Svaka osoba u sebi poseduje određene kapacitete koji su potrebni da bi se izborili sa stresom, a baš kao i kod imunog sistema, naš organizam ima sposobnost da izdrži tek određenu količinu stresa pre nego što posledice počnu da se manifestuju.&nbsp;



Naš psihološki imunitet je glavni odgovoran za borbu protiv stresa i on delom zavisi od naše fiziologije, kao i od uslova u kojima se razvijamo. Kada stres izađe van naših granica mogućnosti da se sa njim izborimo, potrebno je da se osvestimo po pitanju svojih ograničenja i da potražimo pomoć.



Nažalost, mere zaštite uvedene tokom pandemije virusa korona su u velikoj meri ostavile posledice na mentalno zdravlje svih, a čini se nekako najevidentnije kod dece. Dodatno izlaganje stresu i promene koje su nastupile su kod mnogih uzrokovale problem sa anksioznošću, uticala na razvoj intenzivnih strahova, pa čak i uzrokovale agresivnije ponašanje.&nbsp;&nbsp;&nbsp;



I pored roditeljskih napora da svoju decu maksimalno zaštite, neka od njih su razvila simptome anksioznosti. Najugroženija deca su bila ona koja su i pre početka pandemije prolazila kroz veće životne promene (promenu okruženja, rođenje novog ili gubitak jednog od članova porodice, razvod, itd.), kao i emotivno osetljivija deca ili ona sa nižim pragom tolerancije frustracije.



Dok je u određenim situacijama porodica dovoljan oslonac, u nekim slučajevima je potrebno konsultovati se sa stručnjakom.&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">Situacije koje mogu uzrokovati anksioznost kod dece</h2>



U zavisnosti od doba, različite situacije mogu uzrokovati uznemirenost kod dece. Većina su sastavni deo odrastanja i upoznavanja sa svetom, kao što su:&nbsp;



<ul>
<li>anksioznost uzrokovana separacijom od roditelja, čak i kratkoročnom (što je najevidentnije tokom prvih meseci života)</li>



<li>strah od polaska u vrtić ili školu</li>



<li>strah od mraka, vode, visine, oluje</li>



<li>anksioznost zbog upoznavanja novih ljudi i učestvovanja u novim društvenim situacijama</li>



<li>nervoza koja se javlja pred ocenjivanje u školi&nbsp;</li>
</ul>



Dok deca većinu ovih strahova vremenom samostalno prevaziđu uz podršku porodice, anksioznost postaje problem kada na duže staze remeti svakodnevno funkcionisanje.&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">Fizičke manifestacije anksioznosti</h2>



Anksioznost je fundamentalna ljudska emocija koja se može opisati postojanjem zabrinutosti, strepnje i straha. Iako predstavlja relativno uobičajenu reakciju na negativna iskustva, ukoliko se ova osećanja produže i postanu intenzivnija mogu imati negativnog uticaja na svakodnevno funkcionisanje i mogu se somatski ispoljiti.&nbsp;



Kako je deci tokom ranog detinjstva izuzetno teško da se verbalno izraze po pitanju strahova i problema sa kojima se suočavaju, veoma je važno da roditelj reaguje ukoliko primeti simptome hronične anksioznosti.&nbsp;



Kod dece se anksioznost može manifestovati na neki od sledećih načina:



<ul>
<li>Fizička napetost u određenim delovima tela</li>



<li>Loša koncentracija i kratak interval pažnje</li>



<li>Nemir koji se ispoljava u vidu cupkanja, grickanja noktiju i usana, nemogućnošću da sedi s mirom, itd.</li>



<li>Iritabilnost, razdražljivost i neobjašnjivi izlivi besa</li>



<li>Preterana i prečesta plačljivost</li>



<li>Problemi sa ishranom</li>



<li>Problemi sa spavanjem</li>



<li>Mokrenje u krevetu</li>



<li>Preterana zabrinutost&nbsp;</li>



<li>Preterana ozbiljnost</li>



<li>Razvoj specifičnih strahova</li>



<li>Nedostatak poverenja i želje da se probaju nove stvari</li>
</ul>



Roditelji bi trebali da obratite i posebnu pažnju na čestu pojavu vrtoglavice, glavobolje ili bolova u stomaku koji nemaju fiziološki uzrok. Takođe je potrebno reagovati i u slučajevima gde deca izbegavaju odlazak u školu i imaju problem da se odvoje od roditelja u bilo kojoj situaciji.&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">Kako roditelj može da pomogne</h2>



<figure class="wp-block-image size-large"><img decoding="async" loading="lazy" width="1024" height="728" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2023/10/Anksioznost-kod-dece-1024x728.png" alt="Ne govorite detetu da je strah iracionalan" class="wp-image-118" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2023/10/Anksioznost-kod-dece-1024x728.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2023/10/Anksioznost-kod-dece-300x213.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2023/10/Anksioznost-kod-dece-768x546.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2023/10/Anksioznost-kod-dece.png 1440w" sizes="(max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Uvažite njihove strahove



Bez obzira na uzrast, kod dece je česta pojava da se plaše situacija koje su malo verovatne da će se dogoditi (da ih neko prati i želi da ih ubije, da postoji čudovište u sobi). Najveća greška koju roditelj može da napravi je da jednostavno kaže detetu da nema razloga za strah i pokuša da ubedi da je iracionalan i nerazuman. Razgovor o strahovima je mnogo efikasniji i zdraviji pristup situaciji koji će deci pomoći da vremenom racionalizuju svoja osećanja.



Ne gurajte probleme “pod tepih”



Iako je ponekad lakše izbeći situaciju u kojoj znate da će se vaše dete osećati nelagodno, to će ih samo sprečiti da se suoče sa svojim strahovima. Iako treba voditi računa da se dete ne izlaže situacijama koje će ih prestraviti, u nekim slučajevima je bolje ohrabriti ih da načine korak koji ih čini nesigurnima, jer će upravo tako strah vremenom u potpunosti iščeznuti.



Uvek prvo saslušajte



Da biste pronašli najbolji način da pomognete detetu da se suoči sa strahom, prvo morate da razumete šta je to čega se boje. Vrlo često su njihovi strahovi uzrokovani neosnovanim pretpostavkama, te ako se bolje upoznate sa njima možda dobijete ideju na koji način da pristupite stresnoj situaciji ili je bolje objasnite i razbijete iluziju koju su kreirali u svojim glavama.



Pristupite strahovima planski



Ukoliko detetu postpuno prikažete faze kroz koje je potrebno da prođe da bi došao do cilja, biće im lakše da shvate da nema potrebe da se plaše ni jedne od njih. Korak po korak sa njima prođite kroz svaku etapu, pohvalite ih ili čak i nagradite na kraju svake kako biste održali motivaciju i pokazali da se trud isplati.



<h2 class="wp-block-heading">Kada i gde potražiti pomoć terapeuta</h2>



Iako je određena doza anksioznosti u nekim situacijama potpuno normalna, važno je da roditelj na vreme prepozna da određeni produženi strahovi vode ka razvoju hroničnog stresa kod dece koji im može omesti svakodnevno funkcionisanje, pravilno odrastanje, učenje i razvoj ličnosti.



Dečija psihoterapija se posebno preporučuje za decu kod kojih se manifestuju emocionalni i bihejvioralni problemi. Može dati pogodne rezultate i za čitavu porodicu nakon preživljene traume, kao što je selidba, razvod ili gubitak jednog od članova porodice. Psihoterapija se posebno preporučuje za:



<ul>
<li>decu koja nekontrolisano plaču</li>



<li>probleme sa besom i agresijom</li>



<li>nemogućnost da se uklope u socijalnu sredinu</li>



<li>decu koja su preterano vezana za roditelje</li>



<li>nesanicu kod dece&nbsp;</li>



<li>decu koja mokre u krevet i godinama nakon što izađu iz pelena</li>



<li>poremećaje u ishrani</li>
</ul>



Ukoliko niste sigurni da je terapija i rad sa stručnim licem nešto što je zaista potrebno vašem detetu, možete se konsultovati sa pedijatrom ili lekarom opšte prakse koji će utvrditi da li je ponašanje sastavni deo odrastanja ili će vas uputiti na stručno lice.&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">Terapijske metode i pristupi</h2>



Kognitivno-bihejvioralni pristup se pokazao kao najefikasniji u radu sa decom kod kojih se manifestuje hronična anksioznost. U okviru njega se razlikuje nekoliko tehnika:



<h3 class="wp-block-heading">Bihejvioralne</h3>



Bihejvioralne tehnike se mogu primenjivati kako u terapijskom okruženju tako individualno. U okviru njih, terapeuti u radu s decom pribegavaju sledećim tehnikama:



<ul>
<li>Hijerarhije strahova</li>
</ul>



Zajedno sa terapeutom, dete izlistava situacije u kojima osećaju strah a potom ih ređaju hijerarhijski, od onih koji ih najmanje plaše do situacija kod koje osećaju najviši nivo anksioznosti. Počev od najslabijeg straha, svakom se pristupa individualno sa ciljem da se dete postepeno oslobodi svakog od njih.&nbsp;



<ul>
<li>Sistemske desenzitizacije</li>
</ul>



Ova tehnika podrazumeva aktivno suzbijanje negativne reakcije na određenu situaciju pozitivnom tako što će se postarati da svaku stresnu situaciju isprati pozitivna draž. U okviru sistemske desenzitizacije se prolazi kroz tri faze: relaksacija (npr. dijafragmatsko disanje, zamišljanje umirujućih slika, pričanje priče, igranje, mišićna relaksacija i sl.), hijerarhija strahova i uparivanje anksioznih situacija sa onima koje izazivaju relaksaciju.



<ul>
<li>Preplavljivanja</li>
</ul>



Tehnika preplavljivanja podrazumeva naglo izlaganje deteta strahu i stresnoj situaciji u cilju gašenja anksioznog odgovora. Iako se pokazala veoma uspešnim i brzim načinom oslobađanja od straha, treba imati u vidu da ume da izazove ogromnu količinu stresa kod dece koji ih u potpunosti obeshrabri i samo pojača strah od date situacije.



<ul>
<li>Učenja po modelu</li>
</ul>



Ovaj vid učenja podrazumeva ugledanje na uzor (roditelja, terapeuta, lik iz priče ili crtanog filma) i zamišljanje na koji način bi njihov uzor reagovao u toj situaciji.&nbsp;



<h3 class="wp-block-heading">Kognitivne</h3>



Kognitivne tehnike se radi efikasnosti rezultata češće primenjuju isključivo u terapijskom okruženju i uglavnom u kombinaciji sa nekom od bihejvioralnih tehnika. Zajedno sa terapeutom, dete radi na:



<ul>
<li>usvajanju mišljenja i stavova verbalizacijom osećanja vezanim za konkretne strahove,</li>



<li>povećanju samopouzdanja identifikacijom situacija u kojima se javlja nesigurnost a potom usvajanjem novih modela ponašanja.</li>
</ul>



<h3 class="wp-block-heading">Kognitivno-bihejvioralne</h3>



Integracijom kognitivnih i bihejvioralnih tehnika, kreiraju se situacije u kojima deca imaju priliku da nauče kako da:



<ul>
<li>prepoznaju simptome anksioznosti</li>



<li>izazovu i modifikuju osećaj anksioznosti</li>



<li>razviju mehanizme potrebne za suočavanje sa stresnim situacijama</li>



<li>analiziraju svoju reakciju i iskoriste naučene veštine kako bi reagovali na najbolji mogući način</li>
</ul>



Photo by <a href="https://www.pexels.com/photo/happy-girl-holding-yellow-throw-pillow-7117597/">cottonbro</a> studio

Anksioznost kod dece: uzroci, manifestacije i kada se obratiti stručnjaku

Odnos između mame i deteta je tema o kojoj se mnogo pisalo i uvek ima šta da se kaže. I zbog toga se bavimo čestim, a lošim primerima majčinstva. Odgovaramo na pitanje, da li je stil majčinstva promeniljiv. Za kraj otkrivamo koji stil majčinstva je najbolji iz psihološke perspektive.



Odnos mame i deteta nije statičan, kao i svaki drugi odnos, on se konstano menja. Dečiji razvoj dešava se u skokovima koje ni sami roditelji ne mogu da isprate, pa često promene dočekaju nespremni. Najbolnija promena za roditelja je kada bude svrgnut sa trona najvažnije osobe u svetu deteta. Najjaču, najlepšu i najpametniju mamu (a i tatu) počinju da menjaju šašava tetka, brižne bake, razigrani ujak, i naravo vršnjaci drugari.&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">A šta se dešava kada mame ne mogu da se pomire sa ovim promenama?</h2>



Svaka sličnost nije slučajna.



<h3 class="wp-block-heading">Previše vezana mama</h3>



Nije slučajno da nam se stvori nelagoda kada čujemo da ovakva mama kaže “ti si moj život, moja sreća, sve moje na svetu, jedino mi ti daješ smisao”. Ovo je ipak prevelika odgovornost za jedno dete, zar ne? Iako nesvesno, u ovakvom odnosu, mama je u riziku da emotivno manipuliše detetom. Kada je detetu dodeljena uloga da mamu čini srećnom, ukoliko se mama rastuži dete veruje da je ono krivo. Na ovaj način dete polako gradi loš odnos ka sebi verujući da je vredno jedino onda kada usrećuje ljude oko sebe.&nbsp;



Ove mame svojom vezanošću onemogućavaju detetu slobodno istraživanje sveta i ostvarivanja odnosa sa drugim ljudima. Simbioza između mame i deteta u prvoj godini života je neizbežna. To znači da mama i beba žive kao jedno, a za to je potrebno da se mama potpuno posveti ovoj ulozi i zanemari većinu svojih potreba. Što je dete starije, manje mu je potrebna mama. Previše vezane mame kako bi ostale bliske sa decom drže decu u zavisnom položaju, otežavajući im na ovaj način rešavanje razvojnih zadataka koji upravo uključuju samostalnost i odnose sa drugim ljudima.



Nije detetova odgovornost da da smisao života mami niti da preuzme odgovornost za maminu sreću.&nbsp;



<h3 class="wp-block-heading">Mama menadžer</h3>



Kažu iza svakog uspešnog muškarca stoji žena, a mi kažemo iza svakog uspešnog deteta stoji ambiciozna mama.&nbsp;



Odličan uspeh u školi, dodatni časovi engleskog i francuskog, šah, časovi klavira, tenis, fudbal, takmičenja, nastupi. Sve ove aktivnosti deci ostavljaju najmanje vremena da budu deca.



Uz ambiciju da dete bude uspešno, potkradu se i lične neostvarene želje. Ovo decu dodatno zbunjuje jer ne mogu da razlikuju, sopstvene, od maminih potreba.&nbsp;



Iako to dete neće reći, ovoliko obaveza stvara stres. Podsetimo se, detetu je važno da je mama dobro, i ako će mamu usrećiti samo uspeh koji dete pravi, dete će dati sve od sebe. Problem nastaje kada je taj uspeh šargarepa na kraju štapa, kada petica više nije dovoljna, a ni drugo osvojeno mesto na takmičenju, jer uvek može bolje!? Tada, dete stvara lošu sliku o sebi. Trud postaje besmislen, pa dete ili potpuno odustaje od ostvarivanja bilo kakvih ciljeva ili uskoči u začarani krug stalnog truda u nadi da će jednog dana biti dovoljno dobro.&nbsp;



Adolescencija koja donosi svoj razvojni zadatak stvaranja autonomije kroz bunt, uzburkaće ovakav odnos između mame i deteta. Grubo rečeno, adolescent će se povući u sebe i razviti anksiozna i depresivna osećanja, ili će bunt prerasti u samodestruktivno ponašanje, poput konzumacije alkohola i droga ili ulaska u rizične odnose.



<h3 class="wp-block-heading">Mama najbolja drugarica</h3>



Nije kul da mama sve priča deci, i nije kul da bude detetova najbolja drugarica.&nbsp;



Kako bi održale svoju ulogu drugarice, ovakve mame neretko dele sa decom svoje privatne probleme. Problemi poput odnosa sa tatom, ili drugim partnerom, svađe sa drugaricama, mamom i problemi na poslu, nisu nešto čime treba da opteretimo decu. Naravno da će dete želeti da pomogne mami, ali rešavanje ovakih problema prevazilazi kapacitete dece.



Važno je da razgovaramo sa decom, a ona nam se poveravaju kada se osećaju sigurno. Zbog toga je lako pomešati podržavajuću mamu sa mamom drugaricom. Ideja ovakvih mama je da su baš zbog toga bolje mame, ali u realnosti ovakav odnos zbunjuje dete.



Deci su potrebne granice, struktura i neko ko će da ih vodi i usmerava. Mama najbolja drugarica neće reći kada dete mora u krevet, zbog čega je važno zdravo da se hrani, da mora da uči, da je loše da pije, puši i objasni kako seks može da ugrozi zdravlje.. A to je upravo uloga roditelja.



Mama najbolja drugarica šalje poruku da nema kontrolu nad situacijom i da ne može zaštititi dete. Pokušaj da budete prijateljica ruši sliku o vama kao zaštitniku i čuvaru i na taj način uskraćujte dete jedne od najvažnijih mreža podrške u njihovom životu.



Deca već imaju prijatelje i to su njihovi vršnjaci. Deci je potrebna mama.



Da li su vam poznati ovi stilovi majčinstva?



<h2 class="wp-block-heading">Sa kakvim stilom majčinstva ne grešimo?&nbsp;</h2>



Zbog velike sličnosti vaspitanja u generacijama naše porodice možemo steći utisak da se stil majčinstva nasleđuje. Stil majčinstva se uči, ne nasleđuje se. Zbog toga, mame koje čitajući ovaj tekst sebe pronalaze u lošem stilu majčinstva, ne treba da brinu. Svi pravimo greške, ovo ne znači biti loša mama, znači da postoji prostor da se nauče nove veštine.



Kada ponavljamo ponašanja naših roditelja u vaspitanju dece koja nam se ne dopadaju, vreme je da nešto menjamo. Ponavljanje znači manjak veštine da bolje odreagujemo u određenim situacijama, u nedostatku boljeg odgovora aktiviramo stare naučene obrasce. Dakle, promena znači učenje novih veština.



Na majčinstvo u velikoj meri utiče i trend koji društvo nameće. Danas možemo čuti nove savete poput, ne govori deci nikada “Ne”, “Pusti dete samo da odluči”; ali i oni satriji su još uvek prisutni: “Ne navikavaj ga na ruke” ili “Pusti ga da plače, zdravo je”.



Topla i stroga mama je naša dobitna kombinacija. Ovakav stil majčinstva detetu daje dve važne poruke, voljen si i siguran si.&nbsp;Ova mama je autoritet, daje zdravu strukturu i postavlja granice, pri tome ne štedeći dela i reči ljubavi. Biti strog i topao nisu suprotnosti. U ovakvom odnosu sa mamom deca se osećaju sigurno. Ovakva mama jasno i otvoreno komunicira pravila, očekivanja, granice, ali i nežne reči ljubavi i podrške. Ovaj stil majčinstva podrazumeva doslednost. U susretu sa izazovima, ova mama neće rešiti sve probleme deci, već će biti uz njih dok ih sami rešavaju. Deca odrastaju u odrasle koji su emocionalno stabilni, samopouzdani su i sposobni preuzeti odgovornost za svoje postupke.

Dobar VS Loš stil majčinstva

Doživljaj sopstvenog identiteta se gradi na osnovu izbora koje pravimo u karijeri, porodičnim odnosima, prijateljima, hobijima ali i na osnovu životnog stila koji nas karakteriše. Naši izbori oslikavaju ono što je za nas vredno u životu.



Kada dobijemo bebu, ovi izbori se menjaju. Sada smo potpuno odgovorni za tuđi život. Tuđe potrebe su sada ispred naših, zbog čega se menjaju i naši prioriteti, vrednosti, ali i osećaj suštine našeg bića.



Bilo da je dolazak bebe bio planiran i dugo isčekivan, ili vas je beba iznenadila, u prvim danima osećaj tuge, izgubljenosti, krivice, prisutan je kod većine majki. Čak i ako ste se pripremili na promene koje beba donosi razgovarajući sa drugim mama i čitajući raznu edukativnu literaturu, novostečeni identitet majke vas i dalje može iznenaditi.



<h3 class="wp-block-heading">Da li je normalno da mi nedostaje moj život pre bebe?</h3>



Da, normalno je da nedostaješ sama sebi, normalno je da ti nedostaje tvoja sloboda. Život majke menja se iz korena dolaskom bebe. Preplavljujuća je već sama činjenica da od nas potpuno zavisi jedan život. Možete “mrzeti” majčinstvo i voleti svoju bebu! Ova osećanja se međusobno ne isključuju.&nbsp;



Nakon porođaja gubimo osećaj kontrole nad sopstvenim životom. Uz to, mladu mamu prate brige poput manjka vremena, novca, edukacije, konkretne pomoći i emocionalne podrške. Zbog ovoga se možemo osetiti zarobljeno, ogorčeno, nervozno, tužno, ali i ljuto.



Ako smo duboko verovali u ono “Dolazak bebe je najsrećniji dan u životu”, lako možemo poverovati u to da “sa nama nešto nije u redu”. Osećaj krivice koji se javlja zbog potpuno drugog iskustva u odnosu na ono koje su nam tokom života prezentovali, sprečava mnoge mame da o ovome razgovaraju.



Bez obzira šta su nam do sada govorili: Niste sami! Većina majki se u prvim danima nakon porođaja oseća upravo ovako.



Pored svih psihičkih procesa, tu je i konstanta fizička iscrpljenost usled nespavanja i tela koje se još uvek nije oporavilo od porođaja.



U prvim danima interakcija koju imamo sa detetom svodi se na zadovoljenje osnovnih potreba. Hranimo, presvlačimo, uspavljujemo, a beba ili plače ili spava. Nagradu za brigu počinjemo da dobijamo tek nakon dva meseca kada usledi prvi osmeh. Ta mala povratna informacija topi srca.



<h3 class="wp-block-heading">Kako možete da pomognete sebi u ovoj situaciji?</h3>



Ostanite u kontaktu sa prijateljima. &#8211; Iako nije moguće viđati prijatelje istim intenzitetom kao i ranije, odvojte vreme za njih makar telefonom. Razgovarajte o svemu što osećate. Pričajte i sa drugim mamama, iznenadićete se koliko ih oseća slične emocije. Dopustite sebi da dobijete podršku. Razgovor sa prijateljima ne mora biti o vašem trenutnom iskustvu, možete se dogovoriti da na seledećoj kafi niko ne spomene ništa vezano za decu.



Razgovarajte sa psihoterapeutom &#8211; Iako se danas više govori o postporođajnoj depresiji, uverenje da majčinstvo i roditeljske veštine dolaze prirodno i da su majke najsrećnije kada dobiju dete i dalje postoji. Postporođajna depresija je izlečiva, ali je potrebna stručna podrška. Međutim <a href="https://app.selfnest.com/register/" target="_blank" rel="noreferrer noopener">razgovor sa psihoterapeutom</a> nakon porođaja nije rezervisan samo za depresiju, mnoge majke u prvim danima osećaju tugu koja ne mora da se razvije u depresiju. Ne trpite i ne čekajte, u redu je razgovarati.



Redefinišite značenje uspeha &#8211; Ranije ste se osećali uspešno zbog položenog ispita, dobro obavljenog zadatka na poslu, novog klijenta, organizovanog dana, besprekorno čiste kuće, bogato pripremljene trpeze, širokog kruga prijatelja… Iako danas ovo nisu stavke vašeg dana, ne znači da niste uspešni! Danas peticu sa zvezdicom dobijate jer ste vi i beba živi. Roditeljski uspesi su jednako vredni slavlja.



Tražite podršku i pomoć &#8211; Vaš partner jednako može da obavlja sve poslove kao i vi, dogovorite se oko podele odgovornosti. Pozovite prijatelje i porodicu da vam pomognu kada je potrebno. Osim praktične pomoći u kući, razgovor pun razumevanja je podrška koju treba svaka mama.&nbsp;



Odmarajte što više &#8211; San nam je neophodan za dobro funkcionisanje. Ako ste uspeli da podelite poslove i uključite pomoć najbližih, uzmite vreme za sebe da spavate ili se jednostavno opustite. Odmor može biti i vreme za sebe koje ste rezervisali tokom dana. Kafa u miru nekada najbolje može napuniti baterije.



Nemojte se porediti sa drugim mamam &#8211; Pored odličnih stvari poput besplatno dostupnog edukativnog sadržaja, socijalne mreže su pojačale potrebu da se poredimo sa drugima. Nekada smo se poredili sa komšinicom i drugaricama iz razreda i posla, a sada se poredimo sa celim svetom. Zapamtite, niko na svojim profilima ne beleži teške trenutke. Socijalne mreže nisu realnost, a svaka mama ima svoj tempo oporavka.



Naučite se strpljenju &#8211; Proces adaptacije na nov način života traje određeno vreme. Nemojte biti strogi prema sebi. Dajte sebi vreme i prostor da zalečite svoje telo i naučite nove veštine.&nbsp;



Brinite o sebi &#8211; Imati bebu ne znači da se morate odreći svih stvari koje su vam važne. Kada brinemo o bebi, lako je zaboraviti da <a href="https://www.selfnest.com/blog/iz-ugla-psihoterapeuta/selfcare-prakse-za-svaki-dan" target="_blank" rel="noreferrer noopener">brinemo i o sebi</a>. Mnogi roditelji zanemare sebe kako bi bili tu za sve bebine potrebe. Brinuti o sebi znači odvojiti vreme za bilo šta što poboljšava vaše fizičko i mentalno zdravlje. Važno je da brinete o sebi! Jer najbolja mama je mama koja je dobro!

Mama i beba na slici. Kriza identiteta nakon porođaja. Da li sam ja sada samo mama?

Kriza identiteta nakon porođaja

Deca anksioznih roditelja imaju veću šansu da postanu anksiozna, što je kombinacija genteskih faktora i naučenog ponašanja. Čak i sama genetika se nekada prenosi samo kao potencijal, a životne okolnosti utiču na to hoće li se taj potencijal ostvariti ili ne. Kao psihoterapeuti, u praksi, primećujemo da anskiozni odrasli svoju anksioznost grade od detinjstva. Ovaj uvid nam pruža razumevanje i znanje kako da tretiramo anksioznost.



Ako ti i tvoji roditelji postanete uznemireni i uplašeni u vezi sa istim stvarima, kao na primer putovanje, događaji sa puno ljudi, promene posla/škole, verovatno se radi o obrascu koji postoji u tvojoj porodici.



<h3 class="wp-block-heading">Ukoliko roditelj ne ume da se nosi sa svojim stresom, stres prenosi na dete.</h3>



Deca od roditelja usvajaju znanje, ne samo slušajući roditelje, već i posmatrajući ih. Ponašanje naših roditelja šalje snažniju poruku od one koju verbalno žele da prenesu. Ako nam roditelj kaže “Mali pauk ne može da te povredi”, a pri susretu sa paukom panično vrisne i pobegne, shvatićemo da je pauk ipak opasna stvar. Nositi se sa stresom i strahovima je veština, a veštine se uče.&nbsp;



Kuća u kojoj se ne priča o anksioznosti i drugim neprijatnim osećanjima, šalje poruku da ove emocije nisu prihvatljive. Tek kada roditelj nauči kako da se nosi sa svojim stresom, moći će da nauči i dete.



Posmatranje anksioznih roditelja bez davanja objašnjenja je bilo preplavljujuće iskustvo za svakog od nas, ali i potpuno suprotna situacija može biti jednako zbunjujuće, nikada ne videti roditelja dok doživljava neprijatnu emociju. Na ovaj način nas roditelji lišavaju dragocene prilike za učenje.



<h3 class="wp-block-heading">Strah od greške.</h3>



Od roditelja učimo i dobre i loše stvari. Strah od pravljenja greške je čest strah koji se stiče još iz ranog detinjstva. Ovaj strah usvajamo usled oštrih kazni i vike, pri svakoj grešci u detinjstvu. Međutim ovo uverenje može nastati i mnogo suptilnije. Ako vaši roditelji nikada nisu pričali o svojim greškama i dopuštali vama da sagledate njihove slabosti i kako prevazilaze prepreke, velika je verovatnoća da sada mislite da ne smete da pogrešite.



Ljudski je grešiti i roditelji puno greše. Ukoliko nas te greške nisu fizički ugrožavale, veće posledice snosimo zbog nemogućnosti roditelja da prizna da je pogrešio, izvini se i ispravi grešku, nego zbog same greške koju je načinio. To može da izgleda ovako:



„Vikala sam na tebe jutros jer sam bila zabrinuta da ćemo zakasniti. Ali znam da postoje bolji načini da reagujem kada se tako osećam.”



I sama priča o anksioznosti šalje poruku deci da su neprijatna osećanja normalna i da možmo da se nosimo sa njima.&nbsp;



Ukoliko su naši roditelji dosledno potiskivali reakcije na stres, brigu, strah i nikada se u kući nije razgovaralo o neprijatnim emocijama, odrastamo u osobe koje ne umeju da se nose ni sa svojim ni sa tuđim neprijatnim emocijama. Puštajući nas da vidimo neke stresne situacije i kako ih uspešno rešavaju naši roditelji, daju nam dozvolu da budemo uplašeni, ali i mehanizme suočavanja sa stresom. Svet tada postaje sigruno mesto, jer znamo da iako problemi naiđu, mi ćemo ih uspešno rešiti.



<h3 class="wp-block-heading">Osećaš se odgovornim za tuđa osećanja?</h3>



Odrasli su odgovorni za svoje emocije i ponašanje. Ako su tvoji ukućani vikali na tebe tokom detinjstva kada su bili neraspoloženi, uplašeni ili pod stresom, moguće je da si odrastao u osobu koja se danas oseća odgovornim i krivim za sve. Ovo osećanje može voditi daljem povlačenju u sebe, jer situacije u kojima se izlažeš odnosima sa ljudima zapravo dolaziš u opasnost da ponovo budeš kriv za nešto. Zbog toga su četiri zida za ovo odraslo dete, sigurna zona. Ne postoji loše dete. Vaši roditelji su bili odgovorni za svoje loše raspoloženje.



Svedočiti roditeljskoj anksioznosti nije samo trenutno uznemirujuće za decu. Deca od roditelja traže potvrdnu informaciju kako da tumače nejasne situacije, ako je roditelj stalno uznemiren i uplašen, dete će početi da veruje da svet nije bezbedno mesto. Uplašena deca odrastaju u uplašene odrasle, sumnjičave ka svetu, u stalnoj pripravnosti da se izbore sa opasnošću za koju veruju da će se desiti u budućnosti.



<h3 class="wp-block-heading">Ne umeš da tražiš pomoć kada ti je potrebna?</h3>



Deca se ne rađaju naučena kako da se umire. To je tehnika koju učimo tokom odrastanja. Ukoliko su naši roditelji bili hladni i distancirani tokom detinjstva, naučili smo da smo sami kada je teško. Ako danas imate poteškoću da tražite pomoć u kriznim situacijama, moguće je da potiče upravo iz ovakvih iskustava. Dobra vest je da nikada nije kasno da se uči. Potražiti podršku psihoterapeuta može biti prvi korak na ovom putu.&nbsp;



Naši roditelji i dalje uče kako da žive, kako da se nose sa svojim strahovima, greškama, očekivanjima ali i kako da vaspitaju, i dalje rastu i razvijaju se. Uprkos najboljim namerama mogu svoje strahove preneti na nas.



<h3 class="wp-block-heading">Šta sa ovim saznanjem?</h3>



Uvid u način kako je naša anksioznost nastala pruža nam bolje razumevanje samih sebe. Međutim, na našem putu napretka i ukoliko shvatimo da je anksioznost nastala pod uticajem roditelja, odgovornost nas kao odraslih osoba je da na njoj radimo. Uzmimo od roditelja ono što je dobro, a ono što je loše ostavimo. Otkriće da smo stekli anksioznost od naših roditelja nije razlog da ih krivimo, već saznanje na čemu mi danas treba da radimo.



Kada ste bili mali niste mogli da birate kakvom uticaju ćete biti izloženi. Danas, kao odrasli to možete. Pružite sebi malo nežnosti koja vam je falila.

Kako učimo da budemo anksiozni. Anksioznost

Anksioznost kod dece: uzroci, manifestacije i kada se obratiti stručnjaku

Povezani postovi

Dobar VS Loš stil majčinstva

Kriza identiteta nakon porođaja

Kako učimo da budemo anksiozni?

Selfnest newsletter

“Ja nisam ono što mi se dogodilo! Ja sam ono što biram da postanem.“