Zamislite dete koje još ne govori, ali ume da prevuče prstom po tabletu i pusti sledeći crtani. Ili trogodišnjaka koji ponavlja engleske fraze iz crtanog, dok na maternjem još ne ume da složi rečenicu. Sve češće viđamo ovakve slike, i s pravom se pitamo, da li je ovo normalno?



Ekranizacija je termin koji opisuje posledice prekomernog korišćenja ekrana u najranijem uzrastu. Iako nije naučni pojam, čak se i među stručnjacima odomaćio, jer odlično imenuje ono sa čime se sve češće susreću &#8211; simptomi nalik autizmu.



Roditeljima je to dobro poznata scena: dete ne želi da jede, a onda čim upalite crtani kašika za kašikom nestaje. Ili morate da završite posao, dete je nemirno i jedini način da dobijete 20 minuta mira jeste da mu date telefon. Problem je što tih 20 minuta lako prerastu u dva sata.







<h3 class="wp-block-heading">Simptomi koji liče na autizam</h3>



Kod dece uzrasta od 0 do 5 godina, prekomerna izloženost ekranima može dovesti do simptoma kao što su:



<ul class="wp-block-list">
<li>zastoj u razvoju govora</li>



<li>slabija socijalna interakcija</li>



<li>stereotipni pokreti i ponavljajuće radnje</li>



<li>teškoće u pažnji i koncentraciji</li>
</ul>



Roditelji s pravom postaju zabrinuti, jer ove simptome treba shvatiti ozbiljno. Zbog toga je uvek preporuka da se potraži stručno mišljenje &#8211; psihologa, pedagoga, defektologa, logopeda, psihijatra ili pedijatra. Što je dete ranije i duže izloženo ekranima, posledice su izraženije. Važno je da razjasnimo &#8211; ekrani ne izazivaju autizam. Autizam je razvojni poremećaj za koji se smatra da ima snažnu genetsku osnovu. Ali ono što ekrani mogu da urade, jeste da uspore i poremete inače zdrav razvoj deteta, i da stvore sliku koja nalikuje poremećaju iz spektra autizma. Dobra vest je da kada se ekrani sklone i uvedu zdrave razvojne aktivnosti, dete često vrlo brzo napreduje.







<h3 class="wp-block-heading">Preporuke za korištenje ekrana u najranijem uzrastu</h3>



Američka pedijatrijska asocijacija jasno preporučuje da do 18tog meseca nikako ne izlažemo decu ekranima. Izuzetak je video poziv, koji dete koristi uz roditeljsku podršku. Do 5te godine vreme na ekranu se postepeno produžuje, maksimum 1 sat dnevno, uz odraslu osobu i odabir kvalitetnog i interaktivnog sadržaja.



Važno je i kada i kako dete koristi ekran:



<ul class="wp-block-list">
<li>nikada tokom hranjenja</li>



<li>nikada pre spavanja (plava svetlost remeti san)</li>



<li>nikada kao usamljenička aktivnost</li>
</ul>



Ako dete već gleda, važno je da je sadržaj primeren, kvalitetan i da odrasli učestvuju tako što komentarišu, objašnjavaju, razgovaraju.







<h3 class="wp-block-heading">Kako ekrani utiču na razvoj deteta?</h3>



Razvoj govora i pažnje &#8211; deca koja mnogo gledaju ekrane ostaju pasivna, što ih lišava vežbe da govore i slušaju. Rečenice ostaju kraće, vokabular siromašniji, a pažnja slabija.



San &#8211; svetlost i dinamika sadržaja prestimulišu i time odlažu lučenje <a href="https://my.clevelandclinic.org/health/articles/23411-melatonin">melatonina</a>, pa deca teže zaspu i češće se bude noću. Nedostatak sna dalje utiče na raspoloženje, učenje i ponašanje.



Socijalne veštine &#8211; kad ekran zamenjuje igru sa drugom decom ili razgovor sa odraslima, propušta se prilika za učenje empatije, pregovaranja i emocionalne regulacije.



Ponašanje &#8211; prekomerni ekrani povezani su sa razdražljivošću, burnim reakcijama kada se ekran oduzme i slabijom sposobnošću da se dete samo umiri.



Fizičko zdravlje &#8211; pasivno sedenje uz ekran usporava razvoj fine i grube motorike.



Svaka od ovih oblasti je ključna za zdrav razvoj u prvim godinama života.







<h3 class="wp-block-heading">Dete koje ne možemo zabaviti</h3>



Jedna od najvažnijih poruka kada govorimo o ekranima jeste: deci mora da bude dosadno.



Roditelji često misle da dete stalno mora da bude zabavljeno i angažovano. Upravo su to trenuci kada najviše dobijaju pristup ekranima, “Evo crtani da mama može nešto da obavi.”. Ali dosada je važan razvojni faktor, ona je prostor u kojem dete uči da bude kreativno, da se snađe, da izmišlja igre. U dosadi dete počinje da koristi maštu, tada štap postaje mač, kutija postaje kuća, plišana igračka dobija ulogu najboljeg prijatelja.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="203" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-1024x203.png" alt="" class="wp-image-719" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-1024x203.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-300x59.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-768x152.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-1536x304.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-2048x406.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h3 class="wp-block-heading">Roditeljska krivica i odgovornost</h3>



Čitajuci ovaj tekst, lako je upasti u osećaj <a href="https://www.selfnest.com/blog/iz-ugla-psihoterapeuta/dobar-vs-los-stil-majcinstva">krivice</a>. Realnost je da život nosi tempo u kojem je teško odoleti iskušenju ekrana. Dete plače, nervozno je, a crtani sve rešava za sekund. I to je normalno. Niste krivi, ali jeste odgovorni. Odgovorni ste da se informišete, da pravite svesne izbore i da svom detetu omogućite prostor za zdrav razvoj. Ipak su današnji roditelji nekadašnja deca koja nisu odrasla uz ekrane i nedostatak ovog iskustva čini da pred ovim izazovom često osećate nesigurnost. 



Ekrani jesu deo života i tu će ostati. Naša deca će ih svakako koristiti, u školi, na poslu, u svakodnevici. Ali nema potrebe da žurimo. Prve godine života nisu vreme za ekrane, one su vreme za igru, pokret, dosadu, smeh, pokušaje i greške.



Ako primetite da vaše dete pokazuje simptome koji vas brinu, obratite se <a href="https://www.selfnest.com/o-platformi">stručnjaku</a>. Ako osećate da je ekran &#8220;preuzeo“ kontrolu, uvek možete da napravite promenu, a savet sa stručnjakom vam u tome može pomoći.

Ekranizacija kod dece: Uticaj ekrana na razvoj deteta i ključne preporuke za roditelje

Skup ideja, uverenja i emocija koje deluju iz nesvesnog i utiču na naše ponašanje, kogniciju i osećanja, Jung je nazvao kompleksima. U eksperimentu asocijacija, uticaja određenih reči na doživljaje, pokazao je da u sebi nosimo nesvesne sadržaje koji mogu izazvati jaku emocionalnu reakciju i oblikovati naša ponašanja.



Psihologija i psihoterapija komplekse posmatraju kao važne pokazatelje odnosa prema sebi i drugima. Iako je teško priznati da svako u sebi nosi neki kompleks, to je neophodno kako bismo sebe i druge pravilno razumeli i zaista prihvatili.







<h4 class="wp-block-heading">Kako nastaju kompleksi?</h4>



Sa kompleksima se ne rađamo već ih stičemo i moguće ih je grupisati u:



<ul class="wp-block-list">
<li>Lične &#8211; koji se razviju kroz specifično iskustvo svake osobe</li>
</ul>



Primer: Dete koje su zadirkivali u školi može da razvije kompleks niže vrednosti, a osoba koja je imala uspeha u mladosti kompleks više vrednosti.



<ul class="wp-block-list">
<li>Porodične &#8211; koji su <a href="https://www.selfnest.com/blog/iz-ugla-psihoterapeuta/dobar-vs-los-stil-majcinstva" target="_blank" rel="noreferrer noopener">rezultat vaspitanja</a> ili dečijeg ugledanja na roditelje</li>
</ul>



Primer: ako se otac ili majka plaše pasa, vrlo je moguće da će i dete usvojiti isti strah.



<ul class="wp-block-list">
<li>Društvene ili kulturološke &#8211; koji su najviše povezani s predrasudama</li>
</ul>



Primer: verovanje da su neke nacije superiornije ili da <a href="https://www.selfnest.com/blog/iz-ugla-psihoterapeuta/zasto-muskarci-ne-bi-trebalo-da-cute" target="_blank" rel="noreferrer noopener">muškarci ne plaču</a> oblikuje ponašanja i utiče na samopouzdanje.



<ul class="wp-block-list">
<li>Generacijske &#8211; koji su posledica traumatičnog iskustva koje je doživela cela generacija ljudi </li>
</ul>



Primer: rat ostavlja trag kroz kolektivni kompleks mržnje i netrpeljivosti prema „neprijatelju“ čak i godinama nakon što je sukob prestao.*







<h4 class="wp-block-heading">Da li smo dovoljno dobri?</h4>



Iako su u  literaturi najpoznatiji <a href="https://www.facebook.com/psihoterapijadostupnasvima/photos/edipov-kompleks-je-termin-koji-je-uveo-frojd-u-svojoj-teoriji-psihoseksualnog-ra/809895054609469/" target="_blank" rel="noreferrer noopener">Edipov</a> i Elektrin kompleks, u svakodnevnom životu to su kompleksi koji se tiču vrednovanja sebe:



<ul class="wp-block-list">
<li>Kompleks niže vrednosti doživljaj da smo manje vredni od drugih.</li>



<li>Kompleks više vrednosti doživljaj da smo bolji od drugih.</li>
</ul>



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="576" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1-1024x576.png" alt="" class="wp-image-704" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1-1024x576.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1-300x169.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1-768x432.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1-1536x864.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1-2048x1152.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h4 class="wp-block-heading">Odakle potiču kompeksi?</h4>



I kompleks niže vrednosti i kompleks više vrednosti potiču iz istog mesta &#8211; osećaja duboke nesigurnosti i neadekvatnosti. Iz straha da nismo dovoljno dobri i poruka koje nam šalju:



<ul class="wp-block-list">
<li>Porodica – nedostatkom podrške, konstantnom kritikom i upoređivanjem sa drugima, ili preteranim hvaljenjem i idealizacijom.&nbsp;</li>



<li><a href="https://www.selfnest.com/blog/roditeljstvo/anksioznost-kod-dece-uzroci-manifestacije-i-kada-se-obratiti-strucnjaku" target="_blank" rel="noreferrer noopener">Škola i društvo</a> – bez adekvatne zaštite od diskriminacije, okruženje forsira nadmetanje i šalje poruku da „nikad nisi (i nećeš biti) među najboljima“.</li>



<li>Mediji i mreže – nerealnim standardima lepote, uspeha i „savršenog života“.</li>



<li>Unutrašnji glas – ponavljajući poruke koje smo čuli kao deca i koje postaju naša unutrašnja samokritika ili samopohvala.</li>
</ul>



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="576" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/2-1024x576.png" alt="" class="wp-image-705" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/2-1024x576.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/2-300x169.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/2-768x432.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/2-1536x864.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/2-2048x1152.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h4 class="wp-block-heading">Kako kompleksi utiču na odnose?</h4>



U oba slučaja odnosi sa drugima najčešće su površni, napeti i neretko toksični.



<ul class="wp-block-list">
<li>Osobe sa kompleksom niže vrednosti najčešće se povlače ili ulaze u odnose&nbsp; iz pozicije zavisnosti i straha da budu ostavljene pa se stalno prilagođavaju i trude da udovolje drugima</li>



<li>Osobe sa kompleksom više vrednosti imaju potrebu da deluju jake, pa prikrivaju svoje slabosti i tako stvaraju distancu.&nbsp;</li>
</ul>



Neretko se kompleks više vrednosti poistovećuje sa <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/ko-su-narcisoidne-osobe-i-sta-je-narcisoidni-poremecaj" target="_blank" rel="noreferrer noopener">narcisoidnošću</a>, iako je, za razliku od kompleksa, u pitanju duboko ukorenjeni i trajni poremećaj ličnosti.







<h4 class="wp-block-heading">Kako prevazići kompleks niže ili više vrednosti?</h4>



1. Samorefleksija i svesnost



Prepoznavanje obrazaca je preduslov. Prvi korak je da priznaš sebi kada reaguješ iz osećaja manje ili više vrednosti. <a href="https://www.youtube.com/watch?v=WhUHjhiWKp0" target="_blank" rel="noreferrer noopener">Pisanje dnevnika misli,</a> rad na emocijama i posmatranje reakcija mogu pomoći.



2. Samoprihvatanje



Niko nije ni savršen ni bezvredan. Kad prihvatiš i svoje snage i slabosti, razvićeš i realnu sliku o sebi.&nbsp;



3. Briga o sebi



Razvij <a href="https://www.selfnest.com/blog/iz-ugla-psihoterapeuta/selfcare-prakse-za-svaki-dan" target="_blank" rel="noreferrer noopener">rutine koje jačaju samopouzdanje</a>, a koje uključuju fizičku aktivnost, odmor i poneki hobi. <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/poremecaji-spavanja-sta-ih-izaziva-i-kako-poboljsati-kvalitet-sna" target="_blank" rel="noreferrer noopener">Ne zaboravi da su kvalitetan san</a> i zdravi odnosi su osnova dobrog (mentalnog) zdravlja.



4. Unutrašnji dijalog



Umesto da konstantno sebe grdiš i sputavaš, probaj da kažeš: „učim i razvijam se svakog dana“. Budi sebi najveći navijač.



5. Zdravi odnosi



Okolina koja podržava i neguje autentičnost važan je korektiv unutrašnjih nesigurnosti. Okruži se kvalitetnim ljudima koji te prihvataju i od kojih možeš da učiš.



6. Psihoterapija



<a href="https://www.selfnest.com/blog/psihoterapija/sve-sto-treba-da-znate-o-psihoterapiji" target="_blank" rel="noreferrer noopener">Razgovor sa stručnjako</a><a href="https://www.selfnest.com/blog/psihoterapija/online-psihoterapija-i-njene-prednosti">m</a> pomaže da razumeš korene kompleksa i izgradiš zdravije obrasce mišljenja i ponašanja.







Kompleksi niže i više vrednosti nisu nešto što nas određuje zauvek, već putokaz da sagledamo kakav odnos imamo prema sebi i drugima. Nažalost, mnogi teško priznaju sebi da imaju komplekse i umesto da potraže pomoć nauče da žive sa toksičnim uticajem.&nbsp;



Ipak, kompleksi nisu nešto čega treba da se stidimo nego prilika da bolje upoznamo sebe. Iza nadmenosti često se krije nesigurnost, a iza povučenosti strah od odbacivanja.&nbsp;



Najvažnije je da pronađemo balans, <a href="https://www.selfnest.com/blog/psihoterapija/sve-sto-treba-da-znate-o-psihoterapiji" target="_blank" rel="noreferrer noopener">spoznamo svoju vrednost</a> i ostanemo otvoreni, realni i autentični. Uz brigu o sebi i <a href="https://app.selfnest.com/register?_gl=1*1l7ipuf*_gcl_aw*R0NMLjE3NTQ1MDg2ODYuQ2p3S0NBanctc3ZFQmhCNkVpd0FFelNkcmhsd21Ua1hmVzdXOGNDR0c3dmVYUXB0bmpyc1VGX2I1bVZBZnBJV3RQTkUzUVpySC1nOWx4b0MyWkFRQXZEX0J3RQ..*_gcl_au*NzE1MTAzMzI1LjE3NTM2OTAzNzA.*_ga*NjgzMjYzMDguMTc0NTkxMjEwNw..*_ga_JPBYYSY42B*czE3NTYyMDEwMDkkbzEwMyRnMSR0MTc1NjIwMTY5MiRqMjckbDAkaDA." target="_blank" rel="noreferrer noopener">stručnu podršku</a> moguće je izgraditi stabilniji osećaj sopstvene vrednosti i zdravije odnose sa drugima.



<div style="height:41px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



*Koliko se na ovim prostorima nismo bavili generacijskim kompleksima i kolektivnom traumom pokazuju i rezultati <a href="https://www.sciencedirect.com/science/article/abs/pii/S0191886923000466" target="_blank" rel="noreferrer noopener">istraživanja iz 2023. </a>Iako je zaključak da kompleks niže vrednosti najčešće proističe iz unutrašnje nesigurnosti i emocionalne osetljivosti (neuroticizam), a kompleks više vrednosti iz spoljašnje potrebe za dominacijom i kontrolom, na ovim prostorima rezultati su drugačiji.



U Srbiji je primećeno da narcizam, makijavelizam i psihopatija imaju jači uticaj na razvoj kompleksa više vrednosti, nego osobine poput ekstroverzije ili neuroticizma što je slučaj u svetu.



Dug period tranzicije, nestabilnosti i ekonomske neizvesnosti često dovodi do pojačane kompetitivnosti i poređenja. Ponekad se kompleksi (i inferiornosti i superiornosti) razviju i kao strategije za preživljavanje u društvu gde postoji stalna borba za status i potvrdu.



Srbija nije tipičan kolektivistički Istok, ali ni individualistički Zapad što naše komplekse oblikuje na specifičan način. Borba između kolektivističkog mentaliteta („šta će reći drugi“ &#8211; inferiornost) i individualističke borbe za status (superiornost) mogli bi objasniti jaču izraženost oba kompleksa.



Oba kompleksa različiti su načini suočavanja sa (sopstvenim) nesigurnostima. Najbolji način da upoznate, osnažite i oslobodite sebe jeste <a href="https://app.selfnest.com/register?_gl=1*gt9mc3*_gcl_aw*R0NMLjE3NTQ1MDg2ODYuQ2p3S0NBanctc3ZFQmhCNkVpd0FFelNkcmhsd21Ua1hmVzdXOGNDR0c3dmVYUXB0bmpyc1VGX2I1bVZBZnBJV3RQTkUzUVpySC1nOWx4b0MyWkFRQXZEX0J3RQ..*_gcl_au*NzE1MTAzMzI1LjE3NTM2OTAzNzA.*_ga*NjgzMjYzMDguMTc0NTkxMjEwNw..*_ga_JPBYYSY42B*czE3NTYyMDEwMDkkbzEwMyRnMSR0MTc1NjIwMzE2OSRqMjEkbDAkaDA." target="_blank" rel="noreferrer noopener">sa stručnom osobom koja vas razume. </a>

Kompleksi niže i više vrednosti: simptomi, uzroci i kako ih prevazići

Pametne tehnologije postale su neizostavni deo naših života, unele olakšanje, ali i zabrinutost za bezbednost i mentalno zdravlje. Algoritmi prepoznaju emocije i predviđaju ponašanje preciznije nego što ga većina ljudi razume, virtuelna realnost omogućava da strah pogledamo pravo u oči, a iz senke alternativnih pokreta u medicinsku praksu vraća se regulisana upotreba psihodeličnih supstanci.







<h2 class="wp-block-heading">Veštačka inteligencija kao psihoterapijski savetnik</h2>



Većina ljudi odavno koristi aplikacije praćenje fizičke aktivnosti, spavanja, disanja ili pulsa, a platforme za psihoterapiju olakšale su pristup brizi o mentalnom zdravlju. <a href="https://www.selfnest.com/blog/psihoterapija/online-psihoterapija-i-njene-prednosti">Teleterapija</a> omogućila je da <a href="https://app.selfnest.com/register?_gl=1*fl68yq*_gcl_aw*R0NMLjE3NTQ1MDg2ODYuQ2p3S0NBanctc3ZFQmhCNkVpd0FFelNkcmhsd21Ua1hmVzdXOGNDR0c3dmVYUXB0bmpyc1VGX2I1bVZBZnBJV3RQTkUzUVpySC1nOWx4b0MyWkFRQXZEX0J3RQ..*_gcl_au*NzE1MTAzMzI1LjE3NTM2OTAzNzA.*_ga*NjgzMjYzMDguMTc0NTkxMjEwNw..*_ga_JPBYYSY42B*czE3NTUxMDQ4MTMkbzk1JGcxJHQxNzU1MTA0ODQ5JGoyNCRsMCRoMA..*_ga_3YYRFWE57F*czE3NTUxMDQ4MTMkbzMyJGcxJHQxNzU1MTA0ODQ5JGoyNCRsMCRoMA..">sa psihoterapeutom razgovaramo</a> bilo kad i bilo gde, a alati bazirani na veštačkoj inteligenciji nude incijalne procene i personalizovane planove terapije.



Bazirani na genomici, neurološkim podacima, AI analizi ponašanja, ali i kratih biografija koje svi imamo rasute po internetu, AI alati koriste se za samopomoć, emocionalnu regulaciju i preventivne intervencije.



Chatbot sistemi nude emocionalnu podršku instant u realnom vremenu, dok sofisticiraniji algoritmi analiziraju govor, tekst ili mikroekspresije kako bi otkrili rane znakove depresije, bipolarnog poremećaja ili anksioznosti.&nbsp;



<ul class="wp-block-list">
<li>MIT Lab-a objavio je da je uz pomoć veštačke inteligencije, analizom samo 1 minuta govora, kombinujući govor i izraze lica prepoznavao veliki depresivni poremećaj (MDD) sa preko 80% tačnosti</li>
</ul>



<ul class="wp-block-list">
<li><a href="https://www.sciencedirect.com/science/article/abs/pii/S016503272400661X">Analiza 18 nasumično odabranih studija</a> u kojima je učestvovalo više od 3.000 ispitanika pokazala je da AI terapeuti mogu vrlo brzo smanjiti simptome <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/anksioznost-sta-je-koji-su-simptomi-i-kako-se-prevazilazi">anksioznosti</a> i depresije &nbsp;jedna studija&nbsp; pokazala je da su rezultati chatbot terapije uporedivi sa klasičnom kriznom linijom podrške (SOS telefonima)</li>
</ul>



<ul class="wp-block-list">
<li>U SAD-u, prvi put je odobren terapijski alat protiv depresije u vidu <a href="https://time.com/7086622/depression-treatment-app-rejoyn/?utm_source=chatgpt.com">aplikacije</a>. U poređenju s medikamentima, digitalni lek Rejoyn pokazao je odlične rezultate na polju neuroplastičnosti*</li>
</ul>



*Sposobnost mozga da se menja i prilagođava po strukturi i funkciji tako što jača, slabi i stvara nove sinapse (neuronske veze) u zavisnosti od učenja, iskustava, povreda, čak i emocionalnih stanja.



Uvreženo mišljenje da su ljudi najhrabriji pred tastaturom, potvrđuje i chatbot sa kojim ljudi sve češće dele svoje probleme i <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/sta-je-strah-a-sta-fobija">strahove</a>, što otvara prostor intimnosti i slobode onima koji se ne bi otvorili pred drugom osobom.







<h2 class="wp-block-heading">VR terapija: Putovanje kroz traume</h2>



Virtuelna realnost odavno je prevazišla domen gejminga. U psihoterapiji se danas <a href="https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/31382122/">efikasno koristi</a> u tretmanu fobija, posttraumatskog sindroma i socijalne anksioznosti, tako što omogućava klijentima da se bezbedno suoče sa svojim strahovima. Umesto izlaganja stvarnoj opasnosti, VR pruža precizno dizajnirano, kontrolisano okruženje.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="576" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-1024x576.png" alt="vr terpaija selfnest" class="wp-image-688" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-1024x576.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-300x169.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-768x432.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-1536x864.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1.png 1920w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Timovi programera, dizajnera i umetnika, u saradnji sa terapeutima, „kroje“ traumatična iskustva po meri svakog klijenta. U nekim aplikacijama, terapeut u realnom vremenu može pojačati intenzitet situacije (npr. povećati visinu mosta za osobu sa strahom od visine) ili je smanjiti ako primeti da klijent postaje preplavljen emocijama.



Digitalni scenografi ljudske psihe programiraju emocionalno snažne svetove u kojima se umesto re-traumatizacije stvara neutralna ili čak pozitivna uspomena.







<h2 class="wp-block-heading">Performans rituali koji menjaju um</h2>



Uprkos dostupnosti brojnih metoda (samo)pomoći, u najvećim centrima IT industrije &#8211; Silicijumskoj dolini, Berlinu i Tel Avivu ne eksperimentišu samo sa tehnologijom.



Mikrodoziranje, uzimanje subperceptivnih doza LSD-a ili psilocibina, postalo je svakodnevni ritual zaposlenih u tehnološkim kompanijama. Cilj? Povećanje fokusa, kreativnosti, produktivnosti i, naizgled, emocionalne stabilnosti.



Uprkos mnogobrojnim svedočenjima naučni <a href="https://apnews.com/article/microdosing-lsd-mushrooms-psychedelic-psilocybin-390c99ba54ef9d75727f39e2ec78fb34">dokazi ostaju neubedljivi</a> a <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/sindrom-sagorevanja">sindrom sagorevanja (burnout)</a> gorući problem u poslovnom okruženju. Pouzdan način za dugoročno očuvanje zdrave atmosfere na poslu i dobrobiti zaposlenih ostaje psihoterapija koju sve više kompanija uvodi kao <a href="https://www.selfnest.com/biznis-paketi">zdravstveni benefit</a>.



Meta-analiza iz 2024. pokazala je da mikrodoziranje nema statistički značajan efekat na raspoloženje ili kogniciju pa se efekti na psihu pripisuju placebo efektu.







<h2 class="wp-block-heading">Psihodelici u kliničkim rukama</h2>



Za razliku od mikrodoziranja, klinička upotreba psihodelika u kontrolisanim terapijskim uslovima beleži konkretne i merljive rezultate.&nbsp;



Upotreba psihodeličnih supstanci u lečenju psihičkih bolesti ima bogat ali kontroverzan istorijat. Supstance poput LSD-a i psilocibina sugerisale su obećavajuće rezultate u tretiranju depresije, anksioznosti i bolesti zavisnosti, tokom kliničkih istraživanja ‘50-ih i 60-ih godina. Zbog političkog pritiska, stigmatizacije i zloupotrebe u rekreativne svrhe, istraživanja su obustavljena i njihova upotreba zabranjena, a početkom 2000-ih, interesovanje za terapijsku upotrebu psihodelika vratilo se u medicinske institute.



U okviru studija na prestižnim institucijama (Johns Hopkins, Imperial College London i MAPS) supstance poput psilocibina i MDMA-a, u kombinaciji sa psihoterapijom, pokazuju značajne rezultate u lečenju teške depresije, PTSP-a i egzistencijalne anksioznosti kod terminalnih pacijenata.



Ipak, ključni element u ovakvim terapijama nije supstanca već struktura tretmana, psihoterapijski odnos i proces integracije. Psihodelici nisu magično rešenje. U najboljem slučaju, mogu biti katalizator, dok je <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/kako-odabrati-psihoterapeuta">psihoterapeut vodič</a> koji usmerava i podržava na putu istinske transformacije.







<h2 class="wp-block-heading">Digitalni put ka svesti: AI psihoza i druge opasnosti po mentalno zdravlje</h2>







Pozitivan trend u razvoju istraživanja <a href="https://www.selfnest.com/blog/psihoterapija/psihoterapeutski-pravci">na polju psihoterapije</a> jeste spremnost ljudi da eksprimentišu i probaju različite metode koje otvaraju prostor intimnosti i slobode, naročito onima koji se ne bi odvažili da se otvore pred drugom osobom.&nbsp;



Od poslovnog asistenta i ličnog trenera, preko emotivnog saputnika, sve do digitalnog vodiča kroz psihodelične sesije, nove metode podražavaju stare poznate ranjivosti u novim okolnostima.



Neformalni psihijatrijski termin AI psihoza još uvek nije ušao u udžbenike ali opisuje negativne psihičke efekte dugotrajne ili intenzivne interakcije sa veštačkom inteligencijom.



Iako u kliničkom smislu znači skup simptoma poput halucinacija i zabluda kod poremećaja poput šizofrenije ili bipolarnog poremećaja, AI psihoza označava novu vrstu psihološke ranjivosti nastale u digitalnom okruženju koja izaziva:



<ul class="wp-block-list">
<li>Zablude&nbsp;</li>



<li>Iskrivljena uverenja &#8211; npr. da AI ima sopstvenu svest, emocije ili namere</li>



<li>Pogoršanje postojećih mentalnih stanja kod ranjivih osoba</li>



<li>Gubitak osećaja realnosti jer AI potvrđuje korisnikova iracionalna uverenja umesto da ih ospori</li>



<li>Emocionalnu zavisnost ili čak „romantičnu vezu“ sa AI &#8211; grupa ljudi koji su u romantičnim vezama sa svojim chatbot-ovima na Redditu broji desetine hiljada ljudi</li>
</ul>



Koren problema je, nimalo iznenađujuće, u komunikaciji. AI modeli imitiraju stil korisnika, potvrđuju uverenja i često se „ulizuju“, što kod ranjivih osoba može učvrstiti pogrešne obrasce mišljenja ili ih dovesti u životnu opasnost.







<h2 class="wp-block-heading">Psihoterapija budućnosti: spoj inovacija i empatije</h2>







Danas su najpopularniji holistički i integrativni pristupi koji uključuju <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/meditacija-za-kvalitetniji-san-benefiti-i-vezbe-koje-pomazu">mindfulness</a>, somatske metode, <a href="https://www.selfnest.com/blog/ciljevi/srdana-sijan-rad-na-sebi-je-najbolji-poklon-koji-mozemo-dati-i-sebi-i-svetu">rad sa telom</a> i ishranu kontrolisanu nutricionističkim preporukama.



Iako će VR, AI, a možda i legalni psihodelici, postati svuda dostupni, zaboravite na scene iz naučno-fantastičnih filmova.&nbsp;



AI ne može zameniti dobrog psihoterapeuta jer ono što leči je ljudski odnos. Pored toga, mnoge platforme za <a href="https://www.selfnest.com/">online terapiju</a> već omogućavaju klijentima potpunu anonimnost čak i pred terapeutom.&nbsp;



AI i VR mogu postati produžetak prakse, dodatni alati za procenu, pripremu ili integraciju. Nega i mentalno zdravlje i dalje će zavisiti od empatije, poverenja i sigurnosti. Uprkos tehnologiji i supstancama, ključ dobrog zdravlja ostaje, isti autentičan, podržavajući odnos, pre svega prema sebi.

Psihoterapija u eri inovacija: AI i trendovi koji menjaju um

<h3 class="wp-block-heading">U svemu može da se pretera, pa i u zdravom životu</h3>



Šta se dešava kada briga o zdravlju pređe u opsesiju, kada ishrana i vežbanje postanu svrha sama po sebi, a ne sredstvo za kvalitetniji život?



Kako je to Paracelsus rekao još u 16. veku: Samo doza određuje da li će nešto biti otrov. Ova misao nas podseća da i ono što je naizgled korisno može postati štetno ako izgubimo meru.



<h3 class="wp-block-heading">Heltizam</h3>



Zdravlje danas nije samo stil života, već ideologija. Tako je nastao i termin heltizam. To je savremeni kult zdravlja koji promoviše mladoliko telo, besprekoran ten, savršenu ishranu i &#8220;fit“ izgled kao univerzalne simbole vitalnosti i uspeha. U našoj kulturi, taj narativ je sve prisutniji, delom zahvaljujući društvenim mrežama.



Ono što je nekada bila lična briga o sebi danas biva forma ponašanja koja se prati bez kritičkog mišljenja, najčešće u formi konzumerizma. Ko je odlučio da zdrav život znači proteinski šejk za doručak, liste zabranjenih namirnica, intenzivne treninge i rutinu nege lica skuplju od mesečne kirije?



Ako bolje razmotrimo pokazatelj “zdravog” života, videćemo da je opterećenost zdravljem ustvari potraga za večnom mladošću. Želja da se zauvek ostane mlad, lep i vitalan krije mnogo dublji <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/sta-je-strah-a-sta-fobija">strah</a>, strah od starenja, odnosno smrti. Heltizam je pokušaj da zadržimo kontrolu nad stvarima nad kojima je ne možemo imati. U svetu koji je sam po sebi prepun nesigurnosti, zdravlje postaje fokus kao stvar na koju možemo da utičemo. Ako samo budemo &#8220;dovoljno dobri“ u zdravim navikama, možda ćemo moći da pobegnemo od neizbežnog.



Strah od smrti ne izražavamo direktno,&nbsp; prikrivamo ga svakodnevnim ritualima, pravilima, odricanjima. U tom kontekstu, opsesija zdravljem postaje psihološki mehanizam odbrane. Pored benefita za naš organizam, paradoksalno, udaljava nas od stvarnog života.



<h3 class="wp-block-heading">Kad zdrava hrana prestane da bude zdrava</h3>



Ortoreksija je termin koji su prvi upotrebili Steven Bratman i David Knight 1997. godine, a odnosi se na opsesivnu potrebu za zdravom ishranom u tolikoj meri da to počinje da ugrožava svakodnevni život.



Ljudi sa ovakvim obrascem ponašanja provode mnogo vremena planirajući obroke, izbegavaju određenu hranu, osećaju grižu savesti ako pojedu nešto van svog režima ishrane i često se povlače iz društvenih situacija kako njihov režim ne bi bio narušen. Ovaj obrazac često uključuje i prekomerno vežbanje.



Ortoreksija po simptomima podseća na anoreksiju i opsesivno-kompulzivni poremećaj, ali još uvek nije zvanično prepoznata u dijagnostičkim klasifikacijama poput DSM-5 ili ICD-11. Ipak, to je ne čini manje ozbiljnom.



Važno je naglasiti da ne postoji jasna granica između naglašene brige o zdravlju i ortoreksičnog ponašanja. Najčešće se sve dešava postepeno. <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/anksioznost-sta-je-koji-su-simptomi-i-kako-se-prevazilazi">Anksioznost</a> i potreba za kontrolom postaju sve izraženiji, a a stroga pravila postaju izvor unutrašnje sigurnosti.



Društvo dodatno komplikuje prepoznavanje problema jer ovakve navike često dobijaju odobravanje: &#8220;Bravo, vodiš računa o sebi!“ A zapravo, osoba sve više gubi slobodu.



<h3 class="wp-block-heading">Mini upitnik za refleksiju</h3>



Ako želite da sagledate svoj odnos prema hrani i zdravlju, zapitajte se:



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="386" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/07/Heltizam-1-1024x386.png" alt="" class="wp-image-668" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/07/Heltizam-1-1024x386.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/07/Heltizam-1-300x113.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/07/Heltizam-1-768x289.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/07/Heltizam-1-1536x578.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/07/Heltizam-1.png 1604w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Što više odgovora sa „da“, to je veća verovatnoća da odnos prema hrani počinje da ograničava vašu slobodu, umesto da vam je pruža.



<h3 class="wp-block-heading">Kako psihoterapija pomaže</h3>



Kada neko dođe na <a href="https://www.selfnest.com/o-platformi">psihoterapiju</a> zbog opsesivne brige o zdravlju, u centru pažnje nije promena jelovnika. Hrana je simptom. Ispod simptoma često leže duboko ukorenjeni strahovi: od bolesti, starosti, nemoći, smrti. Opsesija zdravljem je pokušaj da se nad tim strahovima uspostavi kontrola.



Terapeutski proces podrazumeva postepeno vraćanje osećaja unutrašnje sigurnosti. Učimo kako da se nosimo sa neizvesnošću, kako da tolerišemo neprijatna osećanja, kako da budemo prisutni sa sobom i drugima bez oslanjanja na rigidna pravila.



Kroz terapiju, osoba uči da život ne mora biti savršen da bi bio vredan. Uči da se opusti, poveže, i uživa. Da jelo ponovo bude i fizička i emocionalna ishrana. Da zdravlje ne bude sredstvo kontrole, već osnova za autentičan život.



Zdrav život ne bi trebalo da bude kazna ili sistem zabrana, već prostor u kom se osećamo dobro, povezano i živo. Kada briga o zdravlju počne da nas ograničava, vreme je da zastanemo i zapitamo se od čega zaista bežimo?



Heltizam nas uči da zdravlje ima cenu, formu i pravila. 



<a href="https://www.selfnest.com/blog/intervju/volim-da-kazem-da-mi-je-terapija-otvorila-oci-intervju-sa-lazarom">Psihoterapija nas podseća</a> da zdravlje počinje iznutra. Ravnoteža, prihvatanje sopstvene nesavršenosti i život u skladu sa sobom, a ne sa spoljnim normama. Jer kada se utišamo i oslušnemo naše telo, samo će nam reći šta je zdravo.



Ne mora sve što izgleda zdravo zaista to i biti. Pitanje je da li je zdravo za vas?



Kada se utišamo i oslušnemo svoje telo, možemo početi da razlikujemo ono što nam zaista prija od onog što radimo iz straha, pritiska ili osećaja krivice. Psihoterapijski proces nam pomaže da prepoznamo te nijanse, da napravimo razliku između brige i kontrole, između autentične potrebe i unutrašnjeg pritiska. Učimo kako da izgradimo odnos sa sobom koji ne počiva na zahtevima, već na poverenju. Tada zdravlje postaje posledica unutrašnje ravnoteže, a ne sredstvo za njeno postizanje.



Ukoliko vam je potrebna podrška u uspostavljanju balansa i negovanju zdravih navika, možete o tome razgovarati sa <a href="https://www.selfnest.com/">Selfnest psihoterapeutom</a> kojeg vi odaberete.

Heltizam i ortoreksija: opsednutost zdravim životom i kako psihoterapija pomaže

Tijana Kabić master sportske psihologije, šampionka u maratonu i DJ za Selfnest otkriva kako joj znanja iz psihoterapije <a href="https://www.selfnest.com/blog/umece-samomotivacije-7-razloga-zbog-kojih-smo-nemotivisani-i-7-nacina-da-se-izborimo-sa-tim-osecajem">pomažu da balansira</a> ove naizgled nepomirljive uloge.



O clubbing kulturi kao prostoru autentičnosti i slobode.



Kako zadržati slobodno dete u sebi?



Da li je trčanje bekstvo od sebe — ili put ka sebi?



Saznajte na našem <a href="https://www.youtube.com/watch?v=UsINT3iOww8">youtube kanalu.</a>

Clubbing, maraton i psihoterapija: Kako uspostaviti balans?

<h3 class="wp-block-heading">Potencija: Zašto problem često nije tamo gde misliš?</h3>



Psihoseksualni poremećaji su stanja koja utiču na sposobnost pojedinca da doživi zdrav i ispunjen seksualni život, pri čemu uzrok nije (samo) fizički, već i psihološki. Za mnoge muškarce, i žene, koji traže pomoć zbog problema sa potencijom, pravi uzrok često je dublje &#8211; u mislima, emocijama, traumama ili (nesvesnim) konfliktima.



<h3 class="wp-block-heading">Kako psihoterapija pomaže?</h3>



Korišćenje preparata za potenciju može pomoći kao podrška, ali bez razumevanja unutrašnjih uzroka, problem se često vraća. Ako osećate da <a href="https://docs.google.com/document/d/1xCbatG2tGLLQyHG0iygV_PeCDyq1BcnbLTyKmulg2wo/edit?tab=t.0#heading=h.vyvv4vysfh0h">problem nije samo fizički,</a> uz pomoć psihoterapeuta dublje istražite uzroke problema kako biste ih dugoročno rešili.



Selfnest vam omogućava da brzo, lako i sigurno komunicirate sa terapeutom putem pisanih poruka, audio ili video poziva, čak i potpuno anonimno!



Psihoterapija nije luksuz već najbolji način da dugoročno unapredite sebe i svoje odnose. Već od 1550 rsd uz pomoć Selfnest psihoterapeuta možete da:



<ul class="wp-block-list">
<li>U sigurnom prostoru gde god i kad god želite bez srama govorite, ili pišete, o svojim strahovima, sumnjama i traumama.</li>



<li>Ojačate samopouzdanje i emocionalnu bliskost jer seksualnost nije odvojena od psihe nego je njen najintimniji izraz.</li>



<li>Razumete obrasce, paterne, mišljenja i ponašanja koji blokiraju seksualnu slobodu i bliskost.</li>



<li>Upoznate bolje sebe i razvijete emocionalnu pismenost koji su ključevi zdravog i ispunjenog seksualnog života.</li>
</ul>



<h3 class="wp-block-heading">Najčešći oblici psihoseksualnih poremećaja:</h3>



Erektilna disfunkcija psihogenog porekla Javlja se iako fiziološki sve funkcioniše, a najčešći uzroci mogu biti anksioznost, nisko samopouzdanje i strah od neuspeha.



Nemogućnost postizanja orgazma (anorgazmija) ili prerana ejakulacija Kod žena i muškaraca, često ukorenjeni u stidu, prošlim traumama, pritisku da se zadovolje očekivanja, tenziji, osećaju krivice ili strahu od odbacivanja.



Poremećaji seksualne želje (hipoaktivnost ili hiperaktivnost) Nizak ili preterano visok libido može biti reakcija na depresiju, anksioznost, stres ili potisnute konflikte.



Izbegavajući seksualni poremećaj (seksualna averzija) Jak otpor prema seksualnoj aktivnosti koji često ima koren u ranijim negativnim iskustvima ili internalizovanom stidu.



Poremećaji vezani za identitet i orijentaciju (nepovezanost sa sopstvenom seksualnošću) Kada osoba ima teškoće da prihvati svoju seksualnu orijentaciju ili rodni identitet, to može uzrokovati duboku unutrašnju patnju i probleme u intimnim odnosima.



Problemi u krevetu često počinju van njega. Psihoterapija pomaže da spoznate sebe i unapredite svoju svakodnevicu. Omogućite sebi kvalitetniji (seksualni) život.&nbsp;



<a href="https://app.selfnest.com/register">Registrujte se</a> i razgovarajte sa terapeutom kao sa prijateljem.

Potencija nije (samo) fizičko pitanje

Istinito ili ne, &#8220;Nikada mi se ovo nije desilo&#8221; za mnoge muškarce jedna je od najneprijatnijih rečenica koje mogu izgovoriti nakon seksualnog odnosa. Tačnije – pokušaja odnosa. Erektilna disfunkcija nije samo telesni simptom, ona pokreće lavinu sumnji u sebe, osećaja srama, razočaranja, čak i povlačenja iz partnerskih odnosa.



Ono što mnogi muškarci ne znaju (ili ne smeju sebi da priznaju) jeste da se uzrok često ne nalazi isključivo u telu, već u psihi.



Mozak jeste (najvažniji) seksualni organ. On tumači dodir, fantaziju, bliskost i emocionalnu sigurnost. Kada nešto poput stresa,<a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/anksioznost-sta-je-koji-su-simptomi-i-kako-se-prevazilazi"> anksioznosti</a> ili konflikt u vezi ometa taj proces, telo više ne reaguje kao pre. Erektilna disfunkcija tada može biti i uzrok i posledica psiholoških stanja: što se češće ponavlja, više narušava samopouzdanje, a to dodatno otežava spontanu seksualnu reakciju.&nbsp;



U psihoterapiji tragamo baš za onim što održava taj začarani krug kako bismo bolje razumeli uzroke i pronašli način postepenog izlaska iz takvog stanja.



<h3 class="wp-block-heading">Uvek spremni i raspoloženi</h3>



Jedan od najštetnijih mitova je ideja da je “muškarci uvek do seksa”. Taj pritisak je nerealan i duboko štetan jer svako odstupanje od takvog očekivanja stvara osećaj da &#8220;nešto nije u redu&#8221;. Povremena nemogućnost erekcije nije znak za uzbunu. Umor i neraspoloženje su potpuno legitimni razlozi. Međutim, ako muškarac nemogućnosi erekcije doživi kao &#8220;krah svoje muškosti&#8221;, javlja se strah da će se ponovo desiti. Upravo taj strah može sledeći put sprečiti erekciju pa se od jednog izolovanog trenutka može razviti trajniji problem.



Velike životne promene poput promena posla, gubitka, finansijske nestabilnosti, porodičnih konflikata jesu stresori koji utiču na seksualnu funkciju, često i pre nego što osoba to poveže. U mnogim slučajevima, kada se akutna stresna situacija smanji, seksualna funkcija se postepeno vraća. Seksualna disfunkcija može biti prvi znak da je muškarcu potreban <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/meditacija-za-kvalitetniji-san-benefiti-i-vezbe-koje-pomazu">odmor,</a> briga i podrška, a ne dodatna kontrola ili pritisak.



<h3 class="wp-block-heading">A šta kažu prijatelji?</h3>



U kulturi koja ne ostavlja prostor muškarcima za ranjivost, nedostatak erekcije doživljava se kao lična sramota. Umesto da podele brigu, <a href="https://www.selfnest.com/blog/iz-ugla-psihoterapeuta/zasto-muskarci-ne-bi-trebalo-da-cute">muškarci ćute</a> i neretko problem tretiraju kratkoročnim rešenjima koja mogu ostaviti trajne posledice po fizičko zdravlje. Pored toga, mnogi kompenzuju neprijatne emocije onim koje smatraju društveno prihvatljivijom za muškarce – <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/kako-kontrolisati-svoj-bes">besom</a>, pa izostanak erekcije, ne samo da naruši bliskost, već i pojačava konflikte u vezi.



Za&nbsp; njihove partner(k)e ova tema je takođe zbunjujuća. Naučene da veruju da muškarac uvek želi seks, često pomisle da je problem u njima. Njihova nesigurnost se pojačava, pa se može javiti osećaj odbacivanja ili depresivnost. <a href="https://www.selfnest.com/blog/dogadjaji/online-panel-da-li-vasa-veza-ima-buducnost">Bez otvorenog razgovora</a>, partneri ostaju usamljeni, svako u svojoj verziji istog problema.



Ako ne <a href="https://www.selfnest.com/blog/iz-ugla-psihoterapeuta/koliko-dobro-poznajes-svog-partnera">možete da razgovarate o problemima u vezi sa svojim partnerima</a>, razgovarajte sa psihoterapeutom, individualno ili zajedno. Dobar terapeut pomoći će vam da prebrodite krizne situacije na način koji je najbolji po vas.



<h3 class="wp-block-heading">Šta kada suplementacija ne pomogne?</h3>



Mnogi muškarci se najpre odluče za suplemente kao način da &#8220;reše stvar&#8221;. Ponekad to jeste dovoljno, naročito ako je problem privremen ili fizičke prirode. Međutim, kada suplement ne donosi željeni efekat ili se preterano konzumira, jasno je da pomoć ne traži telo nego psiha, pa je psihoterapija sledeći logičan korak.



<h3 class="wp-block-heading">Kako izgleda psihoterapijski rad kod erektilne disfunkcije?</h3>



Većina muškaraca ne dolazi na terapiju sa rečenicom: „Imam problem sa erekcijom.“ Tema erektilne disfunkcije često se pojavi usput, kroz priču o stresu, nesigurnosti, teškoćama u partnerskom odnosu ili gubitku samopouzdanja. Neretko prođe više seansi pre nego što se ovaj problem izgovori jasno i direktno. I to je sasvim u redu.&nbsp;



Psihoterapija ne funkcioniše kroz pritisak, već kroz postepeno građenje poverenja.



Prvi korak u radu sa ovom temom je preporuka da se uradi lekarski pregled. Tek kada se potvrdi da su svi fizički pokazatelji u redu, možemo govoriti o psihološkim uzrocima. Iako, čak i kada postoji biološki osnov, važno je uključiti psihološku podršku jer činjenica da se nešto dešava „tamo dole“ ima snažan uticaj na misli, emocije, odnose.



Jedno od važnih terapeutskih pitanja je: &#8220;Imate li erektilnu disfunkciju i kada ste sami?&#8221;



Ako se problem javlja samo u partnerskom odnosu, a ne pri masturbaciji, gotovo sigurno govorimo o psihološkoj osnovi problema. Ovo otkriće mnogim muškarcima donosi olakšanje, jer razumeju da njihovo telo funkcioniše, ali ne u uslovima u kojima osećaju pritisak, sumnju, tremu i očekivanja.



Tokom razgovora o disfunkciji, često dolazimo do nevidljivih tereta koje muškarac nosi: ranih iskustava koja su formirala sliku o tome šta znači „biti muškarac“, pritisak performansa, strah od neuspeha, nesigurnost u partnerskom odnosu.&nbsp;



U terapiji se ova tema ne razmatra kroz hladnu analizu, već kao deo čovekove unutrašnje borbe i potrebe da bude prihvaćen. Psihoterapija nudi prostor u kome će neki muškarci možda i prvi put reći: Ne mogu. I ne znam zašto. Bez osude. Bez srama.



Mnogi klijenti, kada prvi put čuju da uzrok možda nije u telu već u “glavi” osete olakšanje. Ali istovremeno i nestrpljenje, kao da je sad samo potrebno da dobiju „neku vežbu“ i problem će nestati. Iako određene vežbe mogu biti deo procesa, ono što zaista donosi promenu jeste razumevanje, prihvatanje i podrška.



Rastući trend u psihoterapiji je da psihološku pomoć u vezi s erektilnim disfunkcijama najčešće traže muškarci u 20-im i 30-im godinama, a ne oni stariji kojima se isto dešava najčešće zbog problema sa prostatom. Razlog tome može biti odnos prema pornografiji. Često izlaganje pornografskim sadržajima stvara iskrivljenu sliku o tome kako bi seks, performans i/li reakcije partnera trebalo da izgledaju. Kada se intimni odnos razlikuje od imaginarnog scenarija, javljaju se pritisak, razočaranje, manjak uzbuđenja i ponekad fizička blokada.



<h3 class="wp-block-heading">Da li je važan pol psihoterapeuta?</h3>



Neki muškarci osećaju nelagodu pri pomisli da o svom intimnom životu razgovaraju sa ženom. Strah od osude, stid i osećaj neadekvatnosti mogu se dodatno pojačati, pa im se sigurnijim čini razgovor sa muškarcem, za koga veruju da može bolje razumeti pritiske i iskustva kroz koja prolaze.



Ipak, ima i onih koji, upravo zbog duboko ukorenjenih kulturnih uverenja o maskulinitetu ne mogu da se otvore pred drugim muškarcem jer im to deluje kao priznanje slabosti. Za njih je lakše i prihvatljivije da o ovome govore sa terapeutkinjom, koju doživljavaju kao brižnu i toplu figuru, bez pretnje po njihovu muškost.



U oba slučaja ključna je potreba za sigurnim prostorom u kome mogu da skinu masku i da budu samo ono što jesu.



Erektilna disfunkcija nije odraz slabosti, muškog identiteta, ni vrednosti. Ona je simptom koji može imati različita značenja i poziv je da oslušnemo sebe. Kada prestane pritisak, najčešće se vrati i ono što je nedostajalo- spontanost, kontakt, prisutnost.



Psihoterapija ne nudi brzo rešenje. Ali nudi prostor u kom problem nije neprijatelj, nego poziv da bolje razumemo sebe i tako unapredimo svoj život. Jedna od <a href="https://www.selfnest.com/blog/psihoterapija/online-psihoterapija-i-njene-prednosti">prednosti online psihoterapije</a> je što<a href="https://app.selfnest.com/register"> pomoć možete dobiti brzo</a>, povoljno i ostati anonimni pred svojim psihoterapeutom.

Muškarac koji stoji i razmišlja, ilustracija

Blog