<h3 class="wp-block-heading">Terapija kao putovanje sa vodičem, ne šamanom</h3>



Kada krenemo na psihoterapijski ili psihijatrijski tretman, često nosimo sa sobom neizrečena, najčešće nesvesna očekivanja. Neka od njih su realna i zdrava: očekujemo stručnost, empatiju, poverljivost i profesionalni odnos. Međutim, druga proizilaze iz naše patnje, idealizacije struke ili kulture koja često prodaje priču o brzim rešenjima. Ova očekivanja, ne samo da mogu dovesti do razočarenja, već mogu i ometati sam terapijski proces.



Poznati psihijatar i egzistencijalni psihoterapeut, Irvin D. Yalom, ističe: &#8220;Terapeut je vodič, saputnik u istraživanju pacijentovog unutrašnjeg sveta, a ne mehaničar koji popravlja pokvareni deo mašine.&#8221; Upravo ova razlika između &#8220;vodiča&#8221; i &#8220;šamana&#8221; suštinska je za razumevanje onoga što terapija jeste, a šta nije.



<h3 class="wp-block-heading">Ne možemo očekivati da će nas &#8220;popraviti&#8221; bez našeg aktivnog učešća</h3>



Terapija nije pasivan proces u kom vi predajete svoje probleme stručnjaku, a on vam vraća gotovo rešenje. To je zajednički rad na zajedničkom projektu. Gabor Maté, poznati lekar i pisac specijalizovan za traumu i zavisnost, naglašava da istinsko lečenje zahteva aktivno angažovanje i hrabrost da se suočimo sa onim što stalno izbegavamo. <a href="https://www.selfnest.com/blog/selfnest-psihoterapeuti">Psihoterapeut</a> vam pruža alate, siguran prostor i podršku, ali hodati tom stazom moraćete sami. 



Ako dolazite u očekivanju da će vam terapeut reći šta tačno da radite u svakom životnom izazovu, očekujete savetnika, trenera ili roditelja, a ne terapeuta. Cilj je da razvijete sopstvenu sposobnost donošenja odluka, a ne da trajno ostanete u poziciji deteta.



<h3 class="wp-block-heading">Terapeut nije naš lični prijatelj ili izvor bezuslovne ljubavi</h3>



Terapeutski odnos je profesionalan i jasno definisan. Iako ga karakteriše duboko poštovanje, empatija i autentičnost, on postoji u određenom vremenu i prostoru (seansama) i služi određenoj svrsi. Dr. Judith Herman, pionir u studijama traume, ističe važnost &#8220;bezbednog odnosa&#8221;, ali to nije isto što i <a href="https://www.selfnest.com/blog/uticaj-prijateljstva-na-mentalno-zdravlje">prijateljstvo</a>. Terapeut neće deliti svoje lične probleme sa vama, neće se družiti sa vama van kabineta, niti će vam pružiti ljubav na način na koji to čini partner ili porodica. Ova profesionalna distanca ne znači hladnoću; naprotiv, ona omogućava da se fokus u potpunosti usmeri na vas i vaše potrebe, na razloge zbog kojih ste i došli na terapiju.



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="231" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-2-1024x231.png" alt="Razgovaraj sa terapeutom" class="wp-image-1384" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-2-1024x231.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-2-300x68.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-2-768x173.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-2-1536x346.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-2-2048x462.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



<h3 class="wp-block-heading">Terapeut neće uvek znati šta je &#8220;najbolje za vas&#8221;</h3>



Terapeuti su obučeni da analiziraju, postavljaju pitanja, preispituju perspektive i tumače obrasce. Međutim, oni ne poseduju univerzalnu istinu niti mogućnost čitanja misli. Viktor Frankl, osnivač logoterapije, verovao je da je smisao nešto što svaka osoba mora pronaći, a ne nešto što joj se može dati. Dobar terapeut će vam pomoći da čujete sopstveni unutrašnji glas, ali neće i ne sme preuzeti odgovornost za vaše izbore.



<h3 class="wp-block-heading">Terapeut neće rešiti vaše probleme umesto vas u &#8220;stvarnom svetu&#8221;</h3>



Terapija se dešava u sobi, ali prave promene se dešavaju van nje. Ako očekujete da će vaš <a href="https://www.selfnest.com/blog/kako-kontrolisati-svoj-bes">bes</a> prema šefu nestati samo razgovorom o njemu, a da nećete morati da vežbate asertivnu komunikaciju ili da razmotrite promenu posla – varate se. Marsha Linehan, tvorac dijalektičko-bihejvioralne terapije (DBT), direktno kaže: &#8220;Terapeut uči pacijenta da sebi pomogne.&#8221; To može da podrazumeva i domaći zadatak, vežbe i primenu stečenog znanja u svakodnevici. Nespremnost da se napravi korak napolju (van kabineta), često je otpor koji je važno analizirati, a ne zaobići.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="384" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-1024x384.png" alt="Doktor Darko Perković citat" class="wp-image-1380" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-1024x384.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-300x113.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-768x288.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-1536x577.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-2048x769.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



<h3 class="wp-block-heading">Terapeut neće biti savršen i uvek nepogrešiv</h3>



Idealizacija terapeuta je čest mehanizam. Želimo da verujemo da je osoba koja nas vodi savršeno stabilna, mudra i nepogrešiva. Međutim, terapeuti su ljudi sa svojim ograničenjima. Ključno je da oni razmišljaju o svojim eventualnim greškama (što je deo etičke prakse i supervizije), a ne da ih nikada ne prave. Donald Winnicott je govorio o konceptu &#8220;dovoljno dobre <a href="https://www.selfnest.com/blog/dobar-vs-los-stil-majcinstva">majke</a>&#8220;; slično, potreban nam je &#8220;dovoljno dobar terapeut&#8221;, a ne savršen. Čak i u trenucima nesavršenosti, to može postati deo terapijskog materijala – kako se vi nosite sa razočaranjem u odnosu?



<h3 class="wp-block-heading">Ne možemo očekivati da će lek (ako je u pitanju psihijatar) rešiti sve</h3>



Psihijatar, kao lekar, procenjuje potrebu za farmakoterapijom. Lekovi mogu biti izuzetno korisni – smanjiti simptome anksioznosti, depresije ili psihoze, čime stvaraju stabilniju osnovu za psihoterapijski rad. Međutim, dr. Norman Doidge, autor knjige &#8220;Mozak koji menja sebe&#8221;, podseća na neuroplastičnost: trajne promene u mozgu često zahtevaju ponovljeno iskustvo i učenje, što terapija pruža. Lek neće rešiti probleme u vezi, nesvesne obrasce ili traumu; on može pomoći da se dovoljno smanji patnja i time omogući da klijent počne da se bavi&nbsp; ovim pitanjima.



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/blog/afektivna-vezanost"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="231" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-1-2-1024x231.png" alt="" class="wp-image-1385" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-1-2-1024x231.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-1-2-300x68.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-1-2-768x173.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-1-2-1536x346.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-1-2-2048x462.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



<h3 class="wp-block-heading">Proces neće uvek biti uzlazan i prijatan</h3>



Rad na sebi je često neprijatan. Osvešćivanje potisnutih sećanja, suočavanje sa greškama, promena ukorenjenih shvatanja, spoznaja bolnih, poražavajućih istina – sve to može izazvati privremeno povećanje nelagodnosti, teskobe ili pogoršanje simptoma. Ponekad je terapijski proces nalik na tri koraka napred, dva nazad. Terapeut vam ne može obećati bezbolan put, već činjenicu da će biti tu da vam pomogne da prođete njime.



<h3 class="wp-block-heading">Terapija kao putovanje, a ne odredište</h3>



Ono što možete i treba da očekujete je profesionalac koji će vam pružiti bezbedan, neosuđujući prostor, koji će vam pomoći da dešifrujete sopstvene misli, osećanja, potrebe, želje i koji će vas podržati na putu ka autonomiji i autentičnosti. Kao što je Carl Rogers rekao, cilj je da postanemo &#8220;potpuno funkcionalne osobe&#8221; – a to podrazumeva preuzimanje odgovornosti za sopstveni život.



Najveći dar terapije nije trenutno rešenje svih problema, već stečena sposobnost da se sa njima nosimo. To je proces u kojem vi – uz stručnu podršku – postajete glavni akter svog života, a ne pasivni primalac isceljenja. Kada napustimo nerealna očekivanja, otvara se prostor za pravi, iako često spori, transformativni rad. I tada rezultati neće izostati.



<hr class="wp-block-separator has-alpha-channel-opacity"/>



Ukoliko želite promenu i osećate da vam je na tom putu potrebna podrška, razgovor sa psihoterapeutom vam može pomoći. 



Odaberite terapeuta i zakažite termin na <a href="https://www.selfnest.com/individualna-psihoterapija">Selfnest patformi</a>.



<hr class="wp-block-separator has-alpha-channel-opacity"/>



Tekst napisao dr Darko Perković, specijalista psihijatrije, psihoterapeut i grupni analitičar. Medicinski fakultet završio je u Novom Sadu, a petogodišnju edukaciju iz grupne analize kompletirao je po evropskim standardima (EGATIN). Predsednik je Udruženja grupnih analitičara Vojvodine i član Saveza društava psihoterapeuta Srbije. U svom radu kombinuje bogato iskustvo u individualnoj, bračnoj i grupnoj psihoterapiji, pružajući pacijentima sveobuhvatan i empatičan pristup lečenju.







<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="165" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Selfnest-podrska-baner-1024x165.png" alt="Selfnest podrška je dostupna u svakom trenutku" class="wp-image-1390" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Selfnest-podrska-baner-1024x165.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Selfnest-podrska-baner-300x48.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Selfnest-podrska-baner-768x124.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Selfnest-podrska-baner-1536x248.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Selfnest-podrska-baner-2048x330.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<blockquote class="wp-block-quote is-layout-flow wp-block-quote-is-layout-flow">
Featured image found at magnific.com
</blockquote>

Šta ne možete (i ne treba) da očekujete od svog psihijatra ili psihoterapeuta – put lične odgovornosti

U tišini psihoterapijske ordinacije, strah od smrti se češće javi kao diskretni saputnik hronične <a href="https://www.selfnest.com/blog/anksioznost-sta-je-koji-su-simptomi-i-kako-se-prevazilazi">anksioznosti</a>, kao neobjašnjiva potreba za perfekcionizmom ili kao ona tupa, egzistencijalna jeza, koja nas poseti u tri ujutru, kada svet utihne, a mi ostanemo sami sa sopstvenim otkucajima srca.



Kao terapeuti, znamo jednu veliku, gotovo paradoksalnu istinu: ljudi se ne plaše toliko same smrti, koliko se plaše da će ih ona zateći neproživljene. Strah od kraja je zapravo eho vapaja za životom koji još nije u potpunosti počeo. Kroz Transakcionu analizu (TA), možemo dešifrovati ovaj strah ne kao neprijatelja, već kao složenu mapu naših unutrašnjih glasova, zabrana i nesvesnih životnih planova.



<h3 class="wp-block-heading">Odakle potiče strah od smrti? </h3>



Da bismo razumeli zašto nas pomisao na konačnost toliko parališe, moramo razumeti unutrašnju arhitekturu naše ličnosti. TA nas uči da u svakom trenutku funkcionišemo iz jednog od tri stanja: Roditelja, Odraslog ili Deteta.



Kada nas preplavi egzistencijalni užas, to najčešće reaguje naše Dete. Za malo dete, pojam &#8220;zauvek&#8221; i &#8220;nikada&#8221; je kognitivno neshvatljiv, ali je osećaj napuštanja bolno stvaran. Za naše unutrašnje Dete, smrt je vrhunsko napuštanje. To je onaj arhaični strah da ćemo ostati sami u mraku, bez zaštite i bez glasa onih koji nas vole. 



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="203" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-1-5-1024x203.png" alt="" class="wp-image-1194" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-1-5-1024x203.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-1-5-300x60.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-1-5-768x153.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-1-5-1536x305.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-1-5-2048x407.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



S druge strane, naše stanje Roditelja često koristi smrt kao ultimativni alat kritike. &#8220;Vidiš kako vreme prolazi, a ti još ništa nisi postigao&#8221;, šapuće strogi unutrašnji kritičar. Ovaj unutrašnji progonitelj pretvara smrt u sudiju, pojačavajući pritisak da moramo &#8220;zaslužiti&#8221; svoje postojanje pre nego što bude kasno. Tako strah od smrti postaje gorivo za naše &#8220;drajvere&#8221;, one unutrašnje prisile da budemo savršeni, da žurimo ili da se preterano trudimo, nadajući se da ćemo postignućima potkupiti neminovnost.



<h3 class="wp-block-heading">Živite li svoj život ili tuđa očekivanja?</h3>



Strah od smrti se najjače &#8220;aktivira&#8221; kada naš životni scenario počne da puca. Ako živite život koji nije vaš, ako ispunjavate tuđa očekivanja dok vaše autentično &#8220;Ja&#8221; sedi u senci, smrt vam deluje kao nepravedni sudija koji prekida predstavu u kojoj niste stigli da odigrate svoju glavnu ulogu.



Posebno je težak rad sa ljudima koji nose nesvesnu zabranu: &#8220;Nemoj postojati&#8221;. Ova poruka, često prenesena neverbalno kroz roditeljsku odbačenost ili hladnoću, stvara osobu koja oseća da je njeno prisustvo na svetu &#8220;pozajmljeno&#8221; i da će svakog trenutka biti oduzeto kao kazna. 



Za njih, svaki simptom bolesti ili vest o tuđoj smrti nije samo informacija, već potvrda da je njihovo vreme isteklo. <a href="https://www.selfnest.com/o-platformi">Terapija</a> je ovde borba za osnovno, ljudsko pravo na mesto pod suncem.



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/blog/selfnest-psihoterapeuti"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="161" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/cta-baner-1-1024x161.png" alt="" class="wp-image-1195" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/cta-baner-1-1024x161.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/cta-baner-1-300x47.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/cta-baner-1-768x121.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/cta-baner-1-1536x242.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/cta-baner-1-2048x322.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



<h3 class="wp-block-heading">Psihološke igre kao beg od istine</h3>



<a href="https://www.britannica.com/biography/Eric-Berne">Erik Bern</a>, otac TA, primetio je da ljudi troše neverovatnu količinu energije na &#8220;psihološke igre&#8221; kako bi struktuirali svoje vreme i izbegli bliskost. Zašto? Zato što je bliskost trenutak u kojem smo potpuno ogoljeni i svesni svoje ranjivosti i prolaznosti.



Igre poput &#8220;Vidiš šta su mi uradili&#8221; ili &#8220;Zar to nije strašno?&#8221; služe nam kao štit. Dokle god se žalimo na šefa, partnera ili nepravdu, mi ne moramo da razmišljamo o tome da smo ovde samo jednom. Strah od smrti nas, paradoksalno, tera da se sakrijemo u konflikte i rutinu, jer je suočavanje sa čistim, autentičnim životom previše intenzivno. Lakše je brinuti o sutrašnjici nego biti prisutan u tišini današnjice.



<h3 class="wp-block-heading">Kada se strah od smrti pretvori u fizički bol</h3>



Kao klinički psiholog, često pratim kako se ovaj strah manifestuje van svesnog govora. Ako naš unutrašnji Odrasli ne može da obradi ideju konačnosti, naše Dete će je &#8220;odglumiti&#8221; kroz telo.



Hipohondrija je često &#8220;maskirani&#8221; strah od smrti. Svaki ubrzan rad srca ili benigna bol postaju &#8220;dokaz&#8221; neminovne katastrofe. To je očajnički pokušaj kontrole &#8211; lakše je brinuti o telu koje teoretski možemo testirati i popraviti, nego o egzistencijalnoj činjenici da nismo večni. Somatizacija je vapaj duše koja se plaši nestajanja pre nego što je osetila puninu bivanja.



<h3 class="wp-block-heading">Kako sa strahom od smrti?</h3>



<h3 class="wp-block-heading">Autonomija i nove dozvole.</h3>



Lečenje straha od smrti ne znači njegovo brisanje. Niko od nas nema imunitet na prolaznost. Cilj terapije je Autonomija koja podrazumeva svesnost, spontanost i kapacitet za intimnost.



Zatvaranje nezavršenih poslova: Što više autentičnih reči izgovorimo danas, što više zagrljaja podelimo i što više istina proživimo, to ćemo manje &#8220;dugovati&#8221; sebi na kraju puta. Mirna smrt je privilegija onih koji su hrabro živeli.



Dekontaminacija Odraslog: Učimo da razlikujemo dečje fantazije o mraku od realnih činjenica. Odrasli u nama zna da je smrt neizbežna, ali takođe shvata da opsesivna briga o njoj ne produžava život, već samo ubija jedino vreme koje imamo, a to je sadašnjost.



Davanje novih dozvola: U terapeutskom radu, klijent uči da zameni stare zabrane novim, oslobađajućim dozvolama: &#8220;Dozvoljavam sebi da postojim bez uslova&#8221;, &#8220;Dozvoljavam sebi da budem važan sebi&#8221;, &#8220;Dozvoljavam sebi da uživam u trenutku&#8221;.



<h3 class="wp-block-heading">Povratak sopstvenoj autentičnosti</h3>



Strah od smrti nije znak slabosti niti patologije; on je pozivnica. On nam poručuje da negde duboko u nama postoji neproživljeni deo nas koji žudi za pažnjom. On je onaj tihi senzor koji nam govori da smo možda skrenuli sa puta sopstvene autentičnosti.



Umesto da taj strah pokušavate da ugušite lekovima, distrakcijama ili <a href="https://www.selfnest.com/blog/sindrom-sagorevanja">besomučnim radom</a>, pokušajte da ga saslušate. Zapitajte se: &#8220;Kojem delu mene dugujem život?&#8221; 



Psihoterapija je proces povratka prvobitnoj vrednosti. Kada prihvatite da niste večni, dobijate najmoćniji alat za promenu, saznanje da je svaki trenutak u kojem ste autentični, povezani i prisutni, zapravo velika pobeda nad prolaznošću.



Ne možemo promeniti kraj scenarija, ali imamo apsolutnu slobodu da napišemo svaku stranicu pre njega tako da bude vredna čitanja. 



Budite O.K. sa svojom ljudskošću, jer baš u toj krhkosti leži sva vaša lepota.







<hr class="wp-block-separator has-alpha-channel-opacity"/>







Tekst napisala Ivana Đorđević, Diplomirani psiholog, Master klinički psiholog, TA i Geštalt terapeut pod supervizijom, psihoterapeut na <a href="https://www.selfnest.com/">Selfnest platformi</a>

Strah od smrti: Zašto se javlja i kako psihoterapija može pomoći?

Upisala sam edukaciju zahvaljujući mojoj divnoj profesorki psihologije ličnosti, Hani Stamatović, koja je tačno na današnji dan, pre tri godine otišla sa ovog sveta. Razgovarala sam sa njom, dok sam bila student psihologije. Podelila sam sa njom da, kada gledam ljude, obraćam pažnju ne samo na reči, već i na način na koji govore, kako hodaju, kako slušaju, kako ćute, kako se smeju, kakvo im je telo, pokreti. I sada mogu jasno da vidim njen pogled i krupne braon oči dok izgovara: „Ti si za geštalt.“ Ovaj tekst pišem i kao čin zahvalnosti prema njoj.



<h3 class="wp-block-heading">Geštalt iz moje perspektive</h3>



Geštalt polazi od ideje da rast nastaje iz svesnosti. Iz kontakta sa sobom, drugima i svetom. Ne možemo menjati ono čega nismo svesni. Često živimo na autopilotu &#8211; mislimo o prošlosti, brinemo o budućnosti, a često nam izmakne sadašnjost, u kojoj jedino i postojimo. U svemu tome gubimo osećaj sebe. <a href="https://www.selfnest.com/blog/psihoterapija-online-da-li-se-terapijski-odnos-moze-izgraditi-preko-ekrana">Terapija</a> uči da se zaustavimo i osetimo sebe sada i ovde &#8211; telo, emocije, misli, dah. 



Geštalt terapija je mnogo više od pravca. To je način življenja i postojanja. Geštalt ne pita „zašto?“, već „kako?“. Kako živimo, kako volimo, kako izbegavamo i kako dišemo dok govorimo o <a href="https://www.selfnest.com/blog/osecaj-krivice-i-kako-oprostiti-sebi">sebi</a>. 



<h3 class="wp-block-heading">Teorija polja i geštalt</h3>



Još kao student psihologije, sećam se koliko sam bila fascinirana ovom teorijom. <a href="https://www.britannica.com/biography/Kurt-Lewin">Kurt Levin</a>, osnivač teorije, tvrdio je da je ponašanje rezultat osobe u okviru njenog „životnog prostora“ ili polja. Svaka osoba utiče na svoju sredinu, a sredina na osobu. Ta veza je neraskidiva i uvek uzajmna, što zapravo znači da ne postojimo izolovano. 



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="249" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-1024x249.png" alt="" class="wp-image-1170" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-1024x249.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-300x73.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-768x187.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-1536x374.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-2048x498.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



<h3 class="wp-block-heading">Zašto volim geštalt?</h3>



Pre nego što sam došla u kontakt sa geštaltom, stalno sam pokušavala da „razumem“- sebe, druge, situacije. Geštalt me je naučio da promena ne nastaje iz napora da budem bolja, već iz svesnosti. Iz trenutka kada primetim gde sam sada, šta želim, kako dišem i šta osećam.  



Geštalt me je naučio da nije poenta samo u razumevanju, već u iskustvu, a to zapravo znači da ostanem tu gde jesam, sa onim što jeste, makar to bilo neprijatno. Ono što mene lično najviše povezuje s ovim pravcem jeste kontakt, kao najdublji oblik prisustva, gde se susreću dve stvarnosti i stvara nešto treće, novo. Taj trenutak kada osoba ispred mene oseti da je stvarno viđena, prihvaćena &#8211; ne kao problem koji treba rešiti, već kao živo biće koje ima smisao. U tom susretu, često se dogodi nešto duboko: olakšanje, suza, tišina, osmeh.



I tu počinje proces izleženja, jer ljudi često ne dolaze na terapiju da bi dobili rešenje, već da bi ih neko zaista video, čuo i razumeo &#8211; možda po prvi put.



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="168" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/cta-baner-1024x168.png" alt="" class="wp-image-1172" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/cta-baner-1024x168.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/cta-baner-300x49.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/cta-baner-768x126.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/cta-baner-1536x252.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/cta-baner-2048x336.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



Geštalt ne traži da budem „terapeut koji zna“, već čovek koji je tu. U njemu ima mesta za autentičnost, greške, tišinu, emocije, dodir i humor. To je prostor gde osoba ponovo uči da bude u vezi sa sobom, sa drugim, sa životom, a ja sam tu kao <a href="https://www.selfnest.com/blog/selfnest-psihoterapeuti">terapeut</a>, da taj prostor zajedno gradimo: bez osuđivanja, bez žurbe, sa verom da ono što nastaje u kontaktu ima smisla. 



Najvažnije, geštalt me je naučio da budem celovita, a &#8220;bolje je biti celovit nego dobar”, što bi Jung rekao. 



Ono što bih, na kraju, izdvojila o geštaltu je njegova ljubav prema pojedincu, tj. način na koji se pomatra čovek, a to je da se dijagnoza posmatra kao proces, tj. da je promenljiva, nije neka fiksna tvorevina. Simptom se u geštaltu posmatra kao kreativni potencijal osobe, kao skrivena poruka koju treba dešifrovati. Svaki simpotom ima dublju poruku, i ništa ne može da se posmatra nezavisno od konteksta. Kontekst je taj koji nas određuje.



<h3 class="wp-block-heading">Kako geštalt izgleda u praksi?</h3>



Kao geštalt terapeut, ne trudim se da „popravljam“ ono što ne valja, već zajedno sa klijentom istražujem kako to što jeste ima svoju funkciju, smisao i potrebu. Posebno mesto u mom radu zauzima paradoksalna teorija promene koja kaže da: „Promena se dešava kada postanemo ono što jesmo, a ne kada pokušavamo da postanemo nešto drugo.“ Ideja da se čovek menja tek kada postane ono što jeste, a ne kada pokušava da postane ono što nije. Ta misao je mene lično oslobodila. Umesto stalne borbe da „budem bolja“, naučila sam da budem bolje prisutna u onome što jesam &#8211; sa svim svojim delovima, čak i onim koje sam godinama pokušavala da sakrijem, koji mi se ne sviđaju i zapravo, kada pogledamo sebe sa svim tim delovima, onda smo celi. Celina, što sama reč geštalt i znači. 



<h3 class="wp-block-heading">Za koga geštalt nije?</h3>



Geštalt možda nije pravi izbor za one koji očekuju instant rešenja ili kod klijenata koji su izgubili totalni kontakt sa realnošću (ovde mislim na neke teške psihotične episode). Takođe, geštalt nije pravi izbor ako neko još nije spreman da oseti ono što potiskuje, to tada može delovati „teško“, jer se od klijenta očekuje iskrenost i prisustvo sa sobom.



<h3 class="wp-block-heading">Za kraj</h3>



Pre nego što sam srela geštalt, mislila sam da je terapija potraga za odgovorima. Sada znam da je terapija proces, kao kad zasadiš biljku, pa čekaš da proklija. To čekanje ume da bude frustrirajuće, ali, zato je i proces. 



Sve zajedno, dalo mi je prostor da mogu da dišem slobodnije, bez potrebe da budem savršena. Dok pišem ovaj tekst, pomišljam da treba da dodam još mnogo toga i onda se setih onog čuvenog, što sam ponela sa edukacije &#8211; “dovoljno dobro”. I mislim da je sada dovoljno dobro mesto da stanem sa pisanjem. 



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="249" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-1-2-1024x249.png" alt="" class="wp-image-1178" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-1-2-1024x249.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-1-2-300x73.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-1-2-768x187.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-1-2-1536x374.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-1-2-2048x498.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<hr class="wp-block-separator has-alpha-channel-opacity"/>







Tekst napisala Lidija Kocić, psiholog i geštalt psihoterapeut, član Saveza terapeuta Srbije, psihoterapeut na <a href="https://www.selfnest.com/">Selfnest platformi</a>

Šta ne možete (i ne treba) da očekujete od svog psihijatra ili psihoterapeuta – put lične odgovornosti

Povezani postovi

Šta ne možete (i ne treba) da očekujete od svog psihijatra ili psihoterapeuta – put lične odgovornosti

Strah od smrti: Zašto se javlja i kako psihoterapija može pomoći?

Za koga je Geštalt psihoterapija i kako izgleda u praksi?

Selfnest newsletter

“Ja nisam ono što mi se dogodilo! Ja sam ono što biram da postanem.“