Svaka osoba u sebi poseduje određene kapacitete koji su potrebni da bi se izborili sa stresom, a baš kao i kod imunog sistema, naš organizam ima sposobnost da izdrži tek određenu količinu stresa pre nego što posledice počnu da se manifestuju.&nbsp;



Naš psihološki imunitet je glavni odgovoran za borbu protiv stresa i on delom zavisi od naše fiziologije, kao i od uslova u kojima se razvijamo. Kada stres izađe van naših granica mogućnosti da se sa njim izborimo, potrebno je da se osvestimo po pitanju svojih ograničenja i da potražimo pomoć.



Nažalost, mere zaštite uvedene tokom pandemije virusa korona su u velikoj meri ostavile posledice na mentalno zdravlje svih, a čini se nekako najevidentnije kod dece. Dodatno izlaganje stresu i promene koje su nastupile su kod mnogih uzrokovale problem sa anksioznošću, uticala na razvoj intenzivnih strahova, pa čak i uzrokovale agresivnije ponašanje.&nbsp;&nbsp;&nbsp;



I pored roditeljskih napora da svoju decu maksimalno zaštite, neka od njih su razvila simptome anksioznosti. Najugroženija deca su bila ona koja su i pre početka pandemije prolazila kroz veće životne promene (promenu okruženja, rođenje novog ili gubitak jednog od članova porodice, razvod, itd.), kao i emotivno osetljivija deca ili ona sa nižim pragom tolerancije frustracije.



Dok je u određenim situacijama porodica dovoljan oslonac, u nekim slučajevima je potrebno konsultovati se sa stručnjakom.&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">Situacije koje mogu uzrokovati anksioznost kod dece</h2>



U zavisnosti od doba, različite situacije mogu uzrokovati uznemirenost kod dece. Većina su sastavni deo odrastanja i upoznavanja sa svetom, kao što su:&nbsp;



<ul class="wp-block-list">
<li>anksioznost uzrokovana separacijom od roditelja, čak i kratkoročnom (što je najevidentnije tokom prvih meseci života)</li>



<li>strah od polaska u vrtić ili školu</li>



<li>strah od mraka, vode, visine, oluje</li>



<li>anksioznost zbog upoznavanja novih ljudi i učestvovanja u novim društvenim situacijama</li>



<li>nervoza koja se javlja pred ocenjivanje u školi&nbsp;</li>
</ul>



Dok deca većinu ovih strahova vremenom samostalno prevaziđu uz podršku porodice, anksioznost postaje problem kada na duže staze remeti svakodnevno funkcionisanje.&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">Fizičke manifestacije anksioznosti</h2>



Anksioznost je fundamentalna ljudska emocija koja se može opisati postojanjem zabrinutosti, strepnje i straha. Iako predstavlja relativno uobičajenu reakciju na negativna iskustva, ukoliko se ova osećanja produže i postanu intenzivnija mogu imati negativnog uticaja na svakodnevno funkcionisanje i mogu se somatski ispoljiti.&nbsp;



Kako je deci tokom ranog detinjstva izuzetno teško da se verbalno izraze po pitanju strahova i problema sa kojima se suočavaju, veoma je važno da roditelj reaguje ukoliko primeti simptome hronične anksioznosti.&nbsp;



Kod dece se anksioznost može manifestovati na neki od sledećih načina:



<ul class="wp-block-list">
<li>Fizička napetost u određenim delovima tela</li>



<li>Loša koncentracija i kratak interval pažnje</li>



<li>Nemir koji se ispoljava u vidu cupkanja, grickanja noktiju i usana, nemogućnošću da sedi s mirom, itd.</li>



<li>Iritabilnost, razdražljivost i neobjašnjivi izlivi besa</li>



<li>Preterana i prečesta plačljivost</li>



<li>Problemi sa ishranom</li>



<li>Problemi sa spavanjem</li>



<li>Mokrenje u krevetu</li>



<li>Preterana zabrinutost&nbsp;</li>



<li>Preterana ozbiljnost</li>



<li>Razvoj specifičnih strahova</li>



<li>Nedostatak poverenja i želje da se probaju nove stvari</li>
</ul>



Roditelji bi trebali da obratite i posebnu pažnju na čestu pojavu vrtoglavice, glavobolje ili bolova u stomaku koji nemaju fiziološki uzrok. Takođe je potrebno reagovati i u slučajevima gde deca izbegavaju odlazak u školu i imaju problem da se odvoje od roditelja u bilo kojoj situaciji.&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">Kako roditelj može da pomogne</h2>



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="728" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2023/10/Anksioznost-kod-dece-1024x728.png" alt="Ne govorite detetu da je strah iracionalan" class="wp-image-118" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2023/10/Anksioznost-kod-dece-1024x728.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2023/10/Anksioznost-kod-dece-300x213.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2023/10/Anksioznost-kod-dece-768x546.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2023/10/Anksioznost-kod-dece.png 1440w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Uvažite njihove strahove



Bez obzira na uzrast, kod dece je česta pojava da se plaše situacija koje su malo verovatne da će se dogoditi (da ih neko prati i želi da ih ubije, da postoji čudovište u sobi). Najveća greška koju roditelj može da napravi je da jednostavno kaže detetu da nema razloga za strah i pokuša da ubedi da je iracionalan i nerazuman. Razgovor o strahovima je mnogo efikasniji i zdraviji pristup situaciji koji će deci pomoći da vremenom racionalizuju svoja osećanja.



Ne gurajte probleme “pod tepih”



Iako je ponekad lakše izbeći situaciju u kojoj znate da će se vaše dete osećati nelagodno, to će ih samo sprečiti da se suoče sa svojim strahovima. Iako treba voditi računa da se dete ne izlaže situacijama koje će ih prestraviti, u nekim slučajevima je bolje ohrabriti ih da načine korak koji ih čini nesigurnima, jer će upravo tako strah vremenom u potpunosti iščeznuti.



Uvek prvo saslušajte



Da biste pronašli najbolji način da pomognete detetu da se suoči sa strahom, prvo morate da razumete šta je to čega se boje. Vrlo često su njihovi strahovi uzrokovani neosnovanim pretpostavkama, te ako se bolje upoznate sa njima možda dobijete ideju na koji način da pristupite stresnoj situaciji ili je bolje objasnite i razbijete iluziju koju su kreirali u svojim glavama.



Pristupite strahovima planski



Ukoliko detetu postpuno prikažete faze kroz koje je potrebno da prođe da bi došao do cilja, biće im lakše da shvate da nema potrebe da se plaše ni jedne od njih. Korak po korak sa njima prođite kroz svaku etapu, pohvalite ih ili čak i nagradite na kraju svake kako biste održali motivaciju i pokazali da se trud isplati.



<h2 class="wp-block-heading">Kada i gde potražiti pomoć terapeuta</h2>



Iako je određena doza anksioznosti u nekim situacijama potpuno normalna, važno je da roditelj na vreme prepozna da određeni produženi strahovi vode ka razvoju hroničnog stresa kod dece koji im može omesti svakodnevno funkcionisanje, pravilno odrastanje, učenje i razvoj ličnosti.



Dečija psihoterapija se posebno preporučuje za decu kod kojih se manifestuju emocionalni i bihejvioralni problemi. Može dati pogodne rezultate i za čitavu porodicu nakon preživljene traume, kao što je selidba, razvod ili gubitak jednog od članova porodice. Psihoterapija se posebno preporučuje za:



<ul class="wp-block-list">
<li>decu koja nekontrolisano plaču</li>



<li>probleme sa besom i agresijom</li>



<li>nemogućnost da se uklope u socijalnu sredinu</li>



<li>decu koja su preterano vezana za roditelje</li>



<li>nesanicu kod dece&nbsp;</li>



<li>decu koja mokre u krevet i godinama nakon što izađu iz pelena</li>



<li>poremećaje u ishrani</li>
</ul>



Ukoliko niste sigurni da je terapija i rad sa stručnim licem nešto što je zaista potrebno vašem detetu, možete se konsultovati sa pedijatrom ili lekarom opšte prakse koji će utvrditi da li je ponašanje sastavni deo odrastanja ili će vas uputiti na stručno lice.&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">Terapijske metode i pristupi</h2>



Kognitivno-bihejvioralni pristup se pokazao kao najefikasniji u radu sa decom kod kojih se manifestuje hronična anksioznost. U okviru njega se razlikuje nekoliko tehnika:



<h3 class="wp-block-heading">Bihejvioralne</h3>



Bihejvioralne tehnike se mogu primenjivati kako u terapijskom okruženju tako individualno. U okviru njih, terapeuti u radu s decom pribegavaju sledećim tehnikama:



<ul class="wp-block-list">
<li>Hijerarhije strahova</li>
</ul>



Zajedno sa terapeutom, dete izlistava situacije u kojima osećaju strah a potom ih ređaju hijerarhijski, od onih koji ih najmanje plaše do situacija kod koje osećaju najviši nivo anksioznosti. Počev od najslabijeg straha, svakom se pristupa individualno sa ciljem da se dete postepeno oslobodi svakog od njih.&nbsp;



<ul class="wp-block-list">
<li>Sistemske desenzitizacije</li>
</ul>



Ova tehnika podrazumeva aktivno suzbijanje negativne reakcije na određenu situaciju pozitivnom tako što će se postarati da svaku stresnu situaciju isprati pozitivna draž. U okviru sistemske desenzitizacije se prolazi kroz tri faze: relaksacija (npr. dijafragmatsko disanje, zamišljanje umirujućih slika, pričanje priče, igranje, mišićna relaksacija i sl.), hijerarhija strahova i uparivanje anksioznih situacija sa onima koje izazivaju relaksaciju.



<ul class="wp-block-list">
<li>Preplavljivanja</li>
</ul>



Tehnika preplavljivanja podrazumeva naglo izlaganje deteta strahu i stresnoj situaciji u cilju gašenja anksioznog odgovora. Iako se pokazala veoma uspešnim i brzim načinom oslobađanja od straha, treba imati u vidu da ume da izazove ogromnu količinu stresa kod dece koji ih u potpunosti obeshrabri i samo pojača strah od date situacije.



<ul class="wp-block-list">
<li>Učenja po modelu</li>
</ul>



Ovaj vid učenja podrazumeva ugledanje na uzor (roditelja, terapeuta, lik iz priče ili crtanog filma) i zamišljanje na koji način bi njihov uzor reagovao u toj situaciji.&nbsp;



<h3 class="wp-block-heading">Kognitivne</h3>



Kognitivne tehnike se radi efikasnosti rezultata češće primenjuju isključivo u terapijskom okruženju i uglavnom u kombinaciji sa nekom od bihejvioralnih tehnika. Zajedno sa terapeutom, dete radi na:



<ul class="wp-block-list">
<li>usvajanju mišljenja i stavova verbalizacijom osećanja vezanim za konkretne strahove,</li>



<li>povećanju samopouzdanja identifikacijom situacija u kojima se javlja nesigurnost a potom usvajanjem novih modela ponašanja.</li>
</ul>



<h3 class="wp-block-heading">Kognitivno-bihejvioralne</h3>



Integracijom kognitivnih i bihejvioralnih tehnika, kreiraju se situacije u kojima deca imaju priliku da nauče kako da:



<ul class="wp-block-list">
<li>prepoznaju simptome anksioznosti</li>



<li>izazovu i modifikuju osećaj anksioznosti</li>



<li>razviju mehanizme potrebne za suočavanje sa stresnim situacijama</li>



<li>analiziraju svoju reakciju i iskoriste naučene veštine kako bi reagovali na najbolji mogući način</li>
</ul>



Photo by <a href="https://www.pexels.com/photo/happy-girl-holding-yellow-throw-pillow-7117597/">cottonbro</a> studio

Anksioznost kod dece: uzroci, manifestacije i kada se obratiti stručnjaku

ADHD (Attention-Deficit/Hyperactivity Disorder) ili poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću,&nbsp;spada u neurorazvojne <a href="https://www.selfnest.com/blog/razvojni-poremecaji-kod-dece-sta-roditelji-treba-da-znaju">poremećaje</a> koji utiču na pažnju, kontrolu impulsa i nivo aktivnosti deteta. 



Ako ste na trenutak pomislili da je u pitanju poremećaj savremenog doba, nastao isključivo prekomernom upotrebom digitalnih tehologija (čitaj: mobilnim telefonima), varate se. Koreni vuku još iz davne prošlosti i ne, nije sve prouzrokovano brzim tempom života i brzim smenjivanjem informacija. Takođe, važno je odmah razbiti čestu zabludu: ADHD nije posledica lošeg vaspitanja niti „neposlušnosti“. To je drugačiji način funkcionisanja mozga, koji zahteva drugačiji pristup.



Važno je razumeti da je ADHD neurorazvojni poremecaj i samim tim, dete sa ADHD-om, odrasta u osobu sa ADHD-om.



Iz kratkog uvoda, možete i sami zaključiti: u pitanju je poremećaj koji nosi korene u neurološkom konstruktu i ne „bira nosioca“, a svi su deo naše globalne zajednice&nbsp;&#8211; tako slični a opet različiti. Dobro došli u svet ADHD-a!



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/blog/ekranizacija-kod-dece-uticaj-ekrana-na-razvoj-deteta-i-kljucne-preporuke-za-roditelje"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="297" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-1024x297.png" alt="Screen effect on children, leading to blog post" class="wp-image-1279" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-1024x297.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-300x87.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-768x223.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-1536x446.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Ekranizacija-kod-dece-blog-2048x595.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



<h3 class="wp-block-heading">Kako izgleda dete sa ADHD-om?</h3>



Nora je devojčica koja pohađa drugi razred osnovne škole. Živahna je, nasmejana, prva u horu, a na priredbama je uvek u prvim redovima. Norini crteži su na školskim panoima. Oblici koje one crta obično imaju širok spektar boja ali im nedostaje po neki detalj. Ako pogledate njene&nbsp;sveske, videćete neujednačenim rukopisom nedovršene rečenice, preskočene listove, izvrnute stranice, a u školskoj torbi zaboravljene ostatke užine od pre nekoliko dana. Učiteljica je doživljava kao najzabavniju učenicu, uvek spremnu za duhovite razgovore, ali ta ista učiteljica ne smatra da bi mogla da „izdrži“ razred da je samo „još jedna Nora“ njen đak.



Norino upadanje u reč, šetanje po učionici, iznenadna buka koju pravi, neprestana priča, nemanje osećaja da sasluša druge, dovode do zamora i preopterećenosti učiteljice. Norini simptomi ADHD-a postaju intenzivniji, a učiteljica i razred &#8211;&nbsp;sve umorniji. (Napomena: likovi i imena su izmišljeni, a situacija primer iz prakse).&nbsp;



Simptome&nbsp;ADHD-a obično grupišemo u tri kategorije:



<h4 class="wp-block-heading">1. Problemi sa pažnjom</h4>



<ol class="wp-block-list">
<li>Teško se fokusira na zadatke</li>



<li>Brzo gubi interesovanje i/ili se hiperfokusira</li>



<li>Teško održava pažnju</li>



<li>Često zaboravlja obaveze</li>
</ol>



<h4 class="wp-block-heading">2. Hiperaktivnost</h4>



<ol class="wp-block-list">
<li>Dete je stalno u pokretu</li>



<li>Vrpolji se, ne može da sedi mirno ( „pundravci“ su stalno prisutni)</li>



<li>Previše priča ili pravi buku, upada drugima u reč</li>
</ol>



<h4 class="wp-block-heading">3. Impulsivnost</h4>



<ol class="wp-block-list">
<li>Prekida druge</li>



<li>Ne čeka red</li>



<li>Reaguje bez razmišljanja</li>
</ol>



Iako se znaci mogu javiti već u ranom detinjstvu, ADHD se najčešće prepoznaje kada dete krene u školu zato što školski sistem zahteva: dužu koncentraciju, praćenje pravila i organizaciju zadataka. Tada razlike postaju vidljivije, a školski pedagozi i psiholozi detektuju problem. Uz konstruktivnu saradnju sa roditeljima, zajednički pristupaju problemu, uz konsultacije sa lekarima specijalistima (pedijatri, dečiji psihijatri) i defektolozima.&nbsp;







<h3 class="wp-block-heading">ADHD ili samo „živahno dete“?</h3>



Dugi niz godina, u svojoj profesionalnoj praksi, imala sam dilemu kako napraviti razliku između živahnog i deteta sa neurorazvojnim poremećajem. Uzmite u obzir činjenicu da smo odrastali uz lektiru i društveno prihvatljivog, simpatičnog književnog lika, Toma Sojera, sećate se?



Tom Sojer se ističe svojom inteligencijom, neobuzdanošću i humorističnom naravi, sposobnošću da se snađe u svakoj životnoj situaciji i perspektivom da za njega ništa nije nemoguće. Uporedo, on lukavo izbegava školu i školske obaveze. Rizične situacije pretvara u avanturu, upoznaje&nbsp;razbojnike, pronalazi skriveno blago, a na sve nedaće koje mu se dešavaju u životu gleda kao na izazov i odmah pokušava da ih reši. 



Mi smo se divili tom istom hrabrom dečaku. Možete li ga zamisliti u sadašnjem vremenu? Ovo otvara pitanje prihvatanja i pružanja podrške detetu sa ovakvim karakteristikama u današnjem društvu.



Dakle, odlike koje razlikuju „živahno“ i deteta sa ADHD-om su:&nbsp;



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="630" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-1024x630.png" alt="Lively vs. child with ADHD" class="wp-image-1285" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-1024x630.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-300x185.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-768x473.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-1536x945.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Zivahno-vs.-ADHD-dete-baner-2048x1260.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h3 class="wp-block-heading">Kako roditelji mogu pomoći detetu sa ADHD-om?</h3>



Roditelji imaju ključnu ulogu u celom procesu podrške. Nije lako, zahteva konstatan trud, strpljenje, ali i obaveznu edukaciju. 



Kod blažih oblika deficita pažnje i hiperaktivnosti, znatno pomažu strukturisane aktivnosti koje podstiču pažnju i samoregulaciju, npr. kognitivne i bihejvioralne vežbe, poput Brain Gym International organizacije. 



Ove aktivnosti su značajne jer pomažu kod oslobađanja od stresa, trošenja viška energije, a ujedno i utiču na poboljšanje učenja. Ove vežbe mogu se primenjivati kod svih uzrasta, od najmlađeg do školskog. Takođe, jedna od efikasnijih tehnika je i neurofidbek, koja se primenjuje kod dece sa deficitom pažnje. Detetu se prvo radi EEG snimak, a onda se uz pomoć kompjutera stimulišu nervne veze.&nbsp;



U određenim slučajevima, deo tretmana može biti i farmakoterapija, o čemu odlučuje lekar specijalista.



Od praktičnih roditeljskih strategija, najvažnije je:



<ul class="wp-block-list">
<li>uspostaviti jasnu rutinu</li>



<li>obraćati se detetu kratkim i jasnim uputstvima</li>



<li>domaće zadatke podeliti u korake</li>



<li>pohvaliti trud i zalaganje</li>



<li>jačati motivaciju i polako graditi samopouzdanje</li>
</ul>



Od svega navedenog, jako je važno, dragi roditelji, ostati dosledan&nbsp;da sve navedeno iznesete do kraja sa jasno postavljenim granicama i puno ljubavi.&nbsp;



<figure class="wp-block-image size-large"><a href="https://www.selfnest.com/blog/anksioznost-kod-dece-uzroci-manifestacije-i-kada-se-obratiti-strucnjaku"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="297" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-1024x297.png" alt="Child anxiety, leading to blog post" class="wp-image-1283" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-1024x297.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-300x87.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-768x223.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-1536x446.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2026/04/Anksioznost-kod-dece-blog-2048x595.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></a></figure>



<h3 class="wp-block-heading">Kratka istorija ADHD-a: Kako smo počeli da ga razumemo?</h3>



Iako ADHD deluje kao „moderan“ pojam, ponašanja koja ga opisuju primećena su još pre više od 2000 godina.



U antičkoj Grčkoj, filozofi su opisivali rasejanost i impulsivnost kao osobine <a href="https://www.selfnest.com/blog/licnost-temperament-karakter-identitet-sta-je-sta-i-ko-sam-ja">ličnosti</a>. Zapravo, baveći se samim pojmom karaktera zanimali su se i za uzroke ovih ljudskih osobina. Naravno, tada se termin ADHD-a još uvek ne koristi.&nbsp;



Krajem 18. veka, lekari prvi put povezuju probleme pažnje sa mentalnim funkcionisanjem, dok se početkom 20. veka uočava pojam „minimalno moždano oštećenje“, što se kod odraslih vezuje za traume a analizom dečijeg mozga &#8211; sa kontrolom ponašanja koje je, naravno,&nbsp;nezavisno od vaspitanja. 



Polovinom 20. veka uvodi se ideja o neurološkoj osnovi ovih poteškoća i termina: „minimalna cerebalna disfunkcija“ kada se započinje sa primenom i farmakoterapijskim tretiranjem ovog poremećaja. 



Elem, zašto je istorijski razvoj pomenutog poremećaja nama važan? Pa pretpostavljate, samo zbog široko raspostranjenog stereotipnog mišljenja da je dete hiperkinetičko zato što je nevaspitano, a nema fokus zato što je nedovoljno inteligentno. Premisa, složićete se sa mnom, ravna konstataciji da je dete alergično na polen&nbsp;zato što je tako odlučilo (?!).







<h3 class="wp-block-heading">Reč pedagoga: Poruka za roditelje</h3>



ADHD nije ograničenje već drugačiji način funkcionisanja. Onog trenutka kada prihvatite dete sa svim svojim osobenostima, vi ste prisutan <a href="https://www.selfnest.com/blog/dobar-vs-los-stil-majcinstva">roditelj</a>, spreman da razume i podrži svoje dete. 



Vaše dete poseduje kreativnost, spontanost, energiju, autentičnost, bezrezervnu ljubav. Vaše dete ima snagu. A vi, ne morate biti savršen roditelj. Umesto strogosti prema sebi, vežbajte pohvalu, jer je zaslužujete.



Sa celokupnom mrežom podrške, niste sami. Ukoliko ipak primećujete da vam je potreban razgovor, <a href="https://www.selfnest.com/blog/selfnest-psihoterapeuti">Selfnest terapeuti</a> su uz vas, gde god da se nalazite. Odaberite svog terapeuta na <a href="https://www.selfnest.com/">selfnest.com</a>.



<hr class="wp-block-separator has-alpha-channel-opacity is-style-dots"/>



Tekst napisala Jasmina Momčilović, diplomirani pedagog sa višegodišnjim iskustvom u radu sa decom i roditeljima, pisac stručnih tekstova, trener obuka za profesionalce u oblasti mekih veština i karijernog vođenja, psihoterapeut u edukaciji i gostujući tekstopisac na Selfnest platformi



<hr class="wp-block-separator has-alpha-channel-opacity is-style-dots"/>



<div class="schema-faq wp-block-yoast-faq-block"><div class="schema-faq-section" id="faq-question-1776771752693">Šta je ADHD? ADHD je neurorazvojni poremećaj biološke osnove koji se manifestuje kroz dugotrajan obrazac poteškoća sa pažnjom, hiperaktivnošću i impulsivnošću, što značajno utiče na organizaciju i svakodnevno funkcionisanje osobe. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1776772390616">Koji su ADHD simptomi kod dece? Simptomi ADHD-a se manifestuju kroz tri ključne oblasti: Poteškoće sa pažnjom: Dete se teško fokusira na zadatke, brzo gubi interesovanje, deluje kao da ne sluša kada mu se obraćate i često zaboravlja ili gubi stvari (pribor, sveske, odeću). Hiperaktivnost: Izražena potreba za stalnim pokretom, vrpoljenje na stolici, nemogućnost da dete mirno sedi tokom jela ili nastave, kao i preterano pričanje ili pravljenje buke. Impulsivnost: Dete često reaguje bez razmišljanja, prekida druge u razgovoru, ne može da sačeka svoj red u igri i burno reaguje na frustraciju. Ovi simptomi postaju najuočljiviji polaskom u školu, kada sistem od deteta zahteva dužu koncentraciju i poštovanje jasnih pravila organizacije. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1776772464896">Koja je razlika između živahnog i deteta sa ADHD-om? Glavna razlika leži u kontroli ponašanja i prilagođavanju situaciji. Evo kako to najlakše možete razlikovati: Živahno dete: Može da se smiri i fokusira kada situacija to zahteva. Ono razume društvena pravila, može da isprati dogovor i njegovo ponašanje ne narušava značajno porodični život ili učenje. Dete sa ADHD-om: Ima biološki otežanu samoregulaciju, što znači da ne može da se smiri čak i kada to želi ili kada mu se skrene pažnja. Njegovi simptomi (nemir, rasejanost, impulsivnost) su stalni, intenzivni i prisutni u svim okruženjima, što mu često stvara ozbiljne prepreke u školi i odnosima sa vršnjacima. Ukratko: živahno dete je stvar temperamenta i javlja se u epizodama, dok je ADHD stvar neurološkog funkcionisanja koji traje u kontinuitetu. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1776772632873">Kako roditelji mogu pomoći detetu sa ADHD-om? Roditelji imaju ključnu ulogu u celom procesu podrške. Od praktičnih roditeljskih strategija, najvažnije je: uspostaviti jasnu rutinu obraćati se detetu kratkim i jasnim uputstvima domaće zadatke podeliti u korake pohvaliti trud i zalaganje jačati motivaciju i polako graditi samopouzdanje </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1776772909327">Kako psihoterapija može pomoći? Psihoterapija može pomoći detetu, ali i roditeljima, da se nose sa emocionalnim i socijalnim izazovima koje ADHD nosi. Međusobno razumevanje i usaglašenost terapeuta, roditelja i stručnih lica uključenih u proces, ključni su za uspešno praćenje procesa kroz koje dete prolazi. </div> </div>

Child in chaotic hallway, playing with a kaleidoscope toy

ADHD sindrom kod dece – šta je, kako se razvija i kako ga prepoznati?

Razvoj deteta podrazumeva niz dobro povezanih koraka – od prvog osmeha, preko puzanja i govora, do sklapanja prvih prijateljstava. Svaki od tih koraka ima svoje vreme. Kada neko od tih očekivanih koraka značajno kasni ili se razvija na neuobičajen način, govorimo o razvojnim teškoćama ili razvojnim poremećajima.



Važno je razlikovati:



<ul class="wp-block-list">
<li>kašnjenje u razvoju, koje može biti prolazno i nadoknadivo</li>



<li>razvojni poremećaj, koji označava trajnija odstupanja i zahteva stručnu procenu i dugoročnu podršku</li>
</ul>



<h2 class="wp-block-heading">Šta su razvojni poremećaji?</h2>



Razvojni poremećaji predstavljaju odstupanja u sazrevanju deteta u jednoj ili više oblasti:



<ul class="wp-block-list">
<li>govor i jezik</li>



<li>motorika i koordinacija</li>



<li>pažnja i koncentracija</li>



<li>socijalne veštine</li>



<li>učenje i ponašanje </li>
</ul>



Neka deca imaju <a href="https://www.selfnest.com/blog/anksioznost-kod-dece-uzroci-manifestacije-i-kada-se-obratiti-strucnjaku">teškoće samo u jednoj oblasti,</a> dok su kod druge zahvaćeni različiti aspekti razvoja. Razvojni poremećaji ne utiču samo na dete, već i na celu porodicu, jer pojačavaju zabrinutost i potrebu za dodatnom podrškom.



Pravovremeni tretmani pomažu detetu da dostigne maksimum svojih potencijala, ali postoje i kritični periodi u kojima je intervencija najdelotvornija. Iako postoje kritični periodi učenja kada tretmani donose najviše koristi, dete može napredovati i kasnije.



Ključno je da roditelji prikupe znanje i podršku, jer dete sa razvojnim poremećajem i dalje uči, raste i razvija se, samo na drugačiji način.







<h3 class="wp-block-heading">Razvojni poremećaji govora i jezika</h3>



Jedan od prvih signala odstupanja u razvoju često je govor. Dete obično:



<ul class="wp-block-list">
<li>oko 1. godine izgovara prvu funkcionalnu reč</li>



<li>oko 18. meseca koristi više reči</li>



<li>do 2. godine spaja reči u jednostavne rečenice </li>
</ul>



Ako govor izostaje ili značajno kasni u odnosu na ove razvojne tačke, potrebno je obratiti se logopedu.



Razvojni poremećaji mogu se ispoljiti kroz:



<ul class="wp-block-list">
<li>slabije razumevanje govora</li>



<li>teškoće u pronalaženju reči</li>



<li>nerazumljiv ili siromašan govor </li>
</ul>



Uzroci mogu biti genetski, neurološki, povezani sa trudnoćom ili porođajem, ali i faktori okruženja (npr. manja izloženost govornim stimulansima u ranom periodu). Najvažnije je ne čekati – rana procena daje najbolje rezultate.







<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="246" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-1024x246.png" alt="" class="wp-image-803" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-1024x246.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-300x72.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-768x184.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-1536x369.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-2048x492.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h3 class="wp-block-heading">Razvojni poremećaji motornih funkcija (dispraksija)</h3>



Roditelji ponekad primećuju da je dete „nespretno“, često se sapliće, ima teškoće sa oblačenjem, sečenjem hrane ili vožnjom bicikla. Moguće da je u pitanju dispraksija ako ove teškoće:



<ul class="wp-block-list">
<li>traju duže od 6 meseci</li>



<li>prisutne su u različitim okruženjima</li>



<li>značajno ometaju svakodnevno funkcionisanje.</li>
</ul>



Dispraksija nastaje usled nezrelosti moždanih struktura zaduženih za planiranje pokreta. Dete zna šta želi da uradi, ali ne uspeva da pokret izvede precizno. Roditelji tada često čuju savet „nemoj da ga forsiraš, nespretno je“. To nije tačno &#8211; dete treba podsticati da vežba, da se kreće i stiče iskustvo.



Dispraksija može dovesti i socijalnih teškoća, jer dete primećuje da je drugačije od vršnjaka, počinje da se povlačiti u sebe i izbegava igru.



Pravovremena podrška defektologa, okupacionog ili psihoterapeuta izuzetno je važna za razvoj koordinacije, samostalnosti i samopouzdanja. 



<h3 class="wp-block-heading">Specifični poremećaji školskih veština</h3>



Kod neke dece teškoće se prvi put jasno uočavaju prilikom polaska u školu. Dete može biti inteligentno i radoznalo, ali imati izražene probleme sa učenjem.



Najčešći poremećaji su:



<ul class="wp-block-list">
<li>Disleksija &#8211; teškoće u čitanju ima 5-10% dece</li>



<li>Disgrafija &#8211; teškoće u pisanju</li>



<li>Diskalkulija &#8211; poremećaj računanja</li>
</ul>



Ovi poremećaji nisu znak lenjosti. Etiketiranje deteta može dovesti do gubitka motivacije i niskog samopouzdanja. Uz individualni plan rada i podršku škole i stručnjaka, dete može uspešno savladavati gradivo.



Za sve ove teškoće najvažnije je da roditelji i učitelji ne optužuju dete za lenjost, jer može izgubiti motivaciju i razviti osećaj manje vrednosti. Ključno je uključiti defektologa, psihologa i školu u izradu individualnog plana rada. Uz podršku i prilagođene metode, dete može uspešno savladati gradivo i razviti veštine.







<h3 class="wp-block-heading">Poremećaji iz spektra autizma</h3>



Autizam je neurorazvojni poremećaj prisutan od rođenja, sa simptomima koji se javljaju do treće godine i nešto je<a href="https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/28545751/"> češći kod dečaka</a>. Osnovni dijagnostički kriterijumi uključuju:



<ul class="wp-block-list">
<li>teškoće u socijalnoj interakciji</li>



<li>poremećaje komunikacije</li>



<li>restriktivne i repetitivne obrasce ponašanja</li>
</ul>



<a href="https://magazine.columbia.edu/article/what-causes-autism-study-100000-kids-reveals-new-clues">Autizam</a> ima značajnu genetsku komponentu i nije posledica roditeljskih grešaka. Rana, strukturisana intervencija može značajno unaprediti komunikaciju, samostalnost i kvalitet života.







<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="246" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-1024x246.png" alt="" class="wp-image-804" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-1024x246.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-300x72.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-768x184.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-1536x369.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-2048x492.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Deci iz spektra potrebna je i emocionalna podrška, kao i roditeljima, kako bi našli strategije za svakodnevni život.







<h3 class="wp-block-heading">Poremećaj pažnje ADHD i ADD</h3>



ADHD i ADD su neurobiološki poremećaji koji se javljaju već u ranom uzrastu.



<ul class="wp-block-list">
<li>ADHD uključuje nepažnju, hiperaktivnost i impulsivnost</li>



<li>ADD podrazumeva <a href="https://www.selfnest.com/blog/ekranizacija-kod-dece-uticaj-ekrana-na-razvoj-deteta-i-kljucne-preporuke-za-roditelje">poremećaj pažnje</a> bez izražene hiperaktivnosti </li>
</ul>



Simptomi se javljaju rano, već u predškolskom uzrastu. Razlika između &#8220;živahnog deteta“ i deteta sa ADHD-om je u tome što su kod ADHD-a simptomi stalni, prisutni u različitim okruženjima i ozbiljno ometaju funkcionisanje. 



Tretman podrazumeva rad sa psihologom, bihejvioralne strategije, fizičku aktivnost, a po potrebi i medikaciju.







<h3 class="wp-block-heading">Uloga roditelja i stručnog tima</h3>



Razvojni poremećaji zahtevaju zahtevaju stručno prepoznavanje i timski pristup: logoped, defektolog, psiholog, pedagog, neurolog i dečji psihijatar koji rade zajedno kako bi dete dobilo individualizovanu podršku.



Tretman pomaže detetu da uči, vežba i razvija svoje veštine. Logoped radi na govoru i jeziku, defektolog i/ili pedagog razvija kognitivne i školske veštine, dok psiholog pomaže detetu da razume i izrazi osećanja, izgradi samopouzdanje i socijalne veštine.



Važno je naglasiti da razvojni poremećaji ne utiču samo na dete, već i na porodicu. Roditelji prolaze kroz različite faze, od šoka i poricanja, do tuge, ali i osnaživanja. <a href="https://www.selfnest.com/">Psihoterapija</a> može imati ključnu ulogu u podršci roditeljima, dok deci može pomoći u emocionalnom sazrevanju i socijalizaciji.



Ovo su stanja koja prate dete i u odraslom dobu. Tretman ne može da &#8220;izleči“, ali može da omogući bolje funkcionisanje, kvalitetniji život i razvoj potencijala.



Razvojni poremećaj ne definišu dete, već menjaju način na koji dete uči, komunicira i pronalazi svoj put. Uloga roditelja i stručnjaka je da tom putu naprave prostor, strukturu i podršku.



<a href="https://app.selfnest.com/register?_gl=1*hc9f5l*_gcl_au*NzU5ODAxMzkxLjE3NjIxMDMwNTMuNDA0MDkzMTM3LjE3NjIxMDMwNTkuMTc2MjEwMzA4MQ..*_ga*NjgzMjYzMDguMTc0NTkxMjEwNw..*_ga_JPBYYSY42B*czE3NjY0MDc0MjckbzI0MyRnMCR0MTc2NjQwNzQyNyRqNjAkbDAkaDA.">Omogućite svom detetu, sebi i porodicu stručnu podršku i pomoć. </a>

Razvojni poremećaji kod dece – šta roditelji treba da znaju?

Zamislite dete koje još ne govori, ali ume da prevuče prstom po tabletu i pusti sledeći crtani. Ili trogodišnjaka koji ponavlja engleske fraze iz crtanog, dok na maternjem još ne ume da složi rečenicu. Sve češće viđamo ovakve slike, i s pravom se pitamo, da li je ovo normalno?



Ekranizacija je termin koji opisuje posledice prekomernog korišćenja ekrana u najranijem uzrastu. Iako nije naučni pojam, čak se i među stručnjacima odomaćio, jer odlično imenuje ono sa čime se sve češće susreću &#8211; simptomi nalik autizmu.



Roditeljima je to dobro poznata scena: dete ne želi da jede, a onda čim upalite crtani kašika za kašikom nestaje. Ili morate da završite posao, dete je nemirno i jedini način da dobijete 20 minuta mira jeste da mu date telefon. Problem je što tih 20 minuta lako prerastu u dva sata.







<h3 class="wp-block-heading">Simptomi koji liče na autizam</h3>



Kod dece uzrasta od 0 do 5 godina, prekomerna izloženost ekranima može dovesti do simptoma kao što su:



<ul class="wp-block-list">
<li>zastoj u razvoju govora</li>



<li>slabija socijalna interakcija</li>



<li>stereotipni pokreti i ponavljajuće radnje</li>



<li>teškoće u pažnji i koncentraciji</li>
</ul>



Roditelji s pravom postaju zabrinuti, jer ove simptome treba shvatiti ozbiljno. Zbog toga je uvek preporuka da se potraži stručno mišljenje &#8211; psihologa, pedagoga, defektologa, logopeda, psihijatra ili pedijatra. Što je dete ranije i duže izloženo ekranima, posledice su izraženije. Važno je da razjasnimo &#8211; ekrani ne izazivaju autizam. Autizam je razvojni poremećaj za koji se smatra da ima snažnu genetsku osnovu. Ali ono što ekrani mogu da urade, jeste da uspore i poremete inače zdrav razvoj deteta, i da stvore sliku koja nalikuje poremećaju iz spektra autizma. Dobra vest je da kada se ekrani sklone i uvedu zdrave razvojne aktivnosti, dete često vrlo brzo napreduje.







<h3 class="wp-block-heading">Preporuke za korištenje ekrana u najranijem uzrastu</h3>



Američka pedijatrijska asocijacija jasno preporučuje da do 18tog meseca nikako ne izlažemo decu ekranima. Izuzetak je video poziv, koji dete koristi uz roditeljsku podršku. Do 5te godine vreme na ekranu se postepeno produžuje, maksimum 1 sat dnevno, uz odraslu osobu i odabir kvalitetnog i interaktivnog sadržaja.



Važno je i kada i kako dete koristi ekran:



<ul class="wp-block-list">
<li>nikada tokom hranjenja</li>



<li>nikada pre spavanja (plava svetlost remeti san)</li>



<li>nikada kao usamljenička aktivnost</li>
</ul>



Ako dete već gleda, važno je da je sadržaj primeren, kvalitetan i da odrasli učestvuju tako što komentarišu, objašnjavaju, razgovaraju.







<h3 class="wp-block-heading">Kako ekrani utiču na razvoj deteta?</h3>



Razvoj govora i pažnje &#8211; deca koja mnogo gledaju ekrane ostaju pasivna, što ih lišava vežbe da govore i slušaju. Rečenice ostaju kraće, vokabular siromašniji, a pažnja slabija.



San &#8211; svetlost i dinamika sadržaja prestimulišu i time odlažu lučenje <a href="https://my.clevelandclinic.org/health/articles/23411-melatonin">melatonina</a>, pa deca teže zaspu i češće se bude noću. Nedostatak sna dalje utiče na raspoloženje, učenje i ponašanje.



Socijalne veštine &#8211; kad ekran zamenjuje igru sa drugom decom ili razgovor sa odraslima, propušta se prilika za učenje empatije, pregovaranja i emocionalne regulacije.



Ponašanje &#8211; prekomerni ekrani povezani su sa razdražljivošću, burnim reakcijama kada se ekran oduzme i slabijom sposobnošću da se dete samo umiri.



Fizičko zdravlje &#8211; pasivno sedenje uz ekran usporava razvoj fine i grube motorike.



Svaka od ovih oblasti je ključna za zdrav razvoj u prvim godinama života.







<h3 class="wp-block-heading">Dete koje ne možemo zabaviti</h3>



Jedna od najvažnijih poruka kada govorimo o ekranima jeste: deci mora da bude dosadno.



Roditelji često misle da dete stalno mora da bude zabavljeno i angažovano. Upravo su to trenuci kada najviše dobijaju pristup ekranima, “Evo crtani da mama može nešto da obavi.”. Ali dosada je važan razvojni faktor, ona je prostor u kojem dete uči da bude kreativno, da se snađe, da izmišlja igre. U dosadi dete počinje da koristi maštu, tada štap postaje mač, kutija postaje kuća, plišana igračka dobija ulogu najboljeg prijatelja.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="203" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-1024x203.png" alt="" class="wp-image-719" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-1024x203.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-300x59.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-768x152.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-1536x304.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-2048x406.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h3 class="wp-block-heading">Roditeljska krivica i odgovornost</h3>



Čitajuci ovaj tekst, lako je upasti u osećaj <a href="https://www.selfnest.com/blog/iz-ugla-psihoterapeuta/dobar-vs-los-stil-majcinstva">krivice</a>. Realnost je da život nosi tempo u kojem je teško odoleti iskušenju ekrana. Dete plače, nervozno je, a crtani sve rešava za sekund. I to je normalno. Niste krivi, ali jeste odgovorni. Odgovorni ste da se informišete, da pravite svesne izbore i da svom detetu omogućite prostor za zdrav razvoj. Ipak su današnji roditelji nekadašnja deca koja nisu odrasla uz ekrane i nedostatak ovog iskustva čini da pred ovim izazovom često osećate nesigurnost. 



Ekrani jesu deo života i tu će ostati. Naša deca će ih svakako koristiti, u školi, na poslu, u svakodnevici. Ali nema potrebe da žurimo. Prve godine života nisu vreme za ekrane, one su vreme za igru, pokret, dosadu, smeh, pokušaje i greške.



Ako primetite da vaše dete pokazuje simptome koji vas brinu, obratite se <a href="https://www.selfnest.com/o-platformi">stručnjaku</a>. Ako osećate da je ekran &#8220;preuzeo“ kontrolu, uvek možete da napravite promenu, a savet sa stručnjakom vam u tome može pomoći.

Anksioznost kod dece: uzroci, manifestacije i kada se obratiti stručnjaku

Povezani postovi

ADHD sindrom kod dece – šta je, kako se razvija i kako ga prepoznati?

Razvojni poremećaji kod dece – šta roditelji treba da znaju?

Ekranizacija kod dece: Uticaj ekrana na razvoj deteta i ključne preporuke za roditelje

Selfnest newsletter

“Ja nisam ono što mi se dogodilo! Ja sam ono što biram da postanem.“