U svom tekstu za Voks, Emeli Gundelsberger postavlja pitanje kako najbrže napraviti laboratorijsku životinju nesrećnom ako vam je to potrebno za eksperiment? Kako učiniti da zec ili miš više ne uživa u onome što mu je do tad pričinjavalo zadovoljstvo, recimo omiljenoj hrani? 



Odgovor koji verovatno prvi pada na pamet je izlaganje životinje nekoj snažnoj traumi opasnoj po život, koja će ostaviti ozbiljne posledice. Ipak, postoji mnogo surovija i efikasnija metoda da vašeg (sirotog) zeca učinite nesrećnim – dovoljno je samo da ga svaki dan izlažete neprekidnom, blagom stresu. Životinje koje su živele u hronično blago stresnim uslovima (bez društva, u kavezu koji im je stalno davao elektrošokove koji nisu opasni po život, u blizini predatora koji nije mogao da im priđe i slično), veoma brzo su gubile svaki elan. One koje su bile izložene ekstremnijim metodama, recimo izolaciji, odbijale su hranu. 



Moć psihe na telo je često apsolutna. U jednom naročito surovom eksperimentu sa majmunima koji su odrasli u potpunoj izolaciji, jedinka je uginula od anoreksije jer je posle neprekidnog stresa kojem je bila izložena, a posle još jedne traume, naprosto prestala da jede.



Poenta je da svakodnevno izlaganje stalnom stresu može biti izuzetno opasno. Ekvivalent ove situacije u ljudskom društvu može biti i stres koji pojedinac neprekidno doživljava na radnom mestu. Svetska zdravstvena organizacija tek sada je konačno dodala izgaranje na radnom mestu u priručnik međunarodne klasifikacije bolesti. 



<h2 class="wp-block-heading">Koji su to znaci sindroma sagorevanja na poslu, i kako da znate da li imate ovaj sindrom?&nbsp;</h2>



Fizička i emotivna iscrpljenost: Blagi hronični umor posle nekog vremena prerasta u osećanje potpune iscrpljenosti na svakom nivou – često je prisutan i osećaj teskobe pri iščekivanju onoga što nosi svaki novi dan. (Ponekad i samo razmišljanje o sledećem danu unosi nervozu.)



Nesanica: U ranoj fazi možda imate problema da zaspite, ili da provedete celu noć u neprekinutom snu; ovo kasnije može preći u potpunu nesanicu, i pored opšte iscrpljenosti organizma.&nbsp;&nbsp;



Zaboravnost, opadanje pažnje, oslabljena koncentracija: Otežano fokusiranje na posao koji je pred vama može biti jedan od ranih simptoma. Ovo postaje veći problem jer je posla sve više, a postaje sve teže postići ga, što dovodi do začaranog kruga.



Fizički simptomi: Oni često uključuju bolove u grudima, ubrzano lupanje srca, tegobe sa disanjem, gastrointestinalne bolove, vrtoglavicu, nesvesticu, glavobolju (naravno sve ovo treba prekontrolisati i kod specijaliste)



Češće razboljevanje: Pošto je telo umorno, imuni sistem je oslabljen, i onaj koji pati od ovog sindroma je daleko izloženiji infekcijama, prehladama, gripu, i drugim problemima sa imunitetom.&nbsp;



Gubitak apetita: Počeci ovog sindroma često su povezani sa nedostatkom osećaja gladi koje dovodi do preskakanja obroka. Ovo kasnije može dovesti do većeg gubitka apetita i naglog gubljenja telesne težine koji može biti negativan po opšte zdravstveno stanje.



Anksioznost: Tenzija, napetost i neprekidna briga mogu eskalirati do te mere da konačno izazivaju ozbiljne probleme u produktivnosti, ali i u privatnom životu.&nbsp;



Depresija: Blaga tuga i osećaj beznađa ili čak krivice (zašto ne uspevam da obavljam ovaj posao kao drugi?) isto tako mogu preći u depresiju i osećaj zatočenosti i teskobe.



Bes: Umor i teskoba mogu voditi u razdražljivost koja, ako postane hronična, može poremetiti odnose sa drugim ljudima, bilo na radnom mestu ili privatnom okruženju.&nbsp;



Ovo su samo od nekih simptoma koje može izazvati sindrom izgaranja. Jednako ozbiljni su oni koji se odnose na opšti doživljaj života gde se onaj ko pati od ovog sindroma oseća otuđeno, muči ga opšti osećaj cinizma, pesimizma, apatije, može imati potrebu da se izoluje i sve teže pronalazi razloge da uživa u svakodnevici.&nbsp;



<div style="height:10px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



<h2 class="wp-block-heading">Kako lečiti sindrom sagorevanja?</h2>



Alarmantno je i to što je u Srbiji broj ljudi koji pate od sindroma sagorevanja na poslu među najvišim u Evropi. Prema onlajn <a href="https://www.statista.com/statistics/1249649/experiences-of-burnout-in-europe/" target="_blank" rel="noreferrer noopener">istraživanju</a> iz 2021. u kom je učestvovalo oko trideset hiljada ljudi, Srbija se nalazi na visokom trećem mestu sa šezdeset posto ispitanika koji se osećaju kao da su na ivici izgaranja, ili da su tu granicu već prešli. Iznad Srbije nalazi se samo Poljska (66% ispitanika sa ovim sindromom) i Rusija (66%). Ispod Srbije se nalaze Češka, Švajcarska i Austrija, dok se Francuska sa 45% tradicionalno nalazi na začelju kolone.



U ovakvim situacijama ponekad je teško odlučiti se na prvi korak ka pomoći, ma koliko to bilo važno za lično zdravlje. Psihoterapeuti mogu mnogo da pomognu u ovakvim slučajevima, i za one kojima je iz bilo kojih razloga neugodno da se sa psihoterapeutom nalaze lično (ili im posao ne ostavlja dovoljno vremena), onlajn <a href="https://www.selfnest.com/o-platformi" target="_blank" rel="noreferrer noopener">platforma Selfnest</a> omogućuje korisnicima da se jednostavno povežu sa psihoterapeutom preko svog kompjutera ili telefona. 



<h2 class="wp-block-heading">Zaključak</h2>



Neispavanost, nesanica, manjak energije, iscrpljenost, problemi s varenjem, visok pritisak, dekoncetrisanost, glavobolja, smanjena profesionalna efikasnost, samo su neki od simptoma stresa i izgaranja na poslu, poremećaja koji je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) uvrstila u 11. izdanje priručnika Međunarodne klasifikacije bolesti kao profesionalni fenomen.



Više od dve trećine Srba pati od hronične iscrpljenosti na poslu ili je bilo na ivici iscrpljenosti, pokazali su rezultati međunarodne zdravstvene studije &#8220;Budućnost zdravlja&#8221;. Istraživanje među 18.000 ispitanika u devet zemalja, pokazuje da je više od polovine Evropljana (55 odsto) doživelo je hroničnu iscrpljenost na poslu ili nešto slično ili da iz ličnog iskustva zna koji su simptomi tog problema.



Sindrom izgaranja na poslu najviše pogađa Ruse (72 odsto), Srbe (66 odsto) i Poljake (62 odsto), dok se manje od polovine ispitanika u Španiji, Italiji i Nemačkoj (48 odsto), kao i u Francuskoj (44 odsto), suočilo sa hroničnom iscrpljenošću na poslu.



 Na Selfnest <a href="https://www.selfnest.com/o-platformi">platformi</a> rade odabrani sertifikovani psihoterapeuti koji imaju veliko iskustva u psihoterapijskom radu.

Muškarac koji se drži za glavu zbog prevelikog obima posla koji je zadao sebi. Pretpostavljamo da ima sindrom sagorevanja. Oko njega se nalazi čaprop, šoljica kafe, fotoaparat, sveska za beleške. On ima plavu košulju i okrenut je leđima.

Šta je to sindrom sagorevanja na poslu i da li ga već imate?

Stres je jedan od osnovnih bioloških mehanizama preživljavanja. Njegova funkcija nije da nas iscrpi, već da nas zaštiti.



<h3 class="wp-block-heading has-text-align-left"> Kako telo reaguje na stres?</h3>



Kada se organizam suoči sa zahtevom ili pretnjom, aktivira se složen sistem koji uključuje nervni i endokrini odgovor. Centralnu ulogu ima takozvana HPA osa (hipotalamus–hipofiza–nadbubrežna žlezda), koja pokreće oslobađanje hormona stresa, pre svega kortizola i adrenalina. 



Ovi hormoni pripremaju telo za brzu reakciju &#8211; ubrzava se rad srca, povećava se nivo glukoze u krvi, pažnja se usmerava ka potencijalnoj opasnosti, a procesi koji nisu ključni za preživljavanje (poput varenja ili dugoročnog imuniteta) privremeno se potiskuju. Tada smo spremni da reagujemo, da se zaštitimo od opasnosti.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="540" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/BIOLOSKI-ODGOVOR-NA-STRES-1024x540.png" alt="biloški odgovor na stres" class="wp-image-1323" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/BIOLOSKI-ODGOVOR-NA-STRES-1024x540.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/BIOLOSKI-ODGOVOR-NA-STRES-300x158.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/BIOLOSKI-ODGOVOR-NA-STRES-768x405.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/BIOLOSKI-ODGOVOR-NA-STRES-1536x810.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/BIOLOSKI-ODGOVOR-NA-STRES-2048x1080.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Ovo alarmirano stanje našeg organizma je prolazan odgovor. Nastao je u uslovima u kojima je stres bio vezan za konkretne, vremenski ograničene situacije, za neposrednu opasnost, fizički napor ili borbu za opstanak. Nakon što bi pretnja prošla, organizam bi se vraćao u stanje ravnoteže (homeostaza).



U tom smislu, stres je ne samo normalan, već i neophodan. On omogućava adaptaciju, povećava budnost i u određenoj meri unapređuje performanse. Ova veza između pobuđenosti i efikasnosti opisana je kroz <a href="https://www.simplypsychology.org/what-is-the-yerkes-dodson-law.html">Yerkes-Dodson zakon</a>. 



Nizak nivo stresa utiče na niži performans. Tada smo nezaintersovani, nemotivisani i pre svega nam je dosadno. Visok nivo stresa takođe uzrokuje niži performans. Tada dolazi do izbegavanja, previše razmišljanja, preplavljenosti, napetosti, nervoze. Zlatna sredina, umeren nivo stresa, poboljšava fokus i učinak.



Ovaj zakon nam je, osim razumevanja sopstvenog funkcionisanja, doneo i visoka očekivanja koja imamo od sebe i drugi od nas. Zbog toga je važno da čujemo sebe kako bismo prepoznali granicu između umerenog i preteranog stresa. Ta granica nije uvek očigledna. Još manje je stalna. Kako se iscrpljujemo, ona se pomera i ono što smo nekada mogli da iznesemo, postaje previše.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="160" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/FORMULA-HRONICNI-STRES-1024x160.png" alt="" class="wp-image-1322" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/FORMULA-HRONICNI-STRES-1024x160.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/FORMULA-HRONICNI-STRES-300x47.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/FORMULA-HRONICNI-STRES-768x120.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/FORMULA-HRONICNI-STRES-1536x241.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/FORMULA-HRONICNI-STRES-2048x321.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Hronični stres se razvija kada je sistem za stres aktiviran učestalo ili kontinuirano, bez adekvatnog perioda oporavka. 







<h3 class="wp-block-heading">Kako hronični stres utiče na kvalitet života?</h3>



U savremenom kontekstu, stresori su često psihološke prirode: rokovi, odgovornosti, neizvesnost, konstantna izloženost lošim vestima. Iako ovo, realno gledano, nisu jasne fizičke opasnosti, organizam njih itekako &#8220;čita&#8221; kao pretnju i opasnost za njegov opstanak.



Na nivou tela, produžena izloženost stresorima znači i produženu alarmantu reakciju našeg organizma. 



Dugotrajno, ona može negativno uticati na: 



<ul class="wp-block-list">
<li>kardiovaskularni sistem (povišen krvni pritisak)</li>



<li>metabolizam (promene u regulaciji šećera i apetita), </li>



<li>imuni sistem (smanjena otpornost i sporiji oporavak), </li>



<li>kao i na kvalitet sna. </li>
</ul>



Telo ostaje u stanju pripravnosti, bez jasnog signala da je bezbedno. Ako ne slušamo svoj organizam, posledice hroničnog stresa neće doći naglo. Ne izgledaju uvek kao potpuni slom. Mnogo češće izgledaju kao život u kojem smo stalno pomalo umorni, pomalo napeti i stalno u nekoj žurbi sa samima sobom.



Psihoterapija nam pomaže da uvidmo jedan važan faktor:



Hronični stres nije samo pitanje količine obaveza, već i načina na koji smo naučili da funkcionišemo. Mnogi ljudi žive sa unutrašnjim osećajem da moraju stalno da budu produktivni, dostupni, korisni. Da je odmor luksuz, a ne potreba. Da je zastajanje opasno, jer bi sve moglo da se raspadne ako oni popuste. Ovo su obrasci koje smo naučili još u detinjstvu. Povezani su sa našim uverenjima o sebi, svetu i drugima. Dolaze u rečenicama poput “To tako mora”, “Uvek je tako bilo”, “Ne budi lenj”, “Ne budi slabić”.



Zato stres vremenom prestaje da bude reakcija na pojedinačne situacije i postaje osnovni način svakodnevnog funkcionisanja. Tada kupujemo nove slatke rokovnike i aplikacije za organizaciju, uvereni da je problem u tome što se još uvek nismo dovoljno dobro organizovali. Na kafi sa prijateljima govorimo koliko smo iscrpljeni, a oni odgovaraju da su i oni isto tako umorni. I umesto da nas to zabrine, ono počinje da nas umiruje. Ako su svi umorni, onda valjda znači da je to normalno. A zapravo, nije.







<h3 class="wp-block-heading">Kako se oseća osoba pod hroničnim stresom?</h3>



Nije normalno da telo mesecima funkcioniše bez pravog odmora. Nije normalno da ne možemo da zaspimo i kada smo iscrpljeni. Da nam je teško da se opustimo bez osećaja <a href="https://www.selfnest.com/blog/osecaj-krivice-i-kako-oprostiti-sebi">krivice</a>. Da stalno mislimo unapred, proveravamo telefon, vrtimo obaveze u glavi i onda kada sedimo sa ljudima koje volimo.



Hronični stres vrlo često ide zajedno sa <a href="https://www.selfnest.com/blog/anksioznost-sta-je-koji-su-simptomi-i-kako-se-prevazilazi">anksioznošću</a>. Organizam koji dugo živi u pripravnosti počinje svet da doživljava kao mesto stalnih zahteva i potencijalnih problema. Tada više ne osećamo samo umor, već napetost zbog svih obaveza, problema i opasnosti koje tek možda mogu da se dese. Kao da je mozak navikao da rešava probleme, pa ako ih trenutno nema, priprema se i mentalno rešava sve potencijalne probleme. Zbog toga nikada nismo potpuno mirni. 



I paradoksalno, mnogi ljudi se razbole tek kada konačno odu na odmor. Tek kada telo dobije dozvolu da stane, postaje vidljivo koliko je dugo bilo prenapregnuto. Kao da organizam tek tada može da pokaže iscrpljenost koja je mesecima bila potiskivana funkcionisanjem. Da li vam je ovo poznato?



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="384" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Sara-Sasa-hronicni-stres-blog-1024x384.png" alt="" class="wp-image-1326" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Sara-Sasa-hronicni-stres-blog-1024x384.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Sara-Sasa-hronicni-stres-blog-300x113.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Sara-Sasa-hronicni-stres-blog-768x288.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Sara-Sasa-hronicni-stres-blog-1536x577.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Sara-Sasa-hronicni-stres-blog-2048x769.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h3 class="wp-block-heading">Hronični stres i terapija: Kako psihoterapija može pomoći?</h3>



<a href="https://www.selfnest.com/">Psihoterapija</a> ne pokušava samo da “smanji stres”. Ona podstiče osobu da zastane i da se zapita odakle dolazi osećaj da mora stalno da gura dalje. Šta se desi kada ne radi. Zašto joj je teško da odmori. Koje svakodnevne navike održavaju taj krug, preskakanje obroka, manjak <a href="https://www.selfnest.com/blog/meditacija-za-kvalitetniji-san-benefiti-i-vezbe-koje-pomazu">sna</a>, stalna dostupnost, odsustvo vremena za bliske ljude, život bez prostora u kojem telo i psiha mogu da se oporave.



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/testovi/test-psihoterapije"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="265" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Da-li-vam-je-potrebna-psihoterapija-1-1024x265.png" alt="" class="wp-image-1325" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Da-li-vam-je-potrebna-psihoterapija-1-1024x265.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Da-li-vam-je-potrebna-psihoterapija-1-300x78.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Da-li-vam-je-potrebna-psihoterapija-1-768x199.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Da-li-vam-je-potrebna-psihoterapija-1-1536x398.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/05/Da-li-vam-je-potrebna-psihoterapija-1.png 1900w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



Zato oporavak od hroničnog stresa ne počinje otkazom, velikim odlukama i dramatičnim promenama života. Počinje vraćanjem onoga što smo usput počeli da žrtvujemo zarad funkcionisanja. Sna koji smo skratili da bismo završili još nešto. Obroka koje jedemo na brzinu i bez uživanja. Vremena sa ljudima koje volimo, tokom kojeg smo mislima već u sledećoj obavezi. Hobija, spontanosti, dosade, prostora da budemo prisutni u sopstvenom životu, a ne samo efikasni u njemu. Upravo te stvari prve nestanu kada stres postane hroničan. Ne odričemo se prvo obaveza. Odričemo se onoga što nas reguliše, odmara i ispunjava.



Možda je zato jedan od važnijih zadataka odraslog života da naučimo da prepoznamo trenutak kada izdržljivost više nije znak snage, već znak udaljavanja od sebe. 



Jer organizam zaista može dugo da funkcioniše u stanju hroničnog napora. Može da radi, završava, postiže, brine o drugima i ispunjava očekivanja. Ali sposobnost da nastavimo dalje ne znači nužno da živimo dobro.



I možda upravo tu leži razlika između funkcionalnog i ispunjenog života.







<hr class="wp-block-separator has-alpha-channel-opacity"/>



 Ukoliko primećujete da ste u poslednje vreme hronično umorni i želite promenu, razgovor sa psihoterapeutom vam može pomoći. 



Odaberite terapeuta za sebe na <a href="https://www.selfnest.com/">www.selfnest.com</a>.

Hronični stres – kako je odmor postao pravi luksuz?

ADHD (Attention-Deficit/Hyperactivity Disorder) ili poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću,&nbsp;spada u neurorazvojne <a href="https://www.selfnest.com/blog/razvojni-poremecaji-kod-dece-sta-roditelji-treba-da-znaju">poremećaje</a> koji utiču na pažnju, kontrolu impulsa i nivo aktivnosti deteta. 



Ako ste na trenutak pomislili da je u pitanju poremećaj savremenog doba, nastao isključivo prekomernom upotrebom digitalnih tehologija (čitaj: mobilnim telefonima), varate se. Koreni vuku još iz davne prošlosti i ne, nije sve prouzrokovano brzim tempom života i brzim smenjivanjem informacija. Takođe, važno je odmah razbiti čestu zabludu: ADHD nije posledica lošeg vaspitanja niti „neposlušnosti“. To je drugačiji način funkcionisanja mozga, koji zahteva drugačiji pristup.



Važno je razumeti da je ADHD neurorazvojni poremecaj i samim tim, dete sa ADHD-om, odrasta u osobu sa ADHD-om.



Iz kratkog uvoda, možete i sami zaključiti: u pitanju je poremećaj koji nosi korene u neurološkom konstruktu i ne „bira nosioca“, a svi su deo naše globalne zajednice&nbsp;&#8211; tako slični a opet različiti. Dobro došli u svet ADHD-a!



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/blog/ekranizacija-kod-dece-uticaj-ekrana-na-razvoj-deteta-i-kljucne-preporuke-za-roditelje"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="297" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-1024x297.png" alt="Screen effect on children, leading to blog post" class="wp-image-1279" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-1024x297.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-300x87.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-768x223.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-1536x446.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-2048x595.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



<h3 class="wp-block-heading">Kako izgleda dete sa ADHD-om?</h3>



Nora je devojčica koja pohađa drugi razred osnovne škole. Živahna je, nasmejana, prva u horu, a na priredbama je uvek u prvim redovima. Norini crteži su na školskim panoima. Oblici koje one crta obično imaju širok spektar boja ali im nedostaje po neki detalj. Ako pogledate njene&nbsp;sveske, videćete neujednačenim rukopisom nedovršene rečenice, preskočene listove, izvrnute stranice, a u školskoj torbi zaboravljene ostatke užine od pre nekoliko dana. Učiteljica je doživljava kao najzabavniju učenicu, uvek spremnu za duhovite razgovore, ali ta ista učiteljica ne smatra da bi mogla da „izdrži“ razred da je samo „još jedna Nora“ njen đak.



Norino upadanje u reč, šetanje po učionici, iznenadna buka koju pravi, neprestana priča, nemanje osećaja da sasluša druge, dovode do zamora i preopterećenosti učiteljice. Norini simptomi ADHD-a postaju intenzivniji, a učiteljica i razred &#8211;&nbsp;sve umorniji. (Napomena: likovi i imena su izmišljeni, a situacija primer iz prakse).&nbsp;



Simptome&nbsp;ADHD-a obično grupišemo u tri kategorije:



<h4 class="wp-block-heading">1. Problemi sa pažnjom</h4>



<ol class="wp-block-list">
<li>Teško se fokusira na zadatke</li>



<li>Brzo gubi interesovanje i/ili se hiperfokusira</li>



<li>Teško održava pažnju</li>



<li>Često zaboravlja obaveze</li>
</ol>



<h4 class="wp-block-heading">2. Hiperaktivnost</h4>



<ol class="wp-block-list">
<li>Dete je stalno u pokretu</li>



<li>Vrpolji se, ne može da sedi mirno ( „pundravci“ su stalno prisutni)</li>



<li>Previše priča ili pravi buku, upada drugima u reč</li>
</ol>



<h4 class="wp-block-heading">3. Impulsivnost</h4>



<ol class="wp-block-list">
<li>Prekida druge</li>



<li>Ne čeka red</li>



<li>Reaguje bez razmišljanja</li>
</ol>



Iako se znaci mogu javiti već u ranom detinjstvu, ADHD se najčešće prepoznaje kada dete krene u školu zato što školski sistem zahteva: dužu koncentraciju, praćenje pravila i organizaciju zadataka. Tada razlike postaju vidljivije, a školski pedagozi i psiholozi detektuju problem. Uz konstruktivnu saradnju sa roditeljima, zajednički pristupaju problemu, uz konsultacije sa lekarima specijalistima (pedijatri, dečiji psihijatri) i defektolozima.&nbsp;







<h3 class="wp-block-heading">ADHD ili samo „živahno dete“?</h3>



Dugi niz godina, u svojoj profesionalnoj praksi, imala sam dilemu kako napraviti razliku između živahnog i deteta sa neurorazvojnim poremećajem. Uzmite u obzir činjenicu da smo odrastali uz lektiru i društveno prihvatljivog, simpatičnog književnog lika, Toma Sojera, sećate se?



Tom Sojer se ističe svojom inteligencijom, neobuzdanošću i humorističnom naravi, sposobnošću da se snađe u svakoj životnoj situaciji i perspektivom da za njega ništa nije nemoguće. Uporedo, on lukavo izbegava školu i školske obaveze. Rizične situacije pretvara u avanturu, upoznaje&nbsp;razbojnike, pronalazi skriveno blago, a na sve nedaće koje mu se dešavaju u životu gleda kao na izazov i odmah pokušava da ih reši. 



Mi smo se divili tom istom hrabrom dečaku. Možete li ga zamisliti u sadašnjem vremenu? Ovo otvara pitanje prihvatanja i pružanja podrške detetu sa ovakvim karakteristikama u današnjem društvu.



Dakle, odlike koje razlikuju „živahno“ i deteta sa ADHD-om su:&nbsp;



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="630" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-1024x630.png" alt="Lively vs. child with ADHD" class="wp-image-1285" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-1024x630.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-300x185.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-768x473.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-1536x945.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-2048x1260.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h3 class="wp-block-heading">Kako roditelji mogu pomoći detetu sa ADHD-om?</h3>



Roditelji imaju ključnu ulogu u celom procesu podrške. Nije lako, zahteva konstatan trud, strpljenje, ali i obaveznu edukaciju. 



Kod blažih oblika deficita pažnje i hiperaktivnosti, znatno pomažu strukturisane aktivnosti koje podstiču pažnju i samoregulaciju, npr. kognitivne i bihejvioralne vežbe, poput Brain Gym International organizacije. 



Ove aktivnosti su značajne jer pomažu kod oslobađanja od stresa, trošenja viška energije, a ujedno i utiču na poboljšanje učenja. Ove vežbe mogu se primenjivati kod svih uzrasta, od najmlađeg do školskog. Takođe, jedna od efikasnijih tehnika je i neurofidbek, koja se primenjuje kod dece sa deficitom pažnje. Detetu se prvo radi EEG snimak, a onda se uz pomoć kompjutera stimulišu nervne veze.&nbsp;



U određenim slučajevima, deo tretmana može biti i farmakoterapija, o čemu odlučuje lekar specijalista.



Od praktičnih roditeljskih strategija, najvažnije je:



<ul class="wp-block-list">
<li>uspostaviti jasnu rutinu</li>



<li>obraćati se detetu kratkim i jasnim uputstvima</li>



<li>domaće zadatke podeliti u korake</li>



<li>pohvaliti trud i zalaganje</li>



<li>jačati motivaciju i polako graditi samopouzdanje</li>
</ul>



Od svega navedenog, jako je važno, dragi roditelji, ostati dosledan&nbsp;da sve navedeno iznesete do kraja sa jasno postavljenim granicama i puno ljubavi.&nbsp;



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/blog/anksioznost-kod-dece-uzroci-manifestacije-i-kada-se-obratiti-strucnjaku"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="297" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-1024x297.png" alt="Child anxiety, leading to blog post" class="wp-image-1283" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-1024x297.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-300x87.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-768x223.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-1536x446.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-2048x595.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



<h3 class="wp-block-heading">Kratka istorija ADHD-a: Kako smo počeli da ga razumemo?</h3>



Iako ADHD deluje kao „moderan“ pojam, ponašanja koja ga opisuju primećena su još pre više od 2000 godina.



U antičkoj Grčkoj, filozofi su opisivali rasejanost i impulsivnost kao osobine <a href="https://www.selfnest.com/blog/licnost-temperament-karakter-identitet-sta-je-sta-i-ko-sam-ja">ličnosti</a>. Zapravo, baveći se samim pojmom karaktera zanimali su se i za uzroke ovih ljudskih osobina. Naravno, tada se termin ADHD-a još uvek ne koristi.&nbsp;



Krajem 18. veka, lekari prvi put povezuju probleme pažnje sa mentalnim funkcionisanjem, dok se početkom 20. veka uočava pojam „minimalno moždano oštećenje“, što se kod odraslih vezuje za traume a analizom dečijeg mozga &#8211; sa kontrolom ponašanja koje je, naravno,&nbsp;nezavisno od vaspitanja. 



Polovinom 20. veka uvodi se ideja o neurološkoj osnovi ovih poteškoća i termina: „minimalna cerebalna disfunkcija“ kada se započinje sa primenom i farmakoterapijskim tretiranjem ovog poremećaja. 



Elem, zašto je istorijski razvoj pomenutog poremećaja nama važan? Pa pretpostavljate, samo zbog široko raspostranjenog stereotipnog mišljenja da je dete hiperkinetičko zato što je nevaspitano, a nema fokus zato što je nedovoljno inteligentno. Premisa, složićete se sa mnom, ravna konstataciji da je dete alergično na polen&nbsp;zato što je tako odlučilo (?!).







<h3 class="wp-block-heading">Reč pedagoga: Poruka za roditelje</h3>



ADHD nije ograničenje već drugačiji način funkcionisanja. Onog trenutka kada prihvatite dete sa svim svojim osobenostima, vi ste prisutan <a href="https://www.selfnest.com/blog/dobar-vs-los-stil-majcinstva">roditelj</a>, spreman da razume i podrži svoje dete. 



Vaše dete poseduje kreativnost, spontanost, energiju, autentičnost, bezrezervnu ljubav. Vaše dete ima snagu. A vi, ne morate biti savršen roditelj. Umesto strogosti prema sebi, vežbajte pohvalu, jer je zaslužujete.



Sa celokupnom mrežom podrške, niste sami. Ukoliko ipak primećujete da vam je potreban razgovor, <a href="https://www.selfnest.com/blog/selfnest-psihoterapeuti">Selfnest terapeuti</a> su uz vas, gde god da se nalazite. Odaberite svog terapeuta na <a href="https://www.selfnest.com/">selfnest.com</a>.



<hr class="wp-block-separator has-alpha-channel-opacity is-style-dots"/>



Tekst napisala Jasmina Momčilović, diplomirani pedagog sa višegodišnjim iskustvom u radu sa decom i roditeljima, pisac stručnih tekstova, trener obuka za profesionalce u oblasti mekih veština i karijernog vođenja, psihoterapeut u edukaciji i gostujući tekstopisac na Selfnest platformi



<hr class="wp-block-separator has-alpha-channel-opacity is-style-dots"/>



<div class="schema-faq wp-block-yoast-faq-block"><div class="schema-faq-section" id="faq-question-1776771752693">Šta je ADHD? ADHD je neurorazvojni poremećaj biološke osnove koji se manifestuje kroz dugotrajan obrazac poteškoća sa pažnjom, hiperaktivnošću i impulsivnošću, što značajno utiče na organizaciju i svakodnevno funkcionisanje osobe. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1776772390616">Koji su ADHD simptomi kod dece? Simptomi ADHD-a se manifestuju kroz tri ključne oblasti: Poteškoće sa pažnjom: Dete se teško fokusira na zadatke, brzo gubi interesovanje, deluje kao da ne sluša kada mu se obraćate i često zaboravlja ili gubi stvari (pribor, sveske, odeću). Hiperaktivnost: Izražena potreba za stalnim pokretom, vrpoljenje na stolici, nemogućnost da dete mirno sedi tokom jela ili nastave, kao i preterano pričanje ili pravljenje buke. Impulsivnost: Dete često reaguje bez razmišljanja, prekida druge u razgovoru, ne može da sačeka svoj red u igri i burno reaguje na frustraciju. Ovi simptomi postaju najuočljiviji polaskom u školu, kada sistem od deteta zahteva dužu koncentraciju i poštovanje jasnih pravila organizacije. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1776772464896">Koja je razlika između živahnog i deteta sa ADHD-om? Glavna razlika leži u kontroli ponašanja i prilagođavanju situaciji. Evo kako to najlakše možete razlikovati: Živahno dete: Može da se smiri i fokusira kada situacija to zahteva. Ono razume društvena pravila, može da isprati dogovor i njegovo ponašanje ne narušava značajno porodični život ili učenje. Dete sa ADHD-om: Ima biološki otežanu samoregulaciju, što znači da ne može da se smiri čak i kada to želi ili kada mu se skrene pažnja. Njegovi simptomi (nemir, rasejanost, impulsivnost) su stalni, intenzivni i prisutni u svim okruženjima, što mu često stvara ozbiljne prepreke u školi i odnosima sa vršnjacima. Ukratko: živahno dete je stvar temperamenta i javlja se u epizodama, dok je ADHD stvar neurološkog funkcionisanja koji traje u kontinuitetu. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1776772632873">Kako roditelji mogu pomoći detetu sa ADHD-om? Roditelji imaju ključnu ulogu u celom procesu podrške. Od praktičnih roditeljskih strategija, najvažnije je: uspostaviti jasnu rutinu obraćati se detetu kratkim i jasnim uputstvima domaće zadatke podeliti u korake pohvaliti trud i zalaganje jačati motivaciju i polako graditi samopouzdanje </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1776772909327">Kako psihoterapija može pomoći? Psihoterapija može pomoći detetu, ali i roditeljima, da se nose sa emocionalnim i socijalnim izazovima koje ADHD nosi. Međusobno razumevanje i usaglašenost terapeuta, roditelja i stručnih lica uključenih u proces, ključni su za uspešno praćenje procesa kroz koje dete prolazi. </div> </div>

Child in chaotic hallway, playing with a kaleidoscope toy

ADHD sindrom kod dece – šta je, kako se razvija i kako ga prepoznati?

Woman thinking about work and psychotherapy surrounded with books

Šta je to sindrom sagorevanja na poslu i da li ga već imate?

Povezani postovi

Hronični stres – kako je odmor postao pravi luksuz?

ADHD sindrom kod dece – šta je, kako se razvija i kako ga prepoznati?

Poslovni rečnik o kojem pričamo na psihoterapiji

Selfnest newsletter

“Ja nisam ono što mi se dogodilo! Ja sam ono što biram da postanem.“