U društvu koje slavi postignuća, od žena se često očekuje da budu izuzetne u svakom aspektu života – da grade uspešnu karijeru, budu posvećene majke, partnerke koje održavaju stabilnu porodicu, i sve to sa osmehom na licu. Ovaj ideal često dolazi sa nevidljivim, ali snažnim pritiskom da se sve mora postići u istom vremenskom okviru – najčešće u toku jedne decenije, kada biološki sat i profesionalne prilike dostižu svoj vrhunac. 



<h4 class="wp-block-heading">Kada se očekivanja sudare u vremenu</h4>



Žene se često nalaze pred paradoksom – dok se od njih očekuje da izgrade karijeru, istovremeno ih društvo podseća da „pravo vreme“ za zasnivanje porodice prolazi. Ova dvostruka očekivanja mogu izazvati osećaj pritiska, krivice i nesigurnosti. Mnoge žene se pitaju: Da li je moguće postići balans bez žrtvovanja sopstvenog mentalnog zdravlja?&nbsp;



Iako je jasno da spoljašnji pritisci igraju veliku ulogu, važno je osvrnuti se i na unutrašnje obrasce razmišljanja koji mogu dodatno pojačati taj teret. Na primer, uverenje da moraju biti savršene na svim poljima često vodi do hronične iscrpljenosti i osećaja neuspeha, pa i do sindroma sagorevanja, što ima još i dugoročnije posledice po naše zdravlje, i mentalno i fizičko.&nbsp;



<h4 class="wp-block-heading">Šta ako ne moramo „imati sve“ odjednom?</h4>



Jedan od najkorisnijih pristupa je preispitivanje uverenja da sve mora biti postignuto u isto vreme. Umesto da se fokusiramo na to kako da uklopimo sve zahteve spoljašnjeg sveta, korisno je zapitati se:&nbsp;



Šta je za mene zaista važno sada?&nbsp;



Da li se osećam slobodno da menjam svoje prioritete tokom života?&nbsp;



Koja uverenja imam o tome šta znači biti dobra majka, partnerka ili profesionalac – i da li su ta uverenja realna?&nbsp;



Čije standarde pokušavam da ispunim – svoje ili tuđe?&nbsp;



Iako društvene poruke sugerišu da postoji idealno vreme za sve, stvarnost je daleko fleksibilnija. Uspeh u karijeri ne mora doći do 35. godine, niti je roditeljstvo validno samo ako se dogodi u određenom životnom periodu. Dopuštanje sebi da uskladimo sopstveni ritam sa svojim vrednostima može umanjiti osećaj pritiska i osloboditi nas nerealnih očekivanja. 







<h4 class="wp-block-heading">Kako izgraditi zdraviji odnos prema sebi i svojim prioritetima? </h4>



1. Prepoznajte unutrašnji kritički glas – Često sebi govorite da niste dovoljno dobri ako ne uspevate da balansirate sve obaveze? Taj glas često proizilazi iz naučenih društvenih normi, ali nije odraz vaše vrednosti.&nbsp;



2. Definišite sopstvenu verziju uspeha – Umesto da se oslanjate na spoljašnja merila, razmislite šta za vas znači ispunjen život. Da li uspeh podrazumeva titulu i poziciju, ili vreme provedeno sa porodicom? Vaša definicija je jedina koja je zaista važna.



3. Prihvatite promene u prioritetima – Život dolazi u fazama. Ono što je sada prioritet ne mora biti zauvek. Dopuštanje sebi da se prilagodite može doneti osećaj slobode i smanjenja stresa. 4. Negujte brigu o sebi bez krivice – Posvećenost sebi nije sebičnost. Kada sebi pružite vreme za odmor i regeneraciju, imate više energije da budete prisutni kako u poslu, tako i kod kuće.



4. Negujte brigu o sebi bez krivice – Posvećenost sebi nije sebičnost. Kada sebi pružite vreme za odmor i regeneraciju, imate više energije da budete prisutni kako u poslu, tako i kod kuće.







Šta je onda glavni zaključak? Hajde da odbacimo mit o “imati sve odjednom”.



Nerealno je i iscrpljujuće da očekivati od sebe da istovremeno dostigemo apsolutni vrhunac u karijeri, budemo posvećen roditelj i održimo balans u svim aspektima života bez posledica po mentalno zdravlje.&nbsp;



Ideja da žena može „imati sve i odmah“ je mit koji stvara nepotreban pritisak i osećaj neuspeha ako se stvari ne odvijaju savršeno. Umesto toga, važno je redefinisati uspeh – prilagoditi ga ličnim vrednostima, postaviti realna očekivanja i dozvoliti sebi da različite faze života donose različite prioritete.&nbsp;



Umesto da se trudimo da ispunimo tuđi ideal, korisnije je usmeriti pažnju na ono što je za nas autentično i važno u datom trenutku. Dozvola da koračamo sopstvenim tempom i da ostavimo po strani te društvene pritiske je put ka ispunjenijem i srećnijem životu.

Illustration of woman balancing work and motherhood

Biološki sat i karijerni uspeh: Kako da žena čuje svoj glas uprkos očekivanjima drugih?

Razvoj deteta podrazumeva niz međusobno povezanih koraka. Dete uči da posmatra, osmehuje se, guče, puzi, govori, ostvaruje prva prijateljstva. Svaki od tih koraka ima svoje vreme. Kada neko od tih očekivanih koraka značajno kasni ili se razvija na neuobičajen način, govorimo o razvojnim teškoćama ili razvojnim poremećajima.



Važno je razlikovati: kašnjenje u razvoju može biti prolazno i nadoknadivo, dok razvojni poremećaj označava trajnija odstupanja koja zahtevaju stručnu procenu i podršku.



Razvojni poremećaji su odstupanja u sazrevanju deteta, koja se javljaju u određenim oblastima: govoru i jeziku, kretanju, pažnji i koncentraciji, socijalnim veštinama, učenju, ponašanju. Ponekad su zahvaćene samo pojedine funkcije, a ponekad je poremećaj širi i utiče na više aspekata detetovog razvoja.



Razvoj nije &#8220;trka“ u kojoj deca moraju stići na cilj u isto vreme, ali postoje periodi u kojima je preporučljivo da određene sposobnosti sazru. Iako postoje kritični periodi učenja kada tretmani donose najviše koristi, dete može napredovati i kasnije. Tretmanima možemo pomoći da dete dostigne maksimum svojih potencijala.



Razvojni poremećaji nisu samo &#8220;problem deteta“. Oni utiču na celu porodicu, donoseći zabrinutost, pitanja i neizvesnost. Zato je ključno da roditelji imaju i znanje i podršku, jer dete sa razvojnim poremećajem i dalje uči, raste i razvija se, samo na drugačiji način i uz više podrške.







<h3 class="wp-block-heading">Razvojni poremećaji govora i jezika</h3>



Jedan od prvih signala da razvoj ne ide očekivanim tokom često je govor. Kada dete u trećoj godini ne sklapa rečenice, ili njegov govor zvuči siromašno i nerazumljivo, roditelji se zabrinu. Međutim, odstupanja u govoru se mogu primetiti i mnogo ranije. Oko prve godine dete obično izgovori prvu funkcionalnu reč, oko 18. meseca koristi više reči, a do druge godine počinje da spaja reči u jednostavne rečenice. Ako govor potpuno izostaje ili značajno kasni u odnosu na ove tačke, to je znak za dodatnu procenu.



Razvojni poremećaji govora i jezika znače da dete sporije ili otežano usvaja jezik. Nekada ne razume dobro šta mu se kaže, nekada ne može da pronađe reči, a ponekad obe stvari idu zajedno. Uzroci mogu biti različiti: genetika, neurološki faktori, komplikacije u trudnoći ili na porođaju, kao i faktori okruženja (npr. manja izloženost govornim stimulansima u ranom periodu).



Najvažnije je da se ne čeka. Ako dete ne dostiže pomenute razvojne tačke ili značajno zaostaje za vršnjacima, vreme je za logopeda. 



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="246" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-1024x246.png" alt="" class="wp-image-803" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-1024x246.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-300x72.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-768x184.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-1536x369.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-2048x492.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h3 class="wp-block-heading">Razvojni poremećaji motornih funkcija (dispraksija)</h3>



Roditelji primete da je njihovo dete &#8220;nespretno“, stalno se sapliće, teško vozi bicikl, ne ume da zakopča dugme ili da iseče hranu. Kada te teškoće nisu samo faza, već trajniji obrazac, možemo govoriti o dispraksiji. Dete zna šta želi da uradi, ali njegov mozak i telo ne sarađuju dovoljno precizno da bi pokret bio izveden lako i tečno.



Kako razlikovati „nespretnost“ od dispraksije? 



Kod dispraksije simptomi:



<ul class="wp-block-list">
<li>traju duže od 6 meseci</li>



<li>prisutni su u različitim okruženjima (kuća, vrtić, škola)</li>



<li>značajno ometaju svakodnevne aktivnosti (npr. oblačenje, hranjenje, igru)</li>
</ul>



Prvi znaci postaju primetni u predškolskom uzrastu. Uzrok je u nezrelosti moždanih struktura koje planiraju i organizuju pokrete. Roditelji tada često čuju savet „nemoj da ga forsiraš, nespretno je“. Ali upravo je suprotno &#8211; dete treba podsticati da vežba, da se kreće, da stiče iskustvo.



Dispraksija može dovesti i do manjka samopouzdanja i socijalnih teškoća, jer dete primećuje da je drugačije od vršnjaka. Ako ne postoji podrška, može se povlačiti u sebe i izbegavati igru.



Najbolje je obratiti se defektologu, okupacionom terapeutu i psihologu. Tretman uključuje vežbe za koordinaciju, igre koje razvijaju motoriku i puno ohrabrivanja. Cilj nije da dete postane sportista, već da razvije samostalnost i samopouzdanje.







<h3 class="wp-block-heading">Specifični poremećaji školskih veština</h3>



Tek kada dete krene u školu, roditelji se nekada prvi put susretnu sa ozbiljnijim teškoćama. Dete je radoznalo i pametno, ali nikako ne uspeva da nauči da čita, piše ili računa kao njegovi vršnjaci. Prva pomisao okoline često je da je dete lenjo ili neodgovorno, ali zapravo govorimo o specifičnim poremećajima učenja. 



Disleksija &#8211; teškoće u čitanju. Dete čita sporo, preskače slova, menja slogove i teško razume pročitano. Procenjuje se da disleksija pogađa oko <a href="https://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/handle/123456789/5922/Disertacija3855.pdf">5–10% dece</a>.



Disgrafija &#8211; teškoće u pisanju. Rukopis je nečitak, slova preskače ili menja, a pisanje traje dugo i iscrpljuje. Da bi se postavila dijagnoza, dete mora imati najmanje prosečan nivo inteligencije. (IQ između 90 i 110)



Diskalkulija &#8211; poremećaj računanja. Dete meša brojeve, ne razume pojmove „više“ i „manje“, ili se muči sa osnovnim operacijama.



Disleksija i disgrafija se mogu zvanično dijagnostikovati tek od trećeg razreda osnovne škole, jer se tek tada očekuje stabilno savladano čitanje i pisanje.



Za sve ove teškoće najvažnije je da roditelji i učitelji ne optužuju dete za lenjost.



 Ako dete bude etiketirano kao „lenjo“, može izgubiti motivaciju i razviti osećaj manje vrednosti. Zato je ključno uključiti defektologa, psihologa i školu u izradu individualnog plana rada. Uz podršku i prilagođene metode, dete može uspešno savladati gradivo i razviti svoje druge snage.







<h3 class="wp-block-heading">Poremećaji iz spektra autizma</h3>



Autizam je neurorazvojni poremećaj prisutan od rođenja. Simptomi se javljaju do treće godine, perzistentni su i ometaju svakodnevni život. Nešto je<a href="https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/28545751/"> češći kod dečaka</a>.



Tri osnovna kriterijuma za dijagnostiku su:



<ul class="wp-block-list">
<li>poremećaj socijalne interakcije</li>



<li>poremećaj verbalne i neverbalne komunikacije</li>



<li>restriktivni, repetitivni i stereotipni obrasci ponašanja i interesovanja</li>
</ul>



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="246" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-1024x246.png" alt="" class="wp-image-804" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-1024x246.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-300x72.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-768x184.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-1536x369.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-2048x492.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Uzroci autizma nisu do kraja poznati. Postoje različite spekulacije koje često plaše roditelje, ali istraživanja potvrđuju da autizam ima značajnu <a href="https://magazine.columbia.edu/article/what-causes-autism-study-100000-kids-reveals-new-clues">genetsku komponentu</a>. Još uvek nije poznato tačno kako se nasleđuje i koje kombinacije gena ga uzrokuju. To znači da roditelji nisu odgovorni za njegov nastanak.



Autizam ostaje prisutan tokom celog života, ali rana i strukturisana intervencija može značajno poboljšati komunikaciju, samostalnost i socijalne veštine. U tretmanu su uključeni logoped, defektolog, psiholog, a često i okupacioni terapeut. Programi su individualizovani i usmereni na razvoj ključnih životnih veština.



Deci iz spektra potrebna je i emocionalna podrška, kao i roditeljima, kako bi našli strategije za svakodnevni život.







<h3 class="wp-block-heading">Poremećaj pažnje sa ili bez hiperaktivnosti (ADHD i ADD)</h3>



Deca sa ADHD-om često su opisivana kao &#8220;nemirna“ i &#8220;stalno u pokretu“. Iza takvog ponašanja krije se neurobiološki poremećaj koji obuhvata probleme sa pažnjom, hiperaktivnošću i impulsivnošću.



Simptomi se javljaju rano, već u predškolskom uzrastu. Razlika između &#8220;živahnog deteta“ i deteta sa ADHD-om je u tome što su kod ADHD-a simptomi stalni, prisutni u različitim okruženjima i ozbiljno ometaju funkcionisanje. Prevalenca ADHD-a kod dece procenjuje se na oko <a href="https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/17541055/">5–7% širom sveta</a>.



ADHD – uključuje nepažnju, hiperaktivnost i impulsivnost.



ADD (Attention Deficit Disorder) – označava poremećaj pažnje bez izražene hiperaktivnosti. Dete u ovom slučaju deluje mirno, ali mu pažnja kratko traje, često „odluta mislima“ i teško se organizuje. ADD se teže prepoznaje jer dete ne remeti okolinu, ali jednako otežava učenje i funkcionisanje.



Uzroci ADHD/ADD-a vezani su za specifično funkcionisanje moždanih hemijskih procesa i često imaju genetsku osnovu. ADHD nije rezultat lošeg vaspitanja.



Tretman uključuje bihejvioralne tehnike, rad sa psihologom, fizičku aktivnost i, u težim slučajevima, medikaciju koju uvodi isključivo dečji psihijatar.







<h3 class="wp-block-heading">Roditelji i stručna lica kao tim</h3>



Razvojni poremećaji predstavljaju odstupanja u razvoju deteta i zahtevaju stručno prepoznavanje i podršku. Oni se ne rešavaju sami od sebe, ali to ne znači da dete ostaje bez mogućnosti za napredak. Uz pravovremenu dijagnostiku i timski rad različitih stručnjaka &#8211; logopeda, defektologa, psihologa, pedagoga, neurologa i drugih specijalista, dete može razviti svoje potencijale.



Tretman podrazumeva da dete dobija podršku koja mu pomaže da uči, vežba i razvija svoje veštine. Logoped radi na govoru i jeziku tako što pomaže detetu da razume reči, pronađe prave reči i povezuje ih u rečenice. Defektolog i/ili pedagog razvija kognitivne i školske veštine, uči strategije za čitanje, pisanje i računanje. Psiholog pomaže detetu da razume i izrazi osećanja, gradi samopouzdanje i socijalne veštine. 



Defektolog i okupacioni terapeut rade na motoričkim sposobnostima kao štu su koordinaciji pokreta, preciznosti i samostalnosti u svakodnevnim aktivnostima. Pedijatar ili neurolog prati opšte i neurološko stanje deteta, a dečji psihijatar, po potrebi, procenjuje i uvodi medikamentni tretman. Program tretmana je individualizovan, a roditelji dobijaju savete i podršku kako bi mogli da pomognu detetu kod kuće.



Važno je naglasiti da razvojni poremećaji ne utiču samo na dete, već i na porodicu. Roditelji prolaze kroz različite faze, od šoka i poricanja, do tuge, ali i osnaživanja. <a href="https://www.selfnest.com/">Psihoterapija</a> može imati ključnu ulogu u podršci roditeljima, dok deci može pomoći u emocionalnom sazrevanju i socijalizaciji.



Ovo su stanja koja prate dete i u odraslom dobu. Tretman ne može da &#8220;izleči“, ali može da omogući bolje funkcionisanje, kvalitetniji život i razvoj potencijala.



Drugim rečima, razvojni poremećaj ne definiše dete u celini. On menja način na koji dete uči, komunicira i stupa u kontakt sa svetom, ali ne ukida mogućnost da dete pronađe svoj put. Uloga roditelja i stručnjaka je da tom putu naprave prostor, strukturu i podršku.

Razvojni poremećaji kod dece – šta roditelji treba da znaju?

Zamislite dete koje još ne govori, ali ume da prevuče prstom po tabletu i pusti sledeći crtani. Ili trogodišnjaka koji ponavlja engleske fraze iz crtanog, dok na maternjem još ne ume da složi rečenicu. Sve češće viđamo ovakve slike, i s pravom se pitamo, da li je ovo normalno?



Ekranizacija je termin koji opisuje posledice prekomernog korišćenja ekrana u najranijem uzrastu. Iako nije naučni pojam, čak se i među stručnjacima odomaćio, jer odlično imenuje ono sa čime se sve češće susreću &#8211; simptomi nalik autizmu.



Roditeljima je to dobro poznata scena: dete ne želi da jede, a onda čim upalite crtani kašika za kašikom nestaje. Ili morate da završite posao, dete je nemirno i jedini način da dobijete 20 minuta mira jeste da mu date telefon. Problem je što tih 20 minuta lako prerastu u dva sata.







<h3 class="wp-block-heading">Simptomi koji liče na autizam</h3>



Kod dece uzrasta od 0 do 5 godina, prekomerna izloženost ekranima može dovesti do simptoma kao što su:



<ul class="wp-block-list">
<li>zastoj u razvoju govora</li>



<li>slabija socijalna interakcija</li>



<li>stereotipni pokreti i ponavljajuće radnje</li>



<li>teškoće u pažnji i koncentraciji</li>
</ul>



Roditelji s pravom postaju zabrinuti, jer ove simptome treba shvatiti ozbiljno. Zbog toga je uvek preporuka da se potraži stručno mišljenje &#8211; psihologa, pedagoga, defektologa, logopeda, psihijatra ili pedijatra. Što je dete ranije i duže izloženo ekranima, posledice su izraženije. Važno je da razjasnimo &#8211; ekrani ne izazivaju autizam. Autizam je razvojni poremećaj za koji se smatra da ima snažnu genetsku osnovu. Ali ono što ekrani mogu da urade, jeste da uspore i poremete inače zdrav razvoj deteta, i da stvore sliku koja nalikuje poremećaju iz spektra autizma. Dobra vest je da kada se ekrani sklone i uvedu zdrave razvojne aktivnosti, dete često vrlo brzo napreduje.







<h3 class="wp-block-heading">Preporuke za korištenje ekrana u najranijem uzrastu</h3>



Američka pedijatrijska asocijacija jasno preporučuje da do 18tog meseca nikako ne izlažemo decu ekranima. Izuzetak je video poziv, koji dete koristi uz roditeljsku podršku. Do 5te godine vreme na ekranu se postepeno produžuje, maksimum 1 sat dnevno, uz odraslu osobu i odabir kvalitetnog i interaktivnog sadržaja.



Važno je i kada i kako dete koristi ekran:



<ul class="wp-block-list">
<li>nikada tokom hranjenja</li>



<li>nikada pre spavanja (plava svetlost remeti san)</li>



<li>nikada kao usamljenička aktivnost</li>
</ul>



Ako dete već gleda, važno je da je sadržaj primeren, kvalitetan i da odrasli učestvuju tako što komentarišu, objašnjavaju, razgovaraju.







<h3 class="wp-block-heading">Kako ekrani utiču na razvoj deteta?</h3>



Razvoj govora i pažnje &#8211; deca koja mnogo gledaju ekrane ostaju pasivna, što ih lišava vežbe da govore i slušaju. Rečenice ostaju kraće, vokabular siromašniji, a pažnja slabija.



San &#8211; svetlost i dinamika sadržaja prestimulišu i time odlažu lučenje <a href="https://my.clevelandclinic.org/health/articles/23411-melatonin">melatonina</a>, pa deca teže zaspu i češće se bude noću. Nedostatak sna dalje utiče na raspoloženje, učenje i ponašanje.



Socijalne veštine &#8211; kad ekran zamenjuje igru sa drugom decom ili razgovor sa odraslima, propušta se prilika za učenje empatije, pregovaranja i emocionalne regulacije.



Ponašanje &#8211; prekomerni ekrani povezani su sa razdražljivošću, burnim reakcijama kada se ekran oduzme i slabijom sposobnošću da se dete samo umiri.



Fizičko zdravlje &#8211; pasivno sedenje uz ekran usporava razvoj fine i grube motorike.



Svaka od ovih oblasti je ključna za zdrav razvoj u prvim godinama života.







<h3 class="wp-block-heading">Dete koje ne možemo zabaviti</h3>



Jedna od najvažnijih poruka kada govorimo o ekranima jeste: deci mora da bude dosadno.



Roditelji često misle da dete stalno mora da bude zabavljeno i angažovano. Upravo su to trenuci kada najviše dobijaju pristup ekranima, “Evo crtani da mama može nešto da obavi.”. Ali dosada je važan razvojni faktor, ona je prostor u kojem dete uči da bude kreativno, da se snađe, da izmišlja igre. U dosadi dete počinje da koristi maštu, tada štap postaje mač, kutija postaje kuća, plišana igračka dobija ulogu najboljeg prijatelja.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="203" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-1024x203.png" alt="" class="wp-image-719" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-1024x203.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-300x59.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-768x152.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-1536x304.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-2048x406.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h3 class="wp-block-heading">Roditeljska krivica i odgovornost</h3>



Čitajuci ovaj tekst, lako je upasti u osećaj <a href="https://www.selfnest.com/blog/iz-ugla-psihoterapeuta/dobar-vs-los-stil-majcinstva">krivice</a>. Realnost je da život nosi tempo u kojem je teško odoleti iskušenju ekrana. Dete plače, nervozno je, a crtani sve rešava za sekund. I to je normalno. Niste krivi, ali jeste odgovorni. Odgovorni ste da se informišete, da pravite svesne izbore i da svom detetu omogućite prostor za zdrav razvoj. Ipak su današnji roditelji nekadašnja deca koja nisu odrasla uz ekrane i nedostatak ovog iskustva čini da pred ovim izazovom često osećate nesigurnost. 



Ekrani jesu deo života i tu će ostati. Naša deca će ih svakako koristiti, u školi, na poslu, u svakodnevici. Ali nema potrebe da žurimo. Prve godine života nisu vreme za ekrane, one su vreme za igru, pokret, dosadu, smeh, pokušaje i greške.



Ako primetite da vaše dete pokazuje simptome koji vas brinu, obratite se <a href="https://www.selfnest.com/o-platformi">stručnjaku</a>. Ako osećate da je ekran &#8220;preuzeo“ kontrolu, uvek možete da napravite promenu, a savet sa stručnjakom vam u tome može pomoći.

Ekranizacija kod dece: Uticaj ekrana na razvoj deteta i ključne preporuke za roditelje

Skup ideja, uverenja i emocija koje deluju iz nesvesnog i utiču na naše ponašanje, kogniciju i osećanja, Jung je nazvao kompleksima. U eksperimentu asocijacija, uticaja određenih reči na doživljaje, pokazao je da u sebi nosimo nesvesne sadržaje koji mogu izazvati jaku emocionalnu reakciju i oblikovati naša ponašanja.



Psihologija i psihoterapija komplekse posmatraju kao važne pokazatelje odnosa prema sebi i drugima. Iako je teško priznati da svako u sebi nosi neki kompleks, to je neophodno kako bismo sebe i druge pravilno razumeli i zaista prihvatili.







<h4 class="wp-block-heading">Kako nastaju kompleksi?</h4>



Sa kompleksima se ne rađamo već ih stičemo i moguće ih je grupisati u:



<ul class="wp-block-list">
<li>Lične &#8211; koji se razviju kroz specifično iskustvo svake osobe</li>
</ul>



Primer: Dete koje su zadirkivali u školi može da razvije kompleks niže vrednosti, a osoba koja je imala uspeha u mladosti kompleks više vrednosti.



<ul class="wp-block-list">
<li>Porodične &#8211; koji su <a href="https://www.selfnest.com/blog/iz-ugla-psihoterapeuta/dobar-vs-los-stil-majcinstva" target="_blank" rel="noreferrer noopener">rezultat vaspitanja</a> ili dečijeg ugledanja na roditelje</li>
</ul>



Primer: ako se otac ili majka plaše pasa, vrlo je moguće da će i dete usvojiti isti strah.



<ul class="wp-block-list">
<li>Društvene ili kulturološke &#8211; koji su najviše povezani s predrasudama</li>
</ul>



Primer: verovanje da su neke nacije superiornije ili da <a href="https://www.selfnest.com/blog/iz-ugla-psihoterapeuta/zasto-muskarci-ne-bi-trebalo-da-cute" target="_blank" rel="noreferrer noopener">muškarci ne plaču</a> oblikuje ponašanja i utiče na samopouzdanje.



<ul class="wp-block-list">
<li>Generacijske &#8211; koji su posledica traumatičnog iskustva koje je doživela cela generacija ljudi </li>
</ul>



Primer: rat ostavlja trag kroz kolektivni kompleks mržnje i netrpeljivosti prema „neprijatelju“ čak i godinama nakon što je sukob prestao.*







<h4 class="wp-block-heading">Da li smo dovoljno dobri?</h4>



Iako su u  literaturi najpoznatiji <a href="https://www.facebook.com/psihoterapijadostupnasvima/photos/edipov-kompleks-je-termin-koji-je-uveo-frojd-u-svojoj-teoriji-psihoseksualnog-ra/809895054609469/" target="_blank" rel="noreferrer noopener">Edipov</a> i Elektrin kompleks, u svakodnevnom životu to su kompleksi koji se tiču vrednovanja sebe:



<ul class="wp-block-list">
<li>Kompleks niže vrednosti doživljaj da smo manje vredni od drugih.</li>



<li>Kompleks više vrednosti doživljaj da smo bolji od drugih.</li>
</ul>



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="576" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1-1024x576.png" alt="" class="wp-image-704" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1-1024x576.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1-300x169.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1-768x432.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1-1536x864.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1-2048x1152.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h4 class="wp-block-heading">Odakle potiču kompeksi?</h4>



I kompleks niže vrednosti i kompleks više vrednosti potiču iz istog mesta &#8211; osećaja duboke nesigurnosti i neadekvatnosti. Iz straha da nismo dovoljno dobri i poruka koje nam šalju:



<ul class="wp-block-list">
<li>Porodica – nedostatkom podrške, konstantnom kritikom i upoređivanjem sa drugima, ili preteranim hvaljenjem i idealizacijom.&nbsp;</li>



<li><a href="https://www.selfnest.com/blog/roditeljstvo/anksioznost-kod-dece-uzroci-manifestacije-i-kada-se-obratiti-strucnjaku" target="_blank" rel="noreferrer noopener">Škola i društvo</a> – bez adekvatne zaštite od diskriminacije, okruženje forsira nadmetanje i šalje poruku da „nikad nisi (i nećeš biti) među najboljima“.</li>



<li>Mediji i mreže – nerealnim standardima lepote, uspeha i „savršenog života“.</li>



<li>Unutrašnji glas – ponavljajući poruke koje smo čuli kao deca i koje postaju naša unutrašnja samokritika ili samopohvala.</li>
</ul>



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="576" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/2-1024x576.png" alt="" class="wp-image-705" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/2-1024x576.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/2-300x169.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/2-768x432.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/2-1536x864.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/2-2048x1152.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h4 class="wp-block-heading">Kako kompleksi utiču na odnose?</h4>



U oba slučaja odnosi sa drugima najčešće su površni, napeti i neretko toksični.



<ul class="wp-block-list">
<li>Osobe sa kompleksom niže vrednosti najčešće se povlače ili ulaze u odnose&nbsp; iz pozicije zavisnosti i straha da budu ostavljene pa se stalno prilagođavaju i trude da udovolje drugima</li>



<li>Osobe sa kompleksom više vrednosti imaju potrebu da deluju jake, pa prikrivaju svoje slabosti i tako stvaraju distancu.&nbsp;</li>
</ul>



Neretko se kompleks više vrednosti poistovećuje sa <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/ko-su-narcisoidne-osobe-i-sta-je-narcisoidni-poremecaj" target="_blank" rel="noreferrer noopener">narcisoidnošću</a>, iako je, za razliku od kompleksa, u pitanju duboko ukorenjeni i trajni poremećaj ličnosti.







<h4 class="wp-block-heading">Kako prevazići kompleks niže ili više vrednosti?</h4>



1. Samorefleksija i svesnost



Prepoznavanje obrazaca je preduslov. Prvi korak je da priznaš sebi kada reaguješ iz osećaja manje ili više vrednosti. <a href="https://www.youtube.com/watch?v=WhUHjhiWKp0" target="_blank" rel="noreferrer noopener">Pisanje dnevnika misli,</a> rad na emocijama i posmatranje reakcija mogu pomoći.



2. Samoprihvatanje



Niko nije ni savršen ni bezvredan. Kad prihvatiš i svoje snage i slabosti, razvićeš i realnu sliku o sebi.&nbsp;



3. Briga o sebi



Razvij <a href="https://www.selfnest.com/blog/iz-ugla-psihoterapeuta/selfcare-prakse-za-svaki-dan" target="_blank" rel="noreferrer noopener">rutine koje jačaju samopouzdanje</a>, a koje uključuju fizičku aktivnost, odmor i poneki hobi. <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/poremecaji-spavanja-sta-ih-izaziva-i-kako-poboljsati-kvalitet-sna" target="_blank" rel="noreferrer noopener">Ne zaboravi da su kvalitetan san</a> i zdravi odnosi su osnova dobrog (mentalnog) zdravlja.



4. Unutrašnji dijalog



Umesto da konstantno sebe grdiš i sputavaš, probaj da kažeš: „učim i razvijam se svakog dana“. Budi sebi najveći navijač.



5. Zdravi odnosi



Okolina koja podržava i neguje autentičnost važan je korektiv unutrašnjih nesigurnosti. Okruži se kvalitetnim ljudima koji te prihvataju i od kojih možeš da učiš.



6. Psihoterapija



<a href="https://www.selfnest.com/blog/psihoterapija/sve-sto-treba-da-znate-o-psihoterapiji" target="_blank" rel="noreferrer noopener">Razgovor sa stručnjako</a><a href="https://www.selfnest.com/blog/psihoterapija/online-psihoterapija-i-njene-prednosti">m</a> pomaže da razumeš korene kompleksa i izgradiš zdravije obrasce mišljenja i ponašanja.







Kompleksi niže i više vrednosti nisu nešto što nas određuje zauvek, već putokaz da sagledamo kakav odnos imamo prema sebi i drugima. Nažalost, mnogi teško priznaju sebi da imaju komplekse i umesto da potraže pomoć nauče da žive sa toksičnim uticajem.&nbsp;



Ipak, kompleksi nisu nešto čega treba da se stidimo nego prilika da bolje upoznamo sebe. Iza nadmenosti često se krije nesigurnost, a iza povučenosti strah od odbacivanja.&nbsp;



Najvažnije je da pronađemo balans, <a href="https://www.selfnest.com/blog/psihoterapija/sve-sto-treba-da-znate-o-psihoterapiji" target="_blank" rel="noreferrer noopener">spoznamo svoju vrednost</a> i ostanemo otvoreni, realni i autentični. Uz brigu o sebi i <a href="https://app.selfnest.com/register?_gl=1*1l7ipuf*_gcl_aw*R0NMLjE3NTQ1MDg2ODYuQ2p3S0NBanctc3ZFQmhCNkVpd0FFelNkcmhsd21Ua1hmVzdXOGNDR0c3dmVYUXB0bmpyc1VGX2I1bVZBZnBJV3RQTkUzUVpySC1nOWx4b0MyWkFRQXZEX0J3RQ..*_gcl_au*NzE1MTAzMzI1LjE3NTM2OTAzNzA.*_ga*NjgzMjYzMDguMTc0NTkxMjEwNw..*_ga_JPBYYSY42B*czE3NTYyMDEwMDkkbzEwMyRnMSR0MTc1NjIwMTY5MiRqMjckbDAkaDA." target="_blank" rel="noreferrer noopener">stručnu podršku</a> moguće je izgraditi stabilniji osećaj sopstvene vrednosti i zdravije odnose sa drugima.



<div style="height:41px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



*Koliko se na ovim prostorima nismo bavili generacijskim kompleksima i kolektivnom traumom pokazuju i rezultati <a href="https://www.sciencedirect.com/science/article/abs/pii/S0191886923000466" target="_blank" rel="noreferrer noopener">istraživanja iz 2023. </a>Iako je zaključak da kompleks niže vrednosti najčešće proističe iz unutrašnje nesigurnosti i emocionalne osetljivosti (neuroticizam), a kompleks više vrednosti iz spoljašnje potrebe za dominacijom i kontrolom, na ovim prostorima rezultati su drugačiji.



U Srbiji je primećeno da narcizam, makijavelizam i psihopatija imaju jači uticaj na razvoj kompleksa više vrednosti, nego osobine poput ekstroverzije ili neuroticizma što je slučaj u svetu.



Dug period tranzicije, nestabilnosti i ekonomske neizvesnosti često dovodi do pojačane kompetitivnosti i poređenja. Ponekad se kompleksi (i inferiornosti i superiornosti) razviju i kao strategije za preživljavanje u društvu gde postoji stalna borba za status i potvrdu.



Srbija nije tipičan kolektivistički Istok, ali ni individualistički Zapad što naše komplekse oblikuje na specifičan način. Borba između kolektivističkog mentaliteta („šta će reći drugi“ &#8211; inferiornost) i individualističke borbe za status (superiornost) mogli bi objasniti jaču izraženost oba kompleksa.



Oba kompleksa različiti su načini suočavanja sa (sopstvenim) nesigurnostima. Najbolji način da upoznate, osnažite i oslobodite sebe jeste <a href="https://app.selfnest.com/register?_gl=1*gt9mc3*_gcl_aw*R0NMLjE3NTQ1MDg2ODYuQ2p3S0NBanctc3ZFQmhCNkVpd0FFelNkcmhsd21Ua1hmVzdXOGNDR0c3dmVYUXB0bmpyc1VGX2I1bVZBZnBJV3RQTkUzUVpySC1nOWx4b0MyWkFRQXZEX0J3RQ..*_gcl_au*NzE1MTAzMzI1LjE3NTM2OTAzNzA.*_ga*NjgzMjYzMDguMTc0NTkxMjEwNw..*_ga_JPBYYSY42B*czE3NTYyMDEwMDkkbzEwMyRnMSR0MTc1NjIwMzE2OSRqMjEkbDAkaDA." target="_blank" rel="noreferrer noopener">sa stručnom osobom koja vas razume. </a>

Biološki sat i karijerni uspeh: Kako da žena čuje svoj glas uprkos očekivanjima drugih?

Povezani postovi

Razvojni poremećaji kod dece – šta roditelji treba da znaju?

Ekranizacija kod dece: Uticaj ekrana na razvoj deteta i ključne preporuke za roditelje

Kompleksi niže i više vrednosti: simptomi, uzroci i kako ih prevazići

Selfnest newsletter

“Ja nisam ono što mi se dogodilo! Ja sam ono što biram da postanem.“