Svetska zdravstvena organizacija je 2017. godine iznela <a href="https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-47224707">zabrinjavajuće podatke</a>: da u Srbiji više od 400 hiljada ljudi pati od depresije.&nbsp;



Ali kako se statistike prave isključivo na osnovu registrovanih slučajeva, možemo biti sigurni da je ovaj broj ustvari daleko veći. Da ovo nije samo pretpostavka potvrđuje i činjenica da telefoni u SOS centrima danas zvone više nego ikada pre, da se sve više ljudi obraća centrima za prevenciju suicida, i da su čekaonice u savetovalištima skoro uvek pune.&nbsp;



Nažalost, bez obzira na porast broja onih koji se obraćaju stručnjacima za pomoć, još uvek se u našem društvu oseti zaostavština nekadašnjeg pristupa koji je podrazumevao da se problemi sa mentalnim zdravljem rešavaju isključivo iza zatvorenih vrata.&nbsp;



Vremenom smo uspeli da ubacimo priču o mentalnom zdravlju u svakodnevni govor; brojne akcije, tribine, forumi i grupe podrške koje se oformljuju nam pomažu da se osvestimo i oslobodimo u razgovoru.&nbsp;



I ako vam je sve još uvek relativno strano, ne brinite, jer samim tim što ste došli ovde ste načinili prvi korak: počeli ste da se informišete i istražujete na koji način biste mogli da se izborite sa trenutnim ili predstojećim problemima. Na nama je da vas upoznamo sa nekim osnovnim terminima i principima, kao i da vam damo smernice potrebne da preduzmete sledeći korak i obratite se psihoterapeutu.&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">Šta je psihoterapija?</h2>



Psihoterapija je opšti termin koji se odnosi na strukturisan proces kroz koji prolazite sa stručnim licem sa ciljem da naučite kako da se suočavate sa mentalnim problemima i psihičkim tegobama, kao i da poradite na razvoju sopstvene ličnosti.&nbsp;



Podrazumeva razgovor i sve druge aktivnosti koje obavljate uz psihoterapeuta i koje su posebno odabrane da pospeše unapređenje vašeg mentalnog zdravlja. Pored mehanizama koje ćete steći za rešavanje konkretnog problema, psihoterapija vas upoznaje sa tehnikama koje će vam biti od koristi i u drugim aspektima života, kao i prilikom susreta sa nekim poteškoćama kasnije u životu.&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">Koliko traje psihoterapija?</h2>



Psihoterapija je personalizovano iskustvo, što znači da se prilagođava pojedincima u zavisnosti od njihovih potreba. To između ostalog znači i da je broj nedeljnih seansi individualan i zakazuje ga vaš psihoterapeut na osnovu iskustva i stručnog mišljenja.&nbsp;



U proseku ljudi kod psihoterapeuta odlaze jednom nedeljno, na savetovanje koje traje od 45 minuta do sat vremena, a koliko dugo ćete odlaziti kod psihoterapeuta u relativno redovnim intervalima isto zavisi od brojnih faktora:&nbsp;



<ul class="wp-block-list">
<li>tipa problema i ozbiljnosti situacije&nbsp;</li>



<li>količine stresa</li>



<li>koliko dugo ste se borili sa problemom pre samog dolaska kod psihoterapeuta</li>



<li>brzina kojom napredujete</li>



<li>podrške koju imate u svojoj okolini&nbsp;</li>



<li>spremnosti klijenta da radi na sebi</li>



<li>odnosa sa izabranim psihoterapeutom&nbsp;</li>
</ul>



Dok nam razgovor sa psihoterapeutom može pomoći da se sa određenim mentalnim problemima izborimo već kroz godinu dana, u drugim situacijama će biti potrebne godine savetovanja.&nbsp;



Imajte u vidu da se psihoterapija kontinuirano razvija i menja u skladu sa promenama koje se dešavaju na globalnom nivou. Konstantno se prilagođava potrebama svih nas koji se oslanjamo na terapiju kada nam je potrebno potpuno razumevanje za naše misli i osećanja.&nbsp;



Psihoterapija nema klasičan početak i kraj. Dok vam savetovanje sa stručnjakom može pomoći da se suočite sa konkretnim problemom, moguće je da vas život iznenadi novim, potpuno drugačijim izazovom koji biste voleli da prevaziđete uz ovaj vid pomoći.&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">Kome je namenjena psihoterapija?&nbsp;</h2>



Psihoterapeutu se može obratiti svako, bez obzira na pol, godine, ili životnu situaciju u kojoj se nalazite. Treba napomenuti da se psihoterapija posebno preporučuje osobama koje se suočavaju sa nekim promenama ili prolaze kroz težak period u životu, na privatnom ili poslovnom planu: gubitak voljene osobe ili posla, bolest, smrtni slučaj, nasilje u porodici, i drugo.&nbsp;



Ni jedan problem nije niti mali niti beznačajan i ne možemo kroz život da guramo pod parolom kako može biti dobro je , jer nas upravo ovakav stav dovede do tačke ključanja; momenta kada se svi oni “mali problemi” akumuliraju u jedan veliki i čine da se osećate uznemirenima duže od nekoliko dana, nedelja, pa i meseci.&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">A da li je psihoterapija baš za mene?</h2>



Verujemo da su neki od vas, iako su došli do ovog reda, i dalje skeptični po pitanju odlaska kod psihoterapeuta, ili pak smatraju da problemi koji ih muče nisu dovoljno ozbiljni da je za njihovo rešavanje potrebna stručna pomoć.&nbsp;



Psihološko savetovanje može biti od koristi svima koji:



<ul class="wp-block-list">
<li>Se duži period bore sa osećajem tuge i beznađa</li>



<li>Ne uspevaju da se izbore sa aktuelnim problemima, bez obzira na postupke i promene koje uvedu u život</li>



<li>Primećuju očigledan nedostatak koncentracije, fokusa i motivacije za rad</li>



<li>Sve češće ostaju bez daha i imaju problema sa disanjem, čak i kada ne učestvuju ni u kakvoj fizičkoj aktivnosti</li>



<li>Ne vide “svetlo na kraju tunela” ni u jednoj situaciji i ne veruju da postoji izlaz iz lošeg perioda</li>



<li>Primećuju da njihovi postupci, razmišljanja i osećanja ostavljaju negativne posledice i po njih i po ljude koji ih okružuju</li>
</ul>



Pa čak i ako se ni jedna od gore navedenih tačaka ne odnosi na vas ali osećate potrebu da porazgovarate sa stručnim licem pre donošenja velike odluke ili uvođenja promena u životu, možete se prvo obratiti psihoterapeutu za konsultaciju.&nbsp;&nbsp;



<h3 class="wp-block-heading">Na psihoterapiju možete doći preventivno</h3>



Psihoterapija je oblast koja se kontinuirano razvija i menja na osnovu novih postignutih rezultata i napredaka koji se otkriju u radu sa različitim klijentima. Kao takva, više se ne smatra samo alatom kojim se koristimo kada nam je potrebno da se suočimo sa određenim problemom. Naprotiv, psihoterapija se pokazala izuzetno korisnom kod osoba koje planiraju da naprave velike promene u životu ili su se odlučili da porade na sebi, u konkretnom ili najopštijem smislu.&nbsp;



Čak i kada znate da vama bliski ljudi imaju najbolje namere i da možete da se oslonite na njih u periodu koji vam predstoji, često nisu u stanju da objektivno sagledaju poziciju u kojoj se nalazite i ponude savet koji nije donekle zasnovan na njihovim emocijama.&nbsp;



Psihoterapeuti nude mnogo više od razgovora i pažljivog slušaoca. Zahvaljujući znanju i veštinama koje poseduju u stanju su da razumeju složenost određenog problema koji vam predstoji i u mogućnosti su da predlože tehnike koje će vam pomoći da najbolje pristupite predstojećim situacijama.&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">Šta radi psihoterapeut, šta psiholog, a šta psihijatar</h2>



Psihoterapeuti su stručnjaci koji pored fakultetske diplome (najčešće iz oblasti humanističkih nauka) poseduju i licencu dodeljenu od strane strukovnog udruženja ili državnog organa. Edukacija iz oblasti psihoterapije traje minimum četiri godine i moguće je specijalizovati se za jedan ili više teorijskih pravaca. Psihoterapeuti svojim klijentima pomažu u lečenju depresije, fobija, anksioznosti, napada panike, alkoholozma, i drugih poremećaja, a mogu i pomoći i u periodu velikih životnih promena. <a href="https://psihologika.rs/eticki-principi/">Razgovori sa psihoterapeutom su poverljivi</a> i informacije koje im poverite su zaštićene u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti.&nbsp;



Psiholozi su stručnjaci koji su završili najmanje četiri godine studija psihologije i uglavnom zaposlenje traže kao podrška u zdravstvenim i edukativnim ustanovama, državnim i privatnim preduzećima, savetovalištima, itd. U nekim situacijama, psiholog radi rame uz rame sa psihijatrom i drugim medicinskim osobljem kao deo stručnog tima. Kako nisu lekari, psiholozi ne postavljaju medicinske dijagnoze i ne mogu da propisuju lekove. Kvalifikovani su da sprovode psihološko savetovanje i izvode psihološke testove i procenu koji su od izuzetne važnosti za razumevanje psihičkog stanja osobe koja im se obrati za pomoć.



Zvanje psihijatra se stiče nakon završetka Medicinskog fakulteta i specijalizacije u oblasti mentalnog zdravlja. Pristup lečenju zasniva se na prikupljanju medicinskih i opštih podataka o pacijentu koji mu služe prilikom postavljanja tačne dijagnoze i definisanja plana lečenja. Za razliku od psihologa i psihoterapeuta, psihijatri mogu koristiti farmakoterapiju i propisivati lekove poput antipsihotika, sedativa, anksiolitika i lekova za spavanje. Stručni su da dijagnostikuju i leče pacijente koji pate od težih oblika mentalnih oboljenja kao što su šizofrenija, halucinacije, suicidalne misli, napadi panike, i druge.&nbsp;&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">Kako odabrati psihoterapeuta?</h2>



S obzirom da je odnos koji ostvarite sa psihoterapeutom od krucijalnog značaja za uspeh same terapije, bitno je strateški pristupiti odabiru stručnjaka s kim ćete započeti saradnju. Bitno je da obratite pažnju na kredencijale, konkretnu oblast za koju su obučeni i godine iskustva, ali je svakako veoma bitan faktor i to kako se vi osećate u njihovom prisustvu.



Neki inicijalni spisak možete sastaviti tako što ćete se konsultovati sa prijateljima i članovima porodice koji su odlazili na psihoterapiju. Isto tako možete potražiti preporuke u lokalnim savetovalištima, na relevantnim forumima i iščitati recenzije određenih psihoterapeuta koje su ostavili drugi klijenti.&nbsp;



Ipak, dokle god ne sednete da porazgovarate sa psihoterapeutom jedan na jedan ne možete biti sigurni da ste doneli pravu odluku, stoga mnogi praktikuju održavanje kratkog intervjua putem telefona ili konsultacije u njihovoj kancelariji. Ovom prilikom vidite da li su vam usklađenje energije, da li se osećate prijatno u njihovom prisustvu i da li je to osoba pred kojom mislite da biste mogli da se opustite i otvorite.&nbsp;



Tokom inicijalnog razgovora preporučujemo da se raspitate i sledeće:



<ul class="wp-block-list">
<li>Za koji tip terapije su stručni (individualne, partnerske, grupne) kako biste odredili da li se njihovo iskustvo poklapa sa vašim potrebama</li>



<li>Kog uzrasta je većina njihovih klijenata (deca, tinejdžeri ili odrasli)</li>



<li>Da li imaju iskustva u radu sa klijentima koji su prolazili kroz slične poteškoće sa kojima se i vi borite</li>



<li>Koji je njihov pristup radu i kojim su metodama pribegavali u saradnji sa drugim klijentima koji imaju isti problem kao i vi</li>



<li>Koja je cena psihoterapije i koje načine plaćanja praktikuju i prihvataju</li>
</ul>



Ukoliko postoje još neke nedoumice koje biste da razrešite pre zakazivanja prve terapije, najbolje je da ih iznesete već tokom prvog razgovora kako se ne biste u nekom trenutku u budućnosti našli u neprijatnoj situaciji, sa željom da promenite psihoterapeuta.



<h2 class="wp-block-heading">Prvi put kod psihoterapeuta</h2>



Pri prvom susretu, psihoterapeut će želeti da se upozna sa vama i dobije odgovor na pitanje &#8211; šta vas to dovodi na terapiju. Prikupljanje najvažnijih informacija se najčešće vrši kroz razgovor, ali je isto tako praksa i da klijenti popune unapred pripremljen formular.&nbsp;



Vaš psihoterapeut će se isto tako potruditi da vas što više informiše o sebi i svojoj ordinaciji, kao i o načinu rada kako biste stekli sliku o tome kako će izgledati seanse i šta sve možete da očekujete. Tokom prvog (a i svakog sledećeg) viđenja, psihoterapeut će ostaviti vremena za pitanja u vezi sa terapijskim procesom ili konkretnim problemom.&nbsp;



Neretko će psihoterapeut već i prilikom prvog susreta definisati nekoliko manjih, lakše dostižnih ciljeva, kao i predlog kojim tehnikama bi bilo moguće ostvariti ih.&nbsp;



Takođe je potpuno normalno da osećate veću ili manju količinu nervoze pred odlazak na terapiju, čak i ako imate iskustva u radu sa drugim psihoterapeutima. Za prvu seansu se možete pripremiti tako što ćete porazmisliti (ili čak i zapisati) o stvarima koje vas muče i o kojima biste želeli da razgovarate. Psihoterapeut će vas zasigurno pitati šta vas je motivisalo da im se obratite za pomoć baš u tom trenutku u životu, jer će im ta informacija pomoći da lakše identifikuju problem i odrede koje bi psihološke metode potencijalno mogle da pomognu u datoj situaciji. Kada su u pitanju ciljevi, često je teško definisati ih tokom prve seanse te ćete verovatno zajedno postaviti nekoliko manjih, lakše ostvarljivih ciljeva, porazgovarati o frekventnosti viđanja i uopšteno o daljim koracima.



<h2 class="wp-block-heading">Koje rezultate možete očekivati?</h2>



Kao i kod mnogih drugih pitanja na temu psihoterapije, ni ovde ne postoji univerzalan odgovor. Isto tako, ne postoji ni univerzalan lek, kutija tableta koje možete da pijete 2 do 3 puta dnevno posle obroka i nakon 7 dana uvidite prve rezultate.&nbsp;



Situacija u kojoj se nalazite se neće promeniti tokom noći, a proces koji prolazite sa psihoterapeutom je individualan i fokusiran na ostvarenje konkretnih ciljeva koje ste zajedno definisali.



Najopštije rečeno, psihoterapija vam pomaže da se osvestite po pitanju svojih osećanja, misli i ponašanja. Tokom ovog procesa ćete pronaći snagu koja je potrebna da naučite da se suočite i izborite sa problemima. Neke od novostečenih veština će vam pomoći da:



<ul class="wp-block-list">
<li>Ovladate sobom, svojim mislima, osećanjima i postupcima</li>



<li>Umanjite i u nekom trenutku u potpunosti uklonite simptome psihičkih problema</li>



<li>Nađete najbolje načine za rešavanje problema</li>



<li>Razvijete osećaj kontrole</li>



<li>Oslobodite se unutrašnjeg stresa i pritiska</li>



<li>Prepoznate misli i ponašanje koje utiče na vaš život</li>



<li>Smanjite unutrašnje konflikte i poboljšate odnose sa drugim ljudima</li>



<li>Povećate zadovoljstvo svojim životom</li>
</ul>



<h2 class="wp-block-heading">Kako izvući najviše iz terapije</h2>



Prvo pravilo: ne bežite od problema i ne plašite se da o njemu razgovarate.&nbsp;



Kod psihoterapeuta dođite otvorenog uma, spremni na promenu. Terapija je najdelotvornija kod osoba koje su spremne da načine određene izmene, kako po pitanju načina razmišljanja tako i po pitanju svojih daljih postupaka. Najbolji razultati se postižu kada osoba dozvoli sebi da se opusti pred psihoterapeutom koji će svakako dati sve od sebe da kreira što prijatniju atmosferu, punu podrške.



Drugo pravilo: budite iskreni



Psihoterapeut neće biti u mogućnosti da vam pomogne ukoliko se u potpunosti ne upozna sa vama i nelagodnostima koje vas sputavaju u životu. Sigurno postoje misli i osećanja koja vas preplavljuju a niste mogli ni sa kim da podelite, bez obzira na podršku vaših najbližih. Baš u tim situacijama je psihoterapeut spreman da pruži stručnu i objektivnu pomoć.&nbsp;



Interakcija sa psihoterapeutom je jedan od faktora koji najviše utiče na uspeh terapije, te je od izuzetne važnosti da im kažete ukoliko vam je potrebno više vremena da steknete poverenje. U tom slučaju će oni preduzeti potrebne mere i prilagoditi pristup kako bi pospešili osnaživanje vašeg odnosa.&nbsp;



Treće pravilo: terapija je proces koji traje i podrazumeva vaše aktivno učešće



Psihoterapija ne obuhvata samo vreme koje provedete sa psihoterapeutom na seansi. Sve što naučite od njih je potrebno aktivno i svakodnevno primenjivati kako biste ostvarili vidljive rezultate, te ćete kao i u svim drugim aspektima života morati da zasučete rukave i aktivno poradite na ostvarenju definisanih ciljeva. Psihoterapeut, bez obzira na znanje i godine iskustva, ne može da promeni vaš život iz korena ukoliko i vi to sami ne želite i ne radite na tome. Bitno je da date svoj maksimum tokom svake vežbe i aktivnosti koju vam psihoterapeut predloži tokom seanse ili pak zada kao domaći zadatak.&nbsp;



Četvrto pravilo: put do promene je dug, ponekad i bolan



Niko ne može predvideti kada ćete videti prve rezultate. Mnogi već nakon nekoliko uvodnih seansi osete kao da im je “pao kamen sa srca” samo zato što su napokon načinili prvi korak i potražili psihološku podršku. Ali za drastične promene će biti potrebno vreme, kao i mentalna snaga da se izborite sa problemima koje ste potisnuli i do sada se nadali da će nestati sami od sebe.&nbsp;



Tokom terapije ćete morati da izađete iz zone komfora, suočite se sa nelagodnostima i budete spremni da se posle određenih susreta možda nećete osećati tako dobro. Neretko ćete baš tada otkriti mehanizme koji će služiti kao borbeno oružije, izvući vas iz lošeg perioda i dovesti do osećaja mira i zadovoljstva.&nbsp;



Peto pravilo: držite se dogovora



Nećete uvek biti raspoloženi za odlazak na terapiju, a ponekad ćete poželeti da otkažete zbog nekih drugih obaveza te je bitno da razumete da svaki put kada razbijete kontinuitet činite jedan korak unazad. Čak i ako osećate nelagodu po pitanju teme koju treba da pokrijete ili aktivnosti koje ste se dogovoriti sa psihoterapeutom da ćete obaviti tokom naredne seanse, nemojte bežati tako što ćete otkazati termin. Istupite sa problemom, objasnite šta vam tačno stvara osećaj nervoze i vaš psihoterapeut će sigurno naći drugi pristup koji će vas održati na putu ka oporavku.

Sve što treba da znate o psihoterapiji

Česte su izreke poput bez muzike nema života i muzika leči dušu &#8211; ali šta je to u muzici što nas toliko duboko povezuje sa našim emocijama?&nbsp;



<div style="height:30px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



<h2 class="wp-block-heading">Od drevnog ritma do plejlista</h2>



Od kad postoji čovek, postoji i muzika. Možda ne u onoj formi u kojoj smo navikli da je čujemo na popularnim frekvencijama, platformama ili aplikacijama za pretraživanje muzike i kreiranje personalizovanih muzičkih lista, ali definitivno u onoj koja je doprinela kvalitetnijem i smislenijem životu. Možda su se povodi i načini na koje je ona stvarana, menjali razvojem civilizacije, ali bismo takođe mogli pretpostaviti da je ono nešto što muzika čini za i unutar pojedinca, oduvek bilo važno i prisutno.&nbsp;



Neki od prvih zapisa o starim narodima kažu, da su muzikom krunisali uspešan lov, proslavljali ratne pohode, prizivali kišu, organizovali obrede, žrtvovanja ali i proslavljali rođenja dece i spajanje porodica. Već tada, uz muziku su stajali mimika, pokret, ritam i ručno rađeni instrumenti koji su upotpunjavali njihove ceremonije. Sve su to bili načini da se povežu, kako sa prirodom, tako i jedni sa drugima.&nbsp;



Prvi muzički intrument bio je ljudski glas, a prve udaraljke ljudske ruke. Potom je čovek, svojom maštom, kreativnošću i iskustvom u prirodi, razvio čitav niz instrumenata koristeći drvo, kožu, kamen, a kasnije i metal. Danas, muzika je kako kolektivna, tako i lična. Pripada unutrašnjem svetu pojedinca, ali i svima nama. Uz nju se radi, šeta, vozi, slavi, voli, tuguje, peva, spava i ćuti. Svedoci smo beskonačnog broja neverovatnih virtuoza, svetskih vokala, omiljenih muzičkih grupa i orkestara, ali i elektronskog zvuka u kojem se mnogi pronalaze.&nbsp;&nbsp;



<div style="height:30px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



<h2 class="wp-block-heading">Kako muzika deluje na telo, a kako na dušu?</h2>



Na intuitivnom nivou, znamo da muzika čini da se osećamo bolje. Imamo utisak da rezonujemo sa njom i ona sa nama. Neke studije pokazuju da, majke koje svojoj deci pevaju i puštaju muziku (preporučene glasnoće), dok su još u stomaku, <a href="https://www.babycenter.com/pregnancy/your-baby/music-and-your-unborn-child_6547">pozitivno utiče na razvoj njihovog sluha, memorije i emocija</a>. Kako je sluh jedno od prvih čula koje se razvija, dok vid sazreva postepeno nakon rođenja, nije začuđujuće što su uspavanke postale jedan od univerzalnih pristupa za uspavljivanje dece.&nbsp;



Muzika, međutim, svoj umirujući i lekoviti efekat pokazuje i u kasnijem životu. <a href="https://www.mdpi.com/2673-9259/4/3/15">Pomaže osobama koje žive sa Alzheimerovom bolešću</a> da prizovu uspomene, smanje konfuziju i poboljšaju raspoloženje. Studije pokazuju da čak i kada verbalna komunikacija postane otežana, muzika može probuditi emocionalne odgovore i sećanja. Kod osoba koje se bore sa depresijom, muzika <a href="https://www.sabinorecovery.com/how-does-music-help-with-depression-and-anxiety/#:~:text=Research%20suggests%20that%20music%20can,improve%20mood%20and%20reduce%20stress.">može pomoći u smanjenju simptoma depresije</a> i anksioznosti tako što pruža pozitivnu distrakciju od negativnih misli i emocija.&nbsp;



Na telesnom nivou, već pri detektovanju prvih taktova, tonova ili melodije, prijatna osećanja mogu se pojaviti kao rezultat delovanja dopamina – neurotransmitera koji izaziva osećaje zadovoljstva i blagostanja. Zanimljivo, muzika može uticati na raspoloženje čak i kada je osoba ne prepoznaje u potpunosti. Tome svedoče <a href="https://www.pfizer.com/news/articles/why_and_how_music_moves_us#:~:text=Listening%20to%20(or%20making)%20music,that%20generate%20and%20control%20emotions.&amp;text=The%20limbic%20system%2C%20which%20is,when%20our%20ears%20perceive%20music.">studije</a> rađene kod osoba sa oštećenjem dela mozga zaduženog za melodiju, kod kojih se pokazalo da i dalje mogu da osećaju emocije koje muzika prenosi, jer su im centri za regulaciju emocija ostali očuvani.&nbsp;



Koliko su česti filmovi i serije bez muzike? Upravo je muzika ta koja, dok ih gledamo, <a href="https://www.psychologs.com/the-influence-of-movies-and-music-on-mental-health/?srsltid=AfmBOorrT0i7vN6cayJaEKbuHeuBucM90pcASItyGEH5HYSQbIpPfhiH">utiče na naše hormone</a>. Nežne melodije mogu nas umiriti i podstaći lučenje dopamina ili oksitocina, dok snažni i napeti tonovi mogu izazvati pojačano lučenje adrenalina i osećaj nelagode. I jedno i drugo je prirodan deo našeg emocionalnog doživljaja i često se upravo zbog njih, mnogi ovakvim sadržajima rado i vraćaju.



<a href="https://magazine.hms.harvard.edu/articles/how-music-resonates-brain#:~:text=Music%20also%20lights%20up%20nearly,and%20the%20body%27s%20motor%20system.">Muzika deluje na gotovo sve delove mozga</a>, uključujući hipokampus i amigdalu, odgovorne za pokretanje emocionalnih reakcija na muziku kroz sećanja. Dodatno, utiče i na limbički sistem, koji upravlja motivacijom i zadovoljstvom. Ako primetite nekoga do vas, kako tapka nogama ili lupka prstima u ritmu, znajte da je muzika pokrenula i njegov motorički sistem, a da toga možda u potpunosti nije ni svestan. Jedno od istraživanja pokazalo je da, svakodnevno slušanje<a href="https://www.youtube.com/watch?v=VIItKRaP2vc"> Mocartove Sonate</a> za dva klavira u D-duru, može <a href="https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/37356223/">smanjiti učestalost i jačinu epileptičnih napada</a>. Ova kompozicija je samo jedan od primera studija rađenih na utvrđivanju učinkovitosti muzike na mentalno zdravlje uopšte.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="417" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025-1-1024x417.png" alt="" class="wp-image-553" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025-1-1024x417.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025-1-300x122.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025-1-768x313.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025-1-1536x626.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025-1.png 1666w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Bez obzira na to da li osećamo prijatne ili neprijatne emocije, muzika na nas utiče tako da nam pruža siguran prostor za emocionalnu obradu i umiruje nas. U prilog tome ide činjenica da sve češće iz kuće izlazimo sa slušalicama u ušima, i telefonima u rukama, birajući muziku putem aplikacija poput Spotifyja, koje nam omogućavaju da u okviru njih kreiramo svoj odabrani muzički svet.



Naučnici sa MITa, prestižnog američkog univerziteta poznatog po istraživanjima u oblasti tehnologije i nauke, uspeli su da razviju uređaj pod nazivom EQ-Radio, koji može da detektuje raspoloženje osobe, tako što meri suptilne promene u disanju i radu srca tokom slušanja. Ovaj uređaj <a href="https://www.linkedin.com/pulse/future-innovation-customizing-playlists-based-real-time-behavior-hrb3f/?trackingId=U0Bkb3i3YbCCQW9enbRBHA%3D%3D">pokazao je 87% tačnosti u razaznavanju da li je osoba uzbuđena, srećna, ljuta ili tužna</a>. Možemo pretpostaviti da već sada razvoj aplikacija ide ka tome da, prema našim telesnim reakcijama na muziku, kreiraju liste, favorizuju ili preskaču pesme, na osnovu raspoloženja korisnika.



Znajući da su telo, um i duša neraskidivo povezani, a da muzika nesumnjivo deluje na svaki od tih slojeva, jasno je zašto ima tako važnu ulogu u očuvanju kako telesnog, tako i mentalnog zdravlja. Osim toga, muzika nosi i snažnu socijalnu dimenziju – podstiče povezivanje među ljudima i jača osećaj pripadanja.



<div style="height:30px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



<h2 class="wp-block-heading">Kada je muzika terapija sama po sebi, a kada postaje sredstvo u psihoterapiji?</h2>



U trenucima kada slušamo muziku ili je sami stvaramo, spontano se povezujemo sa emocijama koje u tim procesima doživljavamo. Muzika može delovati kao prirodna terapija &#8211; neposredno utiče na naše biće, bez potrebe za dodatnim tumačenjem, već kroz jednostavno bivanje u trenutku. Ako ste se ikada zatekli u marketu, teretani ili restoranu i čuli svoju omiljenu pesmu, a zatim osetili ushićenje, radost ili prijatne telesne senzacije, iskusili ste kako muzika može biti terapija sama po sebi. To je dakle, odgovor vašeg tela i emocija na zvuk koji vas je dotakao. Ako muziku priključimo drugim (kreativnim) aktivnostima &#8211; poput <a href="https://www.selfnest.com/blog/ciljevi/srdana-sijan-rad-na-sebi-je-najbolji-poklon-koji-mozemo-dati-i-sebi-i-svetu">plesa</a>, <a href="https://www.youtube.com/watch?v=WhUHjhiWKp0&amp;t=749s">pisanja</a> ili bilo kojoj drugoj formi izražavanja, njen pozitivan uticaj se još više produbljuje.



Važno je istaći da muzika ne gađa samo prijatne emocije, već čitav spektar njihove složenosti &#8211; od radosti i uzbuđenja do tuge, anksioznosti, pa čak i <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/sta-je-strah-a-sta-fobija">straha</a>. Studija sa Kalifornijskog univerziteta u Berkeleyju pokazala je da različiti žanrovi širom kultura, poput džeza, klasike, folka, roka, metala i eksperimentalne muzike, izazivaju <a href="https://greatergood.berkeley.edu/article/item/how_many_emotions_can_music_make_you_feel">najmanje 13 univerzalnih osećanja</a>.



Ako odlučimo da ove emocije primetimo,&nbsp; razumemo i na njima radimo, tada možemo reći da smo putem muzike, doprli do delova sebe koje možemo dalje prorađivati. U tom slučaju, muzika postaje sredstvo za dublji rad u terapijskom procesu, koja se kao posebna terapijska disciplina naziva &#8211; muzikoterapija, koja se može primeniti i unutar <a href="https://www.selfnest.com/">psihoterapijskog rada</a>.



Ovaj proces obuhvata aktivno slušanje, izvođenje, improvizaciju ili stvaranje muzike, sa ciljem svesnog emocionalnog istraživanja. Na ovaj način, muzika postaje alat uz pomoć kojeg se pristupa nesvesnim sadržajima, kreira teren za otvorenu obradu potisnutih emocija, a onda i unapređenje komunikacije ili razvoj socijalnih veština.&nbsp;



Muzikoterapija (engl. music therapy) je <a href="https://tiffanymusictherapy.com/uncategorised/what-is-music-psychotherapy/#:~:text=Music%20therapists%20use%20music%20safely,in%20all%20areas%20of%20wellness.">definisana </a>kao disciplina u kojoj sertifikovani muzikoterapeuti koriste muziku na promišljen i etički pristup terapijskom procesu, kako bi se podržao razvoj, zdravlje i blagostanje pojedinca. Muzika se koristi kao sredstvo za upotpunjavanje različitih ljudskih potreba u kognitivnoj, komunikativnoj, emocionalnoj, muzičkoj, fizičkoj, socijalnoj i duhovnoj oblasti, sa ciljem da olakša rast i isceljenje u svim aspektima mentalnog zdravlja.



Ovaj pristup može, ali i <a href="https://www.muzikoterapija.org.rs/sta-je-muzikoterapija/">ne mora koristiti samo muziku</a>, već to mogu biti i samo zvukovi. Koristi u cilju dijagnostike, prevencije, terapije, rehabilitacije podsticanje telesnog i duševnog zdravlja pojedinca. Može se primenjivati kod osoba svih uzrasta, nezavisno od kapaciteta i stepena muzikalnosti.&nbsp;



Iako muzikoterapija na našim prostorima još uvek čeka svoju širu popularizaciju, njeni temelji su u Srbiji postavljeni još 2001. godine. Na inicijativu dr. <a href="https://www.linkedin.com/in/ranka-radulovic-64b66915/">Ranke Radulović</a>, u Beogradu je osnovano <a href="https://www.muzikoterapija.org.rs/">Udruženje muzikoterapeuta Srbije (UMTS)</a>, koje danas aktivno radi na promociji muzikoterapije i edukaciji budućih stručnjaka u ovoj oblasti. Već 2004. godine, tadašnje Jugoslovensko udruženje za muzikoterapiju postalo je član Evropske muzikoterapijske konfederacije, a od 2006. godine deluje pod sadašnjim imenom.



Ovaj pristup terapijskom procesu istražuje se, ali i aktivno primenjuje u regionu. Jedan od značajnih primera dolazi iz Hrvatske, gde <a href="https://www.facebook.com/dajana.milos/?locale=sl_SI">Dajana Miloš</a> u svom završnom radu poslediplomskih specijalističkih studija na Univerzitetu u Osijeku, istražuje efekte muzikoterapije kod starijih osoba koje se bore sa demencijom. Njenom radu možete pristupiti <a href="https://drive.google.com/file/d/1Ze5ZbG5BxHV7bz6HOCHk1v00wmvVXABL/view">ovde</a>.



Postoji niz alata koji nam mogu pomoći da se povežemo sa sobom i tako poboljšamo odnos, pre svega sa sobom, a onda i drugima. Koji god od alata da odaberemo &#8211; cilj je isti. Razumeti, prihvatiti, olakšati unutrašnje procese i njihovim prorađivanjem doći do prihvatanja sebe u celini.



Ako želite da pronađete modalitet i terapeuta sa kojim bi vam bilo prijatno da radite, to možete uraditi na Selfnest, online platformi za psihoterapiju.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="173" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025.-1-1-1024x173.png" alt="" class="wp-image-552" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025.-1-1-1024x173.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025.-1-1-300x51.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025.-1-1-768x130.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025.-1-1-1536x259.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025.-1-1.png 1666w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>

Muzika kao terapija: kako nas muzika povezuje sa sopstvenim emocijama?

U vremenu globalnih migracija i otvorenog tržišta, milioni ljudi raseljenih po planeti suočava se sa specifičnim izazovima života u drugačijoj kulturi. Bilo da je u pitanju odlazak zbog profesionalnog usavršavanja i angažmana, ljubavi ili, poput većine dijaspore sa Balkana- potraga za boljim životom- prilagođavanje novoj sredini je uvek emotivni rolerkoster. Kulturološki šok, nedostajanje primarnog doma i napuštanje poznatog sistema podrške mogu imati duboke posledice po mentalno zdravlje, a proces prilagođavanja novoj sredini ponekad traje godinama ili se nikada ni ne desi. 



<h3 class="wp-block-heading">Nostalgija boli</h3>



Selidba u inostranstvo je hrabra odluka, jer čak i ako su razlozi odlazak na bolje i uređenije mesto, preseljenje dolazi uz mnogobrojne specifične izazove za celu porodicu. Pre odlaska svako izgradi (velika) očekivanja o tome kako će život od sada izgledati, ali kada početni entuzijazam i ushićenje izblede, suočava se sa anksioznošću i strahom (od neizvesnosti).



Nostalgija zbog napuštanja porodice i prijatelja veliki je izvor stresa. Čežnja za prethodnim domom dovodi do osećaja tuge, izolacije i gubitka motivacije. Proces adaptacije može biti dug, a&nbsp; pritisak prilagođavanja novoj kulturi i društvenim normama prouzrokovati osećaj otuđenja, neprihvatanja i <a href="https://www.wellandgood.com/health/expat-depression">“ekspatske” depresije</a>. Usled pritiska okoline, ali i samonametnutog, da budu (pre)srećni što žive svoj san i najbolje iskoriste date okolnosti, ljudi u emigraciji suočavaju se sa dugim periodima malodušnosti i potištenosti.&nbsp;



Nedostatak adekvatne emocionalne i sistemske podrške može dovesti do preispitivanja odluke i želje za povratkom u poznato. Emotivna previranja od zadovoljstva do praznine i usamljenosti, iscrpljujuća su i teška za celu porodicu pa je preporučena psihološka evaluacija onima koji odlaze kako bi se što bolje pripremili za relokaciju, kao i onima koji će morati da se prilagode činjenici da dragi ljudi nisu više tu.&nbsp;







<h3 class="wp-block-heading">Maternji jezik nas određuje&nbsp;</h3>



“Gubitak jezika na kome je osoba živela i razmišljala, nezamenljiv je za tu osobu bez obzira koliko se trudila da se adaptira na novu sredinu”, zapisao je Frojd o svom iskustvu imigracije u Englesku.



Frustracija i stid usled nemogućnosti da se izrazimo i shvatimo druge stvaraju nervozu i dovode do izbegavanja društvenog kontakta pa su ekspati skloniji internalizaciji ili eksternalizaciji* problema, <a href="https://expatnetwork.com/what-makes-expats-at-higher-risk-of-substance-abuse/">samoizolaciji i zloupotrebi supstanci.</a>



Nije neobično da se, kada (donekle) savladamo novi jezik, osećamo kao druga osoba, ponekad manje vredna od “originalnog ja”. <a href="https://berlitzca.com/how-does-knowing-more-than-one-language-impact-your-identity/">Višejezični ljudi menjaju delove svog identiteta</a>, glas i govor tela. Kroz dodatno preispitivanje, nerazumevanje sebe i disocijaciju, uvećava se rizik od nesigurnosti i urušavanja samopouzdanja.



Jezik ima ogromnu ulogu u izgradnji identiteta, pamćenja i iskustva i kao takav, može biti ključan za formiranje odnosa razumevanja i poverenja naročito između terapeuta i klijenta. Suptilni gestovi, simbolizam, idiomi specifični za određeni jezik, kao i poznavanje društvenog konteksta iz kog klijent dolazi <a href="https://www.selfnest.com/blog/iz-ugla-psihoterapeuta/psihoterapija-na-maternjem-jeziku">povećavaju empatiju.</a>



<h3 class="wp-block-heading">Pitanje identiteta</h3>



Prirodna ljudska potreba za pripadanjem tokom procesa adaptacije na novu sredinu, može nas udaljiti od suštine. Napuštanje poznate kulture i tradicije stvara osećaj konfuzije, a nove društvene norme i očekivanja utiču najviše na one koji tek formiraju sopstveni identitet. Roditeljstvo u inostranstvu nameće pitanje kako izgraditi zdrav i blizak odnos sa detetom koje odrasta u drugačijoj kulturi od one poznate. <a href="https://theparentalcoach.com/parenting-tips-tools/intercultural-parenting-raising-children-with-two-different-cultures">Roditelji koji i sami pripadaju različitim kulturama</a> susrešće se sa dodatnim izazovima u očuvanju tradicionalnih običaja, naričito tokom formativnih godina deteta.&nbsp;



Izmenjena porodična dinamika ima snažan efekat na sve članove porodice. Dok roditelji navigiraju nove poslovne obaveze i kulturne prakse, balansiranje između dve baštine zbunjujuće je po najmlađe članove porodice. Pomiriti sopstveno i novo kulturno nasleđe dovodi do nesigurnosti i nepovezanosti, pa deca mogu razviti osećaj da njihovi običaji i verovanja nisu shvaćeni što dovodi do osećaja neadekvatnosti, otuđenja i gubitka poverenja u&nbsp; sebe.



Kod dece imigranata prošle godine je zabeležen najniži indeks zadovoljstva od kada se radi <a href="https://www.relocatemagazine.com/young-expats-struggling-the-most-with-mental-health-is-social-media-the-cause-wellbeing-1023">istraživanje</a>. Oko 60% ispitanika između 18 i 24 godine prijavilo je simptome poput osećaja usamljenosti, izolovanosti, brige za budućnost i nesigurnosti, kao i probleme sa samoprihvatanjem. Spremniji da otvoreno govore o mentalnom zdravlju, pripadnici <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/generacija-z-na-mladima-svet-opstaje">GenZ</a> generacije, kao dodatne pritiske navode dostizanje standarda koje diktiraju društvene mreže, kao i sve prisutniju zavisnost od tehnologije.



<h3 class="wp-block-heading">Pritisci i poslovne (ne)prilike</h3>



Najčešća greška koju ljudi prave kada započinju nov život je stvaranje pritiska da se što pre prilagode, što usled preplavljenosti svim novim svakodnevnim iskustvima i obavezama može dovesti do <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/sindrom-sagorevanja">sagorevanja (burnout)</a>.



Ljudi iz svih delova sveta menjaju zemlju boravišta zbog poslovnog angažmana i boljih finansijskih prilika, a procenjuje se da samo dijaspora Srbije broji oko 5 miliona ljudi. Istraživanje <a href="https://www.axaglobalhealthcare.com/en/about-us/reports/mindhealth-reports/">Globalno stanje uma</a> sprovedeno u 16 zemalja nad grupom ljudi od 18 do 78 godina pokazuje da su oni koji žive i rade van mesta rođenja izloženiji rizicima po mentalno zdravlje na poslu.



Čak 4 od 5 stranih radnika osetilo je negativne posledice po mentalno zdravlje, a skoro polovina ispitanika burnout (49%) sa simptomima:



<ul class="wp-block-list">
<li>Nedostatak fokusa 51%&nbsp;</li>



<li>Gubitak sampouzdanja 48%</li>



<li>Osećaj bezvrednosti 48%</li>
</ul>



Svaki treći strani menadžer bio je bar jednom na bolovanju tokom 2024. zbog poteškoća sa mentalnim zdravljem što je tri puta više od njihovih lokalnih kolega. Rad na niže vrednovanim poslovima za nekoga ko je prekvalifikovan može uzrokovati nezadovoljstvo, osećaj neadekvatnosti i odvesti u depresiju. Više od polovine ispitanih prijavilo je probleme sa spavanjem i gubitak volje za aktivnosti u kojima su nekada uživali, a trećina gubitak apetita ili neki oblik poremećaja u ishrani.&nbsp;



Mentalno zdravlje globalne populacije se pogoršalo i vratilo na nivo iz 2021. godine tokom vrhunca pandemije. Istraživanje pokazuje da određene poteškoće u vezi sa mentalnim zdravljem oseća 32% populacije, a 39% mladih između 18-24 godine iskusilo je teže oblike anksioznosti, stresa i depresije. Dobra vest je da stigma u vezi sa psihoterapijom iz godine u godinu sve manja, pa je moguće pronaći stručnu podršku i pomoć u svakom momentu <a href="https://app.selfnest.com/register">online</a> na maternjem jeziku, čak i i potpuno anonimno ili kroz dopisivanje (chat).&nbsp;&nbsp;&nbsp;



<h3 class="wp-block-heading">Ostati ili otići?</h3>



Neki ljudi pronađu svoje mesto pod suncem daleko od primarnog doma, neki odluče da se nakon izvesnog vremena vrate u zavičaj. Okolnosti u kojima živimo i stvaramo utiču na naš osećaj blagostanja, kao i osećanja pripadnosti, nade ili sigurnosti. Dok mislimo da “tražimo” sebe, zapravo novim iskustvima gradimo sopstvenu ličnost. Kada su okolina i društvena očekivanja drugačiji, emocije mogu biti maskirane nekim od odbrambenih i mehanizama preživljavanja koje smo kroz život stekli. Na putu samospoznaje i osnaživanja, važno je pronaći <a href="https://app.selfnest.com/register">saputnika</a> koji poseduje kapacitete da pomogne u navigiranju komplikovanih izazova života u inostranstvu.&nbsp;



<hr class="wp-block-separator" style="border-color:black;border-style:dashed"/>



*Internalizacija je proces u kom osoba usvaja vrednosti, uverenja, norme i stavove koje dolaze iz spoljnog sveta, npr. društvene normative i učini ih svojim. Eksternalizacija je suprotan proces, u kom osoba projektuje svoje unutrašnje misli, emocije ili odgovornosti na spoljne faktore. Umesto da prepozna da su te reakcije rezultat unutrašnjih uverenja ili emocija, osoba može okriviti spoljne faktore za svoje ponašanje ili reakcije. U nekim slučajevima, eksternalizacija može biti način izbegavanja odgovornosti ili suočavanja sa unutrašnjim konfliktima. Oba procesa igraju važnu ulogu u psihološkom razvoju i ponašanju. Internalizacija omogućava usvajanje društvenih normi i moralnih vrednosti, dok eksternalizacija može pomoći u zaštiti ega, ali ponekad i sprečiti osobu da se suoči sa svojim unutrašnjim problemima.

Dijaspora: Život između dva doma

Na pitanje kako ste otkrili svojim roditeljima koje ste seksualne orijentacije, na temi na LGBT+ forumu na Reditu, dva odgovora koja su bila najviše puta apvoutovana (ili lajkovana, da anglicizam „pojasnimo“ drugim) bila su: „nikada se neću autovati svojoj porodici, sem ako je to apsolutno nemoguće izbeći“, i &#8211; „takođe“.&nbsp;



Redit je jedan od najposećenijih sajtova na internetu, i većina korisnika dolazi iz najrazvijenijih zemalja sveta (oko 70% su iz SAD, Britanije i Kanade, sa velikim brojem Evropljana u preostalih 30%). Ako je na ovakvom mestu odgovor na pitanje o autovanju bio tako depresivan, šta tek može da očekuje ljude u konzervativnijim zemljama? Šta osoba koja se nalazi u poziciji diskriminisane seksualne manjine u Srbiji može da očekuje posle autovanja i koliko je u takvim situacijama upravo presudna podrška najbližih?



– Mislim da je već dobro poznato koliko podrška porodice pozitivno utiče na sve aspekte naših života, međutim u slučaju autovanja podrška znači i fizička zaštita – podvlači psihoterapeutkinja Sara Šaša. „Ovde ne govorimo o tome da te roditelji nisu podržali u fazi promene oblačenja ili slušanja nove muzike, ovde govorimo o potpunom isključivanju porodice iz života autovane osobe. Mladi koji još uvek nisu finansijski stabilni mogu zaista biti životno ugroženi nedostatkom porodične podrške. Ova ugroženost dalje može dovesti do niza aktivnosti “snalaženja” koja vode novim problemima.



Po CeSIDovom istraživanju iz septembra 2021, polovina ispitanih građana u Srbiji iskazala je negativan stav prema ljudima drugog seksualnog opredeljenja. Baš zbog takvog zabrinjavajućeg opšteg stava izostanak podrške porodice može biti još strašniji, jer oni koji su nam najbliži postaju deo problema. – Mi svoj identitet ne formiramo samo na osnovu ličnih preferencija već i odgovora okruženja – nadovezuje se psihoterapeutkinja Sara Šaša. – Ako ovaj put samootkrića “začinimo” neodobravanjem okoline čak i na pomisao da je naš identitet drugačiji, tu bitku možemo nositi ceo život.



Jedan od mehanizama zaštite je i psihoterapija koja može mnogo pomoći u ovakvim slučajevima. Nažalost, i do psihoterapeuta je ponekad teško doći, bilo zbog neopravdane stigme koja postoji kod nas, ili otežane ili osetljive situacije u kojoj se nalazi osoba kojoj je potrebna psihoterapija.



Upravo zbog ovoga, stručnjaci okupljeni oko Selfnesta osmislili su onlajn platformu koja korisnicima omogućava da se jednostavno povežu sa psihoterapeutom preko svog telefona ili kompjutera. Sva komunikacija između korisnika i psihoterapeuta odvija se isključivo u okviru same platforme i sasvim je anonimna sem ako korisnik ne želi drugačije. U Selfnestu rade sertifikovani stručnjaci sa velikim iskustvom u psihoterapijskom radu sa osetljivim pitanjima vezanim za diskriminisane grupe.&nbsp;



<a href="https://www.selfnest.com/">Selfnest</a> je prva ovakva platforma ne samo u Srbiji, već i u celoj Istočnoj Evropi. Ovaј pionirski projekat omogućava da psihoterapija bude zaista pristupačna svima i finansijski i logistički (korisnik sam za sebe bira paket koji mu najviše odgovara), ali i da postane deo dnevne rutine onima kojima je takva podrška potrebna. U okviru platforme, korisnik može da odabere klasičnu video seansu sa svojim psihoterapeutom, ili da odabere da kompletnu komunikaciju održava preko chata. U kreiranju platforme učestvovao je stručni tim sastavljen od psihoterapeuta i pravnika, sa namerom da se stvori što bolje iskustvo za korisnika gde su svi privatni podaci potpuno zaštićeni.



Osim toga, na platformi je razvijen algoritam koji na osnovu jednostavnog upitnika predlaže psihoterapeute stručne za tip problema sa kojima se korisnik nosi ili koji imaju iskustva sa sličnim situacijama. Naravno, odluka koga će na kraju odabrati konačno je na samom korisniku koji ima uvid u sve potrebne i relevantne podatke o psihoterapetima uključenim u projekat.&nbsp;

Sve što treba da znate o psihoterapiji

Povezani postovi

Muzika kao terapija: kako nas muzika povezuje sa sopstvenim emocijama?

Dijaspora: Život između dva doma

Šta kad posle autovanja izostane podrška najbližih?

Selfnest newsletter

“Ja nisam ono što mi se dogodilo! Ja sam ono što biram da postanem.“