<h3 class="wp-block-heading">Terapija kao putovanje sa vodičem, ne šamanom</h3>



Kada krenemo na psihoterapijski ili psihijatrijski tretman, često nosimo sa sobom neizrečena, najčešće nesvesna očekivanja. Neka od njih su realna i zdrava: očekujemo stručnost, empatiju, poverljivost i profesionalni odnos. Međutim, druga proizilaze iz naše patnje, idealizacije struke ili kulture koja često prodaje priču o brzim rešenjima. Ova očekivanja, ne samo da mogu dovesti do razočarenja, već mogu i ometati sam terapijski proces.



Poznati psihijatar i egzistencijalni psihoterapeut, Irvin D. Yalom, ističe: &#8220;Terapeut je vodič, saputnik u istraživanju pacijentovog unutrašnjeg sveta, a ne mehaničar koji popravlja pokvareni deo mašine.&#8221; Upravo ova razlika između &#8220;vodiča&#8221; i &#8220;šamana&#8221; suštinska je za razumevanje onoga što terapija jeste, a šta nije.



<h3 class="wp-block-heading">Ne možemo očekivati da će nas &#8220;popraviti&#8221; bez našeg aktivnog učešća</h3>



Terapija nije pasivan proces u kom vi predajete svoje probleme stručnjaku, a on vam vraća gotovo rešenje. To je zajednički rad na zajedničkom projektu. Gabor Maté, poznati lekar i pisac specijalizovan za traumu i zavisnost, naglašava da istinsko lečenje zahteva aktivno angažovanje i hrabrost da se suočimo sa onim što stalno izbegavamo. <a href="https://www.selfnest.com/blog/selfnest-psihoterapeuti">Psihoterapeut</a> vam pruža alate, siguran prostor i podršku, ali hodati tom stazom moraćete sami. 



Ako dolazite u očekivanju da će vam terapeut reći šta tačno da radite u svakom životnom izazovu, očekujete savetnika, trenera ili roditelja, a ne terapeuta. Cilj je da razvijete sopstvenu sposobnost donošenja odluka, a ne da trajno ostanete u poziciji deteta.



<h3 class="wp-block-heading">Terapeut nije naš lični prijatelj ili izvor bezuslovne ljubavi</h3>



Terapeutski odnos je profesionalan i jasno definisan. Iako ga karakteriše duboko poštovanje, empatija i autentičnost, on postoji u određenom vremenu i prostoru (seansama) i služi određenoj svrsi. Dr. Judith Herman, pionir u studijama traume, ističe važnost &#8220;bezbednog odnosa&#8221;, ali to nije isto što i <a href="https://www.selfnest.com/blog/uticaj-prijateljstva-na-mentalno-zdravlje">prijateljstvo</a>. Terapeut neće deliti svoje lične probleme sa vama, neće se družiti sa vama van kabineta, niti će vam pružiti ljubav na način na koji to čini partner ili porodica. Ova profesionalna distanca ne znači hladnoću; naprotiv, ona omogućava da se fokus u potpunosti usmeri na vas i vaše potrebe, na razloge zbog kojih ste i došli na terapiju.



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="231" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-2-1024x231.png" alt="Razgovaraj sa terapeutom" class="wp-image-1384" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-2-1024x231.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-2-300x68.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-2-768x173.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-2-1536x346.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-2-2048x462.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



<h3 class="wp-block-heading">Terapeut neće uvek znati šta je &#8220;najbolje za vas&#8221;</h3>



Terapeuti su obučeni da analiziraju, postavljaju pitanja, preispituju perspektive i tumače obrasce. Međutim, oni ne poseduju univerzalnu istinu niti mogućnost čitanja misli. Viktor Frankl, osnivač logoterapije, verovao je da je smisao nešto što svaka osoba mora pronaći, a ne nešto što joj se može dati. Dobar terapeut će vam pomoći da čujete sopstveni unutrašnji glas, ali neće i ne sme preuzeti odgovornost za vaše izbore.



<h3 class="wp-block-heading">Terapeut neće rešiti vaše probleme umesto vas u &#8220;stvarnom svetu&#8221;</h3>



Terapija se dešava u sobi, ali prave promene se dešavaju van nje. Ako očekujete da će vaš <a href="https://www.selfnest.com/blog/kako-kontrolisati-svoj-bes">bes</a> prema šefu nestati samo razgovorom o njemu, a da nećete morati da vežbate asertivnu komunikaciju ili da razmotrite promenu posla – varate se. Marsha Linehan, tvorac dijalektičko-bihejvioralne terapije (DBT), direktno kaže: &#8220;Terapeut uči pacijenta da sebi pomogne.&#8221; To može da podrazumeva i domaći zadatak, vežbe i primenu stečenog znanja u svakodnevici. Nespremnost da se napravi korak napolju (van kabineta), često je otpor koji je važno analizirati, a ne zaobići.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="384" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-1024x384.png" alt="Doktor Darko Perković citat" class="wp-image-1380" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-1024x384.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-300x113.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-768x288.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-1536x577.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-2048x769.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



<h3 class="wp-block-heading">Terapeut neće biti savršen i uvek nepogrešiv</h3>



Idealizacija terapeuta je čest mehanizam. Želimo da verujemo da je osoba koja nas vodi savršeno stabilna, mudra i nepogrešiva. Međutim, terapeuti su ljudi sa svojim ograničenjima. Ključno je da oni razmišljaju o svojim eventualnim greškama (što je deo etičke prakse i supervizije), a ne da ih nikada ne prave. Donald Winnicott je govorio o konceptu &#8220;dovoljno dobre <a href="https://www.selfnest.com/blog/dobar-vs-los-stil-majcinstva">majke</a>&#8220;; slično, potreban nam je &#8220;dovoljno dobar terapeut&#8221;, a ne savršen. Čak i u trenucima nesavršenosti, to može postati deo terapijskog materijala – kako se vi nosite sa razočaranjem u odnosu?



<h3 class="wp-block-heading">Ne možemo očekivati da će lek (ako je u pitanju psihijatar) rešiti sve</h3>



Psihijatar, kao lekar, procenjuje potrebu za farmakoterapijom. Lekovi mogu biti izuzetno korisni – smanjiti simptome anksioznosti, depresije ili psihoze, čime stvaraju stabilniju osnovu za psihoterapijski rad. Međutim, dr. Norman Doidge, autor knjige &#8220;Mozak koji menja sebe&#8221;, podseća na neuroplastičnost: trajne promene u mozgu često zahtevaju ponovljeno iskustvo i učenje, što terapija pruža. Lek neće rešiti probleme u vezi, nesvesne obrasce ili traumu; on može pomoći da se dovoljno smanji patnja i time omogući da klijent počne da se bavi&nbsp; ovim pitanjima.



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/blog/afektivna-vezanost"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="231" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-1-2-1024x231.png" alt="" class="wp-image-1385" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-1-2-1024x231.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-1-2-300x68.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-1-2-768x173.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-1-2-1536x346.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Dr-Darko-Perkovic-1-2-2048x462.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



<h3 class="wp-block-heading">Proces neće uvek biti uzlazan i prijatan</h3>



Rad na sebi je često neprijatan. Osvešćivanje potisnutih sećanja, suočavanje sa greškama, promena ukorenjenih shvatanja, spoznaja bolnih, poražavajućih istina – sve to može izazvati privremeno povećanje nelagodnosti, teskobe ili pogoršanje simptoma. Ponekad je terapijski proces nalik na tri koraka napred, dva nazad. Terapeut vam ne može obećati bezbolan put, već činjenicu da će biti tu da vam pomogne da prođete njime.



<h3 class="wp-block-heading">Terapija kao putovanje, a ne odredište</h3>



Ono što možete i treba da očekujete je profesionalac koji će vam pružiti bezbedan, neosuđujući prostor, koji će vam pomoći da dešifrujete sopstvene misli, osećanja, potrebe, želje i koji će vas podržati na putu ka autonomiji i autentičnosti. Kao što je Carl Rogers rekao, cilj je da postanemo &#8220;potpuno funkcionalne osobe&#8221; – a to podrazumeva preuzimanje odgovornosti za sopstveni život.



Najveći dar terapije nije trenutno rešenje svih problema, već stečena sposobnost da se sa njima nosimo. To je proces u kojem vi – uz stručnu podršku – postajete glavni akter svog života, a ne pasivni primalac isceljenja. Kada napustimo nerealna očekivanja, otvara se prostor za pravi, iako često spori, transformativni rad. I tada rezultati neće izostati.



<hr class="wp-block-separator has-alpha-channel-opacity"/>



Ukoliko želite promenu i osećate da vam je na tom putu potrebna podrška, razgovor sa psihoterapeutom vam može pomoći. 



Odaberite terapeuta i zakažite termin na <a href="https://www.selfnest.com/individualna-psihoterapija">Selfnest patformi</a>.



<hr class="wp-block-separator has-alpha-channel-opacity"/>



Tekst napisao dr Darko Perković, specijalista psihijatrije, psihoterapeut i grupni analitičar. Medicinski fakultet završio je u Novom Sadu, a petogodišnju edukaciju iz grupne analize kompletirao je po evropskim standardima (EGATIN). Predsednik je Udruženja grupnih analitičara Vojvodine i član Saveza društava psihoterapeuta Srbije. U svom radu kombinuje bogato iskustvo u individualnoj, bračnoj i grupnoj psihoterapiji, pružajući pacijentima sveobuhvatan i empatičan pristup lečenju.







<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="165" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Selfnest-podrska-baner-1024x165.png" alt="Selfnest podrška je dostupna u svakom trenutku" class="wp-image-1390" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Selfnest-podrska-baner-1024x165.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Selfnest-podrska-baner-300x48.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Selfnest-podrska-baner-768x124.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Selfnest-podrska-baner-1536x248.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Selfnest-podrska-baner-2048x330.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<blockquote class="wp-block-quote is-layout-flow wp-block-quote-is-layout-flow">
Featured image found at magnific.com
</blockquote>

Šta ne možete (i ne treba) da očekujete od svog psihijatra ili psihoterapeuta – put lične odgovornosti

Strah nam govori &#8211; “Nisi dovoljno bezbedan. Određena situacija ugrožava tvoju fizičku ili mentalnu stabilnost.”



Bes nam govori &#8211; “Neko je prešao tvoju granicu, uradio nešto što nije u skladu sa tvojim vrednostima, ugrozio tvoju bezbednost ili prava, ili te sprečio da postigneš nešto što ti je važno.”



Tuga nam govori &#8211; “Doživeo si neprijatnost, neuspeh, gubitak, ili si se našao u situaciji na koju ne možeš da utičeš.”



Radost nam govori &#8211; “Doživeo si prijatno iskustvo, nešto što hrani tvoju dušu, želje i očekivanja, pokreće te i čini da osećaš zadovoljstvo i ushićenje.”



Iznenađenje nam govori &#8211; “Doživeo si nešto neočekivano, nešto čemu se nisi nadao i što izlazi iz okvira tvojih uobičajenih pretpostavki o svetu i životu.”



Gađenje nam govori &#8211; “Doživeo si nešto štetno ili toksično (bilo da je reč o hrani, osobi ili nečijem ponašanju), izazivajući telesnu reakciju odbijanja i potrebu da se od toga udaljiš.”







<h3 class="wp-block-heading">Kako nas usmerenost na svet udaljava od kontakta sa sobom?</h3>



Biologija je čoveku, pored složenog fiziološkog i metaboličkog sistema, podarila sjajan spektar emocija koje pomažu u preživljavanju. Njihova funkcija je regulativna, a potom i preventivna, jer omogućava realizaciju brzih reakcija koje spašavaju život i pre nego što čovek uspe da razume šta se u kom trenutku desilo.



O emocijama se mnogo priča. Objašnjavamo ih, bavimo se njihovim trajanjem, sistemima regulacije, njihovim mehanizmima, ali koliko ih zaista razumemo? Zašto su tu, čini se, i nije toliko važno, sve dok znamo njima da upravljamo. Ako smo <a href="https://www.selfnest.com/blog/kako-kontrolisati-svoj-bes">ljuti</a>, udaramo jastuke ili dišemo duboko. Ako smo tužni, čekamo adekvatan trenutak da se isplačemo ili to ne radimo uopšte. Ako se radujemo, biramo da to bude tiho i u sebi, jer “ko zna šta će sutra biti”, a ako nam se nešto ne sviđa, “čuvamo se” <a href="https://www.selfnest.com/blog/zasto-people-pleaser-brzo-izgara-na-poslu">ćutanjem</a>, umesto da to otvoreno iskomuniciramo.&nbsp;



<a href="https://www.selfnest.com/blog/ekranizacija-kod-dece-uticaj-ekrana-na-razvoj-deteta-i-kljucne-preporuke-za-roditelje">Ekrani</a> su popularan alat za skretanje pažnje sa emocionalnih trigera. Neprijatno ti je? Pogled prebacuješ na ekran. Dosadno? Bacaš se na skrolanje ili igricu. Osetiš nalet <a href="https://www.selfnest.com/blog/usamljenost">usamljenosti</a>? Gledaš video nekog stranca koji ti objašnjava zašto si usamljen; stičeš utisak da te neko razume, da si povezan sa svetom, a to je zapravo algoritam koji ti preporučuje ono što želiš da čuješ.



Umirujući i zaustavljajući biološki sistem koji nam šalje važne poruke, mi se, umesto da se osećamo bolje, zapravo udaljavamo od sebe. Prilagođavamo se svetu i standardima koje nam servira &#8211; gledamo kako drugi žive savršene živote, primamo poruke kako naš nije dovoljno dobar, ulazimo u začarani krug samokritike i gubimo kontakt sa onim što nam je zaista važno.







<h3 class="wp-block-heading">Zašto je adekvatna edukacija o emocijama i osećanjima važna?</h3>



Suštinski, nema ništa loše u edukaciji na društvenim mrežama ukoliko znamo koga slušamo i zašto baš njega biramo. U moru opcija, postoji i relevantan, fakultetski obrazovani kadar ljudi, doktori, profesori, ali i <a href="https://www.selfnest.com/blog/selfnest-psihoterapeuti">sertifikovani terapeuti</a>, koji pomažu da razumemo zašto nas je neki kolega toliko <a href="https://www.selfnest.com/blog/kako-kontrolisati-svoj-bes">razljutio</a>, umesto da mu “nalepimo” dijagnozu, a sebe ostavimo u <a href="https://www.selfnest.com/blog/anksioznost-sta-je-koji-su-simptomi-i-kako-se-prevazilazi">anksioznosti</a> i uskladištimo još jedan grč u stomaku, verujući da smo dobro “izregulisali situaciju”. 



Dakle, pre regulacije ide odluka, pre odluke razumevanje, a pre razumevanja, kvalitetan izvor informisanja i edukacije.&nbsp;



Cilj nije izolovati se od sveta, već razviti i znati održavati kritičko mišljenje. Zdrav primer bila bi svesna selekcija onoga što biramo da čitamo, slušamo i delimo sa drugima.



<div class="schema-faq wp-block-yoast-faq-block"><div class="schema-faq-section" id="faq-question-1781099380011">Šta su EMOCIJE? Emocije su brze, automatske i kratkotrajne telesne i mentalne reakcije na nadražaje iz okruženja ili posledica našeg unutrašnjeg sveta. One trajnu nekoliko minuta, ukoliko ih pustimo da prođu kroz nas na telesnom i mentalnom nivou. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1781099436651">Šta su OSEĆANJA? Osećanja su reakcije doživljene emocije. Kada svesni um obradi emociju i spoji je sa sećanjima, uverenjima, vrednostima i stavovima, nastaju osećanja. Na primer, tuga je emocija, telesni i mentalni proces na koji možemo reagovati nizom osećanja: patnjom, razočaranjem, nedostajanjem. Ova osećanja mogu trajati mesecima, pa i godinama, u zavisnosti od toga koliko se njima bavimo. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1781099515842">Šta je EMOCIONALNOST? Emocionalnost je naš psihološki kapacitet. Opšta snaga ličnosti i sklonost ka emocionalnim reakcijama.  </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1781099543412">Šta je EMOTIVNOST? Emotivnost je nečija sklonost da oseća i izrazi svoje, ali i da doživi tuđe emocije. Kažemo da je osoba emotivno zrela, ukoliko uočava, uvažava i proživljava emocionalna stanja, bez da ih reguliše tako što ih blokira. Emotivne osobe se često nazivaju slabima, ali je važno razumeti da emotivnost nije slabost, već jasan doživljaj unutrašnje sveta, ali i onog oko sebe. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1781099598693">Šta je EMPATIJA? Empatija je mogućnost stavljanja sebe u poziciju druge osobe. Otvorenost ka emocionalnom razumevanju doživljaja druge osobe, zamišljanje sebe na njenom mestu i uviđanje situacije iz njenog, odnosno drugog ugla. </div> </div>



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="269" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Cover-Quote-1024x269.png" alt="Wake Forest Academy Citat" class="wp-image-1361" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Cover-Quote-1024x269.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Cover-Quote-300x79.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Cover-Quote-768x201.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Cover-Quote-1536x403.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/Cover-Quote-2048x537.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>











<h3 class="wp-block-heading">Kako upravljati svojim emocijama na zdrav način?</h3>



Upravljanje emocijama nije isto što i kontrola ili potiskivanje. Nekako je ovaj termin dobio negativnu konotaciju, a zapravo je upravljanje emocijama ključni mehanizam u zdravoj obradi emocinalnih iskustava kroz koje svakodnevno prolazimo.



Nije jednostavno prepoznati emocije u svakom trenutku. One su nesvesna igra unutrašnjih doživljaja, misli i (re)akcija koje dolaze pre nego što uopšte počnemo da racionalizujemo situaciju koja nas je trigerovala. Ipak, ono što možemo i što je poželjno, jeste naučiti šta sa njima posle, jer od tog trenutka, na red dolazi naša odgovornost &#8211; i prema sebi i prema drugima.



Dobra vest je ta, da je uvek pravo vreme posvetiti se sebi i svom emocionalnom svetu, ukoliko to želimo. Vremenom, uz jasne pristupe, nežnost prema sebi i konkretne tehnike, razumećemo sebe na bolji način i poboljšati kvalitet odnosa koje gradimo sa drugima.







<h3 class="wp-block-heading">Od čega krenuti?</h3>







<h6 class="wp-block-heading">Primetite svoje emocije</h6>



Primetiti emocije kada se pojave je prvi i ključni korak. Tek odatle možemo reći “Aha, osećam da me je to rastužilo.” ili “Uh, sada sam baš ljut(a)!”, i svesno odlučiti kako ćemo dalje da reagujemo. Primećivanje emocija može se vežbati izdvajanjem vremena (i kada se ništa specifično ne dešava) da se razmisli o tome kako se u određenom trenutku osećamo. Fokus nije toliko na tome da li su emocije prijatne ili neprijatne, koliko na osvešćivanju i davanju dozvole sebi da se one primete.



Imenujte svoje emocije



Imenovanje deluje slično kao i primećivanje emocija, ali kada im damo ime, mi ih mnogo jasnije sagledavamo i prihvatamo. “Osećam se loše.” nije isto što i “Osećam tugu.” Takođe, ovo može biti i podsetnik da su emocije prolazne i da ih možemo otpustiti tako što ćemo ih podeliti sa <a href="https://www.selfnest.com/blog/uticaj-prijateljstva-na-mentalno-zdravlje">drugima</a> ili ih izgovoriti sebi naglas, <a href="https://www.youtube.com/watch?v=WhUHjhiWKp0">zapisati</a> i dozvoliti sebi da osvestimo u kom delu <a href="https://www.selfnest.com/blog/srdana-sijan-rad-na-sebi-je-najbolji-poklon-koji-mozemo-dati-i-sebi-i-svetu">tela</a> ih osećamo i na koji način.



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/individualna-psihoterapija"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="214" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/CTA-banner-1024x214.png" alt="Selfnest individualna psihoterapija" class="wp-image-1363" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/CTA-banner-1024x214.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/CTA-banner-300x63.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/CTA-banner-768x161.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/CTA-banner-1536x321.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/CTA-banner-2048x428.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



<h6 class="wp-block-heading">Prepoznajte ono što pokreće vaše emocije (šta vas to trigeruje?)</h6>



Kada se nađemo u situaciji koja pokreće intenzivne emocije, pre svega, reagujemo telesnim putem, fizičkim reakcijama koje su ujedno i indikatori da je neko prešao naše granice, da se pokrenulo neko traumatično iskustvo iz prošlosti ili da određena situacija ili nečije ponašanje istupa iz okvira naših vrednosti ili uverenja.



Jedan od načina da dođemo u kontakt sa emocionalnim stanjima je upravo taj, da obratimo pažnju na naše telesne senzacije. Neki od telesnih znakova da smo emocionalno trigerovani su:



<ul class="wp-block-list">
<li>Znojenje</li>



<li>Lupanje srca</li>



<li>Anksioznost ili <a href="https://www.instagram.com/p/DW5-maVDAJz/?next=%2F">napad panike</a></li>



<li>Otežano disanje</li>



<li>Nagle promene raspoloženja</li>



<li>Tenzija u vilici, vratu, mišićima ili šakama</li>



<li>Negativne misli (fantaziranje o negativnim ishodima, katastrofizacija)</li>



<li>Strah i osećaj nesigurnosti</li>



<li>Potreba da se pobegne ili što pre napusti sredina koja se doživljava kao opasna</li>
</ul>



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/blog/hronicni-stres-kako-je-odmor-postao-pravi-luksuz"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="168" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/CTA-na-hronicni-stres-1-1024x168.png" alt="CTA na tekst o hroničnom stresu" class="wp-image-1366" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/CTA-na-hronicni-stres-1-1024x168.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/CTA-na-hronicni-stres-1-300x49.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/CTA-na-hronicni-stres-1-768x126.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/CTA-na-hronicni-stres-1-1536x252.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/06/CTA-na-hronicni-stres-1-2048x336.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>







<h6 class="wp-block-heading">Prihvatite svoje emocije i osećanja</h6>



Ako smo kroz život naučili da se borimo sa svojim osećanjima, umesto da ih prihvatimo i proživimo, u odraslom dobu se često mogu javiti misli poput: moram da očvrsnem, nije važno to što sada osećam, to je samo znak slabosti, bolje da se fokusiram na nešto drugo umesto da se bavim sobom i slično.



Da bismo zaista razumeli emocije i adekvatno odgovorili na njih, važno je biti otvoren za njihovo prihvatanje. Ako im pristupimo bez kritike i osuđivanja, napravićemo prostor za sebe i njih u celosti i biće nam lakše da funkcionišemo u skladu sa procesima kroji nam se dešavaju.



<ol class="wp-block-list">
<li></li>
</ol>



Prihvatanje emocija i osećanja može se vežbati posmatranjem njihove prolaznosti (kako dolaze i odlaze u formi misli ili telesnih senzacija), kroz <a href="https://www.selfnest.com/blog/meditacija-za-kvalitetniji-san-benefiti-i-vezbe-koje-pomazu">meditativne </a>vežbe ili afirmacije. 



<h6 class="wp-block-heading">Pronađite kreativne načine da se izrazite</h6>



Emocije ne moraju uvek biti obrađene samo na kognitivnom nivou. One se mogu regulisati i pisanjem dnevnika, crtanjem, ili bilo kojom drugom tehnikom koja umiruje um i daje vam na vremenu da se povežete sa onim što osećate. To može biti samo jedna aktivnost koja vam prija, usporava disanje i umiruje vaše telo.







<h3 class="wp-block-heading">Za kraj</h3>



Dok se bavite sobom i razmišljate o tome šta ste sve mogli drugačije, nemojte zaboraviti da vam je za bilo kakvu promenu potrebno vreme. Umesto da krivite sebe i razmišljate o nizu pogrešnih odluka i postupaka, setite se da ste pre svega čovek i da sve emocije i osećanja postoje u vama sa razlogom. Zvuči već izlizano, ali osluškivanje sebe zaista jeste nešto od čega ne treba bežati. Svako emocionalno stanje je prilika da naučimo nešto o sebi, o tome kako doživljavamo svet i razumemo koje su nam trenutne potrebe. 



I pored toga što se svi trudimo da budemo najbolja verziija sebe, nekada nam to ide od ruke, a nekada nam je za to potrebna podrška. Ukoliko osećate da ste preplavljeni emocijama i da ne znate gde biste sa njima, <a href="https://www.selfnest.com/blog/sve-sto-treba-da-znate-o-psihoterapiji">psihoterapija</a> je sjajan način da ih posložite, vratite se u telo i dođete u kontakt s tim zašto se vraćaju u specifičnim situacijama.



Selfnest platforma nudi niz stručnjaka koji vam na ovom putu mogu pružiti podršku. Uz odluku da prekinete ponavljajuće obrasce, <a href="https://www.selfnest.com/blog/selfnest-psihoterapeuti">odaberite terapeuta za sebe</a> i zakažite razgovor koji vam je potreban na <a href="http://selfnest.com">selfnest.com</a>.







𝙁𝙧𝙚𝙚 𝙞𝙢𝙖𝙜𝙚 𝙛𝙤𝙪𝙣𝙙 𝙖𝙩 𝙢𝙖𝙜𝙣𝙞𝙛𝙞𝙘.𝙘𝙤𝙢

Emocije i osećanja kao sredstvo izražavanja: kako ih regulisati na zdrav način?

Kao roditelji, prirodno je da želimo da pomognemo našoj deci. Osećamo se nagrađeno kada im stvari idu dobro i osećamo njihovu bol kada stvari idu loše. Međutim, kada su roditelji introverti, a takođe imaju introvertnu decu, odluke mogu biti zamagljene <a href="https://www.selfnest.com/blog/anksioznost-sta-je-koji-su-simptomi-i-kako-se-prevazilazi">anksioznošću</a> ili sumnjom.



 Ja sam deo svog života provela kao školski primer introverta. Bila sam pomalo stidljiva, ne preterano čudna, ali poprilično osetljiva zbog neuklapanja u &#8220;sva društva”, ali i na doživljaj drugih da sam povučena. Sada, u srednjim godinama i se zrelošću koju sam stekla, shvatila sam da se podjednako dobro mogu nositi sa svojom introvertnoću u ekstravertnom svetu i da je to zapravo moja skrivena moć (ili prednost), naročito u ulozi roditelja, kada kao takva mogu i te kako uliti pregršt samopuzdanja i svom “povučenom” detetu.











<h3 class="wp-block-heading">Kako &#8220;uliti poverenje&#8221; svom introvertnom detetu?</h3>











Podelite priče o svom detinjstvu kao introvertu.



Deljenje vaših životnih priča može pomoći vašoj introvertnoj deci da razumeju događaje koji se možda dešavaju u njihovim životima. Recite im da je u redu biti takav kakav si. Naročito u školi. 



Ne dozvolite da iko, tu uključujem i obrazovne institucije, menjaju “bogom danu” dušu, duhovnost i <a href="https://www.selfnest.com/blog/licnost-temperament-karakter-identitet-sta-je-sta-i-ko-sam-ja">temparament</a> vašeg deteta. Pritom, mislim na situacije koje od vašeg deteta zahtevaju da bude ono što nije, izjavama poput: “Vaše dete je stidljivo, naučite ga da se više javlja na času!”, ili “ Vaša dete ne ume da se svađa, mora da zna da uzvrati”, ili “Ne čita dobro, vežbajte sa njim kod kuće celo popodne” (Sve uz to, da vam niko ne kaže KAKO, odnosno podeli način na koji ćete metodički podučavati dete da čita – što je najvažniji korak.)



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="370" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Baner-2-1024x370.png" alt="citat" class="wp-image-1335" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Baner-2-1024x370.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Baner-2-300x108.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Baner-2-768x277.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Baner-2-1536x555.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Baner-2-2048x740.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h3 class="wp-block-heading">Dajte svom detetu prostora da radi stvari na svoj način</h3>



Moj prvi instinkt kao roditelja je da uskočim i spasim svoje introvertno dete od njene tihe prirode kada stvari ne idu po planu, barem ne po onom planu koji “svi” očekuju.



Evo primera. Moja mlađa ćerka je svirala violini i iako je imala lep odnos sa svojom učiteljicom, nije mnogo komunicirala sa njom. Moja prva pomisao je bila da intervenišem i razgovaram sa učiteljicom u njeno ime. Ali, o čemu, zapravo? Nije bilo hitnih pitanja koja bi trebalo rešavati, a ja bih govorila u ime svoje ćerke. Odustala sam od te ideje i nastavila da pratim razvoj tog odnosa kao i ponašanje ćerke prilikom odlaska i dolaska u muzičku školu.



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/blog/adhd-sindrom-kod-dece-sta-je-kako-se-razvija-i-kako-ga-prepoznati"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="370" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Baner-2-1-1024x370.png" alt="" class="wp-image-1336" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Baner-2-1-1024x370.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Baner-2-1-300x108.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Baner-2-1-768x277.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Baner-2-1-1536x555.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Baner-2-1-2048x740.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



 Shvatila sam da moja introvertna ćerka ima jedinstven odnos sa učiteljicom i da su izgradile poseban način komunikacije, koji nije podrazumevao da se meni prenosi “od reči do reči” šta se dešava na časovima. Sa druge strane, nisam bila uskraćena od suštinski važnih informacija. Ona nije imala direktno otvoren odnos sa ovom osobom od autoriteta, jer to jednostavno nije bio njen način.



Sve je bilo utemeljeno na instiktivnoj i njima svojstvenoj komunikaciji, koja je bila razvojna i motivišuća za moje dete. Umesto toga, JA sam naučila da svoj razgovor sa ćerkom svedem na onu meru koja je njoj prijala. Čekala sam trenutak da se ona sama “otvori” i ispriča situacije koje su joj značajne ili za koje joj je bio potreban savet, i potrudila se da taj segment razgovora bude izgovorem u onom trenutku kada njoj to prija. U ovom slučaju, moja ćerka je razgovarala sa mnom o učinku i ishodima njenog obrazovanja, a da se nismo preterano bavili samim tokom razgovora između nje i učiteljice. Fokus je bio na rezultatima koji su donosili uspeh, a pre svega &#8211; na poverenju.







<h3 class="wp-block-heading">Učite svoje introvertno dete da je tišina moć</h3>



Postoji više načina da pristupite podizanju neverovatne i samopouzdane introvertne dece. Iako na prvi instink reagujem iz uloge spasiteljice, shvatila sam da preterano uskakanje u pomoć ne doprinosi izgradnji samopouzdanja moje ćerke. Deci je potreban prostor da shvate svoja ograničenja &#8211; a mama iz helikoptera koja se meša u njihov “mod”, zaista nije rešenje. 



Način na koji roditelji mogu podržati izgradnju samopouzdanja dece je modeliranje društvenog ponašanja i otvoren razgovor o tome da je suština odrastanja u podržavanju različitosti. U tome je čar društva u kojem živimo.



Glavna stvar koju želim da moja ćerka zna je da je tišina MOĆ. Posmatranje i pažljivo slušanje drugih je putokaz ka uspehu i uspešnom snalaženju. 



Ono što mi kao roditelji možemo da uradimo, jeste da im pomognemo da otkriju svoje talente koji se ne mogu ocenjivati niti procenjivati. Prvo i osnovno pravilo jeste da ne upoređujemo svoje dete ni sa kim, ukoliko želimo da podržimo njegovu autentičnost.



Introvertnoj deci je potrebno svo samopouzdanje koje mogu da steknu, a pozitivno prihvatanje njihove introvertnosti je definitivno korak ka uspehu. 



Kasnije u životu, osoba sa zdravim samoupozdanjem više uživa u životu, zna da živi u sadašnjem trenutku i generalno je možemo smatrati srećnijom. Takvim ljudima je dobro sa samima sobom, pa društvo biraju onda kada žele, a ne zbog toga što ne mogu da žive bez tuđe podrške i pažnje.



<hr class="wp-block-separator has-alpha-channel-opacity is-style-dots"/>



Ukoliko ste i vi roditelj introvertnog deteta i potrebna vam je pomoć u načinu na koji možete da ga podržite, razgovor sa terapeutom može biti značajan. Potražite <a href="https://www.selfnest.com/blog/selfnest-psihoterapeuti">terapeuta</a> koji vam odgovara na <a href="https://www.selfnest.com/">selfnest.com</a>.



<hr class="wp-block-separator has-alpha-channel-opacity is-style-dots"/>



Tekst napisala&nbsp;Jasmina Momčilović, diplomirani pedagog&nbsp;sa višegodišnjim iskustvom u radu sa decom i roditeljima, pisac stručnih tekstova, trener obuka za profesionalce u oblasti mekih veština i karijernog vođenja, psihoterapeut u edukaciji&nbsp;i gostujući tekstopisac na Selfnest platformi

Introvertnost kod dece: učite svoju decu da je (i) tišina moć

Stres je jedan od osnovnih bioloških mehanizama preživljavanja. Njegova funkcija nije da nas iscrpi, već da nas zaštiti.



<h3 class="wp-block-heading has-text-align-left"> Kako telo reaguje na stres?</h3>



Kada se organizam suoči sa zahtevom ili pretnjom, aktivira se složen sistem koji uključuje nervni i endokrini odgovor. Centralnu ulogu ima takozvana HPA osa (hipotalamus–hipofiza–nadbubrežna žlezda), koja pokreće oslobađanje hormona stresa, pre svega kortizola i adrenalina. 



Ovi hormoni pripremaju telo za brzu reakciju &#8211; ubrzava se rad srca, povećava se nivo glukoze u krvi, pažnja se usmerava ka potencijalnoj opasnosti, a procesi koji nisu ključni za preživljavanje (poput varenja ili dugoročnog imuniteta) privremeno se potiskuju. Tada smo spremni da reagujemo, da se zaštitimo od opasnosti.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="540" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/BIOLOSKI-ODGOVOR-NA-STRES-1024x540.png" alt="biloški odgovor na stres" class="wp-image-1323" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/BIOLOSKI-ODGOVOR-NA-STRES-1024x540.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/BIOLOSKI-ODGOVOR-NA-STRES-300x158.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/BIOLOSKI-ODGOVOR-NA-STRES-768x405.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/BIOLOSKI-ODGOVOR-NA-STRES-1536x810.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/BIOLOSKI-ODGOVOR-NA-STRES-2048x1080.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Ovo alarmirano stanje našeg organizma je prolazan odgovor. Nastao je u uslovima u kojima je stres bio vezan za konkretne, vremenski ograničene situacije, za neposrednu opasnost, fizički napor ili borbu za opstanak. Nakon što bi pretnja prošla, organizam bi se vraćao u stanje ravnoteže (homeostaza).



U tom smislu, stres je ne samo normalan, već i neophodan. On omogućava adaptaciju, povećava budnost i u određenoj meri unapređuje performanse. Ova veza između pobuđenosti i efikasnosti opisana je kroz <a href="https://www.simplypsychology.org/what-is-the-yerkes-dodson-law.html">Yerkes-Dodson zakon</a>. 



Nizak nivo stresa utiče na niži performans. Tada smo nezaintersovani, nemotivisani i pre svega nam je dosadno. Visok nivo stresa takođe uzrokuje niži performans. Tada dolazi do izbegavanja, previše razmišljanja, preplavljenosti, napetosti, nervoze. Zlatna sredina, umeren nivo stresa, poboljšava fokus i učinak.



Ovaj zakon nam je, osim razumevanja sopstvenog funkcionisanja, doneo i visoka očekivanja koja imamo od sebe i drugi od nas. Zbog toga je važno da čujemo sebe kako bismo prepoznali granicu između umerenog i preteranog stresa. Ta granica nije uvek očigledna. Još manje je stalna. Kako se iscrpljujemo, ona se pomera i ono što smo nekada mogli da iznesemo, postaje previše.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="160" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/FORMULA-HRONICNI-STRES-1024x160.png" alt="formula hroničnog stresa" class="wp-image-1322" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/FORMULA-HRONICNI-STRES-1024x160.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/FORMULA-HRONICNI-STRES-300x47.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/FORMULA-HRONICNI-STRES-768x120.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/FORMULA-HRONICNI-STRES-1536x241.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/FORMULA-HRONICNI-STRES-2048x321.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Hronični stres se razvija kada je sistem za stres aktiviran učestalo ili kontinuirano, bez adekvatnog perioda oporavka. 







<h3 class="wp-block-heading">Kako hronični stres utiče na kvalitet života?</h3>



U savremenom kontekstu, stresori su često psihološke prirode: rokovi, odgovornosti, neizvesnost, konstantna izloženost lošim vestima. Iako ovo, realno gledano, nisu jasne fizičke opasnosti, organizam njih itekako &#8220;čita&#8221; kao pretnju i opasnost za njegov opstanak.



Na nivou tela, produžena izloženost stresorima znači i produženu alarmantu reakciju našeg organizma. 



Dugotrajno, ona može negativno uticati na: 



<ul class="wp-block-list">
<li>kardiovaskularni sistem (povišen krvni pritisak)</li>



<li>metabolizam (promene u regulaciji šećera i apetita), </li>



<li>imuni sistem (smanjena otpornost i sporiji oporavak), </li>



<li>kao i na kvalitet sna. </li>
</ul>



Telo ostaje u stanju pripravnosti, bez jasnog signala da je bezbedno. Ako ne slušamo svoj organizam, posledice hroničnog stresa neće doći naglo. Ne izgledaju uvek kao potpuni slom. Mnogo češće izgledaju kao život u kojem smo stalno pomalo umorni, pomalo napeti i stalno u nekoj žurbi sa samima sobom.



Psihoterapija nam pomaže da uvidmo jedan važan faktor:



Hronični stres nije samo pitanje količine obaveza, već i načina na koji smo naučili da funkcionišemo. Mnogi ljudi žive sa unutrašnjim osećajem da moraju stalno da budu produktivni, dostupni, korisni. Da je odmor luksuz, a ne potreba. Da je zastajanje opasno, jer bi sve moglo da se raspadne ako oni popuste. Ovo su obrasci koje smo naučili još u detinjstvu. Povezani su sa našim uverenjima o sebi, svetu i drugima. Dolaze u rečenicama poput “To tako mora”, “Uvek je tako bilo”, “Ne budi lenj”, “Ne budi slabić”.



Zato stres vremenom prestaje da bude reakcija na pojedinačne situacije i postaje osnovni način svakodnevnog funkcionisanja. Tada kupujemo nove slatke rokovnike i aplikacije za organizaciju, uvereni da je problem u tome što se još uvek nismo dovoljno dobro organizovali. Na kafi sa prijateljima govorimo koliko smo iscrpljeni, a oni odgovaraju da su i oni isto tako umorni. I umesto da nas to zabrine, ono počinje da nas umiruje. Ako su svi umorni, onda valjda znači da je to normalno. A zapravo, nije.







<h3 class="wp-block-heading">Kako se oseća osoba pod hroničnim stresom?</h3>



Nije normalno da telo mesecima funkcioniše bez pravog odmora. Nije normalno da ne možemo da zaspimo i kada smo iscrpljeni. Da nam je teško da se opustimo bez osećaja <a href="https://www.selfnest.com/blog/osecaj-krivice-i-kako-oprostiti-sebi">krivice</a>. Da stalno mislimo unapred, proveravamo telefon, vrtimo obaveze u glavi i onda kada sedimo sa ljudima koje volimo.



Hronični stres vrlo često ide zajedno sa <a href="https://www.selfnest.com/blog/anksioznost-sta-je-koji-su-simptomi-i-kako-se-prevazilazi">anksioznošću</a>. Organizam koji dugo živi u pripravnosti počinje svet da doživljava kao mesto stalnih zahteva i potencijalnih problema. Tada više ne osećamo samo umor, već napetost zbog svih obaveza, problema i opasnosti koje tek možda mogu da se dese. Kao da je mozak navikao da rešava probleme, pa ako ih trenutno nema, priprema se i mentalno rešava sve potencijalne probleme. Zbog toga nikada nismo potpuno mirni.&nbsp;



I paradoksalno, mnogi ljudi se razbole tek kada konačno odu na odmor. Tek kada telo dobije dozvolu da stane, postaje vidljivo koliko je dugo bilo prenapregnuto. Kao da organizam tek tada može da pokaže iscrpljenost koja je mesecima bila potiskivana funkcionisanjem. Da li vam je ovo poznato?



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="384" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Sara-Sasa-hronicni-stres-blog-1024x384.png" alt="" class="wp-image-1326" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Sara-Sasa-hronicni-stres-blog-1024x384.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Sara-Sasa-hronicni-stres-blog-300x113.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Sara-Sasa-hronicni-stres-blog-768x288.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Sara-Sasa-hronicni-stres-blog-1536x577.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Sara-Sasa-hronicni-stres-blog-2048x769.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h3 class="wp-block-heading">Hronični stres i terapija: Kako psihoterapija može pomoći?</h3>



<a href="https://www.selfnest.com/">Psihoterapija</a> ne pokušava samo da “smanji stres”. Ona podstiče osobu da zastane i da se zapita odakle dolazi osećaj da mora stalno da gura dalje. Šta se desi kada ne radi. Zašto joj je teško da odmori. Koje svakodnevne navike održavaju taj krug,&nbsp;preskakanje obroka, manjak <a href="https://www.selfnest.com/blog/meditacija-za-kvalitetniji-san-benefiti-i-vezbe-koje-pomazu">sna</a>, stalna dostupnost, odsustvo vremena za bliske ljude, život bez prostora u kojem telo i psiha mogu da se oporave.



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/testovi/test-psihoterapije"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="265" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Da-li-vam-je-potrebna-psihoterapija-1-1024x265.png" alt="" class="wp-image-1325" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Da-li-vam-je-potrebna-psihoterapija-1-1024x265.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Da-li-vam-je-potrebna-psihoterapija-1-300x78.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Da-li-vam-je-potrebna-psihoterapija-1-768x199.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Da-li-vam-je-potrebna-psihoterapija-1-1536x398.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Da-li-vam-je-potrebna-psihoterapija-1.png 1900w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



Zato oporavak od hroničnog stresa ne počinje otkazom, velikim odlukama i dramatičnim promenama života. Počinje vraćanjem onoga što smo usput počeli da žrtvujemo zarad funkcionisanja. Sna koji smo skratili da bismo završili još nešto. Obroka koje jedemo na brzinu i bez uživanja. Vremena sa ljudima koje volimo, tokom kojeg smo mislima već u sledećoj obavezi. Hobija, spontanosti, dosade, prostora da budemo prisutni u sopstvenom životu, a ne samo efikasni u njemu. Upravo te stvari prve nestanu kada stres postane hroničan. Ne odričemo se prvo obaveza. Odričemo se onoga što nas reguliše, odmara i ispunjava.



Možda je zato jedan od važnijih zadataka odraslog života da naučimo da prepoznamo trenutak kada izdržljivost više nije znak snage, već znak udaljavanja od sebe. 



Jer organizam zaista može dugo da funkcioniše u stanju hroničnog napora. Može da radi, završava, postiže, brine o drugima i ispunjava očekivanja. Ali sposobnost da nastavimo dalje ne znači nužno da živimo dobro.



I možda upravo tu leži razlika između funkcionalnog i ispunjenog života.







<hr class="wp-block-separator has-alpha-channel-opacity"/>



 Ukoliko primećujete da ste u poslednje vreme hronično umorni i želite promenu, razgovor sa psihoterapeutom vam može pomoći. 



Odaberite terapeuta za sebe na <a href="https://www.selfnest.com/">www.selfnest.com</a>.

Hronični stres – kako je odmor postao pravi luksuz?

Parovi najčešće ne dolaze na partnersku psihoterapiju zato što se ne vole, već zato što su negde ,,zapeli&#8221;. Postaju preplavljeni razgovorima koji nikuda ne vode, obrascima koji se neprestano ponavljaju, osećajem da su pokušali sve, ali se ne menja ništa. Prosto ne uspevaju da se sporazumeju.



Terapeuti koji rade sa parovima znaju da na terapiju ne dolaze samo njih dvoje/dve/dvojica već i porodice porekla, generacijski obrasci, pravila, očekivanja, porodični mitovi… Sve što se naučilo o ljubavi, bliskosti, konfliktu, ali i sve ono što nisu imali priliku da nauče.



Zato je problem retko ono što se vidi na površini, a češće u onome što se između njih dešava, u obrascima koji se aktiviraju iznova i iznova.



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/blog/afektivna-vezanost"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="146" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Afektivna-vezanost-baner-1-1-1024x146.png" alt="Banerr koji vodi na tekst o afektivnoj vezanosti i njenim obrascima" class="wp-image-1306" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Afektivna-vezanost-baner-1-1-1024x146.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Afektivna-vezanost-baner-1-1-300x43.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Afektivna-vezanost-baner-1-1-768x109.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Afektivna-vezanost-baner-1-1-1536x219.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Afektivna-vezanost-baner-1-1-2048x292.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



<h3 class="wp-block-heading">Šta je partnerska psihoterapija?</h3>



Partnerska psihoterapija kao oblast je, zapravo, relativno mlada. Razvijala se od prvih oblika bračnog savetovanja, koji su više ličili na smernice za ,,dobar brak i roditeljstvo”, do savremenih pristupa koji odnos posmatraju kao dinamičan sistem. Tek kasnije, odnos para dolazi u centar pažnje kao mesto gde se problemi i stvaraju, ali i gde mogu da se menjaju.



Zato rad sa parovima zahteva dodatno usmeravanje i specifične veštine, jer radimo istovremeno sa dvoje ljudi, njihovim emocijama, njihovim istorijama i onim što se dešava između njih, u realnom vremenu.



<h3 class="wp-block-heading">Kako partnerska psihoterapija pomaže?</h3>



Jedan od najvećih potencijala partnerske terapije je to što su oboje prisutni sa svim svojim doživljajima, otporima, potrebama i ranjivostima. Prisutno je mnogo otpora, pokušaja da terapeut/kinja bude sudija. 



Nekad deluje da je lakše odustati nego ostati u razgovoru, ali zapravo u tim teškim fazama terapije leži potencijal za promenom. 



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="248" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Quote-Mina-1-1024x248.png" alt="Citat terapeutkinje Mine o partnerskom odnosu" class="wp-image-1301" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Quote-Mina-1-1024x248.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Quote-Mina-1-300x73.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Quote-Mina-1-768x186.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Quote-Mina-1-1536x372.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Quote-Mina-1.png 1873w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



U savremenim pristupima, posebno onima koji su usmereni na emocije, fokus nije samo na tome šta partneri rade, već šta osećaju dok to rade, jer emocije nisu problem koji treba ukloniti. One su ulaz u razumevanje problema. U većini slučajeva, ono što osećamo danas, često su naučeni odgovori iz ranijih iskustava. I kada ostanu neprepoznati, mogu blokirati autentičnu bliskost.



<h3 class="wp-block-heading">Partnerska psihoterapija u praksi</h3>



Kako terapijski prostor nije sudnica, ne tražimo krivca već tražimo obrazac. Kada uspemo da uočimo obrasce, zajedno radimo na tome da ih promenimo ukoliko su štetni i blokirajući za partnerski odnos.



Ovo nam zapravo govori da, kada se emocije razumeju i stave u drugačiji okvir, par dobija mogućnost da razvije novu perspektivu, ne samo o partneru, već i o sebi u odnosu.



Ovo govori u prilog tome da je partnerska terapija zapravo most, prevodilac između ljudi koji su u nekom trenutku prestali da govore istim jezikom.



Jedan od ključnih zadataka je da oba partnera dožive terapeuta kao jednako prisutnog, pouzdanog i nepristrasnog, jer bez tog osećaja sigurnosti, nema stvarnog rada.



<h3 class="wp-block-heading">Postavljanje ciljeva u partnerskoj psihoterapiji</h3>



Partnerska terapija ne znači ,,spašavanje veze”. Da, zajednički cilj može biti da odnos opstane, ali isto tako može biti i da se odnos završi na način koji je manje destruktivan. 



Ponekad je upravo razdvajanje, uz očuvanje poštovanja i funkcionalnosti (posebno kada postoje deca), najfunkcionalniji i željeni ishod terapije. Ali, da bi terapija imala smisla, važno je da partneri budu usaglašeni oko toga zašto dolaze i šta žele da istraže, koji im je cilj. Bez tog minimuma zajedničkog pravca, proces teško može da se razvija.



U samom radu se susrećemo sa različitim temama: 



<ul class="wp-block-list">
<li>konflikti</li>



<li>udaljavanje</li>



<li>neverstvo</li>



<li>seksualne disfunkcije</li>



<li>zavisnosti</li>



<li>pitanja poverenja, moći i kontrole</li>
</ul>



ali i širi kontekst kao što su:



<ul class="wp-block-list">
<li>porodične vrednosti, kultura, društvo</li>
</ul>



Sve ovo ulazi u prostor terapije, jer odnos nikada ne postoji u vakuumu.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="384" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Mina-citat-baner-2-1-1024x384.png" alt="Citat terapeutkinje Mine o partnerskom odnosu 1" class="wp-image-1303" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Mina-citat-baner-2-1-1024x384.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Mina-citat-baner-2-1-300x113.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Mina-citat-baner-2-1-768x288.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Mina-citat-baner-2-1-1536x577.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Mina-citat-baner-2-1-2048x769.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<hr class="wp-block-separator has-alpha-channel-opacity is-style-dots"/>



Tekst napisala Mina Putnik Čolović, diplomirana i master sociološkinja i sistemski porodični psihoterapeut, ujedno i psihoterapeut na Selfnest platformi. U svom radu se fokusira na podršku pojedincima, parovima i porodicama. Radi sa mladima (adolescentima i postadolescentima) koji su u riziku, kao i sa klijentima koji su imali traumatsko iskustvo ili/i tegobe usled <a href="https://www.selfnest.com/blog/sta-je-depresija-koji-su-simptomi-i-kako-je-prevazici">depresije</a> i <a href="https://www.selfnest.com/blog/anksioznost-sta-je-koji-su-simptomi-i-kako-se-prevazilazi">anksioznosti</a>. 



Mina je učestvovala i u Selfnest panelu: Da li vaša veza ima budućnost? Celu diskusiju pogledajte na našem YouTube kanalu putem ovog <a href="https://www.youtube.com/watch?v=6GOlyAvIj5M">LINK</a>-a.



<hr class="wp-block-separator has-alpha-channel-opacity is-style-dots"/>



Ukoliko primećujete da postoje obrasci koje u odnosima ponavljate i želeli biste na njima da radite sa psihoterapeutom, možete ga potražiti na <a href="https://www.selfnest.com/">selfnest.com</a>. 



Ukoliko vi i vaš/a partner/ka želite da radite na zajedničkom odnosu sa terapeutom stručnim za partnersko i porodično savetovanje i psihoterapiju, možete nam pisati na support@selfnest.com.



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/o-platformi"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="165" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Selfnest-podrska-baner-1-1024x165.png" alt="" class="wp-image-1309" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Selfnest-podrska-baner-1-1024x165.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Selfnest-podrska-baner-1-300x48.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Selfnest-podrska-baner-1-768x124.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Selfnest-podrska-baner-1-1536x248.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Selfnest-podrska-baner-1-2048x330.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>

Par sedi jedno pored drugog i drže se za ruke

Partnerska psihoterapija: šta je, kako izgleda i kako može pomoći?

ADHD (Attention-Deficit/Hyperactivity Disorder) ili poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću,&nbsp;spada u neurorazvojne <a href="https://www.selfnest.com/blog/razvojni-poremecaji-kod-dece-sta-roditelji-treba-da-znaju">poremećaje</a> koji utiču na pažnju, kontrolu impulsa i nivo aktivnosti deteta. 



Ako ste na trenutak pomislili da je u pitanju poremećaj savremenog doba, nastao isključivo prekomernom upotrebom digitalnih tehologija (čitaj: mobilnim telefonima), varate se. Koreni vuku još iz davne prošlosti i ne, nije sve prouzrokovano brzim tempom života i brzim smenjivanjem informacija. Takođe, važno je odmah razbiti čestu zabludu: ADHD nije posledica lošeg vaspitanja niti „neposlušnosti“. To je drugačiji način funkcionisanja mozga, koji zahteva drugačiji pristup.



Važno je razumeti da je ADHD neurorazvojni poremecaj i samim tim, dete sa ADHD-om, odrasta u osobu sa ADHD-om.



Iz kratkog uvoda, možete i sami zaključiti: u pitanju je poremećaj koji nosi korene u neurološkom konstruktu i ne „bira nosioca“, a svi su deo naše globalne zajednice&nbsp;&#8211; tako slični a opet različiti. Dobro došli u svet ADHD-a!



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/blog/ekranizacija-kod-dece-uticaj-ekrana-na-razvoj-deteta-i-kljucne-preporuke-za-roditelje"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="297" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-1024x297.png" alt="Screen effect on children, leading to blog post" class="wp-image-1279" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-1024x297.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-300x87.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-768x223.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-1536x446.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-2048x595.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



<h3 class="wp-block-heading">Kako izgleda dete sa ADHD-om?</h3>



Nora je devojčica koja pohađa drugi razred osnovne škole. Živahna je, nasmejana, prva u horu, a na priredbama je uvek u prvim redovima. Norini crteži su na školskim panoima. Oblici koje one crta obično imaju širok spektar boja ali im nedostaje po neki detalj. Ako pogledate njene&nbsp;sveske, videćete neujednačenim rukopisom nedovršene rečenice, preskočene listove, izvrnute stranice, a u školskoj torbi zaboravljene ostatke užine od pre nekoliko dana. Učiteljica je doživljava kao najzabavniju učenicu, uvek spremnu za duhovite razgovore, ali ta ista učiteljica ne smatra da bi mogla da „izdrži“ razred da je samo „još jedna Nora“ njen đak.



Norino upadanje u reč, šetanje po učionici, iznenadna buka koju pravi, neprestana priča, nemanje osećaja da sasluša druge, dovode do zamora i preopterećenosti učiteljice. Norini simptomi ADHD-a postaju intenzivniji, a učiteljica i razred &#8211;&nbsp;sve umorniji. (Napomena: likovi i imena su izmišljeni, a situacija primer iz prakse).&nbsp;



Simptome&nbsp;ADHD-a obično grupišemo u tri kategorije:



<h4 class="wp-block-heading">1. Problemi sa pažnjom</h4>



<ol class="wp-block-list">
<li>Teško se fokusira na zadatke</li>



<li>Brzo gubi interesovanje i/ili se hiperfokusira</li>



<li>Teško održava pažnju</li>



<li>Često zaboravlja obaveze</li>
</ol>



<h4 class="wp-block-heading">2. Hiperaktivnost</h4>



<ol class="wp-block-list">
<li>Dete je stalno u pokretu</li>



<li>Vrpolji se, ne može da sedi mirno ( „pundravci“ su stalno prisutni)</li>



<li>Previše priča ili pravi buku, upada drugima u reč</li>
</ol>



<h4 class="wp-block-heading">3. Impulsivnost</h4>



<ol class="wp-block-list">
<li>Prekida druge</li>



<li>Ne čeka red</li>



<li>Reaguje bez razmišljanja</li>
</ol>



Iako se znaci mogu javiti već u ranom detinjstvu, ADHD se najčešće prepoznaje kada dete krene u školu zato što školski sistem zahteva: dužu koncentraciju, praćenje pravila i organizaciju zadataka. Tada razlike postaju vidljivije, a školski pedagozi i psiholozi detektuju problem. Uz konstruktivnu saradnju sa roditeljima, zajednički pristupaju problemu, uz konsultacije sa lekarima specijalistima (pedijatri, dečiji psihijatri) i defektolozima.&nbsp;







<h3 class="wp-block-heading">ADHD ili samo „živahno dete“?</h3>



Dugi niz godina, u svojoj profesionalnoj praksi, imala sam dilemu kako napraviti razliku između živahnog i deteta sa neurorazvojnim poremećajem. Uzmite u obzir činjenicu da smo odrastali uz lektiru i društveno prihvatljivog, simpatičnog književnog lika, Toma Sojera, sećate se?



Tom Sojer se ističe svojom inteligencijom, neobuzdanošću i humorističnom naravi, sposobnošću da se snađe u svakoj životnoj situaciji i perspektivom da za njega ništa nije nemoguće. Uporedo, on lukavo izbegava školu i školske obaveze. Rizične situacije pretvara u avanturu, upoznaje&nbsp;razbojnike, pronalazi skriveno blago, a na sve nedaće koje mu se dešavaju u životu gleda kao na izazov i odmah pokušava da ih reši. 



Mi smo se divili tom istom hrabrom dečaku. Možete li ga zamisliti u sadašnjem vremenu? Ovo otvara pitanje prihvatanja i pružanja podrške detetu sa ovakvim karakteristikama u današnjem društvu.



Dakle, odlike koje razlikuju „živahno“ i deteta sa ADHD-om su:&nbsp;



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="630" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-1024x630.png" alt="Lively vs. child with ADHD" class="wp-image-1285" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-1024x630.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-300x185.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-768x473.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-1536x945.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-2048x1260.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h3 class="wp-block-heading">Kako roditelji mogu pomoći detetu sa ADHD-om?</h3>



Roditelji imaju ključnu ulogu u celom procesu podrške. Nije lako, zahteva konstatan trud, strpljenje, ali i obaveznu edukaciju. 



Kod blažih oblika deficita pažnje i hiperaktivnosti, znatno pomažu strukturisane aktivnosti koje podstiču pažnju i samoregulaciju, npr. kognitivne i bihejvioralne vežbe, poput Brain Gym International organizacije. 



Ove aktivnosti su značajne jer pomažu kod oslobađanja od stresa, trošenja viška energije, a ujedno i utiču na poboljšanje učenja. Ove vežbe mogu se primenjivati kod svih uzrasta, od najmlađeg do školskog. Takođe, jedna od efikasnijih tehnika je i neurofidbek, koja se primenjuje kod dece sa deficitom pažnje. Detetu se prvo radi EEG snimak, a onda se uz pomoć kompjutera stimulišu nervne veze.&nbsp;



U određenim slučajevima, deo tretmana može biti i farmakoterapija, o čemu odlučuje lekar specijalista.



Od praktičnih roditeljskih strategija, najvažnije je:



<ul class="wp-block-list">
<li>uspostaviti jasnu rutinu</li>



<li>obraćati se detetu kratkim i jasnim uputstvima</li>



<li>domaće zadatke podeliti u korake</li>



<li>pohvaliti trud i zalaganje</li>



<li>jačati motivaciju i polako graditi samopouzdanje</li>
</ul>



Od svega navedenog, jako je važno, dragi roditelji, ostati dosledan&nbsp;da sve navedeno iznesete do kraja sa jasno postavljenim granicama i puno ljubavi.&nbsp;



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/blog/anksioznost-kod-dece-uzroci-manifestacije-i-kada-se-obratiti-strucnjaku"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="297" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-1024x297.png" alt="Child anxiety, leading to blog post" class="wp-image-1283" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-1024x297.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-300x87.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-768x223.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-1536x446.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-2048x595.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



<h3 class="wp-block-heading">Kratka istorija ADHD-a: Kako smo počeli da ga razumemo?</h3>



Iako ADHD deluje kao „moderan“ pojam, ponašanja koja ga opisuju primećena su još pre više od 2000 godina.



U antičkoj Grčkoj, filozofi su opisivali rasejanost i impulsivnost kao osobine <a href="https://www.selfnest.com/blog/licnost-temperament-karakter-identitet-sta-je-sta-i-ko-sam-ja">ličnosti</a>. Zapravo, baveći se samim pojmom karaktera zanimali su se i za uzroke ovih ljudskih osobina. Naravno, tada se termin ADHD-a još uvek ne koristi.&nbsp;



Krajem 18. veka, lekari prvi put povezuju probleme pažnje sa mentalnim funkcionisanjem, dok se početkom 20. veka uočava pojam „minimalno moždano oštećenje“, što se kod odraslih vezuje za traume a analizom dečijeg mozga &#8211; sa kontrolom ponašanja koje je, naravno,&nbsp;nezavisno od vaspitanja. 



Polovinom 20. veka uvodi se ideja o neurološkoj osnovi ovih poteškoća i termina: „minimalna cerebalna disfunkcija“ kada se započinje sa primenom i farmakoterapijskim tretiranjem ovog poremećaja. 



Elem, zašto je istorijski razvoj pomenutog poremećaja nama važan? Pa pretpostavljate, samo zbog široko raspostranjenog stereotipnog mišljenja da je dete hiperkinetičko zato što je nevaspitano, a nema fokus zato što je nedovoljno inteligentno. Premisa, složićete se sa mnom, ravna konstataciji da je dete alergično na polen&nbsp;zato što je tako odlučilo (?!).







<h3 class="wp-block-heading">Reč pedagoga: Poruka za roditelje</h3>



ADHD nije ograničenje već drugačiji način funkcionisanja. Onog trenutka kada prihvatite dete sa svim svojim osobenostima, vi ste prisutan <a href="https://www.selfnest.com/blog/dobar-vs-los-stil-majcinstva">roditelj</a>, spreman da razume i podrži svoje dete. 



Vaše dete poseduje kreativnost, spontanost, energiju, autentičnost, bezrezervnu ljubav. Vaše dete ima snagu. A vi, ne morate biti savršen roditelj. Umesto strogosti prema sebi, vežbajte pohvalu, jer je zaslužujete.



Sa celokupnom mrežom podrške, niste sami. Ukoliko ipak primećujete da vam je potreban razgovor, <a href="https://www.selfnest.com/blog/selfnest-psihoterapeuti">Selfnest terapeuti</a> su uz vas, gde god da se nalazite. Odaberite svog terapeuta na <a href="https://www.selfnest.com/">selfnest.com</a>.



<hr class="wp-block-separator has-alpha-channel-opacity is-style-dots"/>



Tekst napisala Jasmina Momčilović, diplomirani pedagog sa višegodišnjim iskustvom u radu sa decom i roditeljima, pisac stručnih tekstova, trener obuka za profesionalce u oblasti mekih veština i karijernog vođenja, psihoterapeut u edukaciji i gostujući tekstopisac na Selfnest platformi



<hr class="wp-block-separator has-alpha-channel-opacity is-style-dots"/>



<div class="schema-faq wp-block-yoast-faq-block"><div class="schema-faq-section" id="faq-question-1776771752693">Šta je ADHD? ADHD je neurorazvojni poremećaj biološke osnove koji se manifestuje kroz dugotrajan obrazac poteškoća sa pažnjom, hiperaktivnošću i impulsivnošću, što značajno utiče na organizaciju i svakodnevno funkcionisanje osobe. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1776772390616">Koji su ADHD simptomi kod dece? Simptomi ADHD-a se manifestuju kroz tri ključne oblasti: Poteškoće sa pažnjom: Dete se teško fokusira na zadatke, brzo gubi interesovanje, deluje kao da ne sluša kada mu se obraćate i često zaboravlja ili gubi stvari (pribor, sveske, odeću). Hiperaktivnost: Izražena potreba za stalnim pokretom, vrpoljenje na stolici, nemogućnost da dete mirno sedi tokom jela ili nastave, kao i preterano pričanje ili pravljenje buke. Impulsivnost: Dete često reaguje bez razmišljanja, prekida druge u razgovoru, ne može da sačeka svoj red u igri i burno reaguje na frustraciju. Ovi simptomi postaju najuočljiviji polaskom u školu, kada sistem od deteta zahteva dužu koncentraciju i poštovanje jasnih pravila organizacije. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1776772464896">Koja je razlika između živahnog i deteta sa ADHD-om? Glavna razlika leži u kontroli ponašanja i prilagođavanju situaciji. Evo kako to najlakše možete razlikovati: Živahno dete: Može da se smiri i fokusira kada situacija to zahteva. Ono razume društvena pravila, može da isprati dogovor i njegovo ponašanje ne narušava značajno porodični život ili učenje. Dete sa ADHD-om: Ima biološki otežanu samoregulaciju, što znači da ne može da se smiri čak i kada to želi ili kada mu se skrene pažnja. Njegovi simptomi (nemir, rasejanost, impulsivnost) su stalni, intenzivni i prisutni u svim okruženjima, što mu često stvara ozbiljne prepreke u školi i odnosima sa vršnjacima. Ukratko: živahno dete je stvar temperamenta i javlja se u epizodama, dok je ADHD stvar neurološkog funkcionisanja koji traje u kontinuitetu. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1776772632873">Kako roditelji mogu pomoći detetu sa ADHD-om? Roditelji imaju ključnu ulogu u celom procesu podrške. Od praktičnih roditeljskih strategija, najvažnije je: uspostaviti jasnu rutinu obraćati se detetu kratkim i jasnim uputstvima domaće zadatke podeliti u korake pohvaliti trud i zalaganje jačati motivaciju i polako graditi samopouzdanje </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1776772909327">Kako psihoterapija može pomoći? Psihoterapija može pomoći detetu, ali i roditeljima, da se nose sa emocionalnim i socijalnim izazovima koje ADHD nosi. Međusobno razumevanje i usaglašenost terapeuta, roditelja i stručnih lica uključenih u proces, ključni su za uspešno praćenje procesa kroz koje dete prolazi. </div> </div>

Child in chaotic hallway, playing with a kaleidoscope toy

ADHD sindrom kod dece – šta je, kako se razvija i kako ga prepoznati?

Woman thinking about work and psychotherapy surrounded with books

Blog

Šta ne možete (i ne treba) da očekujete od svog psihijatra ili psihoterapeuta – put lične odgovornosti

Emocije i osećanja kao sredstvo izražavanja: kako ih regulisati na zdrav način?

Introvertnost kod dece: učite svoju decu da je (i) tišina moć

Hronični stres – kako je odmor postao pravi luksuz?

Partnerska psihoterapija: šta je, kako izgleda i kako može pomoći?

ADHD sindrom kod dece – šta je, kako se razvija i kako ga prepoznati?

Poslovni rečnik o kojem pričamo na psihoterapiji

Selfnest newsletter

“Ja nisam ono što mi se dogodilo! Ja sam ono što biram da postanem.“