Narcisoidnost je duboko ukorenjeni i trajni poremećaj ličnosti čije su prve manifestacije vidne u ranom odraslom dobu ili adolescenciji, a uglavnom se dijagnostifkuje kod odraslih od strane psihijatra.&nbsp;&nbsp;



Češće je prisutan kod muškaraca i intenzitet ispoljavanja simptoma se menja sa godinama, te je tako najevidentniji u 40-im i 50-im godinama.&nbsp;&nbsp;



Problemi koje izaziva onemogućavaju svakodnevno socijalno ili profesionalno funkcionisanje jer ponašanje odstupa od očekivanog i prihvaćenog ponašanja u kulturnom i društvenom miljeu pojedinca.&nbsp;&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">Šta podrazumeva narcisoidni poremećaj ličnosti</h2>



Narcisoidni poremećaj ličnosti se definiše kao stanje ličnosti koja je loše formirana u najranijem dobu te ne poseduje stabilan identitet.&nbsp;



Narcis se opisuje i kao ličnost koja nije uspela da formira svoj identitet zbog nedovoljno istraženog sveta oko sebe u ranom detinjstvu.



Narcisoidne osobe imaju tendenciju da grade lažnu sliku o sebi i konstantno naglašavaju vrednovanje sopstvene ličnosti kako bi bili obožavani od strane svoje okoline. Laički rečeno oni su “ zaljubljeni u sebe” i karakteriše ih fantaziranje o neverovatnom uspehu i izuzetnim sposobnostima, ideja o superiornosti, unikatnosti i neviđenoj lepoti i inteligenciji. Imaju potrebu za stalnom pažnjom, divljenjem i pohvalama koje dobijaju od drugih, dok na kritike reaguju burno ili pak ravnodušno, dok zapravo imaju izuzetno nisku sliku o sebi.&nbsp;



Neke od najznačajnijih karakteristika narcisoidne ličnosti su:



<ul class="wp-block-list">
<li>arogancija</li>



<li>konstantan osećaj zavisti (ka drugima i od strane drugih)</li>



<li>nedostatak empatije</li>



<li>fantaziranje o neverovatnom uspehu, lepoti i ljubavi</li>



<li>zahtevaju stalno divljenje od strane okoline</li>



<li>manipulativno ponašanje i iskorištavanje drugih u sopstvenu korist</li>



<li>preteran osećaj samoživosti i važnosti</li>



<li>nerazumne želje i zahtevanje da uvek budu ispunjene</li>



<li>eksplozivan bes</li>



<li>nezainteresovanost za ljude iz okoline</li>
</ul>



Osoba koja je narcis ove karakteristike manifestuje samo kada ispred sebe ima publiku, a vrlo često ne podnose samoću. Skloni su dosadi te u odraslom dobu stupaju u burne veze koje su obično kratkog veka jer ne uspevaju da ostvare duboku emotivnu vezu sa partnerom. U većini slučajeva narcisoidne osobe prvobitno idealizuju svoje partnere te vrlo brzo dođe do razočarenja i raskida veze.&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">Tipovi narcisoidnog poremećaja ličnosti</h2>



Iako većina narcisoidnih osoba ispoljava slične osobine, postoje dva dominantna tipa ovog poremećaja:



<ul class="wp-block-list">
<li>Grandiozni narcizam se definiše kao potreba osobe da ispoljava visok stepen dominacije, grandioznosti i agresije. Izuzetno su samouvereni i vole da ističu svoju superiornost pred drugima. Grandiozni narcizam se uglavnom razvija kod osoba koje su ovakav tretman uživale u detinjstvu od strane roditelja te očekuju isto i u odraslom dobu.</li>



<li>Ranjivi narcizam je karakterističan za osobe koje su emotivno osetljivije te koriste narcizam kao “fasadu” sa kojom kriju da se osećaju kao da ne pripadaju ili da nisu dovoljno dobri. Ljudi koji pate od ranjivog oblika su uglavnom bivali zanemarivani ili zlostavljani u detinjstvu te su izgradili ovaj zid kao vid zaštite od sličnih uticaja sredine.&nbsp;</li>
</ul>



<h2 class="wp-block-heading">Uzroci formiranja narcisoidne ličnosti</h2>



Izuzetno je teško odrediti tačan uzrok narcisoidnog poremećaja ličnosti. Da bi se tek pretpostavio moguć uzrok, potrebno je biti upoznat sa životnom sredinom u kojoj je osoba odrastala i formirala svoju ličnost, ali i pored ovoga je potrebno dublje analizirati splet genetskih i bioloških faktora. Većina stručnjaka veruje da je za nastanak narcisoidnosti odgovorna kombinacija svega navedenog.&nbsp;



Važno je napomenuti da je određena doza narcizma prisutna u svima i da predstavlja potpuno normalan deo razvoja naše ličnosti. Naime, definiše se dva nivoa narcizma:



<ul class="wp-block-list">
<li>Primarni, prisutan kod svih novorođenčadi koje u prvim trenucima života nemaju sposobnost da naprave razliku između sebe i majke. Vremenom bebe postaju svesne sveta oko sebe i činjenice da je majka zasebno ljudsko biće.</li>



<li>Sekundarni se javlja kada dete iako je premostilo pažnju sa sebe na druge ipak gubi interesovanje za osobe iz okoline i ponovo stavlja sebe u fokus. U zavisnosti od intenziteta zaokupljenosti sobom, sekundarni narcizam se može razviti u dugoročni narcisoidni poremećaj ličnosti.&nbsp;</li>
</ul>



<h3 class="wp-block-heading">Uticaj roditelja na formiranje ličnosti</h3>



Veruje se da na razvoj narcisoidne ličnosti umnogome utiču ljudi kojima je ta ličnost okružena u detinjstvu, posebno roditelji. Dakle, postupci i greške koji roditelji načine u najranijem dobu mogu imati značajan uticaj na detetovu sposobnost da formira svoj identitet i da savlada razvojne zadatke.



Majka je posebno bitna figura u razvoju ličnosti jer su ona i beba tokom prvih dana jedna celina. Kako dete raste i počinje da se odvaja od majke da bi samostalno otkrilo svet oko sebe, potrebno je da bude oružano verom i poverenjem u majčinu ljubav i njeno prisustvo. Prva velika prekretnica u detetovom životu se dešava oko prve godine kada prohoda, te ukoliko je sa majkom ostvarena jaka veza, ono će se prepustiti istraživanju i započeti proces odvajanja. Nesigurnost i nepoverenje mogu usporiti ili sprečiti ovaj proces, uticati na formiranje straha i posesivnosti, te tako sprečiti formiranje samostalne ličnosti. Kao jedna od mogućih dugoročnih posledica se može javiti narcisoidni poremećaj ličnosti.&nbsp;&nbsp;



Dakle, odnos sa roditeljima i odnos koji roditelji imaju prema detetu značajno utiču na razvoj stabilnog identiteta. Zadatak roditelja je da omogući bezbrižan razvoj tako što će pružiti pažnju onda kada im je potrebna a da pritom im dati dovoljno prostora za samostalnost.&nbsp;



<h3 class="wp-block-heading">Odrastanje uz narcisoidnog roditelja</h3>



Narcisoidne roditelje karakteriše emocionalna manipulacija, nedostatak empatije i sklonost ka zanemarivanju. Oni takođe detetovu želju za samostalnošću uglavnom vide kao pretnju i primoravaju ih da žive u senci roditelja.&nbsp;



Karakteristike roditelja koji pate od narcisoidnog poremećaja ličnosti se uglavnom prepoznaju po tome što:



<ul class="wp-block-list">
<li>su ljubomorni i posesivni</li>



<li>svojoj deci postavljaju previsoka očekivanja, ali ne u korist dece nego radi ostvarenja ličnih ciljeva i ambicija</li>



<li>kritikuju svoju decu, uglavnom neosnovano i za najmanje sitnice kako bi obeshrabrili težnju ka uspehu i održali superiornu poziciju u odnosu na svoje dete</li>



<li>koriste decu kao vredne objekte koje paradiraju pred drugima kako bi ukazali na grandioznost života koji žive</li>



<li>su manipulativni i kritični&nbsp;</li>



<li>su lako razdražljivi i burno reaguju na ponašanje dece koje odstupa od roditeljskih očekivanja</li>



<li>očekuju od svoje dece da svu svoju pažnju usmere ka njima i tako zanemare svoje želje i potrebe u cilju pružanja emotivne, fizičke ili finansijske podrške roditeljima</li>
</ul>



Odrastanje uz narcisoidnog roditelja može uticati i na razvoj narcisoidnog poremećaja ličnosti i kod dece. Kako ne poseduju empatiju te zanemariju osećanja i emotivno stanje deteta, vrlo često se dešava da se ona vremenom distanciraju od roditelja ili pak i sami počnu da ispoljavaju narcisoidne osobine. Takođe, deca neretko izrastu u izuzetno osetljive i nesigurne osobe koje smatraju da ne zavređuju ljubav i pažnju drugih.&nbsp;



<h3 class="wp-block-heading">Veza sa narcisoidnim partnerom</h3>



Mnogima su ljudi sa narcisoidnim poremećajem izuzetno atraktivni zbog svoje unikatne ličnosti i jakog karaktera koji ih čini interesantnima na početku veze. Zbog svoje “veličine” čine drugu osobu da se oseća ponosnom što su dovoljno vredni da naiđu na odobravanje jednog narcisa.&nbsp;



Kako narcisoidne osobe imaju problem da ostvare emotivnu vezu sa drugim ljudima, partnere vide isključivo kao objekat koji koriste da bi ispunili sopstvene potrebe. Svog partnera ne vide kao zasebnu individuu već kao produžetak sebe, te im ne ostavljaju prostora da iskažu svoja osećanja jer ih takve priče ne interesuju i zamaraju. U svakoj prilici će stavljati u fokus isključivo sebe. Umeju da budu veoma ljubomorni, lako ih je povrediti i imaju burne reakcije. Veruju da su uvek u pravu i lako se naljute kada se pronađu u nepovoljnoj situaciji.&nbsp;&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">Proces oporavka</h2>



Nije neuobičajeno za osobe koje pate od narcisoidnog poremećaja ličnosti da ne potraže pomoć. U većini slučajeva se obrate stručnjaku tek onda kada uvide da im je svakodnevno funkcionisanje u potpunosti onemogućeno i da ne mogu da se nose sa stresom koji uzrokuje depresiju i osećaj praznine. U nekim slučajevima se formira zavisnost od alkohola ili narkotika kojima pribegavaju kako bi popunili prazninu.&nbsp;



Narcisoidni poremećaj ličnosti je sposoban da dijagnostifikuje isključivo psihijatar, te ukoliko želite da potražite pomoć, prvo je potrebno obratiti se izabranom lekaru opšte prakse koji će vas potom uputiti kod psihijatra.&nbsp;



Tretman u većini slučajeva podrazumeva dugogodišnju <a href="https://www.selfnest.com/blog/psihoterapija/sve-sto-treba-da-znate-o-psihoterapiji" target="_blank" rel="noreferrer noopener">terapiju sa psihoterapeutom</a> koji ima iskustva u radu sa ljudima kojima je dijagnostifikovan ovaj poremećaj. Terapeut u radu sa narcisoidnom osobom pred sobom ima težak zadatak, jer su često sujetni i imaju tendenciju da se suprotstave autoritetu, bez obzira što je tu da im pomogne. U nekim slučajevima se propisuju i lekovi kako bi umanjili određene simptome.&nbsp;



Osobe kod kojih se dijagnostifikuje narcisoidni poremećaj ličnosti sa terapeutom aktivno rade na ublažavanju manifestacija i kontroli ponašanja, a za cilj tretmana se u uglavnom postavlja mogućnost da se određene karakteristike tolerišu i kontrolišu.&nbsp;&nbsp;



Proces oporavka se fokusira na prepoznavanje unutrašnjih osećanja, stavova i mišljenja koje narcisi imaju prema sebi i prema ljudima koji ih okružuju. Potrebno je da prepoznaju negativne osobine kao što je osećaj superiornosti i egocentričnosti i utisak koje ostavljaju po okolinu.&nbsp;



Jedan od pristupa podrazumeva i definisanje razlike između samopoštovanja i saosećanja, gde se stavlja akcenat na saosećanje i prepoznavanje potreba drugih ljudi kako bi se ostvarile dublje i zdravije veze.



<h3 class="wp-block-heading">Oporavak od narcisoidnog odnosa</h3>



Osobe koje su bile žrtve narcisoidnog roditelja ili partnera iz odnosa izlaze emocionalno iscrpljene i uglavnom sa manjkom samopouzdanja. Prvi korak predstavlja odbacivanje potrebe za racionalizacijom narcisiodnog poremećaja ličnosti i prihvatanje da nema opravdanja za njhovo ponašanje. U nekim slučajevima će vam terapeut savetovati da postavite jasne granice u odnosu sa narcisoidnom osobom i da zahtevate poštovanje koje zaslužujete.&nbsp;



Nakon distanciranja od narcisoidne osobe, biće potrebno vreme da se ponovo upoznamo sami sa sobom i da postavimo jasnu granicu između onoga što smo činili kako bi zadovoljili partnera i onoga što zaista jesmo. Ovo može podrazumevati promenu stila, frizure i ponašanja koji su transformisani kako bi se prilagodili zahtevima osobe sa narcisoidnim poremećajem ličnosti.&nbsp;



Vrlo je verovatno da ćete iz odnosa izaći sa manjkom samopouzdanja i osećaja sopstvene vrednosti, te je važno da radite na ponovnoj izgradnji samopoštovanja, hrabrosti i snage.&nbsp; Posvetite se sebi, svom zdravlju, željama i hobijima.



Najbitnije je da prihvatite činjenicu da osećanja koja ste gajili prema narcisoidnoj osobi neće nestati preko noći. Proces oporavka može potrajati, čak i kada u njemu učestvuje stručnjak. Treba da shvatite da iako možda još uvek volite neku osobu da je ostvarivanje zdrave emotivne veze sa njom nemoguće.&nbsp;



Ukoliko uvidite da niste u mogućnosti sami da se izborite sa osećanjima,<a href="https://app.selfnest.com/register/" target="_blank" rel="noreferrer noopener"> potražite pomoć terapeuta</a> koji će za vas kreirati sigurno okruženje u kom možete da govorite o neprijatnim osećanjima i posledicama koje je na vas ostavio odnos sa narcisoidnom osobom.

narcisodidni poremećaj. Mačka koja u odrazu u ogledalu vidi lava.

Ko su narcisoidne osobe i kako ih prepoznati

U tišini psihoterapijske ordinacije, strah od smrti se češće javi kao diskretni saputnik hronične <a href="https://www.selfnest.com/blog/anksioznost-sta-je-koji-su-simptomi-i-kako-se-prevazilazi">anksioznosti</a>, kao neobjašnjiva potreba za perfekcionizmom ili kao ona tupa, egzistencijalna jeza, koja nas poseti u tri ujutru, kada svet utihne, a mi ostanemo sami sa sopstvenim otkucajima srca.



Kao terapeuti, znamo jednu veliku, gotovo paradoksalnu istinu: ljudi se ne plaše toliko same smrti, koliko se plaše da će ih ona zateći neproživljene. Strah od kraja je zapravo eho vapaja za životom koji još nije u potpunosti počeo. Kroz Transakcionu analizu (TA), možemo dešifrovati ovaj strah ne kao neprijatelja, već kao složenu mapu naših unutrašnjih glasova, zabrana i nesvesnih životnih planova.



<h3 class="wp-block-heading">Odakle potiče strah od smrti? </h3>



Da bismo razumeli zašto nas pomisao na konačnost toliko parališe, moramo razumeti unutrašnju arhitekturu naše ličnosti. TA nas uči da u svakom trenutku funkcionišemo iz jednog od tri stanja: Roditelja, Odraslog ili Deteta.



Kada nas preplavi egzistencijalni užas, to najčešće reaguje naše Dete. Za malo dete, pojam &#8220;zauvek&#8221; i &#8220;nikada&#8221; je kognitivno neshvatljiv, ali je osećaj napuštanja bolno stvaran. Za naše unutrašnje Dete, smrt je vrhunsko napuštanje. To je onaj arhaični strah da ćemo ostati sami u mraku, bez zaštite i bez glasa onih koji nas vole. 



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="203" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-1-5-1024x203.png" alt="" class="wp-image-1194" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-1-5-1024x203.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-1-5-300x60.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-1-5-768x153.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-1-5-1536x305.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-1-5-2048x407.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



S druge strane, naše stanje Roditelja često koristi smrt kao ultimativni alat kritike. &#8220;Vidiš kako vreme prolazi, a ti još ništa nisi postigao&#8221;, šapuće strogi unutrašnji kritičar. Ovaj unutrašnji progonitelj pretvara smrt u sudiju, pojačavajući pritisak da moramo &#8220;zaslužiti&#8221; svoje postojanje pre nego što bude kasno. Tako strah od smrti postaje gorivo za naše &#8220;drajvere&#8221;, one unutrašnje prisile da budemo savršeni, da žurimo ili da se preterano trudimo, nadajući se da ćemo postignućima potkupiti neminovnost.



<h3 class="wp-block-heading">Živite li svoj život ili tuđa očekivanja?</h3>



Strah od smrti se najjače &#8220;aktivira&#8221; kada naš životni scenario počne da puca. Ako živite život koji nije vaš, ako ispunjavate tuđa očekivanja dok vaše autentično &#8220;Ja&#8221; sedi u senci, smrt vam deluje kao nepravedni sudija koji prekida predstavu u kojoj niste stigli da odigrate svoju glavnu ulogu.



Posebno je težak rad sa ljudima koji nose nesvesnu zabranu: &#8220;Nemoj postojati&#8221;. Ova poruka, često prenesena neverbalno kroz roditeljsku odbačenost ili hladnoću, stvara osobu koja oseća da je njeno prisustvo na svetu &#8220;pozajmljeno&#8221; i da će svakog trenutka biti oduzeto kao kazna. 



Za njih, svaki simptom bolesti ili vest o tuđoj smrti nije samo informacija, već potvrda da je njihovo vreme isteklo. <a href="https://www.selfnest.com/o-platformi">Terapija</a> je ovde borba za osnovno, ljudsko pravo na mesto pod suncem.



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/blog/selfnest-psihoterapeuti"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="161" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/cta-baner-1-1024x161.png" alt="" class="wp-image-1195" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/cta-baner-1-1024x161.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/cta-baner-1-300x47.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/cta-baner-1-768x121.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/cta-baner-1-1536x242.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/cta-baner-1-2048x322.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



<h3 class="wp-block-heading">Psihološke igre kao beg od istine</h3>



<a href="https://www.britannica.com/biography/Eric-Berne">Erik Bern</a>, otac TA, primetio je da ljudi troše neverovatnu količinu energije na &#8220;psihološke igre&#8221; kako bi struktuirali svoje vreme i izbegli bliskost. Zašto? Zato što je bliskost trenutak u kojem smo potpuno ogoljeni i svesni svoje ranjivosti i prolaznosti.



Igre poput &#8220;Vidiš šta su mi uradili&#8221; ili &#8220;Zar to nije strašno?&#8221; služe nam kao štit. Dokle god se žalimo na šefa, partnera ili nepravdu, mi ne moramo da razmišljamo o tome da smo ovde samo jednom. Strah od smrti nas, paradoksalno, tera da se sakrijemo u konflikte i rutinu, jer je suočavanje sa čistim, autentičnim životom previše intenzivno. Lakše je brinuti o sutrašnjici nego biti prisutan u tišini današnjice.



<h3 class="wp-block-heading">Kada se strah od smrti pretvori u fizički bol</h3>



Kao klinički psiholog, često pratim kako se ovaj strah manifestuje van svesnog govora. Ako naš unutrašnji Odrasli ne može da obradi ideju konačnosti, naše Dete će je &#8220;odglumiti&#8221; kroz telo.



Hipohondrija je često &#8220;maskirani&#8221; strah od smrti. Svaki ubrzan rad srca ili benigna bol postaju &#8220;dokaz&#8221; neminovne katastrofe. To je očajnički pokušaj kontrole &#8211; lakše je brinuti o telu koje teoretski možemo testirati i popraviti, nego o egzistencijalnoj činjenici da nismo večni. Somatizacija je vapaj duše koja se plaši nestajanja pre nego što je osetila puninu bivanja.



<h3 class="wp-block-heading">Kako sa strahom od smrti?</h3>



<h3 class="wp-block-heading">Autonomija i nove dozvole.</h3>



Lečenje straha od smrti ne znači njegovo brisanje. Niko od nas nema imunitet na prolaznost. Cilj terapije je Autonomija koja podrazumeva svesnost, spontanost i kapacitet za intimnost.



Zatvaranje nezavršenih poslova: Što više autentičnih reči izgovorimo danas, što više zagrljaja podelimo i što više istina proživimo, to ćemo manje &#8220;dugovati&#8221; sebi na kraju puta. Mirna smrt je privilegija onih koji su hrabro živeli.



Dekontaminacija Odraslog: Učimo da razlikujemo dečje fantazije o mraku od realnih činjenica. Odrasli u nama zna da je smrt neizbežna, ali takođe shvata da opsesivna briga o njoj ne produžava život, već samo ubija jedino vreme koje imamo, a to je sadašnjost.



Davanje novih dozvola: U terapeutskom radu, klijent uči da zameni stare zabrane novim, oslobađajućim dozvolama: &#8220;Dozvoljavam sebi da postojim bez uslova&#8221;, &#8220;Dozvoljavam sebi da budem važan sebi&#8221;, &#8220;Dozvoljavam sebi da uživam u trenutku&#8221;.



<h3 class="wp-block-heading">Povratak sopstvenoj autentičnosti</h3>



Strah od smrti nije znak slabosti niti patologije; on je pozivnica. On nam poručuje da negde duboko u nama postoji neproživljeni deo nas koji žudi za pažnjom. On je onaj tihi senzor koji nam govori da smo možda skrenuli sa puta sopstvene autentičnosti.



Umesto da taj strah pokušavate da ugušite lekovima, distrakcijama ili <a href="https://www.selfnest.com/blog/sindrom-sagorevanja">besomučnim radom</a>, pokušajte da ga saslušate. Zapitajte se: &#8220;Kojem delu mene dugujem život?&#8221; 



Psihoterapija je proces povratka prvobitnoj vrednosti. Kada prihvatite da niste večni, dobijate najmoćniji alat za promenu, saznanje da je svaki trenutak u kojem ste autentični, povezani i prisutni, zapravo velika pobeda nad prolaznošću.



Ne možemo promeniti kraj scenarija, ali imamo apsolutnu slobodu da napišemo svaku stranicu pre njega tako da bude vredna čitanja. 



Budite O.K. sa svojom ljudskošću, jer baš u toj krhkosti leži sva vaša lepota.







<hr class="wp-block-separator has-alpha-channel-opacity"/>







Tekst napisala Ivana Đorđević, Diplomirani psiholog, Master klinički psiholog, TA i Geštalt terapeut pod supervizijom, psihoterapeut na <a href="https://www.selfnest.com/">Selfnest platformi</a>

Strah od smrti: Zašto se javlja i kako psihoterapija može pomoći?

Kada sam bila mala nisam maštala o tome da budem ono što sam danas. Nisam razmišljala o projektima, timovima, preduzetništvu, čak ni u najnaivnijem smislu. Želela sam da čitam i da me to negde odvede, bez znatiželje kuda to tačno. Književnost i umetnost uopšte, imaju super moć da te odvedu, zapravo, kuda god poželiš. Da živiš paralelne svetove, da budeš posmatrač ili glavni junak, da menjaš sudbine, priče, i da si stalno između jave i sna.&nbsp;



Počela sam da zapisujem snove vrlo rano, još u osnovnoj školi. To je bio još jedan paralelni svet nad kojim nisam imala kontrolu, ali koji me je upoznao sa Frojdom, Jungom, Sondijem. Kroz snove sam učila kako da <a href="https://mailchi.mp/selfnest.com/analiza-snova">upoznam sebe</a>, a onda i kako da razumem druge. Verujem da je to veština koja se ne ceni dovoljno, sposobnost da razumemo ljude oko sebe vodi bržem razrešenju svih konflikata i nesporazuma. Iz mog iskustva, ljudi retko kada imaju svesnu, lošu nameru, da nekoga sabotiraju ili povrede, sve se, uglavnom, svede na niz nepromišljenih odluka koje bi mogle biti drugačije, kada bismo znali kako to drugačije može da izgleda.&nbsp;&nbsp;



I tako se rodio <a href="https://www.selfnest.com/">Selfnest</a>. Organski, najprirodnije. Kao alat koji može da pomogne svima da otkriju te druge svetove u kojima ne moraju da budu tužni, ljuti, neshvaćeni, ili bar da razumeju zbog čega se tako osećaju. Iako je Selfnest platforma, koja ima za cilj da spoji <a href="https://www.selfnest.com/blog/selfnest-psihoterapeuti">psihoterapeuta</a> sa svima onima koji pomoć žele, on je pre svega, zamišljen kao sigurno mesto. Kao onaj neko kome se uvek obraćaš, ko je tu da sasluša i razume. 



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="472" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-1-4-1024x472.png" alt="" class="wp-image-1191" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-1-4-1024x472.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-1-4-300x138.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-1-4-768x354.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-1-4-1536x707.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/03/Banner-1-4.png 1800w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Postojale su generacije koje su smatrale da je sramota obratiti se lekaru kada nisi dobro, a onda su došle neke <a href="https://www.selfnest.com/blog/generacija-z-na-mladima-svet-opstaje">nove generacije</a> koje su to prevazišle i koje su naučile da se brinu o svom fizičkom zdravlju. Koje su naučile da je lekar tu da pomogne i da je element sramote, suvišan. 



Sada se nalazimo u vremenu koje nas uči da pored fizičkog zdravlja, moramo negovati svoje misli, osećanja i u tome smo napravili iskorak. Bravo za nas!



Selfnest je zamišljen kao projekat koji treba da bude više od običnog projekta. Projekat u koji sam verovala na početku, u koji verujem sada, u koji sam verovala i kada je bilo teško. Verovala sam i kada sam sumnjala u sebe i sve druge, kada je delovalo da pokušavamo iluziju da pretvorimo u stvarnost. Selfnest me je naučio da sam osnivač, da su ljudi važni, da je tim važan, da je važno istrajati, i kad rominja i kad sunce greje.&nbsp;



Zato želim da se zahvalim Selfnest zajednici, i svima vama koji ste tu sa nama, koji verujete u nas, koji zajedno sa nama pomerate granice. Koji svojim glasom ohrabrujete druge da razgovaraju. Jer srećni pojedinci znače srećne porodice, zadovoljne timove i zdravo društvo.&nbsp;



Selfnest će nastaviti da traje i da brine o vama, a vi, vi budite dobro, oprostite sebi, a i drugima i znajte da niste sami.&nbsp;



<hr class="wp-block-separator has-alpha-channel-opacity"/>



Autorka teksta i idejni tvorac Selfnest platforme, Aleksandra Milisavljević

Put Selfnesta: Od snova i ideja do sigurnog mesta za sve

Postoji jedna tiha rečenica koju ljudi znaju da nose sa sobom godinama, a retko je izgovore naglas &#8211; Ne mogu sebi da oprostim. I to ne zvuči dramatično. Zvuči kao nešto što se podrazumeva. Kao nešto što “mora da boli”. To (o)praštanje sebi jeste povezano sa vrlo jakom emocijom &#8211; krivicom. Često se ne pojavljuje samo zbog onoga što smo uradili, već i zbog onoga što nismo umeli.



<h3 class="wp-block-heading">Dva lica krivice</h3>



Sećam se tog predavanja dok sam bila na edukaciji za <a href="https://www.selfnest.com/blog/gestalt-psihoterapija">geštalt terapeuta</a>, kada je moja draga prof. Lidija Pecotić govorila o krivici i stidu. Ona je to vrlo slikovito objasnila, crtajući krug, sa idejom o tome kako da prepoznamo kada je krivica normalna kao osećanje, a kada je neurotična. 



<h4 class="wp-block-heading">Krivica kao korektivno iskustvo</h4>



Sa prvog nivoa, krivica kao normalno osećanje je signal koji može da nas upozori da smo nekad prešli granicu, ili povredili nekoga, uradili nešto pogrešno prema sebi ili drugome &#8211; krivica koja se u ovim slučajevima javlja ima korektivno iskustvo. Tu je da nam pomogne da osvestimo naše ponašanje, prepoznamo slične situacije, i pozove na promenu ili drugačiji izbor. Ta krivica je dobra, da tako kažem.



<h4 class="wp-block-heading">Transgeneracijska krivica</h4>



Drugi nivo krivice, o kojem je prof. Lidija govorila, a meni jako značajan, je transgeneracijska krivica. Šta to zapravo znači? 



Osećaj krivice kod &#8220;dobrih ljudi&#8221; često je način da ostanu odani (lojalni sistemu, najčešće porodici). Ono što je prisutno na nesvesnom nivou je misao &#8211; Ne sme mi biti bolje nego što je bilo mojima. Kao da je mir sebičnost. Kao da se osoba odvaja od porodice čim &#8220;joj krene&#8221;. To je lojalnost koja boli i nesvesni pokušaj da se ostane deo sistema, čak i kad povređuje. 



Logično je, jer jedna od osnovnih ljudski potreba je potreba da pripadamo. Makar i lošem, ali, pripadamo. Odrastanje uz priče o tome koliko je život težak, ili ako je mnogim generacijima unazad bilo loše, kako sada ti imaš pravo na bolji život? I to je mesto gde krivica počinje da se budi. Postaje neurotična. Ponavlja se iznova i iznova. Porodične konstelacije su jako dobra metoda za oslobađanje od ovog tipa krivice. 



Istina koju treba razumeti i prihvatiti je ta, da nikoga ne izdajemo time što nam je dobro. Ne prekidamo pripadanje time što rastemo. Naprotiv, prekidamo transgeneracijski lanac u kojem je nesreća bila norma(lna). Zapravo, to što je nekome sada bolje i mogućnost da možeš bolje od svojih predaka, govori da je njihov težak život imao smisla, i da se baš kroz njega pravi drugačiji život. Bolji. (Menja se šablon.)



<h3 class="wp-block-heading">Zašto je toliko teško oprostiti sebi?</h3>



Zato što oproštaj sebi nije samo odluka. Oprostiti sebi znači prestati sa samokažnjavanjem, dokazivanjem svoje vrednosti, vraćanjem u prošlost kako bismo kinjili sebe što nismo uradili ovo ili ono. Oprostiti sebi znači reći: “Bilo je strašno. Ja i dalje zaslužujem da živim.” Oprostiti sebi znači preuzeti odgovornost.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="351" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/OPROSTITI-SEBI-1024x351.png" alt="" class="wp-image-1141" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/OPROSTITI-SEBI-1024x351.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/OPROSTITI-SEBI-300x103.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/OPROSTITI-SEBI-768x263.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/OPROSTITI-SEBI-1536x526.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/OPROSTITI-SEBI.png 1873w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Sva ova priznanja vode ka potvrdi jedne osnovne istine na koju često zaboravimo, a to je &#8211; I ja sam čovek.



<h3 class="wp-block-heading">Kako raspetljati kljupko krivice?</h3>



<h4 class="wp-block-heading">1. Prvo i osnovno &#8211; prestanite da se branite</h4>



Mnogi ljudi se brane od osećaja krivice tako što je potiskuju. Ali ona se vrati kroz:



<ul class="wp-block-list">
<li><a href="https://www.selfnest.com/blog/anksioznost-sta-je-koji-su-simptomi-i-kako-se-prevazilazi">anksioznost</a></li>



<li>napetost</li>



<li><a href="https://www.selfnest.com/blog/poremecaji-spavanja-sta-ih-izaziva-i-kako-poboljsati-kvalitet-sna">nesanicu</a></li>



<li>stalno analiziranje</li>



<li>uverenje “nisam dobar”</li>



<li>preterano davanje drugima</li>
</ul>



Kada se pojavi krivica, prvi korak nije da je “ukineš”, već da je čuješ.



<h4 class="wp-block-heading has-text-align-left">2. Razdvojite krivicu od stida</h4>



Krivica kaže: “Uradio sam nešto loše.” Sram kaže: “Ja sam loš.” 



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="230" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/krivica-vs-stid-1024x230.png" alt="" class="wp-image-1140" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/krivica-vs-stid-1024x230.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/krivica-vs-stid-300x67.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/krivica-vs-stid-768x172.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/krivica-vs-stid-1536x344.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/krivica-vs-stid.png 1873w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Mnogi od nas su tokom detinjstva, kada urade nešto što je bilo neprihvatljivo, imali priliku da čuju “Jao, što si nevaljao, bezobrazan si, stidi se, nisi dobar”. To se neretko preslikava i na odraslo doba u kojem svest o lošem ponašanju lako postaje uverenje &#8211; Ja sam loš.



<h4 class="wp-block-heading">3. Obratite pažnju na kontekst</h4>



Zapitajte se:



<ul class="wp-block-list">
<li>Gde se to desilo?</li>



<li>Šta je tada bilo moguće?</li>



<li>Ko sam tada bio?</li>



<li>Koliko sam imao snage?</li>



<li>Da li sam bio sam?</li>
</ul>



Kada čovek vidi kontekst, srce omekša. Objektivnije pristupamo uzroku osećaja krivice.



<h4 class="wp-block-heading">4. Dopustite sebi da budete tužni</h4>



Ovo je jako važno, jer tuga je često znak da je oproštaj blizu. Tuga znači da prestajemo sa kažnjavanjem i da počinjemo da osećamo.



<h4 class="wp-block-heading">5. Budite nežni prema sebi</h4>



Na kraju, dolazi nežnost, ali ne kao fraza, nego kao stvarni unutrašnji osećaj. 



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="276" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/Lidija-citat-1024x276.png" alt="" class="wp-image-1139" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/Lidija-citat-1024x276.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/Lidija-citat-300x81.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/Lidija-citat-768x207.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/Lidija-citat-1536x413.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/Lidija-citat.png 1873w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



U ovoj fazi, čovek ponekad prvi put u životu uči:



<ul class="wp-block-list">
<li>da ne mora da bude savršen</li>



<li>da ne mora stalno da se iskupljuje</li>



<li>da ne mora da zaslužuje mir, ljubav</li>



<li>da ne mora da bude “dobar” da bi bio vredan</li>
</ul>



Ako u sebi nosite rečenicu: “Da sam drugačiji, sve bi bilo bolje.” Možda je vreme da je prevedeteu nešto istinitije: “Radio sam najbolje što sam mogao, sa onim što sam tada imao.” 



I ne, to ne briše posledice. Ali briše potrebu da sebe zauvek držite u kazni. Poziva na ODGOVORNOST i podseća da sada možete da BIRATE drugačije, jer koji je smisao ponavljati stalno isto, ako znamo da to nije dobro za nas?



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="115" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/cta-baner-1024x115.png" alt="" class="wp-image-1148" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/cta-baner-1024x115.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/cta-baner-300x34.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/cta-baner-768x86.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/cta-baner-1536x172.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/cta-baner-2048x230.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



<h3 class="wp-block-heading">Šta znači oprostiti sebi?</h3>



Problem nije u greškama koje pravimo, nego zarobljenost u unutrašnjem kažnjavanju i rečenicama poput: trebalo je da znam bolje, ja sam kriv, ja to ne zaslužujem.



Ono što danas iz osećaja krivice zovemo greškom, nekada je bilo jedino rešenje koje smo imali. Neko je ostao u lošem odnosu, jer se plašio samoće. Neko je pobegao, jer nije znao kako da ostane. Oprostiti sebi znači videti to. Ne kao izgovor. Nego kao istinu.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="191" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/pravo-pitanje-1024x191.png" alt="" class="wp-image-1142" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/pravo-pitanje-1024x191.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/pravo-pitanje-300x56.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/pravo-pitanje-768x143.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/pravo-pitanje-1536x287.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/02/pravo-pitanje-2048x382.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Ne opraštate sebi zato što ste savršeni, nego zato što ste živi. Zato što ste ljudska bića. Zato što ste ponekad slabi, niste znali ili imali podršku. Zato što ste preživeli i više vam ne treba kazna. Treba vam kontakt. Treba vam nežnost. Treba vam istina. 



“Opraštam sebi” nije rečenica koju izgovoriš i očekuješ da ti se srce odmah smiri. Oprostiti sebi je proces. 



Ako vam je teško da to uradite sami, to ne znači da sa vama nešto nije u redu. To znači da vam je možda potreban<a href="https://www.selfnest.com/"> neko ko će biti tu</a> dok se ne budete ponovo osećali bezbedno. Ja sam kroz ovaj put oproštaja prolazila mnogo, ali zaista mnogo puta, sa svojom <a href="https://www.selfnest.com/blog/selfnest-psihoterapeuti">terapeutkinjom</a>, i ovo je možda fino mesto da joj zahvalim na tome.



<hr class="wp-block-separator has-alpha-channel-opacity is-style-default"/>



Tekst napisala&nbsp;Lidija Kocić, psiholog i geštalt psihoterapeut, član Saveza terapeuta Srbije, psihoterapeut na&nbsp;<a href="https://www.selfnest.com/">Selfnest platformi</a>.

Ko su narcisoidne osobe i kako ih prepoznati

Povezani postovi

Strah od smrti: Zašto se javlja i kako psihoterapija može pomoći?

Put Selfnesta: Od snova i ideja do sigurnog mesta za sve

Osećaj krivice i kako oprostiti sebi

Selfnest newsletter

“Ja nisam ono što mi se dogodilo! Ja sam ono što biram da postanem.“