<h2 class="wp-block-heading"></h2>



U vremenu globalnih migracija i otvorenog tržišta rada, milioni ljudi širom sveta suočavaju se sa izazovima života u drugačijoj kulturi. Bilo da je život u inostranstvu motivisan profesionalnim razvojem, ljubavlju ili, kao kod velikog dela balkanske dijaspore, potragom za sigurnijim i kvalitetnijim životom, prilagođavanje novoj sredini gotovo uvek predstavlja emotivni rolerkoster.



Kulturološki šok, gubitak poznatog sistema podrške i udaljenost od primarnog doma mogu imati dubok uticaj na mentalno zdravlje. Proces adaptacije ponekad traje godinama, a neki ljudi nikada u potpunosti ne razviju osećaj pripadnosti u novoj sredini.







<h3 class="wp-block-heading">Nostalgija boli</h3>



Selidba u inostranstvo je hrabra odluka, ali i odluka koja sa sobom nosi niz emocionalnih izazova kako za pojedinca, tako i za celu porodicu. Pre odlaska se često grade visoka očekivanja o „boljem životu“, ali nakon što početni entuzijazam splasne, mnogi se suočavaju sa <a href="https://www.selfnest.com/blog/anksioznost-sta-je-koji-su-simptomi-i-kako-se-prevazilazi">anksioznošću</a>, strahom od neizvesnosti i osećajem gubitka kontrole.



Nostalgija zbog udaljenosti od porodice, prijatelja i poznatog okruženja postaje izvor stresa. Čežnja za prethodnim domom može dovesti do:



<ul class="wp-block-list">
<li>osećaja tuge i praznine</li>



<li>socijalne izolacije</li>



<li>gubitka motivacije</li>
</ul>



Pritisak da se bude srećan jer se život u inostranstvu percipira kao život iz snova često dodatno produbljuje osećaj krivice i potištenosti. Ljudi u emigraciji često se suočavaju i sa dugim periodima malodušnosti i potištenosti koji mogu odvesti u <a href="https://www.selfnest.com/blog/sta-je-depresija-koji-su-simptomi-i-kako-je-prevazici">depresiju.</a>



Bez adekvatne emocionalne i sistemske podrške, javljaju se sumnje u donesenu odluku i želja za povratkom u poznato.



Emotivna previranja od zadovoljstva do praznine i <a href="https://www.selfnest.com/blog/zajedno-sami-usamljenost-kao-znak-potrebe-za-kontaktom-i-pripadanjem">usamljenosti</a>, iscrpljujuća su i teška za celu porodicu pa se preporučuje psihološka evaluacija onima koji odlaze kako bi se što bolje pripremili za relokaciju, ali i onima koji će morati da se prilagode činjenici da neko odlazi.







<h3 class="wp-block-heading">Maternji jezik nas određuje&nbsp;</h3>



„Gubitak jezika na kojem je osoba živela i razmišljala nezamenljiv je za tu osobu“, zapisao je Sigmund Frojd govoreći o sopstvenom iskustvu emigracije.



Nemogućnost da se jasno izrazimo i u potpunosti razumemo druge često dovodi do frustracije, stida i povlačenja iz socijalnih kontakata. Zbog toga su mnogi emigranti skloniji:



<ul class="wp-block-list">
<li>samoizolaciji</li>



<li>internalizaciji ili eksternalizaciji problema</li>



<li><a href="https://expatnetwork.com/what-makes-expats-at-higher-risk-of-substance-abuse/">zloupotrebi supstanci</a></li>
</ul>



Čak i kada se novi jezik savlada, nije neuobičajeno da se osoba oseća kao „druga verzija sebe“. <a href="https://berlitzca.com/how-does-knowing-more-than-one-language-impact-your-identity/">Višejezični ljudi menjaju delove svog identiteta</a>, glas i govor tela. Jezik oblikuje identitet, pamćenje i emocionalno iskustvo, pa je u <a href="https://www.selfnest.com/blog/psihoterapija-na-maternjem-jeziku">psihoterapiji rad na maternjem jeziku</a> često ključan za izgradnju poverenja i istinsko razumevanje.







<h3 class="wp-block-heading">Pitanje identiteta</h3>



Potreba za pripadanjem u novoj sredini može dovesti do udaljavanja od sopstvene suštine. Napuštanje poznate kulture i običaja stvara konfuziju, naročito kod dece i mladih koji tek formiraju <a href="https://www.selfnest.com/blog/licnost-temperament-karakter-identitet-sta-je-sta-i-ko-sam-ja">identitet</a>.



Roditeljstvo u inostranstvu otvara dodatna pitanja:



<ul class="wp-block-list">
<li>kako očuvati jezik i tradiciju?</li>



<li>kako izgraditi blizak odnos sa detetom koje odrasta u drugačijem kulturnom kontekstu?</li>



<li>kako balansirati između dve ili više kulturnih baština?</li>
</ul>



Izmenjena porodična dinamika može dovesti do nesigurnosti kod dece, osećaja nepripadanja i <a href="https://www.selfnest.com/blog/kompleksi-nize-i-vise-vrednosti-simptomi-uzroci-i-kako-ih-prevazici">sumnje u sopstvenu vrednost.</a>







<h3 class="wp-block-heading">Pritisci i poslovne (ne)prilike</h3>



Jedna od najčešćih grešaka u procesu emigracije jeste pritisak da se što pre prilagodimo. Usled preplavljenosti novim iskustvima i obavezama pritisak može dovesti do <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/sindrom-sagorevanja">sagorevanja (burnout)</a>.



Istraživanja pokazuju da su ljudi koji žive i rade van zemlje porekla izloženiji rizicima po mentalno zdravlje na poslu:



<ul class="wp-block-list">
<li>4 od 5 stranih radnika prijavljuje negativne psihološke posledice</li>



<li>49% navodi simptome burnout-a</li>



<li>više od polovine ima <a href="https://www.selfnest.com/blog/meditacija-za-kvalitetniji-san-benefiti-i-vezbe-koje-pomazu">poremećaje sna</a></li>
</ul>



Rad ispod kvalifikacija dodatno doprinosi osećaju neadekvatnosti, gubitku samopouzdanja i razvoju depresivnih simptoma.



Dobra vest je da stigma u vezi sa psihoterapijom iz godine u godinu sve manja, pa je moguće pronaći stručnu podršku i pomoć u svakom momentu <a href="https://app.selfnest.com/register">online</a> na maternjem jeziku, čak i i potpuno anonimno ili kroz dopisivanje.



<h3 class="wp-block-heading">Ostati ili otići?</h3>



Neki ljudi vremenom imaju osećaj doma daleko od mesta rođenja, dok se drugi odluče na povratak. Okruženje u kom živimo snažno utiče na osećaj sigurnosti, blagostanja, nade i pripadnosti.



Dok mislimo da <a href="http://Dobra vest je da stigma u vezi sa psihoterapijom iz godine u godinu sve manja, pa je moguće pronaći stručnu podršku i pomoć u svakom momentu online na maternjem jeziku, čak i i potpuno anonimno ili kroz dopisivanje.">“tražimo” sebe</a>, novim iskustvima gradimo sopstvenu ličnost. Kada su okolina i društvena očekivanja drugačiji, emocije mogu biti maskirane nekim od odbrambenih i mehanizama preživljavanja koje smo kroz život stekli. 



Na putu samospoznaje važno je imati podršku, <a href="https://app.selfnest.com/register?_gl=1*embdl*_gcl_au*NzU5ODAxMzkxLjE3NjIxMDMwNTMuNDA0MDkzMTM3LjE3NjIxMDMwNTkuMTc2MjEwMzA4MQ..*_ga*NjgzMjYzMDguMTc0NTkxMjEwNw..*_ga_JPBYYSY42B*czE3NjY0MDc0MjckbzI0MyRnMSR0MTc2NjQxMjQxNSRqNTUkbDAkaDA.">stručnu osobu koji razume</a> složenost života u inostranstvu i može pomoći u navigiranju emocionalnih, porodičnih i identitetskih izazova.

Život u inostranstvu i mentalno zdravlje: identitet, nostalgija i pritisci emigracije

Da li ste primetili da se u odnosima nekada ponašate na načine koje ne birate svesno? Neko stalno proverava da li je voljen. Neko se povlači čim odnos postane blizak. Neko ima osećaj da uvek daje više, a neko da mu je previše kada se od njega nešto traži. Najviše se vidi u <a href="https://www.youtube.com/watch?v=GKxVadvnj68&amp;t=1161s">partnerskim odnosima</a>, ali ne dešava se samo tamo. I u prijateljstvima, i na poslu, i u roditeljstvu, pa čak i u odnosu prema kućnim ljubimcima, mogu se prepoznati isti obrasci bliskosti, distance, brige ili kontrole.



Ono što danas radimo u odnosima ima svoju logiku i istoriju u detinjstvu. Teorija afektivnog vezivanja, koju je razvio John Bowlby, polazi od povezanosti između ranog odnosa deteta i dominantne figure koja se o njemu brine. Ona objašnjava kako te prve interakcije oblikuju način na koji dete kasnije sklapa, doživljava i održava odnose u odraslom dobu.



<h3 class="wp-block-heading">Afektivna vezanost kao evolutivni mehanizam preživljavanja</h3>



Dete dolazi na svet potpuno nemoćno i zavisno. Glad, strah, nelagodnost, uzbuđenje, potreba za dodirom, sve to dete doživljava snažno i nefiltrirano. Jedini način da se ti doživljaji umire ili integrišu jeste kroz odgovor druge osobe.&nbsp;



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="203" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/baner-1-1024x203.png" alt="" class="wp-image-993" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/baner-1-1024x203.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/baner-1-300x60.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/baner-1-768x153.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/baner-1-1536x305.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/baner-1-2048x407.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Dete stalno šalje signale. Plač, pogled, pokret, kasnije glas, sve su to pokušaji uspostavljanja kontakta. Međutim, ključ nije u samim signalima, već u odgovorima na njih. Ako majka (ili druga dominantna figura) na neke signale reaguje, a na neke ne, dete vrlo brzo prestaje da istražuje svet i počinje da istražuje nju. Ulaže sve svoje kapacitete u pokušaj da shvati: na koji signal će odgovoriti? Na osnovu toga dete uči koje delove sebe da pojača, a koje da potisne. Umesto da energiju koristi za igru, učenje i razvoj kognitivnih sposobnosti, dete je koristi za regulaciju odnosa. Ono ne menja odnos, vec sebe prilagođava odnosu. Upravo iz tog procesa nastaju obrasci afektivne vezanosti. Ne kao svesni izbori, već kao najbolja moguća prilagođavanja datim okolnostima.



Na osnovu toga kako druga osoba reaguje, da li reaguje uopšte, da li reaguje dosledno, da li je dostupna ili preplavljujuća, dete postepeno formira unutrašnju logiku odnosa. Ta logika nije svesna i nije artikulisana rečima. Ona se organizuje kao doživljaj &#8211; kakav sam ja, kakvi su drugi i kakav je svet oko mene.



Bolbijevu teoriju je upotpunila, empirijski operacionalizovala i klasifikovala obrasce, <a href="https://www.simplypsychology.org/mary-ainsworth.html">Mary Ainsworth, eksperimentom</a> tokom kog je posmatrala interakciju deteta i majke, prateći reakciju deteta nakon majčinog napuštanja prostorije i ponovnog susreta sa njom.&nbsp;



Kao dodatak ovoj teoriji ističe se još jedan eksperiment. <a href="https://www.simplypsychology.org/harlow-monkey.html">Harry Harlow je pomoću majmunčića</a> ukazao na važnost taktilnog kontakta kao primarnog izvora osecaja sigurnosti u odnosu sa majkom.



<h3 class="wp-block-heading">Sigurni obrazac</h3>



Deca sa sigurnim obrascem vezanosti odrastaju uz roditelja koji je uglavnom dostupan i dosledan. Ne reaguje savršeno, ali reaguje dovoljno često da dete ima iskustvo da njegovi signali imaju smisla i da neko na njih pokušava da odgovori. Dete ne mora da menja sebe da bi ostalo u odnosu.



Iz takvog iskustva formira se unutrašnja slika: ja sam u redu, drugi su uglavnom pouzdani, svet je bezbedno mesto za istraživanje. Dete ima slobodu da se udalji, jer zna da postoji mesto na koje može da se vrati i tako razvija zdravu autonomiju.



U odraslom dobu ove osobe ulaze u odnose bez stalne potrebe za proveravanjem ili povlačenjem. Bliskost im ne ugrožava autonomiju, a razdvajanje ne izaziva paniku. Partnere biraju među emocionalno dostupnim osobama i u odnosima uglavnom traže uzajamnost. Njihova „slaba tačka“ može biti preveliko poverenje &#8211; polaze od pretpostavke da su drugi dobronamerni, čak i kada realnost to ne potvrđuje odmah.



<h3 class="wp-block-heading">Preokupirana (ambivalentna) vezanost</h3>



Kod preokupiranog obrasca dete odrasta uz roditelja čija dostupnost nije predvidiva. Na neke signale roditelj reaguje, na druge ne. Dete vrlo rano shvata da pažnja nije data, već da se mora zaslužiti. Umesto da istražuje svet, dete istražuje roditelja tako što prati promene raspoloženja, pokušava da pogodi pravi trenutak, pravi način, pravi signal.



Unutrašnji doživljaj koji se formira glasi: ja nisam dovoljno vredan, drugi jesu važni i vredni, od mene zavisi da li će odnos opstati. Bliskost postaje nešto što se mora stalno održavati naporom.



U odraslom dobu ove osobe su snažno fokusirane na odnose. Često proveravaju da li su voljene, da li su važne, da li su zamenjive. U partnerskim odnosima mogu delovati zahtevno ili preplavljujuće, ne zato što „traže previše“, već zato što je sigurnost kratkog daha. Svoj začarani krug u romantičnim odnosima održavaju tako što biraju emocionalno nedostupne partnere jer je takav odnos poznat i potvrđuje duboko uverenje da se ljubav mora stalno osvajati.



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/blog/anksioznost"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="146" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Kako-ucimo-da-budemo-anksiozni-1024x146.png" alt="" class="wp-image-996" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Kako-ucimo-da-budemo-anksiozni-1024x146.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Kako-ucimo-da-budemo-anksiozni-300x43.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Kako-ucimo-da-budemo-anksiozni-768x109.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Kako-ucimo-da-budemo-anksiozni-1536x219.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Kako-ucimo-da-budemo-anksiozni-2048x292.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



<h3 class="wp-block-heading">Izbegavajuća vezanost</h3>



Deca sa izbegavajućim obrascem odrastaju uz roditelja koji na njihove signale reaguje minimalno, hladno ili isključivo kroz pravila. To su majke koje podignu dete samo kada neki priručnik kaže da plaču jer su gladna. Nakon početnog protesta i očaja, dete dolazi do rešenja: prestaje da traži. Potiskuje potrebu za bliskošću i organizuje se oko samodovoljnosti.



Unutrašnja slika sveta glasi: ja moram sam, na druge se ne mogu osloniti. Slika o sebi je često odbrambeno pozitivna „ja sam jak, nezavisan, sposoban“ ali je izgrađena na negiranju potrebe za odnosom.



U odraslom dobu ove osobe često deluju stabilno, uspešno i racionalno. Energiju ulažu u posao, postignuća i strukture koje ne zavise od drugih ljudi. U odnosima drže distancu, teško tolerišu zavisnost i emotivne zahteve. Biraju partnere koji nisu previše zahtevni ili koji su i sami distancirani. Zanimljivo je da je i sam autor teorije afektivne vezanosti, John Bowlby, odrastao uz emocionalno hladnu majku i rano razdvajanje &#8211; podatak koji neki autori kasnije povezuju upravo sa razvojem ovog obrasca.



<h3 class="wp-block-heading">Dezorganizovana vezanost</h3>



Dezorganizovani obrazac razvija se u uslovima u kojima je figura vezivanja istovremeno izvor zaštite i straha. Dete nema priliku da razvije stabilnu strategiju odnosa, ono ne zna da li da se približi ili pobegne. Ovo su često deca sa doživljenim traumama i odsustvom bliske osobe koja bi pomogla da se to iskustvo adekvatno obradi.



Unutrašnji doživljaj je fragmentisan: ni ja nisam u redu, ni drugi nisu bezbedni. U odraslom dobu to se može ispoljiti kroz nagle promene u odnosima, teškoće u regulaciji emocija i osećaj da bliskost istovremeno privlači i ugrožava. Ovaj obrazac najčešće zahteva dugotrajniji i pažljivo struktuisan <a href="https://www.selfnest.com/blog/online-psihoterapija-i-njene-prednosti">psihoterapijski rad</a>.



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="115" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/cta-baner-1024x115.png" alt="" class="wp-image-995" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/cta-baner-1024x115.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/cta-baner-300x34.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/cta-baner-768x86.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/cta-baner-1536x172.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/cta-baner-2048x230.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



Afektivna vezanost predstavlja način na koji smo psihički angažovani u odnosima, u uslovima u kojima zavisimo od drugoga. Obrasci vezanosti nisu osobine ličnosti, niti sudbina, već tragovi prilagođavanja ranom odnosu. Oni se ne biraju, već se formiraju u pokušaju da se očuva bliskost i sigurnost.&nbsp;



Razumevanje tih obrazaca ne služi tome da se prošlost vrednuje ili da se roditelji procenjuju, već da se prepozna kontinuitet između ranih iskustava i kasnijih odnosa. U tom kontinuitetu leži objašnjenje mnogih ponavljanja u odraslom životu i početna tačka za njihovo razumevanje.



<hr class="wp-block-separator has-alpha-channel-opacity"/>



Ukoliko kod sebe primećujete neki od navedenih obrazaca ponašanja i želite o tome da razgovarate sa terapeutom, Selfnest je uvek tu za vas. Na <a href="https://www.selfnest.com/">Selfnest platformi</a> dostupno vam je preko <a href="https://www.selfnest.com/blog/selfnest-psihoterapeuti">30 psihoterapeuta različitih usmerenja</a> i možete sami odabrati onog koji vam najviše odgovara. Sensu možete zakazati već danas.

Afektivna vezanost i njeni obrasci

Kada razmišljam o Geštalt terapiji, prva reč koja mi pada na pamet je prisustvo. 



Geštalt za mene nije samo terapijski pravac, već filozofija življenja &#8211; poziv da budemo potpuno tu, u „ovde i sada“, svesni sebe, svojih emocija, tela i odnosa sa drugima. To je način da se vratimo sebi, bez maski i bez potrebe da sve razumemo. Promena se, u mom iskustvu, ne dešava kroz analizu, već kroz kontakt – sa sobom, sa terapeutom, sa trenutkom.



<h4 class="wp-block-heading">Zašto baš Geštalt?</h4>



Moj izbor Geštalta bio je ličan. 



Privukla me je njegova autentičnost i humanost. Geštalt mi je dao slobodu da kao terapeut budem stvarna osoba &#8211; da ne popravljam klijenta, već da budem svedok i saputnik u njihovom procesu. Geštalt nudi put da vidim klijenta ne kao zbir problema, već kao jedinstveno biće koje pokušava da se adaptira svom okruženju. U ovom pravcu smem da priznam sopstvene emocije, da reagujem, da budem prisutna kao čovek, a ne samo kao stručnjak.



Geštalt me je naučio da klijenta vidim kao celinu – spoj tela, misli, emocija i delovanja u kontaktu sa okruženjem. To je pravac koji ne leči „bolest“, već oslobađa potencijal osobe da postane celovita &#8211; da integriše delove sebe koje je odvojila ili potisnula.



<h4 class="wp-block-heading">Kako koristim Geštalt u radu s klijentima?</h4>



U radu s klijentima, fokusiram se na proces, a ne samo na priču. 



Kada klijent govori o nekoj situaciji, pratim ne samo sadržaj, već i ton glasa, položaj tela, disanje. Ako neko priča o <a href="https://www.selfnest.com/blog/kako-kontrolisati-svoj-bes">ljutnji</a>, a istovremeno se smeši, zaustaviću ga i pitati: „Šta se dešava sa tim osmehom?“ Taj trenutak često otvara vrata potisnutim osećanjima i omogućava autentičan kontakt. Za mene, rad sa klijentima je kao da klijent drži mapu svog života, a Geštalt mu daje lupu da vidi tragove izbegavanja, ili straha koje svesni um pokušava da sakrije.



Često koristim eksperimente &#8211; male akcione vežbe kojima klijent ne priča o iskustvu, već ga ponovo doživljava. Klasičan primer je prazna stolica: klijent razgovara sa osobom, ili delom sebe s kojim ima konflikt, ali ne zamišljeno, već stvarno &#8211; telom, glasom, emocijom. Time prestaje da projektuje i preuzima odgovornost za svoj unutrašnji konflikt.



Geštalt ne traži „zašto“, već „kako sada“. Na primer, ne pitam „Zašto se plašite?“, već „Kako osećate taj strah sada, dok o njemu govorite?“. Kada se pažnja prebaci iz glave u telo, dolazi do trenutne promene. To su trenuci u kojima klijent izgovori: „Prvi put sam to osetio, a ne samo razumeo.“



<h4 class="wp-block-heading">Reakcije klijenata</h4>



Klijenti često kažu da ih Geštalt „iznenadi“. 



Navikli su da dobiju objašnjenje ili analizu, a ja ih vraćam na iskustvo: „Šta sada osećate?“, „Gde to osećate u telu?“. Ponekad u početku budu zbunjeni, ali ubrzo osete olakšanje. Kada dođe do stvarnog kontakta, promena se ne dešava u mislima, već u telu &#8211; u dahu, pogledu, glasu. To su duboki, iskreni pomaci koji ne zahtevaju mnogo reči.



<h4 class="wp-block-heading">Geštalt i Transakciona analiza (TA) &#8211; dve perspektive istog čoveka</h4>



Često me pitaju kako razlikujem Geštalt od Transakcione analize (TA), jer oba pravca dele humanističke korene i veru u potencijal čoveka.



Transakciona analiza nudi strukturu, jasnoću i jezik. Pomaže klijentu da razume zašto se ponaša na određeni način, kroz modele kao što su ego stanja (Roditelj, Odrasli, Dete) i životni skript. TA klijentima pruža mapu: brzo prepoznaju obrasce, razumeju odakle potiču i kako ih ponavljaju. Za mnoge je to sigurno tlo, posebno za one koji vole logiku i sistem.



Geštalt, nasuprot tome, ne pita „zašto“, već „kako sada“. Dok TA analizira strukturu, Geštalt istražuje iskustvo. Dok TA kaže: „Koje ego stanje sada govori iz vas?“, Geštalt pita: „Šta sada osećate, u telu, u glasu?“ 



U praksi, često kombinujem oba pristupa: TA daje kognitivnu jasnoću, a Geštalt donosi emocionalno iskustvo promene. Kada klijent razume svoj obrazac kroz TA, a zatim ga doživi u Geštaltu, transformacija postaje stvarna i održiva.



<h4 class="wp-block-heading">Prednosti i mane Geštalta</h4>



Glavna prednost Geštalta je u njegovoj dubini. On omogućava brze uvide koji se ukorenjuju u telu i doživljaju. Holistički pristup spaja telo, emocije i misao u jedno iskustvo i vraća čoveku kontakt sa sobom.



Njegova mana može biti intenzitet &#8211; za klijente s vrlo slabim granicama ili ozbiljnim traumama, potrebno je pažljivo doziranje. Takođe, Geštalt nema čvrste protokole, što nekima koji vole strukturu može biti zbunjujuće. Zato često koristim i TA, jer ona nudi kognitivni okvir koji daje osećaj sigurnosti.



<h4 class="wp-block-heading">Kome bih preporučila Geštalt?</h4>



Geštalt bih preporučila svima koji su spremni da prestanu da pričaju o promeni i počnu da je žive. Onima koji previše analiziraju, a malo osećaju. Onima koji žele da nauče da postave granice, da budu prisutni u odnosima, da ponovo osete energiju života. Posebno pomaže kod <a href="https://www.selfnest.com/blog/anksioznost-sta-je-koji-su-simptomi-i-kako-se-prevazilazi">anksioznosti</a>, jer vraća pažnju iz budućnosti u sadašnjost &#8211; tamo gde strah gubi snagu.



Uspavanima za svoje <a href="https://www.selfnest.com/blog/srdana-sijan-rad-na-sebi-je-najbolji-poklon-koji-mozemo-dati-i-sebi-i-svetu">telo</a>. Oni koji su fokusirani samo na misli, i intelektalizaciju osećanja, Geštalt ih prizemljuje i uči da im je telo verni svedok istine.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="414" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Ivana-Dordevic-Gestalt-Quote-1024x414.png" alt="" class="wp-image-937" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Ivana-Dordevic-Gestalt-Quote-1024x414.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Ivana-Dordevic-Gestalt-Quote-300x121.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Ivana-Dordevic-Gestalt-Quote-768x310.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Ivana-Dordevic-Gestalt-Quote-1536x620.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Ivana-Dordevic-Gestalt-Quote-2048x827.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Tekst napisala Ivana Đorđević, Diplomirani psiholog, Master klinički psiholog, TA i Geštalt terapeut pod supervizijom, psihoterapeut na <a href="https://www.selfnest.com/">Selfnest platformi</a>. 







<div class="schema-faq wp-block-yoast-faq-block"><div class="schema-faq-section" id="faq-question-1764585888256">Šta je Geštalt psihoterapija? Geštalt je fenomenološko-egzistencijalna terapija koja se fokusira na sadašnji trenutak i iskustvo u „ovde i sada“. Polazi od holističkog pristupa, posmatrajući um, telo i ponašanje kao jedinstvenu celinu u kojoj je celina uvek više od zbira njenih delova. Geštalt psihologiju početkom 20. veka utemeljili su Max Wertheimer, Kurt Koffka i Wolfgang Köhler, dok je nekoliko decenija kasnije razvijena Geštalt psihoterapija, čiji su ključni osnivači Fritz i Laura Perls uz značajan doprinos Paula Goodmana. Danas se u praksi primenjuju njena osnovna načela: kontakt i granice, fokus na sadašnji trenutak, preuzimanje odgovornosti, autentičan odnos terapeuta i klijenta, terapijski eksperimenti i fokusiranje na telesne i emocionalne procese. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1764587721904">Kome Geštalt može pomoći? Pomaže osobama koje se bore sa anksioznošću, depresijom, niskim samopouzdanjem ili žele da rade na problemima u odnosima. Posebno je pogodna za osobe koje žele da razviju samosvest i ostvare kontakt sa sobom kroz rad sa telom. U praksi se Gestalt tehnike često kombinuju sa pokretom, plesom, umetnošću, dramom, radom s telom i drugim iskustvenim metodama. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1764588087460">Da li se Geštalt preporučuje u radu sa decom? Gestalt terapija može biti adekvatna i korisna za decu i adolescente, pod uslovom da je terapeut upoznat sa razvojnim specifičnostima, da koristi prilagođene metode koje se često sprovode kroz kreativne igre i zadatke, i da je terapijski proces fleksibilan i senzibilan na potrebe deteta. Upravo Geštalt Play Therapy je kreativni i iskustveni oblik Geštalt terapije za decu, koji kombinuje principe Geštalt terapije sa igrom, omogućavajući deci da na razvojno prikladan način istraže i izraze svoje misli, osećanja i iskustva. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1764588626702">Da li se Geštalt terapija može sprovoditi online? Da, Geštalt terapija se može sprovoditi online putem video sesija, jer su terapeuti obučeni da prilagode svoje tehnike virtuelnom formatu. Online sesije mogu biti podjednako efikasne kao i lični susreti, omogućavajući razvijanje značajnog terapeutskog odnosa i korišćenje različitih online alata za individualni rad. </div> </div>

Geštalt terapija – umetnost prisustva i autentičnog susreta

Statistika koja govori o stanju mentalnog zdravlja mušakaraca više je nego zabrinjavajuća:



<ul class="wp-block-list">
<li>Muškarci su dvostruko skloniji zavisnostima (od alkohola i droga) nego žene, a tek oko 30% povremeno se obrati terapeutu</li>



<li>Depresija i anksioznost kod muškaraca češće se ispoljavaju kao umor, iritabilnost, gubitak interesa ili povećano rizrično ponašanje (a ne kao „ekstremno tužno raspoloženje“)</li>
</ul>



Samo u Srbiji tokom 2024. godine 535 muškaraca izvršilo je samoubistvo, dok je 168 žena diglo ruku na sebe.



Između posla i porodice, umora i očekivanja, u kolonama na auto-putu i tihim minutima pre nego što uđe u stan, muškarac oseća da sve mora da drži pod kontrolom. 



Ovaj tekst nije napisan da bi rešio probleme. Napisan je da objasni odakle dolaze. I da bi muškarac, makar u jednoj rečenici, prepoznao sebe i rekao: „Aha. Nisam jedini.“







<h3 class="wp-block-heading">Glava kuće &#8211; uloga koja je data, ne odabrana</h3>



Većina muškaraca nikada nije sela da razmisli da li uopšte želi da bude „glava kuće“. Ta uloga se ne bira, ona se podrazumeva. Dobije se u paketu sa Y hromozomom:



„Moraš. Ko će?“ „Budi muško.“ „Moraš biti jak.“



Nekad je dovoljno samo nekoliko ovakvih rečenica u detinjstvu da se stvori unutrašnja slika muškarca koji ne sme da popusti. U odraslom životu to postaje automatizam: radiš i kad si iscrpljen, rešavaš i kad ne znaš kako, preuzimaš i ono što niko nije tražio.



Ako osetiš da ti je teško, to rešavaš sam — u sebi. „Smiriće se. Proći će. Samo da ovo završim.“



Vremenom, ta tišina prerasta u stanje koje niko ne primećuje. Muškarci umeju da nose i ono što ih razdire. Dok dođu do tačke priznanja da im je teško, često su već duboko izvan granica sopstvene izdržljivosti.



Iza svega stoji jedna misao: „Ako ja popustim, sve će se raspasti.“



To nije snaga. To je <a href="https://www.selfnest.com/blog/usamljenost">usamljenost</a>. A usamljenost je emocija koju muškarci retko umeju da imenuju.







<h3 class="wp-block-heading">“Dečaci ne plaču” i druge emocionalne zabrane</h3>



Ako postoji rečenica koja je obeležila odrastanje muškaraca na Balkanu, to je: „Dečaci ne plaču.“



Uz nju ide čitav repertoar zabrana: „Nemoj da si kao devojčica.“ „Stisni zube.“ „Ne prenemaži se.“



Ove poruke su kratke, ali dovoljno moćne da dečaku pošalju poruku: tuga je slabost, a slabost je nešto čega treba da se stidiš.







<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="384" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-1024x384.png" alt="" class="wp-image-915" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-1024x384.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-300x113.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-768x288.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-1536x577.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-2048x769.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







Možda deluje kao da su ove rečenice stvar prošlosti, ali dovoljno je otići do prvog igrališta i poslušati razgovore odraslih sa decom. One su i dalje tu — gotovo nepromenjene.



U odraslom dobu, ova zabrana se pretvara u dobro poznato: „Ma nije mi ništa.“



Ali poricanje nije snaga. To je naučeni mehanizam preživljavanja. Drži čoveka u pokretu, ali ga udaljava od sebe.



Zato je britanski MMA borac Paddy Pimblett dirnuo mnoge kada je rekao: „Radije bih da moj prijatelj plače na mom ramenu, nego da idem na njegovu sahranu sledeće nedelje.“



Kada muškarac kaže „<a href="https://www.selfnest.com/blog/problemi-sa-potencijom">nije mi ništa</a>“, to ne znači da ne oseća. To znači da je kao dete naučio da emocije nisu bezbedno mesto.







<h3 class="wp-block-heading">Depresija kod muškaraca &#8211; tiha i maskirana besom</h3>







Kada se kaže <a href="https://www.selfnest.com/blog/sta-je-depresija-koji-su-simptomi-i-kako-je-prevazici">depresija</a>, većina ljudi zamisli sliku koja ne odgovara muškoj realnosti: ležanje u krevetu, suze, potpuna nemoć.



Kod muškaraca je depresija tiša i tvrdoglavo prikrivena. Izgleda kao <a href="https://www.selfnest.com/blog/sindrom-sagorevanja">rad do kasno</a>, kao šala koja se koristi da se izbegne ozbiljan razgovor, kao povlačenje iz društva, kao umor koji ne prolazi ni posle odmora, kao &#8220;ma ne da mi se“, kao večernje zurenje u telefon bez ikakvog cilja.



<a href="https://www.selfnest.com/blog/sta-je-depresija-koji-su-simptomi-i-kako-je-prevazici">Depresija</a> kod muškaraca izgleda drugačije. Tiša je, često maskirana u <a href="https://www.selfnest.com/blog/anksioznost-sta-je-koji-su-simptomi-i-kako-se-prevazilazi">stres</a>i može da zgleda kao:



<ul class="wp-block-list">
<li>rad do kasno</li>



<li>šala kojom se izbegava ozbiljan razgovor</li>



<li>povlačenje iz društva</li>



<li>umor koji ne prolazi</li>



<li>večernje zurenje u telefon bez cilja </li>
</ul>



Stres zvuči bezbedno. Skoro kao pohvala: „Mnogo radi, zato je umoran.“ Ali depresija kod muškaraca najčešće se tako i reflektuje: na disciplinu, funkcionalnost i tišinu.



Kada muškarac prestane da se javlja, izgubi interesovanja, zatvori se i povuče, to nije faza. To je poziv u pomoć — samo što ga on neće tako nazvati.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="324" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-2-1024x324.png" alt="" class="wp-image-916" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-2-1024x324.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-2-300x95.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-2-768x243.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-2-1536x486.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-2-2048x648.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h3 class="wp-block-heading">Bes kao jedina dozvoljena emocija</h3>



Ako postoji emocija koju su muškarci smeli da pokažu bez osude, to je bes.



Tuga je „previše“. Strah je „slabost“. Ranjivost je „neprimerena“.



Zato mnogi muškarci postaju emocionalno jednosmerni. Kada ih nešto povredi — ćute. Kada su uplašeni — povuku se. Kada su tužni — zatrpaju se obavezama. Ali kada neko preseče red u saobraćaju — eksplodiraju.



To nema veze sa temperamentom. To je posledica činjenice da je <a href="https://www.selfnest.com/blog/kako-kontrolisati-svoj-bes">bes</a>, kulturološki prihvatljivija emocija za muškarce.



Ispod besa se često kriju tuga, strah, stid i duboka <a href="https://www.selfnest.com/blog/usamljenost">usamljenost</a>. Bes se ponekad zamenjuje za snagu, iako je najčeće znak da čovek ne ume da procesuira ono što oseća.



To nema veze sa <a href="https://www.selfnest.com/blog/licnost-temperament-karakter-identitet-sta-je-sta-i-ko-sam-ja">temperamentom</a> niti sa slabim živcima. To je posledica toga što je bes jedina emocija koju društvo ne kažnjava. Sve ostalo se potiskuje, a potisnute emocije se uvek pojave, samo ne u svom prvobitnom obliku. Najčešće na mestima koja nemaju veze sa pravim izvorom napetosti.



Ovaj obrazac ne utiče samo na to kako muškarci podnose bol, već i na to <a href="https://www.selfnest.com/blog/afektivna-vezanost">kako pokazuju bliskost</a>. Mnogi ne znaju kako da izraze sreću ili ljubav, osim kroz humor, praktične gestove ili tiho prisustvo.



<h3 class="wp-block-heading">Alkohol, kladionice i pornografija kao emocionalni ventili </h3>



Alkohol, <a href="https://www.youtube.com/watch?v=OnxFp3gIrsk&amp;t=1096s">kladionice</a> i pornografija su navike koje su kod muškaraca društveno normalizovane. Zato se često ni ne doživljavaju kao problem, čak i kada postanu svakodnevni način regulacije unutrašnje napetosti. Ono što ih zapravo povezuje nije sama navika, već funkcija koju imaju:



<ul class="wp-block-list">
<li>Alkohol kratkotrajno spušta napetost i utišava emocije.</li>



<li>Kladionica daje osećaj kontrole i trenutni nalet adrenalina.</li>



<li>Pornografija pruža brzo telesno rasterećenje i odvlači pažnju. </li>
</ul>



Teretana je drugačiji primer, ali neretko ima istu funkciju. Za mnoge muškarce ona je <a href="https://www.selfnest.com/blog/heltizam-i-ortoreksija-opsednutost-zdravim-zivotom-i-kako-psihoterapija-pomaze">zdrava rutina</a> koja donosi strukturu i osećaj stabilnosti. Međutim, može postati i ventil: što je teže emocionalno stanje, raste intenzitet treninga. Pitanje je da li telo jačamo da bismo se osećali bolje ili treniramo da bismo pobegli od sebe?



Kada muškarac nema emocionalne veštine da prepozna i obradi ono što oseća, ovi ventili postaju zamena za razgovor, odmor ili bliskost.



To nisu „muške mane“. To su naučeni načini preživljavanja, koje bi trebalo da promenimo.







<h3 class="wp-block-heading">Mentalno zdravlje muškaraca i psihoterapija</h3>



Ovaj tekst nije protiv tebe. Ovaj tekst je za tebe.



Ako si se u nečemu prepoznao, to ne znači da ti fali snage. To znači da ti fali dozvola da budeš čovek. Nije tu da te okrivi. Nije tu da te optuži. Namenjen je da ti da prostora da razumeš odakle napetost možda dolazi.



Ako želiš da se rasteretiš i napraviš promenu uz stručnu podršku, psihoterapiju možeš započeti diskretno i online na <a href="https://app.selfnest.com/register?_gl=1*17ec7r9*_gcl_au*NzU5ODAxMzkxLjE3NjIxMDMwNTMuNDA0MDkzMTM3LjE3NjIxMDMwNTkuMTc2MjEwMzA4MQ..*_ga*NjgzMjYzMDguMTc0NTkxMjEwNw..*_ga_JPBYYSY42B*czE3NjcwMDMyNTUkbzI1OCRnMSR0MTc2NzAwODg4MSRqNjAkbDAkaDA.">selfnest.com</a>.

Život u inostranstvu i mentalno zdravlje: identitet, nostalgija i pritisci emigracije

Povezani postovi

Afektivna vezanost i njeni obrasci

Geštalt terapija – umetnost prisustva i autentičnog susreta

Mentalno zdravlje muškaraca: Rečenice kojima smo slomili generacije

Selfnest newsletter

“Ja nisam ono što mi se dogodilo! Ja sam ono što biram da postanem.“