Razvoj deteta podrazumeva niz međusobno povezanih koraka. Dete uči da posmatra, osmehuje se, guče, puzi, govori, ostvaruje prva prijateljstva. Svaki od tih koraka ima svoje vreme. Kada neko od tih očekivanih koraka značajno kasni ili se razvija na neuobičajen način, govorimo o razvojnim teškoćama ili razvojnim poremećajima.



Važno je razlikovati: kašnjenje u razvoju može biti prolazno i nadoknadivo, dok razvojni poremećaj označava trajnija odstupanja koja zahtevaju stručnu procenu i podršku.



Razvojni poremećaji su odstupanja u sazrevanju deteta, koja se javljaju u određenim oblastima: govoru i jeziku, kretanju, pažnji i koncentraciji, socijalnim veštinama, učenju, ponašanju. Ponekad su zahvaćene samo pojedine funkcije, a ponekad je poremećaj širi i utiče na više aspekata detetovog razvoja.



Razvoj nije &#8220;trka“ u kojoj deca moraju stići na cilj u isto vreme, ali postoje periodi u kojima je preporučljivo da određene sposobnosti sazru. Iako postoje kritični periodi učenja kada tretmani donose najviše koristi, dete može napredovati i kasnije. Tretmanima možemo pomoći da dete dostigne maksimum svojih potencijala.



Razvojni poremećaji nisu samo &#8220;problem deteta“. Oni utiču na celu porodicu, donoseći zabrinutost, pitanja i neizvesnost. Zato je ključno da roditelji imaju i znanje i podršku, jer dete sa razvojnim poremećajem i dalje uči, raste i razvija se, samo na drugačiji način i uz više podrške.







<h3 class="wp-block-heading">Razvojni poremećaji govora i jezika</h3>



Jedan od prvih signala da razvoj ne ide očekivanim tokom često je govor. Kada dete u trećoj godini ne sklapa rečenice, ili njegov govor zvuči siromašno i nerazumljivo, roditelji se zabrinu. Međutim, odstupanja u govoru se mogu primetiti i mnogo ranije. Oko prve godine dete obično izgovori prvu funkcionalnu reč, oko 18. meseca koristi više reči, a do druge godine počinje da spaja reči u jednostavne rečenice. Ako govor potpuno izostaje ili značajno kasni u odnosu na ove tačke, to je znak za dodatnu procenu.



Razvojni poremećaji govora i jezika znače da dete sporije ili otežano usvaja jezik. Nekada ne razume dobro šta mu se kaže, nekada ne može da pronađe reči, a ponekad obe stvari idu zajedno. Uzroci mogu biti različiti: genetika, neurološki faktori, komplikacije u trudnoći ili na porođaju, kao i faktori okruženja (npr. manja izloženost govornim stimulansima u ranom periodu).



Najvažnije je da se ne čeka. Ako dete ne dostiže pomenute razvojne tačke ili značajno zaostaje za vršnjacima, vreme je za logopeda. 



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="246" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-1024x246.png" alt="" class="wp-image-803" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-1024x246.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-300x72.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-768x184.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-1536x369.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-2048x492.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h3 class="wp-block-heading">Razvojni poremećaji motornih funkcija (dispraksija)</h3>



Roditelji primete da je njihovo dete &#8220;nespretno“, stalno se sapliće, teško vozi bicikl, ne ume da zakopča dugme ili da iseče hranu. Kada te teškoće nisu samo faza, već trajniji obrazac, možemo govoriti o dispraksiji. Dete zna šta želi da uradi, ali njegov mozak i telo ne sarađuju dovoljno precizno da bi pokret bio izveden lako i tečno.



Kako razlikovati „nespretnost“ od dispraksije? 



Kod dispraksije simptomi:



<ul class="wp-block-list">
<li>traju duže od 6 meseci</li>



<li>prisutni su u različitim okruženjima (kuća, vrtić, škola)</li>



<li>značajno ometaju svakodnevne aktivnosti (npr. oblačenje, hranjenje, igru)</li>
</ul>



Prvi znaci postaju primetni u predškolskom uzrastu. Uzrok je u nezrelosti moždanih struktura koje planiraju i organizuju pokrete. Roditelji tada često čuju savet „nemoj da ga forsiraš, nespretno je“. Ali upravo je suprotno &#8211; dete treba podsticati da vežba, da se kreće, da stiče iskustvo.



Dispraksija može dovesti i do manjka samopouzdanja i socijalnih teškoća, jer dete primećuje da je drugačije od vršnjaka. Ako ne postoji podrška, može se povlačiti u sebe i izbegavati igru.



Najbolje je obratiti se defektologu, okupacionom terapeutu i psihologu. Tretman uključuje vežbe za koordinaciju, igre koje razvijaju motoriku i puno ohrabrivanja. Cilj nije da dete postane sportista, već da razvije samostalnost i samopouzdanje.







<h3 class="wp-block-heading">Specifični poremećaji školskih veština</h3>



Tek kada dete krene u školu, roditelji se nekada prvi put susretnu sa ozbiljnijim teškoćama. Dete je radoznalo i pametno, ali nikako ne uspeva da nauči da čita, piše ili računa kao njegovi vršnjaci. Prva pomisao okoline često je da je dete lenjo ili neodgovorno, ali zapravo govorimo o specifičnim poremećajima učenja. 



Disleksija &#8211; teškoće u čitanju. Dete čita sporo, preskače slova, menja slogove i teško razume pročitano. Procenjuje se da disleksija pogađa oko <a href="https://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/handle/123456789/5922/Disertacija3855.pdf">5–10% dece</a>.



Disgrafija &#8211; teškoće u pisanju. Rukopis je nečitak, slova preskače ili menja, a pisanje traje dugo i iscrpljuje. Da bi se postavila dijagnoza, dete mora imati najmanje prosečan nivo inteligencije. (IQ između 90 i 110)



Diskalkulija &#8211; poremećaj računanja. Dete meša brojeve, ne razume pojmove „više“ i „manje“, ili se muči sa osnovnim operacijama.



Disleksija i disgrafija se mogu zvanično dijagnostikovati tek od trećeg razreda osnovne škole, jer se tek tada očekuje stabilno savladano čitanje i pisanje.



Za sve ove teškoće najvažnije je da roditelji i učitelji ne optužuju dete za lenjost.



 Ako dete bude etiketirano kao „lenjo“, može izgubiti motivaciju i razviti osećaj manje vrednosti. Zato je ključno uključiti defektologa, psihologa i školu u izradu individualnog plana rada. Uz podršku i prilagođene metode, dete može uspešno savladati gradivo i razviti svoje druge snage.







<h3 class="wp-block-heading">Poremećaji iz spektra autizma</h3>



Autizam je neurorazvojni poremećaj prisutan od rođenja. Simptomi se javljaju do treće godine, perzistentni su i ometaju svakodnevni život. Nešto je<a href="https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/28545751/"> češći kod dečaka</a>.



Tri osnovna kriterijuma za dijagnostiku su:



<ul class="wp-block-list">
<li>poremećaj socijalne interakcije</li>



<li>poremećaj verbalne i neverbalne komunikacije</li>



<li>restriktivni, repetitivni i stereotipni obrasci ponašanja i interesovanja</li>
</ul>



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="246" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-1024x246.png" alt="" class="wp-image-804" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-1024x246.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-300x72.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-768x184.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-1536x369.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-2048x492.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Uzroci autizma nisu do kraja poznati. Postoje različite spekulacije koje često plaše roditelje, ali istraživanja potvrđuju da autizam ima značajnu <a href="https://magazine.columbia.edu/article/what-causes-autism-study-100000-kids-reveals-new-clues">genetsku komponentu</a>. Još uvek nije poznato tačno kako se nasleđuje i koje kombinacije gena ga uzrokuju. To znači da roditelji nisu odgovorni za njegov nastanak.



Autizam ostaje prisutan tokom celog života, ali rana i strukturisana intervencija može značajno poboljšati komunikaciju, samostalnost i socijalne veštine. U tretmanu su uključeni logoped, defektolog, psiholog, a često i okupacioni terapeut. Programi su individualizovani i usmereni na razvoj ključnih životnih veština.



Deci iz spektra potrebna je i emocionalna podrška, kao i roditeljima, kako bi našli strategije za svakodnevni život.







<h3 class="wp-block-heading">Poremećaj pažnje sa ili bez hiperaktivnosti (ADHD i ADD)</h3>



Deca sa ADHD-om često su opisivana kao &#8220;nemirna“ i &#8220;stalno u pokretu“. Iza takvog ponašanja krije se neurobiološki poremećaj koji obuhvata probleme sa pažnjom, hiperaktivnošću i impulsivnošću.



Simptomi se javljaju rano, već u predškolskom uzrastu. Razlika između &#8220;živahnog deteta“ i deteta sa ADHD-om je u tome što su kod ADHD-a simptomi stalni, prisutni u različitim okruženjima i ozbiljno ometaju funkcionisanje. Prevalenca ADHD-a kod dece procenjuje se na oko <a href="https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/17541055/">5–7% širom sveta</a>.



ADHD – uključuje nepažnju, hiperaktivnost i impulsivnost.



ADD (Attention Deficit Disorder) – označava poremećaj pažnje bez izražene hiperaktivnosti. Dete u ovom slučaju deluje mirno, ali mu pažnja kratko traje, često „odluta mislima“ i teško se organizuje. ADD se teže prepoznaje jer dete ne remeti okolinu, ali jednako otežava učenje i funkcionisanje.



Uzroci ADHD/ADD-a vezani su za specifično funkcionisanje moždanih hemijskih procesa i često imaju genetsku osnovu. ADHD nije rezultat lošeg vaspitanja.



Tretman uključuje bihejvioralne tehnike, rad sa psihologom, fizičku aktivnost i, u težim slučajevima, medikaciju koju uvodi isključivo dečji psihijatar.







<h3 class="wp-block-heading">Roditelji i stručna lica kao tim</h3>



Razvojni poremećaji predstavljaju odstupanja u razvoju deteta i zahtevaju stručno prepoznavanje i podršku. Oni se ne rešavaju sami od sebe, ali to ne znači da dete ostaje bez mogućnosti za napredak. Uz pravovremenu dijagnostiku i timski rad različitih stručnjaka &#8211; logopeda, defektologa, psihologa, pedagoga, neurologa i drugih specijalista, dete može razviti svoje potencijale.



Tretman podrazumeva da dete dobija podršku koja mu pomaže da uči, vežba i razvija svoje veštine. Logoped radi na govoru i jeziku tako što pomaže detetu da razume reči, pronađe prave reči i povezuje ih u rečenice. Defektolog i/ili pedagog razvija kognitivne i školske veštine, uči strategije za čitanje, pisanje i računanje. Psiholog pomaže detetu da razume i izrazi osećanja, gradi samopouzdanje i socijalne veštine. 



Defektolog i okupacioni terapeut rade na motoričkim sposobnostima kao štu su koordinaciji pokreta, preciznosti i samostalnosti u svakodnevnim aktivnostima. Pedijatar ili neurolog prati opšte i neurološko stanje deteta, a dečji psihijatar, po potrebi, procenjuje i uvodi medikamentni tretman. Program tretmana je individualizovan, a roditelji dobijaju savete i podršku kako bi mogli da pomognu detetu kod kuće.



Važno je naglasiti da razvojni poremećaji ne utiču samo na dete, već i na porodicu. Roditelji prolaze kroz različite faze, od šoka i poricanja, do tuge, ali i osnaživanja. <a href="https://www.selfnest.com/">Psihoterapija</a> može imati ključnu ulogu u podršci roditeljima, dok deci može pomoći u emocionalnom sazrevanju i socijalizaciji.



Ovo su stanja koja prate dete i u odraslom dobu. Tretman ne može da &#8220;izleči“, ali može da omogući bolje funkcionisanje, kvalitetniji život i razvoj potencijala.



Drugim rečima, razvojni poremećaj ne definiše dete u celini. On menja način na koji dete uči, komunicira i stupa u kontakt sa svetom, ali ne ukida mogućnost da dete pronađe svoj put. Uloga roditelja i stručnjaka je da tom putu naprave prostor, strukturu i podršku.

Razvojni poremećaji kod dece – šta roditelji treba da znaju?

Zamislite dete koje još ne govori, ali ume da prevuče prstom po tabletu i pusti sledeći crtani. Ili trogodišnjaka koji ponavlja engleske fraze iz crtanog, dok na maternjem još ne ume da složi rečenicu. Sve češće viđamo ovakve slike, i s pravom se pitamo, da li je ovo normalno?



Ekranizacija je termin koji opisuje posledice prekomernog korišćenja ekrana u najranijem uzrastu. Iako nije naučni pojam, čak se i među stručnjacima odomaćio, jer odlično imenuje ono sa čime se sve češće susreću &#8211; simptomi nalik autizmu.



Roditeljima je to dobro poznata scena: dete ne želi da jede, a onda čim upalite crtani kašika za kašikom nestaje. Ili morate da završite posao, dete je nemirno i jedini način da dobijete 20 minuta mira jeste da mu date telefon. Problem je što tih 20 minuta lako prerastu u dva sata.







<h3 class="wp-block-heading">Simptomi koji liče na autizam</h3>



Kod dece uzrasta od 0 do 5 godina, prekomerna izloženost ekranima može dovesti do simptoma kao što su:



<ul class="wp-block-list">
<li>zastoj u razvoju govora</li>



<li>slabija socijalna interakcija</li>



<li>stereotipni pokreti i ponavljajuće radnje</li>



<li>teškoće u pažnji i koncentraciji</li>
</ul>



Roditelji s pravom postaju zabrinuti, jer ove simptome treba shvatiti ozbiljno. Zbog toga je uvek preporuka da se potraži stručno mišljenje &#8211; psihologa, pedagoga, defektologa, logopeda, psihijatra ili pedijatra. Što je dete ranije i duže izloženo ekranima, posledice su izraženije. Važno je da razjasnimo &#8211; ekrani ne izazivaju autizam. Autizam je razvojni poremećaj za koji se smatra da ima snažnu genetsku osnovu. Ali ono što ekrani mogu da urade, jeste da uspore i poremete inače zdrav razvoj deteta, i da stvore sliku koja nalikuje poremećaju iz spektra autizma. Dobra vest je da kada se ekrani sklone i uvedu zdrave razvojne aktivnosti, dete često vrlo brzo napreduje.







<h3 class="wp-block-heading">Preporuke za korištenje ekrana u najranijem uzrastu</h3>



Američka pedijatrijska asocijacija jasno preporučuje da do 18tog meseca nikako ne izlažemo decu ekranima. Izuzetak je video poziv, koji dete koristi uz roditeljsku podršku. Do 5te godine vreme na ekranu se postepeno produžuje, maksimum 1 sat dnevno, uz odraslu osobu i odabir kvalitetnog i interaktivnog sadržaja.



Važno je i kada i kako dete koristi ekran:



<ul class="wp-block-list">
<li>nikada tokom hranjenja</li>



<li>nikada pre spavanja (plava svetlost remeti san)</li>



<li>nikada kao usamljenička aktivnost</li>
</ul>



Ako dete već gleda, važno je da je sadržaj primeren, kvalitetan i da odrasli učestvuju tako što komentarišu, objašnjavaju, razgovaraju.







<h3 class="wp-block-heading">Kako ekrani utiču na razvoj deteta?</h3>



Razvoj govora i pažnje &#8211; deca koja mnogo gledaju ekrane ostaju pasivna, što ih lišava vežbe da govore i slušaju. Rečenice ostaju kraće, vokabular siromašniji, a pažnja slabija.



San &#8211; svetlost i dinamika sadržaja prestimulišu i time odlažu lučenje <a href="https://my.clevelandclinic.org/health/articles/23411-melatonin">melatonina</a>, pa deca teže zaspu i češće se bude noću. Nedostatak sna dalje utiče na raspoloženje, učenje i ponašanje.



Socijalne veštine &#8211; kad ekran zamenjuje igru sa drugom decom ili razgovor sa odraslima, propušta se prilika za učenje empatije, pregovaranja i emocionalne regulacije.



Ponašanje &#8211; prekomerni ekrani povezani su sa razdražljivošću, burnim reakcijama kada se ekran oduzme i slabijom sposobnošću da se dete samo umiri.



Fizičko zdravlje &#8211; pasivno sedenje uz ekran usporava razvoj fine i grube motorike.



Svaka od ovih oblasti je ključna za zdrav razvoj u prvim godinama života.







<h3 class="wp-block-heading">Dete koje ne možemo zabaviti</h3>



Jedna od najvažnijih poruka kada govorimo o ekranima jeste: deci mora da bude dosadno.



Roditelji često misle da dete stalno mora da bude zabavljeno i angažovano. Upravo su to trenuci kada najviše dobijaju pristup ekranima, “Evo crtani da mama može nešto da obavi.”. Ali dosada je važan razvojni faktor, ona je prostor u kojem dete uči da bude kreativno, da se snađe, da izmišlja igre. U dosadi dete počinje da koristi maštu, tada štap postaje mač, kutija postaje kuća, plišana igračka dobija ulogu najboljeg prijatelja.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="203" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-1024x203.png" alt="" class="wp-image-719" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-1024x203.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-300x59.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-768x152.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-1536x304.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-2048x406.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h3 class="wp-block-heading">Roditeljska krivica i odgovornost</h3>



Čitajuci ovaj tekst, lako je upasti u osećaj <a href="https://www.selfnest.com/blog/iz-ugla-psihoterapeuta/dobar-vs-los-stil-majcinstva">krivice</a>. Realnost je da život nosi tempo u kojem je teško odoleti iskušenju ekrana. Dete plače, nervozno je, a crtani sve rešava za sekund. I to je normalno. Niste krivi, ali jeste odgovorni. Odgovorni ste da se informišete, da pravite svesne izbore i da svom detetu omogućite prostor za zdrav razvoj. Ipak su današnji roditelji nekadašnja deca koja nisu odrasla uz ekrane i nedostatak ovog iskustva čini da pred ovim izazovom često osećate nesigurnost. 



Ekrani jesu deo života i tu će ostati. Naša deca će ih svakako koristiti, u školi, na poslu, u svakodnevici. Ali nema potrebe da žurimo. Prve godine života nisu vreme za ekrane, one su vreme za igru, pokret, dosadu, smeh, pokušaje i greške.



Ako primetite da vaše dete pokazuje simptome koji vas brinu, obratite se <a href="https://www.selfnest.com/o-platformi">stručnjaku</a>. Ako osećate da je ekran &#8220;preuzeo“ kontrolu, uvek možete da napravite promenu, a savet sa stručnjakom vam u tome može pomoći.

Ekranizacija kod dece: Uticaj ekrana na razvoj deteta i ključne preporuke za roditelje

Deca ne dolaze uvek istim putem: Vantelesna oplodnja i usvajanje u Srbiji

Sećate li se svog odrastanja i uloge vaših roditelja ili staratelja u tom periodu? U kom trenutku su se ove uloge zamenile?



Starenje je neizbežna faza životnog ciklusa.&nbsp; Manifestuje se u zavisnosti od pojedinca i njegovih navika, fizičke i psihološke spremnosti, opšteg zdravstveneog stanja, ali i u zavisnosti od generalnog stava prema životu i starosti.



U mnogim kulturama, pa tako i u našoj, preuzimanje starateljske uloge nad svojm roditeljima, ne samo da je poželjno, već je i očekivano ponašanje. Iako bez pravnog dejstva, briga o roditeljima kada ostare smatra se dužnošću mlađih članaova porodice.&nbsp;



Preuzimanje uloge negovatelja odnosno negovateljice (u daljem tekstu: negovatelj) može doneti nenadano mnogo stresa usled količine odgovornosti i obaveza koju ova uloga nosi.&nbsp;



Prioritetne postaju potrebe osobe o kojoj brinete &#8211; održavanje lične higijene i higijene stambenog prostora, kuvanje, nabavka, plaćanje računa, briga o pravilnoj ishrani i uzimanju terapije, održavanje funkcionalne komunikacije, buđenje u toku noći, praćenje na lekarske preglede&#8230; dok u drugi plan padaju vaše lične potrebe, slobodno vreme, partnerski i društveni život.



Prekomerna i kontinuirana izloženost stresu opšte je poznata kao burnout sindrom ili <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/sindrom-sagorevanja">sindrom sagorevanja</a> i ne mora da se odnosi samo na poslovno okruženje. Negovatelj se itekako može naći u burnout-u,&nbsp; i obično se ispoljava kroz znake nervoze, bezvoljnosti, ogorčenosti prema sebi ili osobi o kojoj se brine, uz čest osećaj bespomoćnosti i društvene izolacije.&nbsp;



<div style="height:30px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



Ako ste u ulozi negovatelja i prepoznajete znake burnout-a, postoji nekoliko načina da sebi ovaj period olakšate i preuzmete ili povratite kontrolu, kako nad podeljenim vremenom tako i otežavajućom situacijom u kojoj se nalazi vaš emotivan i društveni život.&nbsp;



<div style="height:10px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



<ol class="wp-block-list">
<li>Kažite “NE” dodatnim odgovornostima</li>
</ol>



Prihvatite da u vašoj konstantnoj posvećenosti osoba o kojoj brinete vidi sigurnost.



U redu je da za sebe birate aktivnosti koje vam pune baterije, a da odbijate odgovornosti koje neko želi neosnovano da vam nametne. Reći “ne” kada ste u skladu sa sobom i svojom odlukom, daće vam novu poletnost i obnoviti osećaj kontrole.



<div style="height:10px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



<ol class="wp-block-list" start="2">
<li>Vratite brigu o sebi u svoju svakodnevicu</li>
</ol>



Briga o drugoj osobi ne bi smela da isključi brigu o vama samima.&nbsp;



U redu je da svakog dana izdvojite makar 20 do 30 minuta za aktivnosti koje vas opuštaju (poput šetnje, kupke ili vožnje bajsa) ili vas raduju (poput prijatnog razgovora ili kreativnog rada). Ako niste sigurni koje bi to vreme bilo, primetite paterne slobodnog vremena koji se svakodnevno javljaju. To je potencijalan prostor u vremenu koji možete izdvojiti samo za sebe.&nbsp;



<div style="height:10px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



<ol class="wp-block-list" start="3">
<li>Potražite pomoć kada vam je potrebna</li>
</ol>



Znate nekoga ko bi mogao da “vam uskoči” i odmeni vas?&nbsp;



Ne ustručavajte se, već iskomunicirajte svoje potrebe.



Dodatno, možete pričati sa svojim nadređenima na poslu i dogovoriti individualno radno vreme.



Takođe, možete potražiti grupu za podršku gde ćete moći slobodno da pričate o svojoj situaciji i time otpustite negativne emocije koje se nakupljaju i doprinose burnout-u.



<div style="height:10px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



<ol class="wp-block-list" start="4">
<li>Dajte sebi prostora da pogrešite</li>
</ol>



Niko nije savršen i greške su neizbežne. Ako nešto propustite, zaboravite ili pogrešno uradite, vežbajte da sebi oprostite. Umesto da se izjedate, konstatujte grešku, o njoj ako imate potrebe popričajte i nastavite dalje.



<div style="height:10px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



<ol class="wp-block-list" start="5">
<li>Sklopite “ugovor” sa sobom u ulozi negovatelja</li>
</ol>



Vreme koje provodite u ulozi negovatelja možete preuzeti u svoje ruke tako što ćete sami odrediti listu realnih očekivanja i podsetiti ih se kada se osećate preopterećeno.&nbsp;



Ovaj ugovor može sadržati vaš dogovor sa samim/samom sobom o vremenu koje odvajate za sebe, odgovornosti koju preuzimate na sebe i drugo.



<div style="height:10px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



<figure class="wp-block-embed is-type-video is-provider-tiktok wp-block-embed-tiktok"><div class="wp-block-embed__wrapper">
<blockquote class="tiktok-embed" cite="https://www.tiktok.com/@haut_hisse/video/7152108215696739590" data-video-id="7152108215696739590" data-embed-from="oembed" style="max-width:605px; min-width:325px;"> <section> <a target="_blank" title="@haut_hisse" href="https://www.tiktok.com/@haut_hisse?refer=embed">@haut_hisse</a> This short Video Will Break Your Heart 💔 <a title="alzheimer" target="_blank" href="https://www.tiktok.com/tag/alzheimer?refer=embed">#Alzheimer</a> <a title="dad" target="_blank" href="https://www.tiktok.com/tag/dad?refer=embed">#dad</a> <a title="daugther" target="_blank" href="https://www.tiktok.com/tag/daugther?refer=embed">#daugther</a> <a title="family" target="_blank" href="https://www.tiktok.com/tag/family?refer=embed">#family</a> <a title="emotional" target="_blank" href="https://www.tiktok.com/tag/emotional?refer=embed">#emotional</a> <a title="fyp" target="_blank" href="https://www.tiktok.com/tag/fyp?refer=embed">#fyp</a> <a title="trending" target="_blank" href="https://www.tiktok.com/tag/trending?refer=embed">#trending</a> <a title="viral" target="_blank" href="https://www.tiktok.com/tag/viral?refer=embed">#viral</a> <a target="_blank" title="♬ original sound - Haut Hisse" href="https://www.tiktok.com/music/original-sound-7152125573949688581?refer=embed">♬ original sound &#8211; Haut Hisse</a> </section> </blockquote> <script async src="https://www.tiktok.com/embed.js"></script>
</div></figure>



Dobro je imati na umu da:



U zavisnosti od zdravstvenog stanja osobe kojoj ste se posvetili, ona može biti manje ili više svesna svojih kognitivnih i fizičkih mogućnosti i ograničenja. Lični doživljaj njihovih reakcija može doprineti vašem nezadovoljstvu, naljutiti vas ili rastužiti. Negativne reakcije, komentari, ili mišljenja starijih osoba često nisu istinski odgovor na vašu posvećenost i brigu.



<div style="height:10px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



Timski rad je pola “posla”



Prihvatanjem ograničenja koja starost donosi i uključivanjem spontanog razgovora o temama koje će vas povezati i nasmejati, doprineće kvalitetu vašeg odnosa i učiniti vam vreme koje provodite zajedno kvalitetnijim.



Ukoliko ste i vi nečiji negovatelj i kod sebe prepoznajete znakove burnout-a, podržavamo vas da razgovarate o tome sa osobom u kojoj vidite podršku.



<div style="height:30px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



Selfnest platforma nudi razgovor sa psihoterapeutom koji može da vam pruži stručnu pomoć, postavi prava pitanja i pomogne Vam da ovaj period učinite lakšim za sebe.&nbsp;



Pričajte sa terapeutom već sutra tako što ćete zakazati termin na <a href="http://selfnest.com">selfnest.com</a>.







Photo by <a href="https://www.pexels.com/photo/people-wearing-knitted-clothes-holding-hands-5493781/">cottonbro studio</a>

Da li ste i vi roditelj vašem roditelju?

Razumevanje zdravog razvoja seksualnosti igra važnu ulogu u prevenciji negativnih iskustava deteta kada odraste. Odrasli često usled trenutnih problema i izazova sa kojima se suočavaju, ne razmišljaju dovoljno unapred, odnosno šta će biti kada dete odraste i razvije seksualnost.&nbsp;



Međutim, ono što je potrebno da roditelji razumeju, jeste razlika između zdravog i nezdravog razvoja detetove sekasualnosti i ponašanja. Tada bi bili u prilici da na vreme reaguju, razgovaraju sa detetom, preusmere ga i pomognu da postavi granice i razume koja ponašanja su u redu, koja ne.&nbsp;



Tako da, pre reagovanja na detetovo ponašanje, koje ne deluje prikladno iz perspektive odrasle osobe, roditelj bi trebao biti dovoljno infnormisan kako bi znao koje ponašanje je očekivano u kom uzrastu.&nbsp;



Zbog toga smo izdvojili određna ponašanja koja su moguća u različitim dobima odrastanja.



<figure class="wp-block-image size-full"><img loading="lazy" decoding="async" width="1678" height="2536" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2024/07/Razvoj-seksualnosti-kod-dece-4.png" alt="Faze razvoja seksualnosti kod dece" class="wp-image-418" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2024/07/Razvoj-seksualnosti-kod-dece-4.png 1678w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2024/07/Razvoj-seksualnosti-kod-dece-4-199x300.png 199w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2024/07/Razvoj-seksualnosti-kod-dece-4-678x1024.png 678w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2024/07/Razvoj-seksualnosti-kod-dece-4-768x1161.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2024/07/Razvoj-seksualnosti-kod-dece-4-1016x1536.png 1016w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2024/07/Razvoj-seksualnosti-kod-dece-4-1355x2048.png 1355w" sizes="auto, (max-width: 1678px) 100vw, 1678px" /></figure>



Informacije su preuzete sa “National Sexual Violence Resource Center”.&nbsp;



Link ka pdf dokumentu se nalazi <a href="https://www.nationalcac.org/wp-content/uploads/2016/08/HealthySexualDevelopmentOverview.pdf" target="_blank" rel="noreferrer noopener">ovde</a>.

Roditeljstvo - majka objašnjava detetu. Priručnik za roditelje.

Priručnik za roditelje

Odnos između mame i deteta je tema o kojoj se mnogo pisalo i uvek ima šta da se kaže. I zbog toga se bavimo čestim, a lošim primerima majčinstva. Odgovaramo na pitanje, da li je stil majčinstva promeniljiv. Za kraj otkrivamo koji stil majčinstva je najbolji iz psihološke perspektive.



Odnos mame i deteta nije statičan, kao i svaki drugi odnos, on se konstano menja. Dečiji razvoj dešava se u skokovima koje ni sami roditelji ne mogu da isprate, pa često promene dočekaju nespremni. Najbolnija promena za roditelja je kada bude svrgnut sa trona najvažnije osobe u svetu deteta. Najjaču, najlepšu i najpametniju mamu (a i tatu) počinju da menjaju šašava tetka, brižne bake, razigrani ujak, i naravo vršnjaci drugari.&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">A šta se dešava kada mame ne mogu da se pomire sa ovim promenama?</h2>



Svaka sličnost nije slučajna.



<h3 class="wp-block-heading">Previše vezana mama</h3>



Nije slučajno da nam se stvori nelagoda kada čujemo da ovakva mama kaže “ti si moj život, moja sreća, sve moje na svetu, jedino mi ti daješ smisao”. Ovo je ipak prevelika odgovornost za jedno dete, zar ne? Iako nesvesno, u ovakvom odnosu, mama je u riziku da emotivno manipuliše detetom. Kada je detetu dodeljena uloga da mamu čini srećnom, ukoliko se mama rastuži dete veruje da je ono krivo. Na ovaj način dete polako gradi loš odnos ka sebi verujući da je vredno jedino onda kada usrećuje ljude oko sebe.&nbsp;



Ove mame svojom vezanošću onemogućavaju detetu slobodno istraživanje sveta i ostvarivanja odnosa sa drugim ljudima. Simbioza između mame i deteta u prvoj godini života je neizbežna. To znači da mama i beba žive kao jedno, a za to je potrebno da se mama potpuno posveti ovoj ulozi i zanemari većinu svojih potreba. Što je dete starije, manje mu je potrebna mama. Previše vezane mame kako bi ostale bliske sa decom drže decu u zavisnom položaju, otežavajući im na ovaj način rešavanje razvojnih zadataka koji upravo uključuju samostalnost i odnose sa drugim ljudima.



Nije detetova odgovornost da da smisao života mami niti da preuzme odgovornost za maminu sreću.&nbsp;



<h3 class="wp-block-heading">Mama menadžer</h3>



Kažu iza svakog uspešnog muškarca stoji žena, a mi kažemo iza svakog uspešnog deteta stoji ambiciozna mama.&nbsp;



Odličan uspeh u školi, dodatni časovi engleskog i francuskog, šah, časovi klavira, tenis, fudbal, takmičenja, nastupi. Sve ove aktivnosti deci ostavljaju najmanje vremena da budu deca.



Uz ambiciju da dete bude uspešno, potkradu se i lične neostvarene želje. Ovo decu dodatno zbunjuje jer ne mogu da razlikuju, sopstvene, od maminih potreba.&nbsp;



Iako to dete neće reći, ovoliko obaveza stvara stres. Podsetimo se, detetu je važno da je mama dobro, i ako će mamu usrećiti samo uspeh koji dete pravi, dete će dati sve od sebe. Problem nastaje kada je taj uspeh šargarepa na kraju štapa, kada petica više nije dovoljna, a ni drugo osvojeno mesto na takmičenju, jer uvek može bolje!? Tada, dete stvara lošu sliku o sebi. Trud postaje besmislen, pa dete ili potpuno odustaje od ostvarivanja bilo kakvih ciljeva ili uskoči u začarani krug stalnog truda u nadi da će jednog dana biti dovoljno dobro.&nbsp;



Adolescencija koja donosi svoj razvojni zadatak stvaranja autonomije kroz bunt, uzburkaće ovakav odnos između mame i deteta. Grubo rečeno, adolescent će se povući u sebe i razviti anksiozna i depresivna osećanja, ili će bunt prerasti u samodestruktivno ponašanje, poput konzumacije alkohola i droga ili ulaska u rizične odnose.



<h3 class="wp-block-heading">Mama najbolja drugarica</h3>



Nije kul da mama sve priča deci, i nije kul da bude detetova najbolja drugarica.&nbsp;



Kako bi održale svoju ulogu drugarice, ovakve mame neretko dele sa decom svoje privatne probleme. Problemi poput odnosa sa tatom, ili drugim partnerom, svađe sa drugaricama, mamom i problemi na poslu, nisu nešto čime treba da opteretimo decu. Naravno da će dete želeti da pomogne mami, ali rešavanje ovakih problema prevazilazi kapacitete dece.



Važno je da razgovaramo sa decom, a ona nam se poveravaju kada se osećaju sigurno. Zbog toga je lako pomešati podržavajuću mamu sa mamom drugaricom. Ideja ovakvih mama je da su baš zbog toga bolje mame, ali u realnosti ovakav odnos zbunjuje dete.



Deci su potrebne granice, struktura i neko ko će da ih vodi i usmerava. Mama najbolja drugarica neće reći kada dete mora u krevet, zbog čega je važno zdravo da se hrani, da mora da uči, da je loše da pije, puši i objasni kako seks može da ugrozi zdravlje.. A to je upravo uloga roditelja.



Mama najbolja drugarica šalje poruku da nema kontrolu nad situacijom i da ne može zaštititi dete. Pokušaj da budete prijateljica ruši sliku o vama kao zaštitniku i čuvaru i na taj način uskraćujte dete jedne od najvažnijih mreža podrške u njihovom životu.



Deca već imaju prijatelje i to su njihovi vršnjaci. Deci je potrebna mama.



Da li su vam poznati ovi stilovi majčinstva?



<h2 class="wp-block-heading">Sa kakvim stilom majčinstva ne grešimo?&nbsp;</h2>



Zbog velike sličnosti vaspitanja u generacijama naše porodice možemo steći utisak da se stil majčinstva nasleđuje. Stil majčinstva se uči, ne nasleđuje se. Zbog toga, mame koje čitajući ovaj tekst sebe pronalaze u lošem stilu majčinstva, ne treba da brinu. Svi pravimo greške, ovo ne znači biti loša mama, znači da postoji prostor da se nauče nove veštine.



Kada ponavljamo ponašanja naših roditelja u vaspitanju dece koja nam se ne dopadaju, vreme je da nešto menjamo. Ponavljanje znači manjak veštine da bolje odreagujemo u određenim situacijama, u nedostatku boljeg odgovora aktiviramo stare naučene obrasce. Dakle, promena znači učenje novih veština.



Na majčinstvo u velikoj meri utiče i trend koji društvo nameće. Danas možemo čuti nove savete poput, ne govori deci nikada “Ne”, “Pusti dete samo da odluči”; ali i oni satriji su još uvek prisutni: “Ne navikavaj ga na ruke” ili “Pusti ga da plače, zdravo je”.



Topla i stroga mama je naša dobitna kombinacija. Ovakav stil majčinstva detetu daje dve važne poruke, voljen si i siguran si.&nbsp;Ova mama je autoritet, daje zdravu strukturu i postavlja granice, pri tome ne štedeći dela i reči ljubavi. Biti strog i topao nisu suprotnosti. U ovakvom odnosu sa mamom deca se osećaju sigurno. Ovakva mama jasno i otvoreno komunicira pravila, očekivanja, granice, ali i nežne reči ljubavi i podrške. Ovaj stil majčinstva podrazumeva doslednost. U susretu sa izazovima, ova mama neće rešiti sve probleme deci, već će biti uz njih dok ih sami rešavaju. Deca odrastaju u odrasle koji su emocionalno stabilni, samopouzdani su i sposobni preuzeti odgovornost za svoje postupke.

Dobar VS Loš stil majčinstva

Doživljaj sopstvenog identiteta se gradi na osnovu izbora koje pravimo u karijeri, porodičnim odnosima, prijateljima, hobijima ali i na osnovu životnog stila koji nas karakteriše. Naši izbori oslikavaju ono što je za nas vredno u životu.



Kada dobijemo bebu, ovi izbori se menjaju. Sada smo potpuno odgovorni za tuđi život. Tuđe potrebe su sada ispred naših, zbog čega se menjaju i naši prioriteti, vrednosti, ali i osećaj suštine našeg bića.



Bilo da je dolazak bebe bio planiran i dugo isčekivan, ili vas je beba iznenadila, u prvim danima osećaj tuge, izgubljenosti, krivice, prisutan je kod većine majki. Čak i ako ste se pripremili na promene koje beba donosi razgovarajući sa drugim mama i čitajući raznu edukativnu literaturu, novostečeni identitet majke vas i dalje može iznenaditi.



<h3 class="wp-block-heading">Da li je normalno da mi nedostaje moj život pre bebe?</h3>



Da, normalno je da nedostaješ sama sebi, normalno je da ti nedostaje tvoja sloboda. Život majke menja se iz korena dolaskom bebe. Preplavljujuća je već sama činjenica da od nas potpuno zavisi jedan život. Možete “mrzeti” majčinstvo i voleti svoju bebu! Ova osećanja se međusobno ne isključuju.&nbsp;



Nakon porođaja gubimo osećaj kontrole nad sopstvenim životom. Uz to, mladu mamu prate brige poput manjka vremena, novca, edukacije, konkretne pomoći i emocionalne podrške. Zbog ovoga se možemo osetiti zarobljeno, ogorčeno, nervozno, tužno, ali i ljuto.



Ako smo duboko verovali u ono “Dolazak bebe je najsrećniji dan u životu”, lako možemo poverovati u to da “sa nama nešto nije u redu”. Osećaj krivice koji se javlja zbog potpuno drugog iskustva u odnosu na ono koje su nam tokom života prezentovali, sprečava mnoge mame da o ovome razgovaraju.



Bez obzira šta su nam do sada govorili: Niste sami! Većina majki se u prvim danima nakon porođaja oseća upravo ovako.



Pored svih psihičkih procesa, tu je i konstanta fizička iscrpljenost usled nespavanja i tela koje se još uvek nije oporavilo od porođaja.



U prvim danima interakcija koju imamo sa detetom svodi se na zadovoljenje osnovnih potreba. Hranimo, presvlačimo, uspavljujemo, a beba ili plače ili spava. Nagradu za brigu počinjemo da dobijamo tek nakon dva meseca kada usledi prvi osmeh. Ta mala povratna informacija topi srca.



<h3 class="wp-block-heading">Kako možete da pomognete sebi u ovoj situaciji?</h3>



Ostanite u kontaktu sa prijateljima. &#8211; Iako nije moguće viđati prijatelje istim intenzitetom kao i ranije, odvojte vreme za njih makar telefonom. Razgovarajte o svemu što osećate. Pričajte i sa drugim mamama, iznenadićete se koliko ih oseća slične emocije. Dopustite sebi da dobijete podršku. Razgovor sa prijateljima ne mora biti o vašem trenutnom iskustvu, možete se dogovoriti da na seledećoj kafi niko ne spomene ništa vezano za decu.



Razgovarajte sa psihoterapeutom &#8211; Iako se danas više govori o postporođajnoj depresiji, uverenje da majčinstvo i roditeljske veštine dolaze prirodno i da su majke najsrećnije kada dobiju dete i dalje postoji. Postporođajna depresija je izlečiva, ali je potrebna stručna podrška. Međutim <a href="https://app.selfnest.com/register/" target="_blank" rel="noreferrer noopener">razgovor sa psihoterapeutom</a> nakon porođaja nije rezervisan samo za depresiju, mnoge majke u prvim danima osećaju tugu koja ne mora da se razvije u depresiju. Ne trpite i ne čekajte, u redu je razgovarati.



Redefinišite značenje uspeha &#8211; Ranije ste se osećali uspešno zbog položenog ispita, dobro obavljenog zadatka na poslu, novog klijenta, organizovanog dana, besprekorno čiste kuće, bogato pripremljene trpeze, širokog kruga prijatelja… Iako danas ovo nisu stavke vašeg dana, ne znači da niste uspešni! Danas peticu sa zvezdicom dobijate jer ste vi i beba živi. Roditeljski uspesi su jednako vredni slavlja.



Tražite podršku i pomoć &#8211; Vaš partner jednako može da obavlja sve poslove kao i vi, dogovorite se oko podele odgovornosti. Pozovite prijatelje i porodicu da vam pomognu kada je potrebno. Osim praktične pomoći u kući, razgovor pun razumevanja je podrška koju treba svaka mama.&nbsp;



Odmarajte što više &#8211; San nam je neophodan za dobro funkcionisanje. Ako ste uspeli da podelite poslove i uključite pomoć najbližih, uzmite vreme za sebe da spavate ili se jednostavno opustite. Odmor može biti i vreme za sebe koje ste rezervisali tokom dana. Kafa u miru nekada najbolje može napuniti baterije.



Nemojte se porediti sa drugim mamam &#8211; Pored odličnih stvari poput besplatno dostupnog edukativnog sadržaja, socijalne mreže su pojačale potrebu da se poredimo sa drugima. Nekada smo se poredili sa komšinicom i drugaricama iz razreda i posla, a sada se poredimo sa celim svetom. Zapamtite, niko na svojim profilima ne beleži teške trenutke. Socijalne mreže nisu realnost, a svaka mama ima svoj tempo oporavka.



Naučite se strpljenju &#8211; Proces adaptacije na nov način života traje određeno vreme. Nemojte biti strogi prema sebi. Dajte sebi vreme i prostor da zalečite svoje telo i naučite nove veštine.&nbsp;



Brinite o sebi &#8211; Imati bebu ne znači da se morate odreći svih stvari koje su vam važne. Kada brinemo o bebi, lako je zaboraviti da <a href="https://www.selfnest.com/blog/iz-ugla-psihoterapeuta/selfcare-prakse-za-svaki-dan" target="_blank" rel="noreferrer noopener">brinemo i o sebi</a>. Mnogi roditelji zanemare sebe kako bi bili tu za sve bebine potrebe. Brinuti o sebi znači odvojiti vreme za bilo šta što poboljšava vaše fizičko i mentalno zdravlje. Važno je da brinete o sebi! Jer najbolja mama je mama koja je dobro!

Mama i beba na slici. Kriza identiteta nakon porođaja. Da li sam ja sada samo mama?

Blog