Narcisoidnost je duboko ukorenjeni i trajni poremećaj ličnosti čije su prve manifestacije vidne u ranom odraslom dobu ili adolescenciji, a uglavnom se dijagnostifkuje kod odraslih od strane psihijatra.&nbsp;&nbsp;



Češće je prisutan kod muškaraca i intenzitet ispoljavanja simptoma se menja sa godinama, te je tako najevidentniji u 40-im i 50-im godinama.&nbsp;&nbsp;



Problemi koje izaziva onemogućavaju svakodnevno socijalno ili profesionalno funkcionisanje jer ponašanje odstupa od očekivanog i prihvaćenog ponašanja u kulturnom i društvenom miljeu pojedinca.&nbsp;&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">Šta podrazumeva narcisoidni poremećaj ličnosti</h2>



Narcisoidni poremećaj ličnosti se definiše kao stanje ličnosti koja je loše formirana u najranijem dobu te ne poseduje stabilan identitet.&nbsp;



Narcis se opisuje i kao ličnost koja nije uspela da formira svoj identitet zbog nedovoljno istraženog sveta oko sebe u ranom detinjstvu.



Narcisoidne osobe imaju tendenciju da grade lažnu sliku o sebi i konstantno naglašavaju vrednovanje sopstvene ličnosti kako bi bili obožavani od strane svoje okoline. Laički rečeno oni su “ zaljubljeni u sebe” i karakteriše ih fantaziranje o neverovatnom uspehu i izuzetnim sposobnostima, ideja o superiornosti, unikatnosti i neviđenoj lepoti i inteligenciji. Imaju potrebu za stalnom pažnjom, divljenjem i pohvalama koje dobijaju od drugih, dok na kritike reaguju burno ili pak ravnodušno, dok zapravo imaju izuzetno nisku sliku o sebi.&nbsp;



Neke od najznačajnijih karakteristika narcisoidne ličnosti su:



<ul>
<li>arogancija</li>



<li>konstantan osećaj zavisti (ka drugima i od strane drugih)</li>



<li>nedostatak empatije</li>



<li>fantaziranje o neverovatnom uspehu, lepoti i ljubavi</li>



<li>zahtevaju stalno divljenje od strane okoline</li>



<li>manipulativno ponašanje i iskorištavanje drugih u sopstvenu korist</li>



<li>preteran osećaj samoživosti i važnosti</li>



<li>nerazumne želje i zahtevanje da uvek budu ispunjene</li>



<li>eksplozivan bes</li>



<li>nezainteresovanost za ljude iz okoline</li>
</ul>



Osoba koja je narcis ove karakteristike manifestuje samo kada ispred sebe ima publiku, a vrlo često ne podnose samoću. Skloni su dosadi te u odraslom dobu stupaju u burne veze koje su obično kratkog veka jer ne uspevaju da ostvare duboku emotivnu vezu sa partnerom. U većini slučajeva narcisoidne osobe prvobitno idealizuju svoje partnere te vrlo brzo dođe do razočarenja i raskida veze.&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">Tipovi narcisoidnog poremećaja ličnosti</h2>



Iako većina narcisoidnih osoba ispoljava slične osobine, postoje dva dominantna tipa ovog poremećaja:



<ul>
<li>Grandiozni narcizam se definiše kao potreba osobe da ispoljava visok stepen dominacije, grandioznosti i agresije. Izuzetno su samouvereni i vole da ističu svoju superiornost pred drugima. Grandiozni narcizam se uglavnom razvija kod osoba koje su ovakav tretman uživale u detinjstvu od strane roditelja te očekuju isto i u odraslom dobu.</li>



<li>Ranjivi narcizam je karakterističan za osobe koje su emotivno osetljivije te koriste narcizam kao “fasadu” sa kojom kriju da se osećaju kao da ne pripadaju ili da nisu dovoljno dobri. Ljudi koji pate od ranjivog oblika su uglavnom bivali zanemarivani ili zlostavljani u detinjstvu te su izgradili ovaj zid kao vid zaštite od sličnih uticaja sredine.&nbsp;</li>
</ul>



<h2 class="wp-block-heading">Uzroci formiranja narcisoidne ličnosti</h2>



Izuzetno je teško odrediti tačan uzrok narcisoidnog poremećaja ličnosti. Da bi se tek pretpostavio moguć uzrok, potrebno je biti upoznat sa životnom sredinom u kojoj je osoba odrastala i formirala svoju ličnost, ali i pored ovoga je potrebno dublje analizirati splet genetskih i bioloških faktora. Većina stručnjaka veruje da je za nastanak narcisoidnosti odgovorna kombinacija svega navedenog.&nbsp;



Važno je napomenuti da je određena doza narcizma prisutna u svima i da predstavlja potpuno normalan deo razvoja naše ličnosti. Naime, definiše se dva nivoa narcizma:



<ul>
<li>Primarni, prisutan kod svih novorođenčadi koje u prvim trenucima života nemaju sposobnost da naprave razliku između sebe i majke. Vremenom bebe postaju svesne sveta oko sebe i činjenice da je majka zasebno ljudsko biće.</li>



<li>Sekundarni se javlja kada dete iako je premostilo pažnju sa sebe na druge ipak gubi interesovanje za osobe iz okoline i ponovo stavlja sebe u fokus. U zavisnosti od intenziteta zaokupljenosti sobom, sekundarni narcizam se može razviti u dugoročni narcisoidni poremećaj ličnosti.&nbsp;</li>
</ul>



<h3 class="wp-block-heading">Uticaj roditelja na formiranje ličnosti</h3>



Veruje se da na razvoj narcisoidne ličnosti umnogome utiču ljudi kojima je ta ličnost okružena u detinjstvu, posebno roditelji. Dakle, postupci i greške koji roditelji načine u najranijem dobu mogu imati značajan uticaj na detetovu sposobnost da formira svoj identitet i da savlada razvojne zadatke.



Majka je posebno bitna figura u razvoju ličnosti jer su ona i beba tokom prvih dana jedna celina. Kako dete raste i počinje da se odvaja od majke da bi samostalno otkrilo svet oko sebe, potrebno je da bude oružano verom i poverenjem u majčinu ljubav i njeno prisustvo. Prva velika prekretnica u detetovom životu se dešava oko prve godine kada prohoda, te ukoliko je sa majkom ostvarena jaka veza, ono će se prepustiti istraživanju i započeti proces odvajanja. Nesigurnost i nepoverenje mogu usporiti ili sprečiti ovaj proces, uticati na formiranje straha i posesivnosti, te tako sprečiti formiranje samostalne ličnosti. Kao jedna od mogućih dugoročnih posledica se može javiti narcisoidni poremećaj ličnosti.&nbsp;&nbsp;



Dakle, odnos sa roditeljima i odnos koji roditelji imaju prema detetu značajno utiču na razvoj stabilnog identiteta. Zadatak roditelja je da omogući bezbrižan razvoj tako što će pružiti pažnju onda kada im je potrebna a da pritom im dati dovoljno prostora za samostalnost.&nbsp;



<h3 class="wp-block-heading">Odrastanje uz narcisoidnog roditelja</h3>



Narcisoidne roditelje karakteriše emocionalna manipulacija, nedostatak empatije i sklonost ka zanemarivanju. Oni takođe detetovu želju za samostalnošću uglavnom vide kao pretnju i primoravaju ih da žive u senci roditelja.&nbsp;



Karakteristike roditelja koji pate od narcisoidnog poremećaja ličnosti se uglavnom prepoznaju po tome što:



<ul>
<li>su ljubomorni i posesivni</li>



<li>svojoj deci postavljaju previsoka očekivanja, ali ne u korist dece nego radi ostvarenja ličnih ciljeva i ambicija</li>



<li>kritikuju svoju decu, uglavnom neosnovano i za najmanje sitnice kako bi obeshrabrili težnju ka uspehu i održali superiornu poziciju u odnosu na svoje dete</li>



<li>koriste decu kao vredne objekte koje paradiraju pred drugima kako bi ukazali na grandioznost života koji žive</li>



<li>su manipulativni i kritični&nbsp;</li>



<li>su lako razdražljivi i burno reaguju na ponašanje dece koje odstupa od roditeljskih očekivanja</li>



<li>očekuju od svoje dece da svu svoju pažnju usmere ka njima i tako zanemare svoje želje i potrebe u cilju pružanja emotivne, fizičke ili finansijske podrške roditeljima</li>
</ul>



Odrastanje uz narcisoidnog roditelja može uticati i na razvoj narcisoidnog poremećaja ličnosti i kod dece. Kako ne poseduju empatiju te zanemariju osećanja i emotivno stanje deteta, vrlo često se dešava da se ona vremenom distanciraju od roditelja ili pak i sami počnu da ispoljavaju narcisoidne osobine. Takođe, deca neretko izrastu u izuzetno osetljive i nesigurne osobe koje smatraju da ne zavređuju ljubav i pažnju drugih.&nbsp;



<h3 class="wp-block-heading">Veza sa narcisoidnim partnerom</h3>



Mnogima su ljudi sa narcisoidnim poremećajem izuzetno atraktivni zbog svoje unikatne ličnosti i jakog karaktera koji ih čini interesantnima na početku veze. Zbog svoje “veličine” čine drugu osobu da se oseća ponosnom što su dovoljno vredni da naiđu na odobravanje jednog narcisa.&nbsp;



Kako narcisoidne osobe imaju problem da ostvare emotivnu vezu sa drugim ljudima, partnere vide isključivo kao objekat koji koriste da bi ispunili sopstvene potrebe. Svog partnera ne vide kao zasebnu individuu već kao produžetak sebe, te im ne ostavljaju prostora da iskažu svoja osećanja jer ih takve priče ne interesuju i zamaraju. U svakoj prilici će stavljati u fokus isključivo sebe. Umeju da budu veoma ljubomorni, lako ih je povrediti i imaju burne reakcije. Veruju da su uvek u pravu i lako se naljute kada se pronađu u nepovoljnoj situaciji.&nbsp;&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">Proces oporavka</h2>



Nije neuobičajeno za osobe koje pate od narcisoidnog poremećaja ličnosti da ne potraže pomoć. U većini slučajeva se obrate stručnjaku tek onda kada uvide da im je svakodnevno funkcionisanje u potpunosti onemogućeno i da ne mogu da se nose sa stresom koji uzrokuje depresiju i osećaj praznine. U nekim slučajevima se formira zavisnost od alkohola ili narkotika kojima pribegavaju kako bi popunili prazninu.&nbsp;



Narcisoidni poremećaj ličnosti je sposoban da dijagnostifikuje isključivo psihijatar, te ukoliko želite da potražite pomoć, prvo je potrebno obratiti se izabranom lekaru opšte prakse koji će vas potom uputiti kod psihijatra.&nbsp;



Tretman u većini slučajeva podrazumeva dugogodišnju <a href="https://www.selfnest.com/blog/psihoterapija/sve-sto-treba-da-znate-o-psihoterapiji" target="_blank" rel="noreferrer noopener">terapiju sa psihoterapeutom</a> koji ima iskustva u radu sa ljudima kojima je dijagnostifikovan ovaj poremećaj. Terapeut u radu sa narcisoidnom osobom pred sobom ima težak zadatak, jer su često sujetni i imaju tendenciju da se suprotstave autoritetu, bez obzira što je tu da im pomogne. U nekim slučajevima se propisuju i lekovi kako bi umanjili određene simptome.&nbsp;



Osobe kod kojih se dijagnostifikuje narcisoidni poremećaj ličnosti sa terapeutom aktivno rade na ublažavanju manifestacija i kontroli ponašanja, a za cilj tretmana se u uglavnom postavlja mogućnost da se određene karakteristike tolerišu i kontrolišu.&nbsp;&nbsp;



Proces oporavka se fokusira na prepoznavanje unutrašnjih osećanja, stavova i mišljenja koje narcisi imaju prema sebi i prema ljudima koji ih okružuju. Potrebno je da prepoznaju negativne osobine kao što je osećaj superiornosti i egocentričnosti i utisak koje ostavljaju po okolinu.&nbsp;



Jedan od pristupa podrazumeva i definisanje razlike između samopoštovanja i saosećanja, gde se stavlja akcenat na saosećanje i prepoznavanje potreba drugih ljudi kako bi se ostvarile dublje i zdravije veze.



<h3 class="wp-block-heading">Oporavak od narcisoidnog odnosa</h3>



Osobe koje su bile žrtve narcisoidnog roditelja ili partnera iz odnosa izlaze emocionalno iscrpljene i uglavnom sa manjkom samopouzdanja. Prvi korak predstavlja odbacivanje potrebe za racionalizacijom narcisiodnog poremećaja ličnosti i prihvatanje da nema opravdanja za njhovo ponašanje. U nekim slučajevima će vam terapeut savetovati da postavite jasne granice u odnosu sa narcisoidnom osobom i da zahtevate poštovanje koje zaslužujete.&nbsp;



Nakon distanciranja od narcisoidne osobe, biće potrebno vreme da se ponovo upoznamo sami sa sobom i da postavimo jasnu granicu između onoga što smo činili kako bi zadovoljili partnera i onoga što zaista jesmo. Ovo može podrazumevati promenu stila, frizure i ponašanja koji su transformisani kako bi se prilagodili zahtevima osobe sa narcisoidnim poremećajem ličnosti.&nbsp;



Vrlo je verovatno da ćete iz odnosa izaći sa manjkom samopouzdanja i osećaja sopstvene vrednosti, te je važno da radite na ponovnoj izgradnji samopoštovanja, hrabrosti i snage.&nbsp; Posvetite se sebi, svom zdravlju, željama i hobijima.



Najbitnije je da prihvatite činjenicu da osećanja koja ste gajili prema narcisoidnoj osobi neće nestati preko noći. Proces oporavka može potrajati, čak i kada u njemu učestvuje stručnjak. Treba da shvatite da iako možda još uvek volite neku osobu da je ostvarivanje zdrave emotivne veze sa njom nemoguće.&nbsp;



Ukoliko uvidite da niste u mogućnosti sami da se izborite sa osećanjima,<a href="https://app.selfnest.com/register/" target="_blank" rel="noreferrer noopener"> potražite pomoć terapeuta</a> koji će za vas kreirati sigurno okruženje u kom možete da govorite o neprijatnim osećanjima i posledicama koje je na vas ostavio odnos sa narcisoidnom osobom.

narcisodidni poremećaj. Mačka koja u odrazu u ogledalu vidi lava.

Ko su narcisoidne osobe i kako ih prepoznati

Na pitanje kako ste otkrili svojim roditeljima koje ste seksualne orijentacije, na temi na LGBT+ forumu na Reditu, dva odgovora koja su bila najviše puta apvoutovana (ili lajkovana, da anglicizam „pojasnimo“ drugim) bila su: „nikada se neću autovati svojoj porodici, sem ako je to apsolutno nemoguće izbeći“, i &#8211; „takođe“.&nbsp;



Redit je jedan od najposećenijih sajtova na internetu, i većina korisnika dolazi iz najrazvijenijih zemalja sveta (oko 70% su iz SAD, Britanije i Kanade, sa velikim brojem Evropljana u preostalih 30%). Ako je na ovakvom mestu odgovor na pitanje o autovanju bio tako depresivan, šta tek može da očekuje ljude u konzervativnijim zemljama? Šta osoba koja se nalazi u poziciji diskriminisane seksualne manjine u Srbiji može da očekuje posle autovanja i koliko je u takvim situacijama upravo presudna podrška najbližih?



– Mislim da je već dobro poznato koliko podrška porodice pozitivno utiče na sve aspekte naših života, međutim u slučaju autovanja podrška znači i fizička zaštita – podvlači psihoterapeutkinja Sara Šaša. „Ovde ne govorimo o tome da te roditelji nisu podržali u fazi promene oblačenja ili slušanja nove muzike, ovde govorimo o potpunom isključivanju porodice iz života autovane osobe. Mladi koji još uvek nisu finansijski stabilni mogu zaista biti životno ugroženi nedostatkom porodične podrške. Ova ugroženost dalje može dovesti do niza aktivnosti “snalaženja” koja vode novim problemima.



Po CeSIDovom istraživanju iz septembra 2021, polovina ispitanih građana u Srbiji iskazala je negativan stav prema ljudima drugog seksualnog opredeljenja. Baš zbog takvog zabrinjavajućeg opšteg stava izostanak podrške porodice može biti još strašniji, jer oni koji su nam najbliži postaju deo problema. – Mi svoj identitet ne formiramo samo na osnovu ličnih preferencija već i odgovora okruženja – nadovezuje se psihoterapeutkinja Sara Šaša. – Ako ovaj put samootkrića “začinimo” neodobravanjem okoline čak i na pomisao da je naš identitet drugačiji, tu bitku možemo nositi ceo život.



Jedan od mehanizama zaštite je i psihoterapija koja može mnogo pomoći u ovakvim slučajevima. Nažalost, i do psihoterapeuta je ponekad teško doći, bilo zbog neopravdane stigme koja postoji kod nas, ili otežane ili osetljive situacije u kojoj se nalazi osoba kojoj je potrebna psihoterapija.



Upravo zbog ovoga, stručnjaci okupljeni oko Selfnesta osmislili su onlajn platformu koja korisnicima omogućava da se jednostavno povežu sa psihoterapeutom preko svog telefona ili kompjutera. Sva komunikacija između korisnika i psihoterapeuta odvija se isključivo u okviru same platforme i sasvim je anonimna sem ako korisnik ne želi drugačije. U Selfnestu rade sertifikovani stručnjaci sa velikim iskustvom u psihoterapijskom radu sa osetljivim pitanjima vezanim za diskriminisane grupe.&nbsp;



<a href="https://www.selfnest.com/">Selfnest</a> je prva ovakva platforma ne samo u Srbiji, već i u celoj Istočnoj Evropi. Ovaј pionirski projekat omogućava da psihoterapija bude zaista pristupačna svima i finansijski i logistički (korisnik sam za sebe bira paket koji mu najviše odgovara), ali i da postane deo dnevne rutine onima kojima je takva podrška potrebna. U okviru platforme, korisnik može da odabere klasičnu video seansu sa svojim psihoterapeutom, ili da odabere da kompletnu komunikaciju održava preko chata. U kreiranju platforme učestvovao je stručni tim sastavljen od psihoterapeuta i pravnika, sa namerom da se stvori što bolje iskustvo za korisnika gde su svi privatni podaci potpuno zaštićeni.



Osim toga, na platformi je razvijen algoritam koji na osnovu jednostavnog upitnika predlaže psihoterapeute stručne za tip problema sa kojima se korisnik nosi ili koji imaju iskustva sa sličnim situacijama. Naravno, odluka koga će na kraju odabrati konačno je na samom korisniku koji ima uvid u sve potrebne i relevantne podatke o psihoterapetima uključenim u projekat.&nbsp;

Šta kad posle autovanja izostane podrška najbližih?

Razlozi zbog kojih ljudi traže psihološku pomoć najčešće su neprijatni ili iznenadni događaji sa kojima ne mogu da se izbore sami. Razlog za zakazivanje terapije ne mora biti uvek u situacijama kada nešto pođe po zlu ili kada je u pitanju nemogućnost da se samostalno izborite sa problemima. Kada se odlučite na razgovor sa psihoterapeutom donosite svesnu odluku da aktivno radite na tome kakva osoba želite da budete i kako želite da živite.&nbsp;



Psihoterapeutu se može obratiti svako, bez obzira na pol, godine ili životnu situaciju, ali se posebno preporučuje osobama koje se suočavaju sa promenama ili prolaze kroz težak period u životu na privatnom ili poslovnom planu.



<h2 class="wp-block-heading">Psihoterapeut kao pomoć na vašem razvojnom putu</h2>



Sa kime ćete proći taj put je od presudnog značaja za napredak. Izbor nije lak, kao ni ono što vas čeka i ne treba očekivati brza i laka rešenja. Psihoterapeut je tu da vam pomogne da razumete i prihvatite sebe i svoj način života. Psihoterapija je odnos koji se gradi na poverenju i iskrenosti pa je poput izbora prijatelja i partnera važno u obzir uzeti niz faktora.&nbsp;



Pored stručnih kvalifikacija terapeuta važan je i vaš lični utisak &#8211; da li vam je neko prijatan ili budi nepoverenje. Istraživanja pokazuju da godine iskustva i teorijska orijentacija psihoterapeuta imaju manji uticaj na ishod psihoterapije od ličnih faktora. Psihoterapeuti koji pokazuju više topline, razumevanja i empatije imaju više uspeha u lečenju.



Neka od jednostavnih pitanja koja treba sebi da postavite prilikom susreta sa terapeutom su:



<ul>
<li>Da li se osećam prijatno i sigurno dok se poveravam?</li>



<li>Da li osećam da me razume?</li>



<li>Da li mu/joj verujem?</li>



<li>Da li terapeut poštuje moje potrebe i odgovara mojim preferencijama?</li>
</ul>



Poželjno je da pronađete nekoga ko je specijalizovan za problem sa kojim se suočavate bilo da je on emotivni, partnerski, socijalni, u vezi sa depresijom ili zavisnošću. Ipak, važnije od teoretskog okvira u kom psihoterapeut radi je da ima kapacitet da se prilagodi vašim specifičnim potrebama, načinu na koji posmatrate svet i ljude, kao i tome kako prihvatate promene. U zavisnosti od ličnih afiniteta ili problema sa kojim se suočavate, možda vam je važno da u obzir uzmete kog je pola i godina psihoterapeut i da li ima ličnog iskustva sa specifičnim situacijama poput invaliditeta. 



<h2 class="wp-block-heading">Kulturno nasleđe kao faktor prilikom izbora psihoterapeuta</h2>



Iako je najvažnije pronaći nekoga za koga verujete da će vas razumeti i poštovati vaše stanje, za uspeh terapije može biti presudno i da psihoterapeut razume vaš senzibilitet, kulturu i životno iskustvo.&nbsp;



Ako vas je život odveo daleko od kulture u kojoj ste stasali, sigurno ćete se suočiti sa izazovima sa kojima do tada niste imali prilike da se sretnete. Takve situacije mogu proizvesti frustraciju, istinsko nerazumevanje i probleme u prilagođavanju, svakodnevnom funkcionisanju i socijalizaciji.



Pored razlika u kulturi i mentalitetu, u delikatnom procesu psihoterapije precizna artikulacija naših osećanja i stanja ključna je za napredak. Jezik je, poput čoveka, u psihološkom smislu neodvojiv od kulture u kojoj je nastao, u kojoj živi i menja se. Maternji jezik ima ogromnu ulogu u formiranju našeg identiteta, stvaranju uspomena, procesuiranju emocija i iskustava. Kada govorimo drugim jezikom (ne)svesno menjamo i delove svog identiteta.&nbsp;



Reči kojima definišemo iste emocije u različitim jezicima su nijansirani, zamaskirani i nedovoljno jasni ljudima koji ne govore taj jezik i nepoznaju društveni kontekst u kome se ličnost formirala. Jezički izrazi, simboli i gestikulacija koja ga prati umnogome utiču na mogućnost psihoterapeuta da vas istinski razume pa je verovatno da tokom terapije na jeziku koji vam nije maternji i sa osobom koja ne razume društvene prilike u kojima ste odrasli nećete postići rezultate i razumevanje kojima ste se nadali.&nbsp;



Preporučljivo je da ma gde živeli, psihološku pomoć potražite među stručnjacima koji će uzeti u obzir sredinu iz koje potičete, kulturne obrasce vaspitanja, istorijske i društvene prilike koje su vas oblikovale i uspeti da relativno lako stvore kontekst, povežu uzroke i posledice nekog stanja ili ponašanja.



<h2 class="wp-block-heading">Najbolji psihoterapeut je na samo klik od vas</h2>



Poslednjih godina sve je popularnija online psihoterapija koja vam omogućava da, gde god boravili, preko savremenih kanala komunikacije pronađete stručnjake iz vaše matične zemlje. &nbsp; 



Platforma <a href="https://www.selfnest.com/" target="_blank" rel="noreferrer noopener">Selfnest</a> omogućava svojim korisnicima da uz nekoliko jednostavnih klikova obave neograničen broj konsultacija sa psihoterapeutima sa ovih prostora kako bi dobili najbolju pomoć i podršku.



Najveći benefit online psihoterapije pored dostupnosti &#8211; brzine i lakoće sa kojom možete stupiti u kontakt sa stručnjacima specijalizovanim za problem sa kojim se suočavate je i činjenica da smo svi u poznatoj sredini sopstvenog doma u startu opušteniji, pa je lakše razgovarati o najintimnijim temama.&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">Prvi put na psihoterapiji</h2>



Iskoristite prvi sastanak da saznate što više o psihoterapeutu i njihovom načinu rada, kao i da podelite svoje želje i očekivanja. Pripremite pitanja i obratite pažnju na prve utiske.



Ne zaboravite da uspeh psihoterapije zavisi od izbora psihoterapeuta koliko i od vas samih &#8211; od volje da pomognete sami sebi i toga kako birate da se predstavite. Dozvolite sebi da budete emotivni. Podelite svoje brige i nade u vezi sa procesom. Budite otvoreni. Imajte na umu da vaš psihoterapeut neće imati direktno i jednostavno rešenje za vaše stanje, nego će vam pomoći da nađete put ka rešenju na način koji vama odgovara.



Ukoliko ne osećate da dobijate pomoć i podršku kakvu očekujete, pokušajte da promenite psihoterapeuta. Važno je da vas kroz proces vodi neko sa kim vam je prijatno i sa kim se osećate sigurno. Potraga za pravim psihoterapeutom je ponekad duga i teška, ali je od ključnog značaja za uspeh.

Na slici je devojka koja gleda u telefon jer želi da zakaže online seansu na Selfnest platformi.

Kako odabrati psihoterapeuta?

U svom tekstu za Voks, Emeli Gundelsberger postavlja pitanje kako najbrže napraviti laboratorijsku životinju nesrećnom ako vam je to potrebno za eksperiment? Kako učiniti da zec ili miš više ne uživa u onome što mu je do tad pričinjavalo zadovoljstvo, recimo omiljenoj hrani? 



Odgovor koji verovatno prvi pada na pamet je izlaganje životinje nekoj snažnoj traumi opasnoj po život, koja će ostaviti ozbiljne posledice. Ipak, postoji mnogo surovija i efikasnija metoda da vašeg (sirotog) zeca učinite nesrećnim – dovoljno je samo da ga svaki dan izlažete neprekidnom, blagom stresu. Životinje koje su živele u hronično blago stresnim uslovima (bez društva, u kavezu koji im je stalno davao elektrošokove koji nisu opasni po život, u blizini predatora koji nije mogao da im priđe i slično), veoma brzo su gubile svaki elan. One koje su bile izložene ekstremnijim metodama, recimo izolaciji, odbijale su hranu. 



Moć psihe na telo je često apsolutna. U jednom naročito surovom eksperimentu sa majmunima koji su odrasli u potpunoj izolaciji, jedinka je uginula od anoreksije jer je posle neprekidnog stresa kojem je bila izložena, a posle još jedne traume, naprosto prestala da jede.



Poenta je da svakodnevno izlaganje stalnom stresu može biti izuzetno opasno. Ekvivalent ove situacije u ljudskom društvu može biti i stres koji pojedinac neprekidno doživljava na radnom mestu. Svetska zdravstvena organizacija tek sada je konačno dodala izgaranje na radnom mestu u priručnik međunarodne klasifikacije bolesti. 



<h2 class="wp-block-heading">Koji su to znaci sindroma sagorevanja na poslu, i kako da znate da li imate ovaj sindrom?&nbsp;</h2>



Fizička i emotivna iscrpljenost: Blagi hronični umor posle nekog vremena prerasta u osećanje potpune iscrpljenosti na svakom nivou – često je prisutan i osećaj teskobe pri iščekivanju onoga što nosi svaki novi dan. (Ponekad i samo razmišljanje o sledećem danu unosi nervozu.)



Nesanica: U ranoj fazi možda imate problema da zaspite, ili da provedete celu noć u neprekinutom snu; ovo kasnije može preći u potpunu nesanicu, i pored opšte iscrpljenosti organizma.&nbsp;&nbsp;



Zaboravnost, opadanje pažnje, oslabljena koncentracija: Otežano fokusiranje na posao koji je pred vama može biti jedan od ranih simptoma. Ovo postaje veći problem jer je posla sve više, a postaje sve teže postići ga, što dovodi do začaranog kruga.



Fizički simptomi: Oni često uključuju bolove u grudima, ubrzano lupanje srca, tegobe sa disanjem, gastrointestinalne bolove, vrtoglavicu, nesvesticu, glavobolju (naravno sve ovo treba prekontrolisati i kod specijaliste)



Češće razboljevanje: Pošto je telo umorno, imuni sistem je oslabljen, i onaj koji pati od ovog sindroma je daleko izloženiji infekcijama, prehladama, gripu, i drugim problemima sa imunitetom.&nbsp;



Gubitak apetita: Počeci ovog sindroma često su povezani sa nedostatkom osećaja gladi koje dovodi do preskakanja obroka. Ovo kasnije može dovesti do većeg gubitka apetita i naglog gubljenja telesne težine koji može biti negativan po opšte zdravstveno stanje.



Anksioznost: Tenzija, napetost i neprekidna briga mogu eskalirati do te mere da konačno izazivaju ozbiljne probleme u produktivnosti, ali i u privatnom životu.&nbsp;



Depresija: Blaga tuga i osećaj beznađa ili čak krivice (zašto ne uspevam da obavljam ovaj posao kao drugi?) isto tako mogu preći u depresiju i osećaj zatočenosti i teskobe.



Bes: Umor i teskoba mogu voditi u razdražljivost koja, ako postane hronična, može poremetiti odnose sa drugim ljudima, bilo na radnom mestu ili privatnom okruženju.&nbsp;



Ovo su samo od nekih simptoma koje može izazvati sindrom izgaranja. Jednako ozbiljni su oni koji se odnose na opšti doživljaj života gde se onaj ko pati od ovog sindroma oseća otuđeno, muči ga opšti osećaj cinizma, pesimizma, apatije, može imati potrebu da se izoluje i sve teže pronalazi razloge da uživa u svakodnevici.&nbsp;



<div style="height:10px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



<h2 class="wp-block-heading">Kako lečiti sindrom sagorevanja?</h2>



Alarmantno je i to što je u Srbiji broj ljudi koji pate od sindroma sagorevanja na poslu među najvišim u Evropi. Prema onlajn <a href="https://www.statista.com/statistics/1249649/experiences-of-burnout-in-europe/" target="_blank" rel="noreferrer noopener">istraživanju</a> iz 2021. u kom je učestvovalo oko trideset hiljada ljudi, Srbija se nalazi na visokom trećem mestu sa šezdeset posto ispitanika koji se osećaju kao da su na ivici izgaranja, ili da su tu granicu već prešli. Iznad Srbije nalazi se samo Poljska (66% ispitanika sa ovim sindromom) i Rusija (66%). Ispod Srbije se nalaze Češka, Švajcarska i Austrija, dok se Francuska sa 45% tradicionalno nalazi na začelju kolone.



U ovakvim situacijama ponekad je teško odlučiti se na prvi korak ka pomoći, ma koliko to bilo važno za lično zdravlje. Psihoterapeuti mogu mnogo da pomognu u ovakvim slučajevima, i za one kojima je iz bilo kojih razloga neugodno da se sa psihoterapeutom nalaze lično (ili im posao ne ostavlja dovoljno vremena), onlajn <a href="https://www.selfnest.com/o-platformi" target="_blank" rel="noreferrer noopener">platforma Selfnest</a> omogućuje korisnicima da se jednostavno povežu sa psihoterapeutom preko svog kompjutera ili telefona. 



<h2 class="wp-block-heading">Zaključak</h2>



Neispavanost, nesanica, manjak energije, iscrpljenost, problemi s varenjem, visok pritisak, dekoncetrisanost, glavobolja, smanjena profesionalna efikasnost, samo su neki od simptoma stresa i izgaranja na poslu, poremećaja koji je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) uvrstila u 11. izdanje priručnika Međunarodne klasifikacije bolesti kao profesionalni fenomen.



Više od dve trećine Srba pati od hronične iscrpljenosti na poslu ili je bilo na ivici iscrpljenosti, pokazali su rezultati međunarodne zdravstvene studije &#8220;Budućnost zdravlja&#8221;. Istraživanje među 18.000 ispitanika u devet zemalja, pokazuje da je više od polovine Evropljana (55 odsto) doživelo je hroničnu iscrpljenost na poslu ili nešto slično ili da iz ličnog iskustva zna koji su simptomi tog problema.



Sindrom izgaranja na poslu najviše pogađa Ruse (72 odsto), Srbe (66 odsto) i Poljake (62 odsto), dok se manje od polovine ispitanika u Španiji, Italiji i Nemačkoj (48 odsto), kao i u Francuskoj (44 odsto), suočilo sa hroničnom iscrpljenošću na poslu.



 Na Selfnest <a href="https://www.selfnest.com/o-platformi">platformi</a> rade odabrani sertifikovani psihoterapeuti koji imaju veliko iskustva u psihoterapijskom radu.

Muškarac koji se drži za glavu zbog prevelikog obima posla koji je zadao sebi. Pretpostavljamo da ima sindrom sagorevanja. Oko njega se nalazi čaprop, šoljica kafe, fotoaparat, sveska za beleške. On ima plavu košulju i okrenut je leđima.

Ko su narcisoidne osobe i kako ih prepoznati

Povezani postovi

Šta kad posle autovanja izostane podrška najbližih?

Kako odabrati psihoterapeuta?

Šta je to sindrom sagorevanja na poslu i da li ga već imate?

Selfnest newsletter

“Ja nisam ono što mi se dogodilo! Ja sam ono što biram da postanem.“