U društvu koje slavi postignuća, od žena se često očekuje da budu izuzetne u svakom aspektu života – da grade uspešnu karijeru, budu posvećene majke, partnerke koje održavaju stabilnu porodicu, i sve to sa osmehom na licu. Ovaj ideal često dolazi sa nevidljivim, ali snažnim pritiskom da se sve mora postići u istom vremenskom okviru – najčešće u toku jedne decenije, kada biološki sat i profesionalne prilike dostižu svoj vrhunac. 



<h4 class="wp-block-heading">Kada se očekivanja sudare u vremenu</h4>



Žene se često nalaze pred paradoksom – dok se od njih očekuje da izgrade karijeru, istovremeno ih društvo podseća da „pravo vreme“ za zasnivanje porodice prolazi. Ova dvostruka očekivanja mogu izazvati osećaj pritiska, krivice i nesigurnosti. Mnoge žene se pitaju: Da li je moguće postići balans bez žrtvovanja sopstvenog mentalnog zdravlja?&nbsp;



Iako je jasno da spoljašnji pritisci igraju veliku ulogu, važno je osvrnuti se i na unutrašnje obrasce razmišljanja koji mogu dodatno pojačati taj teret. Na primer, uverenje da moraju biti savršene na svim poljima često vodi do hronične iscrpljenosti i osećaja neuspeha, pa i do sindroma sagorevanja, što ima još i dugoročnije posledice po naše zdravlje, i mentalno i fizičko.&nbsp;



<h4 class="wp-block-heading">Šta ako ne moramo „imati sve“ odjednom?</h4>



Jedan od najkorisnijih pristupa je preispitivanje uverenja da sve mora biti postignuto u isto vreme. Umesto da se fokusiramo na to kako da uklopimo sve zahteve spoljašnjeg sveta, korisno je zapitati se:&nbsp;



Šta je za mene zaista važno sada?&nbsp;



Da li se osećam slobodno da menjam svoje prioritete tokom života?&nbsp;



Koja uverenja imam o tome šta znači biti dobra majka, partnerka ili profesionalac – i da li su ta uverenja realna?&nbsp;



Čije standarde pokušavam da ispunim – svoje ili tuđe?&nbsp;



Iako društvene poruke sugerišu da postoji idealno vreme za sve, stvarnost je daleko fleksibilnija. Uspeh u karijeri ne mora doći do 35. godine, niti je roditeljstvo validno samo ako se dogodi u određenom životnom periodu. Dopuštanje sebi da uskladimo sopstveni ritam sa svojim vrednostima može umanjiti osećaj pritiska i osloboditi nas nerealnih očekivanja. 







<h4 class="wp-block-heading">Kako izgraditi zdraviji odnos prema sebi i svojim prioritetima? </h4>



1. Prepoznajte unutrašnji kritički glas – Često sebi govorite da niste dovoljno dobri ako ne uspevate da balansirate sve obaveze? Taj glas često proizilazi iz naučenih društvenih normi, ali nije odraz vaše vrednosti.&nbsp;



2. Definišite sopstvenu verziju uspeha – Umesto da se oslanjate na spoljašnja merila, razmislite šta za vas znači ispunjen život. Da li uspeh podrazumeva titulu i poziciju, ili vreme provedeno sa porodicom? Vaša definicija je jedina koja je zaista važna.



3. Prihvatite promene u prioritetima – Život dolazi u fazama. Ono što je sada prioritet ne mora biti zauvek. Dopuštanje sebi da se prilagodite može doneti osećaj slobode i smanjenja stresa. 4. Negujte brigu o sebi bez krivice – Posvećenost sebi nije sebičnost. Kada sebi pružite vreme za odmor i regeneraciju, imate više energije da budete prisutni kako u poslu, tako i kod kuće.



4. Negujte brigu o sebi bez krivice – Posvećenost sebi nije sebičnost. Kada sebi pružite vreme za odmor i regeneraciju, imate više energije da budete prisutni kako u poslu, tako i kod kuće.







Šta je onda glavni zaključak? Hajde da odbacimo mit o “imati sve odjednom”.



Nerealno je i iscrpljujuće da očekivati od sebe da istovremeno dostigemo apsolutni vrhunac u karijeri, budemo posvećen roditelj i održimo balans u svim aspektima života bez posledica po mentalno zdravlje.&nbsp;



Ideja da žena može „imati sve i odmah“ je mit koji stvara nepotreban pritisak i osećaj neuspeha ako se stvari ne odvijaju savršeno. Umesto toga, važno je redefinisati uspeh – prilagoditi ga ličnim vrednostima, postaviti realna očekivanja i dozvoliti sebi da različite faze života donose različite prioritete.&nbsp;



Umesto da se trudimo da ispunimo tuđi ideal, korisnije je usmeriti pažnju na ono što je za nas autentično i važno u datom trenutku. Dozvola da koračamo sopstvenim tempom i da ostavimo po strani te društvene pritiske je put ka ispunjenijem i srećnijem životu.

Illustration of woman balancing work and motherhood

Biološki sat i karijerni uspeh: Kako da žena čuje svoj glas uprkos očekivanjima drugih?

Česte su izreke poput bez muzike nema života i muzika leči dušu &#8211; ali šta je to u muzici što nas toliko duboko povezuje sa našim emocijama?&nbsp;



<div style="height:30px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



<h2 class="wp-block-heading">Od drevnog ritma do plejlista</h2>



Od kad postoji čovek, postoji i muzika. Možda ne u onoj formi u kojoj smo navikli da je čujemo na popularnim frekvencijama, platformama ili aplikacijama za pretraživanje muzike i kreiranje personalizovanih muzičkih lista, ali definitivno u onoj koja je doprinela kvalitetnijem i smislenijem životu. Možda su se povodi i načini na koje je ona stvarana, menjali razvojem civilizacije, ali bismo takođe mogli pretpostaviti da je ono nešto što muzika čini za i unutar pojedinca, oduvek bilo važno i prisutno.&nbsp;



Neki od prvih zapisa o starim narodima kažu, da su muzikom krunisali uspešan lov, proslavljali ratne pohode, prizivali kišu, organizovali obrede, žrtvovanja ali i proslavljali rođenja dece i spajanje porodica. Već tada, uz muziku su stajali mimika, pokret, ritam i ručno rađeni instrumenti koji su upotpunjavali njihove ceremonije. Sve su to bili načini da se povežu, kako sa prirodom, tako i jedni sa drugima.&nbsp;



Prvi muzički intrument bio je ljudski glas, a prve udaraljke ljudske ruke. Potom je čovek, svojom maštom, kreativnošću i iskustvom u prirodi, razvio čitav niz instrumenata koristeći drvo, kožu, kamen, a kasnije i metal. Danas, muzika je kako kolektivna, tako i lična. Pripada unutrašnjem svetu pojedinca, ali i svima nama. Uz nju se radi, šeta, vozi, slavi, voli, tuguje, peva, spava i ćuti. Svedoci smo beskonačnog broja neverovatnih virtuoza, svetskih vokala, omiljenih muzičkih grupa i orkestara, ali i elektronskog zvuka u kojem se mnogi pronalaze.&nbsp;&nbsp;



<div style="height:30px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



<h2 class="wp-block-heading">Kako muzika deluje na telo, a kako na dušu?</h2>



Na intuitivnom nivou, znamo da muzika čini da se osećamo bolje. Imamo utisak da rezonujemo sa njom i ona sa nama. Neke studije pokazuju da, majke koje svojoj deci pevaju i puštaju muziku (preporučene glasnoće), dok su još u stomaku, <a href="https://www.babycenter.com/pregnancy/your-baby/music-and-your-unborn-child_6547">pozitivno utiče na razvoj njihovog sluha, memorije i emocija</a>. Kako je sluh jedno od prvih čula koje se razvija, dok vid sazreva postepeno nakon rođenja, nije začuđujuće što su uspavanke postale jedan od univerzalnih pristupa za uspavljivanje dece.&nbsp;



Muzika, međutim, svoj umirujući i lekoviti efekat pokazuje i u kasnijem životu. <a href="https://www.mdpi.com/2673-9259/4/3/15">Pomaže osobama koje žive sa Alzheimerovom bolešću</a> da prizovu uspomene, smanje konfuziju i poboljšaju raspoloženje. Studije pokazuju da čak i kada verbalna komunikacija postane otežana, muzika može probuditi emocionalne odgovore i sećanja. Kod osoba koje se bore sa depresijom, muzika <a href="https://www.sabinorecovery.com/how-does-music-help-with-depression-and-anxiety/#:~:text=Research%20suggests%20that%20music%20can,improve%20mood%20and%20reduce%20stress.">može pomoći u smanjenju simptoma depresije</a> i anksioznosti tako što pruža pozitivnu distrakciju od negativnih misli i emocija.&nbsp;



Na telesnom nivou, već pri detektovanju prvih taktova, tonova ili melodije, prijatna osećanja mogu se pojaviti kao rezultat delovanja dopamina – neurotransmitera koji izaziva osećaje zadovoljstva i blagostanja. Zanimljivo, muzika može uticati na raspoloženje čak i kada je osoba ne prepoznaje u potpunosti. Tome svedoče <a href="https://www.pfizer.com/news/articles/why_and_how_music_moves_us#:~:text=Listening%20to%20(or%20making)%20music,that%20generate%20and%20control%20emotions.&amp;text=The%20limbic%20system%2C%20which%20is,when%20our%20ears%20perceive%20music.">studije</a> rađene kod osoba sa oštećenjem dela mozga zaduženog za melodiju, kod kojih se pokazalo da i dalje mogu da osećaju emocije koje muzika prenosi, jer su im centri za regulaciju emocija ostali očuvani.&nbsp;



Koliko su česti filmovi i serije bez muzike? Upravo je muzika ta koja, dok ih gledamo, <a href="https://www.psychologs.com/the-influence-of-movies-and-music-on-mental-health/?srsltid=AfmBOorrT0i7vN6cayJaEKbuHeuBucM90pcASItyGEH5HYSQbIpPfhiH">utiče na naše hormone</a>. Nežne melodije mogu nas umiriti i podstaći lučenje dopamina ili oksitocina, dok snažni i napeti tonovi mogu izazvati pojačano lučenje adrenalina i osećaj nelagode. I jedno i drugo je prirodan deo našeg emocionalnog doživljaja i često se upravo zbog njih, mnogi ovakvim sadržajima rado i vraćaju.



<a href="https://magazine.hms.harvard.edu/articles/how-music-resonates-brain#:~:text=Music%20also%20lights%20up%20nearly,and%20the%20body%27s%20motor%20system.">Muzika deluje na gotovo sve delove mozga</a>, uključujući hipokampus i amigdalu, odgovorne za pokretanje emocionalnih reakcija na muziku kroz sećanja. Dodatno, utiče i na limbički sistem, koji upravlja motivacijom i zadovoljstvom. Ako primetite nekoga do vas, kako tapka nogama ili lupka prstima u ritmu, znajte da je muzika pokrenula i njegov motorički sistem, a da toga možda u potpunosti nije ni svestan. Jedno od istraživanja pokazalo je da, svakodnevno slušanje<a href="https://www.youtube.com/watch?v=VIItKRaP2vc"> Mocartove Sonate</a> za dva klavira u D-duru, može <a href="https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/37356223/">smanjiti učestalost i jačinu epileptičnih napada</a>. Ova kompozicija je samo jedan od primera studija rađenih na utvrđivanju učinkovitosti muzike na mentalno zdravlje uopšte.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="417" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025-1-1024x417.png" alt="" class="wp-image-553" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025-1-1024x417.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025-1-300x122.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025-1-768x313.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025-1-1536x626.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025-1.png 1666w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Bez obzira na to da li osećamo prijatne ili neprijatne emocije, muzika na nas utiče tako da nam pruža siguran prostor za emocionalnu obradu i umiruje nas. U prilog tome ide činjenica da sve češće iz kuće izlazimo sa slušalicama u ušima, i telefonima u rukama, birajući muziku putem aplikacija poput Spotifyja, koje nam omogućavaju da u okviru njih kreiramo svoj odabrani muzički svet.



Naučnici sa MITa, prestižnog američkog univerziteta poznatog po istraživanjima u oblasti tehnologije i nauke, uspeli su da razviju uređaj pod nazivom EQ-Radio, koji može da detektuje raspoloženje osobe, tako što meri suptilne promene u disanju i radu srca tokom slušanja. Ovaj uređaj <a href="https://www.linkedin.com/pulse/future-innovation-customizing-playlists-based-real-time-behavior-hrb3f/?trackingId=U0Bkb3i3YbCCQW9enbRBHA%3D%3D">pokazao je 87% tačnosti u razaznavanju da li je osoba uzbuđena, srećna, ljuta ili tužna</a>. Možemo pretpostaviti da već sada razvoj aplikacija ide ka tome da, prema našim telesnim reakcijama na muziku, kreiraju liste, favorizuju ili preskaču pesme, na osnovu raspoloženja korisnika.



Znajući da su telo, um i duša neraskidivo povezani, a da muzika nesumnjivo deluje na svaki od tih slojeva, jasno je zašto ima tako važnu ulogu u očuvanju kako telesnog, tako i mentalnog zdravlja. Osim toga, muzika nosi i snažnu socijalnu dimenziju – podstiče povezivanje među ljudima i jača osećaj pripadanja.



<div style="height:30px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



<h2 class="wp-block-heading">Kada je muzika terapija sama po sebi, a kada postaje sredstvo u psihoterapiji?</h2>



U trenucima kada slušamo muziku ili je sami stvaramo, spontano se povezujemo sa emocijama koje u tim procesima doživljavamo. Muzika može delovati kao prirodna terapija &#8211; neposredno utiče na naše biće, bez potrebe za dodatnim tumačenjem, već kroz jednostavno bivanje u trenutku. Ako ste se ikada zatekli u marketu, teretani ili restoranu i čuli svoju omiljenu pesmu, a zatim osetili ushićenje, radost ili prijatne telesne senzacije, iskusili ste kako muzika može biti terapija sama po sebi. To je dakle, odgovor vašeg tela i emocija na zvuk koji vas je dotakao. Ako muziku priključimo drugim (kreativnim) aktivnostima &#8211; poput <a href="https://www.selfnest.com/blog/ciljevi/srdana-sijan-rad-na-sebi-je-najbolji-poklon-koji-mozemo-dati-i-sebi-i-svetu">plesa</a>, <a href="https://www.youtube.com/watch?v=WhUHjhiWKp0&amp;t=749s">pisanja</a> ili bilo kojoj drugoj formi izražavanja, njen pozitivan uticaj se još više produbljuje.



Važno je istaći da muzika ne gađa samo prijatne emocije, već čitav spektar njihove složenosti &#8211; od radosti i uzbuđenja do tuge, anksioznosti, pa čak i <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/sta-je-strah-a-sta-fobija">straha</a>. Studija sa Kalifornijskog univerziteta u Berkeleyju pokazala je da različiti žanrovi širom kultura, poput džeza, klasike, folka, roka, metala i eksperimentalne muzike, izazivaju <a href="https://greatergood.berkeley.edu/article/item/how_many_emotions_can_music_make_you_feel">najmanje 13 univerzalnih osećanja</a>.



Ako odlučimo da ove emocije primetimo,&nbsp; razumemo i na njima radimo, tada možemo reći da smo putem muzike, doprli do delova sebe koje možemo dalje prorađivati. U tom slučaju, muzika postaje sredstvo za dublji rad u terapijskom procesu, koja se kao posebna terapijska disciplina naziva &#8211; muzikoterapija, koja se može primeniti i unutar <a href="https://www.selfnest.com/">psihoterapijskog rada</a>.



Ovaj proces obuhvata aktivno slušanje, izvođenje, improvizaciju ili stvaranje muzike, sa ciljem svesnog emocionalnog istraživanja. Na ovaj način, muzika postaje alat uz pomoć kojeg se pristupa nesvesnim sadržajima, kreira teren za otvorenu obradu potisnutih emocija, a onda i unapređenje komunikacije ili razvoj socijalnih veština.&nbsp;



Muzikoterapija (engl. music therapy) je <a href="https://tiffanymusictherapy.com/uncategorised/what-is-music-psychotherapy/#:~:text=Music%20therapists%20use%20music%20safely,in%20all%20areas%20of%20wellness.">definisana </a>kao disciplina u kojoj sertifikovani muzikoterapeuti koriste muziku na promišljen i etički pristup terapijskom procesu, kako bi se podržao razvoj, zdravlje i blagostanje pojedinca. Muzika se koristi kao sredstvo za upotpunjavanje različitih ljudskih potreba u kognitivnoj, komunikativnoj, emocionalnoj, muzičkoj, fizičkoj, socijalnoj i duhovnoj oblasti, sa ciljem da olakša rast i isceljenje u svim aspektima mentalnog zdravlja.



Ovaj pristup može, ali i <a href="https://www.muzikoterapija.org.rs/sta-je-muzikoterapija/">ne mora koristiti samo muziku</a>, već to mogu biti i samo zvukovi. Koristi u cilju dijagnostike, prevencije, terapije, rehabilitacije podsticanje telesnog i duševnog zdravlja pojedinca. Može se primenjivati kod osoba svih uzrasta, nezavisno od kapaciteta i stepena muzikalnosti.&nbsp;



Iako muzikoterapija na našim prostorima još uvek čeka svoju širu popularizaciju, njeni temelji su u Srbiji postavljeni još 2001. godine. Na inicijativu dr. <a href="https://www.linkedin.com/in/ranka-radulovic-64b66915/">Ranke Radulović</a>, u Beogradu je osnovano <a href="https://www.muzikoterapija.org.rs/">Udruženje muzikoterapeuta Srbije (UMTS)</a>, koje danas aktivno radi na promociji muzikoterapije i edukaciji budućih stručnjaka u ovoj oblasti. Već 2004. godine, tadašnje Jugoslovensko udruženje za muzikoterapiju postalo je član Evropske muzikoterapijske konfederacije, a od 2006. godine deluje pod sadašnjim imenom.



Ovaj pristup terapijskom procesu istražuje se, ali i aktivno primenjuje u regionu. Jedan od značajnih primera dolazi iz Hrvatske, gde <a href="https://www.facebook.com/dajana.milos/?locale=sl_SI">Dajana Miloš</a> u svom završnom radu poslediplomskih specijalističkih studija na Univerzitetu u Osijeku, istražuje efekte muzikoterapije kod starijih osoba koje se bore sa demencijom. Njenom radu možete pristupiti <a href="https://drive.google.com/file/d/1Ze5ZbG5BxHV7bz6HOCHk1v00wmvVXABL/view">ovde</a>.



Postoji niz alata koji nam mogu pomoći da se povežemo sa sobom i tako poboljšamo odnos, pre svega sa sobom, a onda i drugima. Koji god od alata da odaberemo &#8211; cilj je isti. Razumeti, prihvatiti, olakšati unutrašnje procese i njihovim prorađivanjem doći do prihvatanja sebe u celini.



Ako želite da pronađete modalitet i terapeuta sa kojim bi vam bilo prijatno da radite, to možete uraditi na Selfnest, online platformi za psihoterapiju.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="173" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025.-1-1-1024x173.png" alt="" class="wp-image-552" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025.-1-1-1024x173.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025.-1-1-300x51.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025.-1-1-768x130.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025.-1-1-1536x259.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/30.04.2025.-1-1.png 1666w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>

Muzika kao terapija: kako nas muzika povezuje sa sopstvenim emocijama?

Tržište rada na globalnom nivou trenutno je nepredvidljivo čak i za najprofitabilnije industrije. Društveno-političke krize širom sveta, dolazak na tržište <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/generacija-z-na-mladima-svet-opstaje">prve generacije</a> rođene u eri interneta i nepovratan upliv veštačke inteligencije (AI) u procese rada dubinski menjaju dinamiku poslovnih odnosa.



Trendovi se smenjuju brzinom Tik-Tok videa, a najnoviji je “osvetnička ostavka”.&nbsp;



Napuštanje radnog mesta na najnezgodniji mogući način sa ciljem da se poremeti poslovanje i namerno nanese šteta kompaniji, sve je češći izbor nezadovoljnih zaposlenih. Društveni analitičari i stručnjaci iz oblasti rada uvideli su da sve više ljudi u svetu daje iznenadne otkaze bez poštovanja otkaznog perioda i obzirnosti prema preostalim obavezama.



Ovu osvetničku pobunu predvodi generacija Z, emitujući svoje otkaze na društvenim mrežama, napuštajući smene ili projekte, svesni da će time dodatno otežati situaciju kompaniji.&nbsp;



Osvetnička ostavka je u ekspanziji, nakon što je veliki broj poslodavaca zahtevao da se zaposleni vrate u kancelarije, jer su, nakon godina hibridnog ili rada od kuće, osećali da su izgubili slobodu.&nbsp;



<h3 class="wp-block-heading">Koji su razlozi za osvetničke otkaze?</h3>



Ovakvo ponašanje ponekad je posledica <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/sindrom-sagorevanja">sagorevanja na poslu (burnout)</a> ili znak da je osoba već u potrazi za novim angažmanom. Pored standardnih faktora kao što su visina primanja i atmosfera na poslu, odnos menadžmenta prema zaposlenima, generacija Z vrednuje kao jedan od ključnih faktora za sprečavanje otkaza. Jedan od glavnih izvora nezadovoljstva menadžmentom koji prijavljuju zaposleni je nedostatak feedback-a, podrške i pohvala, koji bi činili da se osećaju motivisano i cenjeno.



<h3 class="wp-block-heading">Tihi otkaz i još tiše otpuštanje&nbsp;</h3>



Na Balkanu, odavno znana izreka “ne mogu malo da me plate koliko malo mogu da radim” dominira svetskim tržištem još od vremena korone. Trend poznat kao tihi otkaz (eng. quiet quitting) podrazumeva bavljenje samo neohodnim radnim zadacima bez entuzijazma i preuzimanja dodatnih odgovornosti, bez razmišljanja o svrsi i interesima tima.



<figure class="wp-block-image aligncenter size-large is-resized"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="184" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/BP-cover-1024x184.jpg" alt="" class="wp-image-533" style="width:626px;height:auto" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/BP-cover-1024x184.jpg 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/BP-cover-300x54.jpg 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/BP-cover-768x138.jpg 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/BP-cover-1536x276.jpg 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/BP-cover-2048x369.jpg 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



<ul class="wp-block-list">
<li>15% zaposlenih potpuno je neaktivno na radnom mestu</li>



<li>62% se oseća veoma diskonektovano od radnih obaveza</li>



<li>23% tvrdi da je aktivno tokom radnog vremena</li>
</ul>



Slična je situacija i u komšiluku &#8211; u Hrvatskoj se trećina zaposlenih izjasnila da je pasivna na poslu, da ne učestvuje u osmišljavanju novih ideja i uopšte ne razmišlja o poboljšanju radnih procesa, dok svaki peti odbija čak brainstorming i grupne sastanke. Više od polovine ispitanih reklo je da nema inicijativu i čeka da im se zadaci delegiraju. Kao glavne razloge za ovakva ponašanja navode da im nije stalo do posla pa radne zadatke odrađuju bez emocija.&nbsp;



Podatak koji je iznenadio istraživače je da je više od polovine zaposlenih reklo da njihovi nadređeni nisu primetili promene u njihovom odnosu prema poslu, a tek 7% da im je menadžment stavio do znanja da primećuje šta se dešava.



<figure class="wp-block-image aligncenter size-large is-resized"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="277" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/BP-cover-1-1024x277.png" alt="" class="wp-image-534" style="width:616px;height:auto" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/BP-cover-1-1024x277.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/BP-cover-1-300x81.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/BP-cover-1-768x208.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/BP-cover-1-1536x415.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/BP-cover-1-2048x553.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Istraživanja pokazuju i da su menadžeri skloniji burnout-u, pa je pitanje da li zaista ne primećuju ili vas tiho otpuštaju (eng. quiet firing). Ne uvek svesno, mnogi menadžeri “tiho otpuštaju” tako što ne cene njihov trud, zanemaruju zaposlene, njihov razvoj i napredak, dok vremenom sami ne napuste kompaniju.&nbsp;



Kada zaposleni nema direkciju nad radnim prioritetima i dugoročne biznis i karijerne planove, nije motivisan i ne oseća povezanost sa projektom. Ne samo da je ovakvo vođstvo loše za pojedinca i odnose u kolektivu, ono nije produktivno za kompaniju.



<h3 class="wp-block-heading">Kako tihi otkazi utiču na kolektiv?</h3>



Moglo bi se zaključiti da većina radne snage pati od prezentizma &#8211; pojavljivanja na radnom mestu bez aktivnog doprinosa poslu. Ipak, opasniji oblik “nemešanja u svoj posao” je tzv. rezentizam &#8211; prezir prema poslu koji može imati ozbiljnije posledice po mentalno zdravlje.&nbsp;



Zaposleni najčešće praktikuju ovakva ponašanja, jer nisu u mogućnosti da pronađu novi posao ili su zastrašeni vestima o otpuštanjima, dok menadžerima uglavnom nedostaje organizacionih i veština komunikacije da se sa ovakvim problemima efikasno suoče.



Tihi otkaz, kao i otpuštanje, naizgled su odluka pojedinca, ali efekti ovakvog ponašanja u poslovnoj sferi, nepovoljno utiču na sve zaposlene, podrivaju njihovu motivaciju i produktivnost, narušavaju međuljudske odnose i uspeh.



Kada zaposleni više nisu posvećeni zajedničkim ciljevima, teže im je da sarađuju i međusobno se podržavaju, što sprečava kvalitetno donošenje odluka i rešavanje problema, a često dovodi i do lošeg upravljanja emocijama, te povećanih konflikata unutar i među timovima. Sve to stvara osećaj nepoverenja i razočarenja u kolektivu, kao i podrivanja organizacije, jer minira osećaj pripadnosti i zajedničke svrhe, koji su ključni za uspeh kompanije.



Smanjeni angažman „tiho odustalih“, neminovno prebacuje teret na one koji osećaju odgovornost za radne zadatke ili organizaciju, što dovodi do pojačanog stresa, izgaranja i osećaja ogorčenosti prema kolegama koje “zabušavaju”, pa je često neophodna <a href="https://www.selfnest.com/">psihološka podrška</a>.&nbsp;



Osim lošeg utiska i gubitka posla, ovakvi otkazi ne donose ništa osim nekome možda malo lične satisfakcije. Pre nego što nastavite da ne radite dok radite, ili date otkaz iz osvete, setite se da će budući regruteri verovatno pozvati vašeg bivšeg poslodavca.&nbsp;



Ne gradite karijeru na emocijama, savetuju psihoterapeuti. Pre nego iznenada napustite posao, ili mobing-ujete kolege, razmislite o stvarnim uzrocima svog nezadovoljstva, kako impulsivnim i toksičnim ponašanjima ne biste ugrozili dalju karijeru ili mentalno zdravlje. Razmotrite načine da unapredite odnose u svom timu uz pomoć <a href="https://www.selfnest.com/biznis-paketi">Selfnest benefita za kompanije</a>.



<h3 class="wp-block-heading">Tihi otkazi u prijateljstvu i ljubavi&nbsp;</h3>



Kao i mnogi društveni fenomeni, tihi otkaz prelio se iz poslovne u privatnu sferu naših života &#8211; prijateljske i partnerske odnose. Za razliku od iznenadnog nestajanja (eng. ghosting), toksičan trend tihog &#8220;otkazivanja&#8221; bliskih ljudi, podrazumeva postepeno isključivanje osobe iz ličnog života ili šireg kruga prijatelja.



Umesto otvorenog razgovara o izvorima frustracije i razlozima udaljavanja, neki ljudi biraju da se od prijatelja ili partnera distanciraju postepeno, što je bolno za sve uključene. Kada se partner/ka emotivno povuče ali ne raskida vezu, vreme je za evaluaciju odnosa. Ako ste u svojim odnosima primetili neke od simptoma, preporučljivo je da <a href="https://app.selfnest.com/register">porazgovarate sa psihoterapeutom</a>, kako biste što zdravije rešili probleme narušenog odnosa.



<figure class="wp-block-image aligncenter size-large is-resized"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="708" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/BP-Cover-2-1024x708.png" alt="" class="wp-image-535" style="width:405px;height:auto" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/BP-Cover-2-1024x708.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/BP-Cover-2-300x207.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/BP-Cover-2-768x531.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/BP-Cover-2-1536x1062.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/04/BP-Cover-2.png 1562w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Biti “zaglavljen/a” na poslu ili u vezi toksično je po mentalno zdravlje, jer stvara osećaj nesigurnosti, usamljenosti, zamora, ogorčenosti i dovodi do pada samopouzdanja.&nbsp;



Ne zaboravite, svi zaslužujemo odnose u kojima se osećamo vrednovano bilo da smo u ulozi zaposlenog, poslodavca, prijatelja ili partnera.

Biološki sat i karijerni uspeh: Kako da žena čuje svoj glas uprkos očekivanjima drugih?

Povezani postovi

Muzika kao terapija: kako nas muzika povezuje sa sopstvenim emocijama?

Osvetnički i tihi otkaz: Posledica bunta ili nezadovoljstva?

Biološki sat i karijerni uspeh: Kako da žena čuje svoj glas uprkos očekivanjima drugih?

Selfnest newsletter

“Ja nisam ono što mi se dogodilo! Ja sam ono što biram da postanem.“