotpunjavanje različitih ljudskih potreba u kognitivnoj, komunikativnoj, emocionalnoj, muzičkoj, fizičkoj, socijalnoj i duhovnoj oblasti, sa ciljem da olakša rast i isceljenje u svim aspektima mentalnog zdravlja.



Ovaj pristup terapijskom procesu istražuje se, ali i aktivno primenjuje u regionu. Jedan od značajnih primera dolazi iz Hrvatske, gde <a href="https://www.facebook.com/dajana.milos/?locale=sl_SI">Dajana Miloš</a> u svom završnom radu poslediplomskih specijalističkih studija na Univerzitetu u Osijeku, istražuje efekte muzikoterapije kod starijih osoba koje se bore sa demencijom. Njenom radu možete pristupiti <a href="https://drive.google.com/file/d/1Ze5ZbG5BxHV7bz6HOCHk1v00wmvVXABL/view">ovde</a>.



Postoji niz alata koji nam mogu pomoći da se povežemo sa sobom i tako poboljšamo odnos, pre svega sa sobom, a onda i drugima. Koji god od alata da odaberemo &#8211; cilj je isti. Razumeti, prihvatiti, olakšati unutrašnje procese i njihovim prorađivanjem doći do prihvatanja sebe u celini.



Ako želite da pronađete modalitet i terapeuta sa kojim bi vam bilo prijatno da radite, to možete uraditi na Selfnest, online platformi za psihoterapiju.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="173" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025.-1-1-1024x173.png" alt="" class="wp-image-552" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025.-1-1-1024x173.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025.-1-1-300x51.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025.-1-1-768x130.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025.-1-1-1536x259.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025.-1-1.png 1666w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>

Muzika kao terapija: kako nas muzika povezuje sa sopstvenim emocijama?

U vremenu globalnih migracija i otvorenog tržišta, milioni ljudi raseljenih po planeti suočava se sa specifičnim izazovima života u drugačijoj kulturi. Bilo da je u pitanju odlazak zbog profesionalnog usavršavanja i angažmana, ljubavi ili, poput većine dijaspore sa Balkana- potraga za boljim životom- prilagođavanje novoj sredini je uvek emotivni rolerkoster. Kulturološki šok, nedostajanje primarnog doma i napuštanje poznatog sistema podrške mogu imati duboke posledice po mentalno zdravlje, a proces prilagođavanja novoj sredini ponekad traje godinama ili se nikada ni ne desi. 



<h3 class="wp-block-heading">Nostalgija boli</h3>



Selidba u inostranstvo je hrabra odluka, jer čak i ako su razlozi odlazak na bolje i uređenije mesto, preseljenje dolazi uz mnogobrojne specifične izazove za celu porodicu. Pre odlaska svako izgradi (velika) očekivanja o tome kako će život od sada izgledati, ali kada početni entuzijazam i ushićenje izblede, suočava se sa anksioznošću i strahom (od neizvesnosti).



Nostalgija zbog napuštanja porodice i prijatelja veliki je izvor stresa. Čežnja za prethodnim domom dovodi do osećaja tuge, izolacije i gubitka motivacije. Proces adaptacije može biti dug, a&nbsp; pritisak prilagođavanja novoj kulturi i društvenim normama prouzrokovati osećaj otuđenja, neprihvatanja i <a href="https://www.wellandgood.com/health/expat-depression">“ekspatske” depresije</a>. Usled pritiska okoline, ali i samonametnutog, da budu (pre)srećni što žive svoj san i najbolje iskoriste date okolnosti, ljudi u emigraciji suočavaju se sa dugim periodima malodušnosti i potištenosti.&nbsp;



Nedostatak adekvatne emocionalne i sistemske podrške može dovesti do preispitivanja odluke i želje za povratkom u poznato. Emotivna previranja od zadovoljstva do praznine i usamljenosti, iscrpljujuća su i teška za celu porodicu pa je preporučena psihološka evaluacija onima koji odlaze kako bi se što bolje pripremili za relokaciju, kao i onima koji će morati da se prilagode činjenici da dragi ljudi nisu više tu.&nbsp;







<h3 class="wp-block-heading">Maternji jezik nas određuje&nbsp;</h3>



“Gubitak jezika na kome je osoba živela i razmišljala, nezamenljiv je za tu osobu bez obzira koliko se trudila da se adaptira na novu sredinu”, zapisao je Frojd o svom iskustvu imigracije u Englesku.



Frustracija i stid usled nemogućnosti da se izrazimo i shvatimo druge stvaraju nervozu i dovode do izbegavanja društvenog kontakta pa su ekspati skloniji internalizaciji ili eksternalizaciji* problema, <a href="https://expatnetwork.com/what-makes-expats-at-higher-risk-of-substance-abuse/">samoizolaciji i zloupotrebi supstanci.</a>



Nije neobično da se, kada (donekle) savladamo novi jezik, osećamo kao druga osoba, ponekad manje vredna od “originalnog ja”. <a href="https://berlitzca.com/how-does-knowing-more-than-one-language-impact-your-identity/">Višejezični ljudi menjaju delove svog identiteta</a>, glas i govor tela. Kroz dodatno preispitivanje, nerazumevanje sebe i disocijaciju, uvećava se rizik od nesigurnosti i urušavanja samopouzdanja.



Jezik ima ogromnu ulogu u izgradnji identiteta, pamćenja i iskustva i kao takav, može biti ključan za formiranje odnosa razumevanja i poverenja naročito između terapeuta i klijenta. Suptilni gestovi, simbolizam, idiomi specifični za određeni jezik, kao i poznavanje društvenog konteksta iz kog klijent dolazi <a href="https://www.selfnest.com/blog/iz-ugla-psihoterapeuta/psihoterapija-na-maternjem-jeziku">povećavaju empatiju.</a>



<h3 class="wp-block-heading">Pitanje identiteta</h3>



Prirodna ljudska potreba za pripadanjem tokom procesa adaptacije na novu sredinu, može nas udaljiti od suštine. Napuštanje poznate kulture i tradicije stvara osećaj konfuzije, a nove društvene norme i očekivanja utiču najviše na one koji tek formiraju sopstveni identitet. Roditeljstvo u inostranstvu nameće pitanje kako izgraditi zdrav i blizak odnos sa detetom koje odrasta u drugačijoj kulturi od one poznate. <a href="https://theparentalcoach.com/parenting-tips-tools/intercultural-parenting-raising-children-with-two-different-cultures">Roditelji koji i sami pripadaju različitim kulturama</a> susrešće se sa dodatnim izazovima u očuvanju tradicionalnih običaja, naričito tokom formativnih godina deteta.&nbsp;



Izmenjena porodična dinamika ima snažan efekat na sve članove porodice. Dok roditelji navigiraju nove poslovne obaveze i kulturne prakse, balansiranje između dve baštine zbunjujuće je po najmlađe članove porodice. Pomiriti sopstveno i novo kulturno nasleđe dovodi do nesigurnosti i nepovezanosti, pa deca mogu razviti osećaj da njihovi običaji i verovanja nisu shvaćeni što dovodi do osećaja neadekvatnosti, otuđenja i gubitka poverenja u&nbsp; sebe.



Kod dece imigranata prošle godine je zabeležen najniži indeks zadovoljstva od kada se radi <a href="https://www.relocatemagazine.com/young-expats-struggling-the-most-with-mental-health-is-social-media-the-cause-wellbeing-1023">istraživanje</a>. Oko 60% ispitanika između 18 i 24 godine prijavilo je simptome poput osećaja usamljenosti, izolovanosti, brige za budućnost i nesigurnosti, kao i probleme sa samoprihvatanjem. Spremniji da otvoreno govore o mentalnom zdravlju, pripadnici <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/generacija-z-na-mladima-svet-opstaje">GenZ</a> generacije, kao dodatne pritiske navode dostizanje standarda koje diktiraju društvene mreže, kao i sve prisutniju zavisnost od tehnologije.



<h3 class="wp-block-heading">Pritisci i poslovne (ne)prilike</h3>



Najčešća greška koju ljudi prave kada započinju nov život je stvaranje pritiska da se što pre prilagode, što usled preplavljenosti svim novim svakodnevnim iskustvima i obavezama može dovesti do <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/sindrom-sagorevanja">sagorevanja (burnout)</a>.



Ljudi iz svih delova sveta menjaju zemlju boravišta zbog poslovnog angažmana i boljih finansijskih prilika, a procenjuje se da samo dijaspora Srbije broji oko 5 miliona ljudi. Istraživanje <a href="https://www.axaglobalhealthcare.com/en/about-us/reports/mindhealth-reports/">Globalno stanje uma</a> sprovedeno u 16 zemalja nad grupom ljudi od 18 do 78 godina pokazuje da su oni koji žive i rade van mesta rođenja izloženiji rizicima po mentalno zdravlje na poslu.



Čak 4 od 5 stranih radnika osetilo je negativne posledice po mentalno zdravlje, a skoro polovina ispitanika burnout (49%) sa simptomima:



<ul class="wp-block-list">
<li>Nedostatak fokusa 51%&nbsp;</li>



<li>Gubitak sampouzdanja 48%</li>



<li>Osećaj bezvrednosti 48%</li>
</ul>



Svaki treći strani menadžer bio je bar jednom na bolovanju tokom 2024. zbog poteškoća sa mentalnim zdravljem što je tri puta više od njihovih lokalnih kolega. Rad na niže vrednovanim poslovima za nekoga ko je prekvalifikovan može uzrokovati nezadovoljstvo, osećaj neadekvatnosti i odvesti u depresiju. Više od polovine ispitanih prijavilo je probleme sa spavanjem i gubitak volje za aktivnosti u kojima su nekada uživali, a trećina gubitak apetita ili neki oblik poremećaja u ishrani.&nbsp;



Mentalno zdravlje globalne populacije se pogoršalo i vratilo na nivo iz 2021. godine tokom vrhunca pandemije. Istraživanje pokazuje da određene poteškoće u vezi sa mentalnim zdravljem oseća 32% populacije, a 39% mladih između 18-24 godine iskusilo je teže oblike anksioznosti, stresa i depresije. Dobra vest je da stigma u vezi sa psihoterapijom iz godine u godinu sve manja, pa je moguće pronaći stručnu podršku i pomoć u svakom momentu <a href="https://app.selfnest.com/register">online</a> na maternjem jeziku, čak i i potpuno anonimno ili kroz dopisivanje (chat).&nbsp;&nbsp;&nbsp;



<h3 class="wp-block-heading">Ostati ili otići?</h3>



Neki ljudi pronađu svoje mesto pod suncem daleko od primarnog doma, neki odluče da se nakon izvesnog vremena vrate u zavičaj. Okolnosti u kojima živimo i stvaramo utiču na naš osećaj blagostanja, kao i osećanja pripadnosti, nade ili sigurnosti. Dok mislimo da “tražimo” sebe, zapravo novim iskustvima gradimo sopstvenu ličnost. Kada su okolina i društvena očekivanja drugačiji, emocije mogu biti maskirane nekim od odbrambenih i mehanizama preživljavanja koje smo kroz život stekli. Na putu samospoznaje i osnaživanja, važno je pronaći <a href="https://app.selfnest.com/register">saputnika</a> koji poseduje kapacitete da pomogne u navigiranju komplikovanih izazova života u inostranstvu.&nbsp;



<hr class="wp-block-separator" style="border-color:black;border-style:dashed"/>



*Internalizacija je proces u kom osoba usvaja vrednosti, uverenja, norme i stavove koje dolaze iz spoljnog sveta, npr. društvene normative i učini ih svojim. Eksternalizacija je suprotan proces, u kom osoba projektuje svoje unutrašnje misli, emocije ili odgovornosti na spoljne faktore. Umesto da prepozna da su te reakcije rezultat unutrašnjih uverenja ili emocija, osoba može okriviti spoljne faktore za svoje ponašanje ili reakcije. U nekim slučajevima, eksternalizacija može biti način izbegavanja odgovornosti ili suočavanja sa unutrašnjim konfliktima. Oba procesa igraju važnu ulogu u psihološkom razvoju i ponašanju. Internalizacija omogućava usvajanje društvenih normi i moralnih vrednosti, dok eksternalizacija može pomoći u zaštiti ega, ali ponekad i sprečiti osobu da se suoči sa svojim unutrašnjim problemima.

Dijaspora: Život između dva doma

Na pitanje kako ste otkrili svojim roditeljima koje ste seksualne orijentacije, na temi na LGBT+ forumu na Reditu, dva odgovora koja su bila najviše puta apvoutovana (ili lajkovana, da anglicizam „pojasnimo“ drugim) bila su: „nikada se neću autovati svojoj porodici, sem ako je to apsolutno nemoguće izbeći“, i &#8211; „takođe“.&nbsp;



Redit je jedan od najposećenijih sajtova na internetu, i većina korisnika dolazi iz najrazvijenijih zemalja sveta (oko 70% su iz SAD, Britanije i Kanade, sa velikim brojem Evropljana u preostalih 30%). Ako je na ovakvom mestu odgovor na pitanje o autovanju bio tako depresivan, šta tek može da očekuje ljude u konzervativnijim zemljama? Šta osoba koja se nalazi u poziciji diskriminisane seksualne manjine u Srbiji može da očekuje posle autovanja i koliko je u takvim situacijama upravo presudna podrška najbližih?



– Mislim da je već dobro poznato koliko podrška porodice pozitivno utiče na sve aspekte naših života, međutim u slučaju autovanja podrška znači i fizička zaštita – podvlači psihoterapeutkinja Sara Šaša. „Ovde ne govorimo o tome da te roditelji nisu podržali u fazi promene oblačenja ili slušanja nove muzike, ovde govorimo o potpunom isključivanju porodice iz života autovane osobe. Mladi koji još uvek nisu finansijski stabilni mogu zaista biti životno ugroženi nedostatkom porodične podrške. Ova ugroženost dalje može dovesti do niza aktivnosti “snalaženja” koja vode novim problemima.



Po CeSIDovom istraživanju iz septembra 2021, polovina ispitanih građana u Srbiji iskazala je negativan stav prema ljudima drugog seksualnog opredeljenja. Baš zbog takvog zabrinjavajućeg opšteg stava izostanak podrške porodice može biti još strašniji, jer oni koji su nam najbliži postaju deo problema. – Mi svoj identitet ne formiramo samo na osnovu ličnih preferencija već i odgovora okruženja – nadovezuje se psihoterapeutkinja Sara Šaša. – Ako ovaj put samootkrića “začinimo” neodobravanjem okoline čak i na pomisao da je naš identitet drugačiji, tu bitku možemo nositi ceo život.



Jedan od mehanizama zaštite je i psihoterapija koja može mnogo pomoći u ovakvim slučajevima. Nažalost, i do psihoterapeuta je ponekad teško doći, bilo zbog neopravdane stigme koja postoji kod nas, ili otežane ili osetljive situacije u kojoj se nalazi osoba kojoj je potrebna psihoterapija.



Upravo zbog ovoga, stručnjaci okupljeni oko Selfnesta osmislili su onlajn platformu koja korisnicima omogućava da se jednostavno povežu sa psihoterapeutom preko svog telefona ili kompjutera. Sva komunikacija između korisnika i psihoterapeuta odvija se isključivo u okviru same platforme i sasvim je anonimna sem ako korisnik ne želi drugačije. U Selfnestu rade sertifikovani stručnjaci sa velikim iskustvom u psihoterapijskom radu sa osetljivim pitanjima vezanim za diskriminisane grupe.&nbsp;



<a href="https://www.selfnest.com/">Selfnest</a> je prva ovakva platforma ne samo u Srbiji, već i u celoj Istočnoj Evropi. Ovaј pionirski projekat omogućava da psihoterapija bude zaista pristupačna svima i finansijski i logistički (korisnik sam za sebe bira paket koji mu najviše odgovara), ali i da postane deo dnevne rutine onima kojima je takva podrška potrebna. U okviru platforme, korisnik može da odabere klasičnu video seansu sa svojim psihoterapeutom, ili da odabere da kompletnu komunikaciju održava preko chata. U kreiranju platforme učestvovao je stručni tim sastavljen od psihoterapeuta i pravnika, sa namerom da se stvori što bolje iskustvo za korisnika gde su svi privatni podaci potpuno zaštićeni.



Osim toga, na platformi je razvijen algoritam koji na osnovu jednostavnog upitnika predlaže psihoterapeute stručne za tip problema sa kojima se korisnik nosi ili koji imaju iskustva sa sličnim situacijama. Naravno, odluka koga će na kraju odabrati konačno je na samom korisniku koji ima uvid u sve potrebne i relevantne podatke o psihoterapetima uključenim u projekat.&nbsp;

Šta kad posle autovanja izostane podrška najbližih?

Razlozi zbog kojih ljudi traže psihološku pomoć najčešće su neprijatni ili iznenadni događaji sa kojima ne mogu da se izbore sami. Razlog za zakazivanje terapije ne mora biti uvek u situacijama kada nešto pođe po zlu ili kada je u pitanju nemogućnost da se samostalno izborite sa problemima. Kada se odlučite na razgovor sa psihoterapeutom donosite svesnu odluku da aktivno radite na tome kakva osoba želite da budete i kako želite da živite.&nbsp;



Psihoterapeutu se može obratiti svako, bez obzira na pol, godine ili životnu situaciju, ali se posebno preporučuje osobama koje se suočavaju sa promenama ili prolaze kroz težak period u životu na privatnom ili poslovnom planu.



<h2 class="wp-block-heading">Psihoterapeut kao pomoć na vašem razvojnom putu</h2>



Sa kime ćete proći taj put je od presudnog značaja za napredak. Izbor nije lak, kao ni ono što vas čeka i ne treba očekivati brza i laka rešenja. Psihoterapeut je tu da vam pomogne da razumete i prihvatite sebe i svoj način života. Psihoterapija je odnos koji se gradi na poverenju i iskrenosti pa je poput izbora prijatelja i partnera važno u obzir uzeti niz faktora.&nbsp;



Pored stručnih kvalifikacija terapeuta važan je i vaš lični utisak &#8211; da li vam je neko prijatan ili budi nepoverenje. Istraživanja pokazuju da godine iskustva i teorijska orijentacija psihoterapeuta imaju manji uticaj na ishod psihoterapije od ličnih faktora. Psihoterapeuti koji pokazuju više topline, razumevanja i empatije imaju više uspeha u lečenju.



Neka od jednostavnih pitanja koja treba sebi da postavite prilikom susreta sa terapeutom su:



<ul class="wp-block-list">
<li>Da li se osećam prijatno i sigurno dok se poveravam?</li>



<li>Da li osećam da me razume?</li>



<li>Da li mu/joj verujem?</li>



<li>Da li terapeut poštuje moje potrebe i odgovara mojim preferencijama?</li>
</ul>



Poželjno je da pronađete nekoga ko je specijalizovan za problem sa kojim se suočavate bilo da je on emotivni, partnerski, socijalni, u vezi sa depresijom ili zavisnošću. Ipak, važnije od teoretskog okvira u kom psihoterapeut radi je da ima kapacitet da se prilagodi vašim specifičnim potrebama, načinu na koji posmatrate svet i ljude, kao i tome kako prihvatate promene. U zavisnosti od ličnih afiniteta ili problema sa kojim se suočavate, možda vam je važno da u obzir uzmete kog je pola i godina psihoterapeut i da li ima ličnog iskustva sa specifičnim situacijama poput invaliditeta. 



<h2 class="wp-block-heading">Kulturno nasleđe kao faktor prilikom izbora psihoterapeuta</h2>



Iako je najvažnije pronaći nekoga za koga verujete da će vas razumeti i poštovati vaše stanje, za uspeh terapije može biti presudno i da psihoterapeut razume vaš senzibilitet, kulturu i životno iskustvo.&nbsp;



Ako vas je život odveo daleko od kulture u kojoj ste stasali, sigurno ćete se suočiti sa izazovima sa kojima do tada niste imali prilike da se sretnete. Takve situacije mogu proizvesti frustraciju, istinsko nerazumevanje i probleme u prilagođavanju, svakodnevnom funkcionisanju i socijalizaciji.



Pored razlika u kulturi i mentalitetu, u delikatnom procesu psihoterapije precizna artikulacija naših osećanja i stanja ključna je za napredak. Jezik je, poput čoveka, u psihološkom smislu neodvojiv od kulture u kojoj je nastao, u kojoj živi i menja se. Maternji jezik ima ogromnu ulogu u formiranju našeg identiteta, stvaranju uspomena, procesuiranju emocija i iskustava. Kada govorimo drugim jezikom (ne)svesno menjamo i delove svog identiteta.&nbsp;



Reči kojima definišemo iste emocije u različitim jezicima su nijansirani, zamaskirani i nedovoljno jasni ljudima koji ne govore taj jezik i nepoznaju društveni kontekst u kome se ličnost formirala. Jezički izrazi, simboli i gestikulacija koja ga prati umnogome utiču na mogućnost psihoterapeuta da vas istinski razume pa je verovatno da tokom terapije na jeziku koji vam nije maternji i sa osobom koja ne razume društvene prilike u kojima ste odrasli nećete postići rezultate i razumevanje kojima ste se nadali.&nbsp;



Preporučljivo je da ma gde živeli, psihološku pomoć potražite među stručnjacima koji će uzeti u obzir sredinu iz koje potičete, kulturne obrasce vaspitanja, istorijske i društvene prilike koje su vas oblikovale i uspeti da relativno lako stvore kontekst, povežu uzroke i posledice nekog stanja ili ponašanja.



<h2 class="wp-block-heading">Najbolji psihoterapeut je na samo klik od vas</h2>



Poslednjih godina sve je popularnija online psihoterapija koja vam omogućava da, gde god boravili, preko savremenih kanala komunikacije pronađete stručnjake iz vaše matične zemlje. &nbsp; 



Platforma <a href="https://www.selfnest.com/" target="_blank" rel="noreferrer noopener">Selfnest</a> omogućava svojim korisnicima da uz nekoliko jednostavnih klikova obave neograničen broj konsultacija sa psihoterapeutima sa ovih prostora kako bi dobili najbolju pomoć i podršku.



Najveći benefit online psihoterapije pored dostupnosti &#8211; brzine i lakoće sa kojom možete stupiti u kontakt sa stručnjacima specijalizovanim za problem sa kojim se suočavate je i činjenica da smo svi u poznatoj sredini sopstvenog doma u startu opušteniji, pa je lakše razgovarati o najintimnijim temama.&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">Prvi put na psihoterapiji</h2>



Iskoristite prvi sastanak da saznate što više o psihoterapeutu i njihovom načinu rada, kao i da podelite svoje želje i očekivanja. Pripremite pitanja i obratite pažnju na prve utiske.



Ne zaboravite da uspeh psihoterapije zavisi od izbora psihoterapeuta koliko i od vas samih &#8211; od volje da pomognete sami sebi i toga kako birate da se predstavite. Dozvolite sebi da budete emotivni. Podelite svoje brige i nade u vezi sa procesom. Budite otvoreni. Imajte na umu da vaš psihoterapeut neće imati direktno i jednostavno rešenje za vaše stanje, nego će vam pomoći da nađete put ka rešenju na način koji vama odgovara.



Ukoliko ne osećate da dobijate pomoć i podršku kakvu očekujete, pokušajte da promenite psihoterapeuta. Važno je da vas kroz proces vodi neko sa kim vam je prijatno i sa kim se osećate sigurno. Potraga za pravim psihoterapeutom je ponekad duga i teška, ali je od ključnog značaja za uspeh.

Na slici je devojka koja gleda u telefon jer želi da zakaže online seansu na Selfnest platformi.

Kako odabrati psihoterapeuta?

U svom tekstu za Voks, Emeli Gundelsberger postavlja pitanje kako najbrže napraviti laboratorijsku životinju nesrećnom ako vam je to potrebno za eksperiment? Kako učiniti da zec ili miš više ne uživa u onome što mu je do tad pričinjavalo zadovoljstvo, recimo omiljenoj hrani? 



Odgovor koji verovatno prvi pada na pamet je izlaganje životinje nekoj snažnoj traumi opasnoj po život, koja će ostaviti ozbiljne posledice. Ipak, postoji mnogo surovija i efikasnija metoda da vašeg (sirotog) zeca učinite nesrećnim – dovoljno je samo da ga svaki dan izlažete neprekidnom, blagom stresu. Životinje koje su živele u hronično blago stresnim uslovima (bez društva, u kavezu koji im je stalno davao elektrošokove koji nisu opasni po život, u blizini predatora koji nije mogao da im priđe i slično), veoma brzo su gubile svaki elan. One koje su bile izložene ekstremnijim metodama, recimo izolaciji, odbijale su hranu. 



Moć psihe na telo je često apsolutna. U jednom naročito surovom eksperimentu sa majmunima koji su odrasli u potpunoj izolaciji, jedinka je uginula od anoreksije jer je posle neprekidnog stresa kojem je bila izložena, a posle još jedne traume, naprosto prestala da jede.



Poenta je da svakodnevno izlaganje stalnom stresu može biti izuzetno opasno. Ekvivalent ove situacije u ljudskom društvu može biti i stres koji pojedinac neprekidno doživljava na radnom mestu. Svetska zdravstvena organizacija tek sada je konačno dodala izgaranje na radnom mestu u priručnik međunarodne klasifikacije bolesti. 



<h2 class="wp-block-heading">Koji su to znaci sindroma sagorevanja na poslu, i kako da znate da li imate ovaj sindrom?&nbsp;</h2>



Fizička i emotivna iscrpljenost: Blagi hronični umor posle nekog vremena prerasta u osećanje potpune iscrpljenosti na svakom nivou – često je prisutan i osećaj teskobe pri iščekivanju onoga što nosi svaki novi dan. (Ponekad i samo razmišljanje o sledećem danu unosi nervozu.)



Nesanica: U ranoj fazi možda imate problema da zaspite, ili da provedete celu noć u neprekinutom snu; ovo kasnije može preći u potpunu nesanicu, i pored opšte iscrpljenosti organizma.&nbsp;&nbsp;



Zaboravnost, opadanje pažnje, oslabljena koncentracija: Otežano fokusiranje na posao koji je pred vama može biti jedan od ranih simptoma. Ovo postaje veći problem jer je posla sve više, a postaje sve teže postići ga, što dovodi do začaranog kruga.



Fizički simptomi: Oni često uključuju bolove u grudima, ubrzano lupanje srca, tegobe sa disanjem, gastrointestinalne bolove, vrtoglavicu, nesvesticu, glavobolju (naravno sve ovo treba prekontrolisati i kod specijaliste)



Češće razboljevanje: Pošto je telo umorno, imuni sistem je oslabljen, i onaj koji pati od ovog sindroma je daleko izloženiji infekcijama, prehladama, gripu, i drugim problemima sa imunitetom.&nbsp;



Gubitak apetita: Počeci ovog sindroma često su povezani sa nedostatkom osećaja gladi koje dovodi do preskakanja obroka. Ovo kasnije može dovesti do većeg gubitka apetita i naglog gubljenja telesne težine koji može biti negativan po opšte zdravstveno stanje.



Anksioznost: Tenzija, napetost i neprekidna briga mogu eskalirati do te mere da konačno izazivaju ozbiljne probleme u produktivnosti, ali i u privatnom životu.&nbsp;



Depresija: Blaga tuga i osećaj beznađa ili čak krivice (zašto ne uspevam da obavljam ovaj posao kao drugi?) isto tako mogu preći u depresiju i osećaj zatočenosti i teskobe.



Bes: Umor i teskoba mogu voditi u razdražljivost koja, ako postane hronična, može poremetiti odnose sa drugim ljudima, bilo na radnom mestu ili privatnom okruženju.&nbsp;



Ovo su samo od nekih simptoma koje može izazvati sindrom izgaranja. Jednako ozbiljni su oni koji se odnose na opšti doživljaj života gde se onaj ko pati od ovog sindroma oseća otuđeno, muči ga opšti osećaj cinizma, pesimizma, apatije, može imati potrebu da se izoluje i sve teže pronalazi razloge da uživa u svakodnevici.&nbsp;



<div style="height:10px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



<h2 class="wp-block-heading">Kako lečiti sindrom sagorevanja?</h2>



Alarmantno je i to što je u Srbiji broj ljudi koji pate od sindroma sagorevanja na poslu među najvišim u Evropi. Prema onlajn <a href="https://www.statista.com/statistics/1249649/experiences-of-burnout-in-europe/" target="_blank" rel="noreferrer noopener">istraživanju</a> iz 2021. u kom je učestvovalo oko trideset hiljada ljudi, Srbija se nalazi na visokom trećem mestu sa šezdeset posto ispitanika koji se osećaju kao da su na ivici izgaranja, ili da su tu granicu već prešli. Iznad Srbije nalazi se samo Poljska (66% ispitanika sa ovim sindromom) i Rusija (66%). Ispod Srbije se nalaze Češka, Švajcarska i Austrija, dok se Francuska sa 45% tradicionalno nalazi na začelju kolone.



U ovakvim situacijama ponekad je teško odlučiti se na prvi korak ka pomoći, ma koliko to bilo važno za lično zdravlje. Psihoterapeuti mogu mnogo da pomognu u ovakvim slučajevima, i za one kojima je iz bilo kojih razloga neugodno da se sa psihoterapeutom nalaze lično (ili im posao ne ostavlja dovoljno vremena), onlajn <a href="https://www.selfnest.com/o-platformi" target="_blank" rel="noreferrer noopener">platforma Selfnest</a> omogućuje korisnicima da se jednostavno povežu sa psihoterapeutom preko svog kompjutera ili telefona. 



<h2 class="wp-block-heading">Zaključak</h2>



Neispavanost, nesanica, manjak energije, iscrpljenost, problemi s varenjem, visok pritisak, dekoncetrisanost, glavobolja, smanjena profesionalna efikasnost, samo su neki od simptoma stresa i izgaranja na poslu, poremećaja koji je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) uvrstila u 11. izdanje priručnika Međunarodne klasifikacije bolesti kao profesionalni fenomen.



Više od dve trećine Srba pati od hronične iscrpljenosti na poslu ili je bilo na ivici iscrpljenosti, pokazali su rezultati međunarodne zdravstvene studije &#8220;Budućnost zdravlja&#8221;. Istraživanje među 18.000 ispitanika u devet zemalja, pokazuje da je više od polovine Evropljana (55 odsto) doživelo je hroničnu iscrpljenost na poslu ili nešto slično ili da iz ličnog iskustva zna koji su simptomi tog problema.



Sindrom izgaranja na poslu najviše pogađa Ruse (72 odsto), Srbe (66 odsto) i Poljake (62 odsto), dok se manje od polovine ispitanika u Španiji, Italiji i Nemačkoj (48 odsto), kao i u Francuskoj (44 odsto), suočilo sa hroničnom iscrpljenošću na poslu.



 Na Selfnest <a href="https://www.selfnest.com/o-platformi">platformi</a> rade odabrani sertifikovani psihoterapeuti koji imaju veliko iskustva u psihoterapijskom radu.

Muškarac koji se drži za glavu zbog prevelikog obima posla koji je zadao sebi. Pretpostavljamo da ima sindrom sagorevanja. Oko njega se nalazi čaprop, šoljica kafe, fotoaparat, sveska za beleške. On ima plavu košulju i okrenut je leđima.

Blog