Kada razmišljam o Geštalt terapiji, prva reč koja mi pada na pamet je prisustvo. 



Geštalt za mene nije samo terapijski pravac, već filozofija življenja &#8211; poziv da budemo potpuno tu, u „ovde i sada“, svesni sebe, svojih emocija, tela i odnosa sa drugima. To je način da se vratimo sebi, bez maski i bez potrebe da sve razumemo. Promena se, u mom iskustvu, ne dešava kroz analizu, već kroz kontakt – sa sobom, sa terapeutom, sa trenutkom.



<h4 class="wp-block-heading">Zašto baš Geštalt?</h4>



Moj izbor Geštalta bio je ličan. 



Privukla me je njegova autentičnost i humanost. Geštalt mi je dao slobodu da kao terapeut budem stvarna osoba &#8211; da ne popravljam klijenta, već da budem svedok i saputnik u njihovom procesu. Geštalt nudi put da vidim klijenta ne kao zbir problema, već kao jedinstveno biće koje pokušava da se adaptira svom okruženju. U ovom pravcu smem da priznam sopstvene emocije, da reagujem, da budem prisutna kao čovek, a ne samo kao stručnjak.



Geštalt me je naučio da klijenta vidim kao celinu – spoj tela, misli, emocija i delovanja u kontaktu sa okruženjem. To je pravac koji ne leči „bolest“, već oslobađa potencijal osobe da postane celovita &#8211; da integriše delove sebe koje je odvojila ili potisnula.



<h4 class="wp-block-heading">Kako koristim Geštalt u radu s klijentima?</h4>



U radu s klijentima, fokusiram se na proces, a ne samo na priču. 



Kada klijent govori o nekoj situaciji, pratim ne samo sadržaj, već i ton glasa, položaj tela, disanje. Ako neko priča o <a href="https://www.selfnest.com/blog/kako-kontrolisati-svoj-bes">ljutnji</a>, a istovremeno se smeši, zaustaviću ga i pitati: „Šta se dešava sa tim osmehom?“ Taj trenutak često otvara vrata potisnutim osećanjima i omogućava autentičan kontakt. Za mene, rad sa klijentima je kao da klijent drži mapu svog života, a Geštalt mu daje lupu da vidi tragove izbegavanja, ili straha koje svesni um pokušava da sakrije.



Često koristim eksperimente &#8211; male akcione vežbe kojima klijent ne priča o iskustvu, već ga ponovo doživljava. Klasičan primer je prazna stolica: klijent razgovara sa osobom, ili delom sebe s kojim ima konflikt, ali ne zamišljeno, već stvarno &#8211; telom, glasom, emocijom. Time prestaje da projektuje i preuzima odgovornost za svoj unutrašnji konflikt.



Geštalt ne traži „zašto“, već „kako sada“. Na primer, ne pitam „Zašto se plašite?“, već „Kako osećate taj strah sada, dok o njemu govorite?“. Kada se pažnja prebaci iz glave u telo, dolazi do trenutne promene. To su trenuci u kojima klijent izgovori: „Prvi put sam to osetio, a ne samo razumeo.“



<h4 class="wp-block-heading">Reakcije klijenata</h4>



Klijenti često kažu da ih Geštalt „iznenadi“. 



Navikli su da dobiju objašnjenje ili analizu, a ja ih vraćam na iskustvo: „Šta sada osećate?“, „Gde to osećate u telu?“. Ponekad u početku budu zbunjeni, ali ubrzo osete olakšanje. Kada dođe do stvarnog kontakta, promena se ne dešava u mislima, već u telu &#8211; u dahu, pogledu, glasu. To su duboki, iskreni pomaci koji ne zahtevaju mnogo reči.



<h4 class="wp-block-heading">Geštalt i Transakciona analiza (TA) &#8211; dve perspektive istog čoveka</h4>



Često me pitaju kako razlikujem Geštalt od Transakcione analize (TA), jer oba pravca dele humanističke korene i veru u potencijal čoveka.



Transakciona analiza nudi strukturu, jasnoću i jezik. Pomaže klijentu da razume zašto se ponaša na određeni način, kroz modele kao što su ego stanja (Roditelj, Odrasli, Dete) i životni skript. TA klijentima pruža mapu: brzo prepoznaju obrasce, razumeju odakle potiču i kako ih ponavljaju. Za mnoge je to sigurno tlo, posebno za one koji vole logiku i sistem.



Geštalt, nasuprot tome, ne pita „zašto“, već „kako sada“. Dok TA analizira strukturu, Geštalt istražuje iskustvo. Dok TA kaže: „Koje ego stanje sada govori iz vas?“, Geštalt pita: „Šta sada osećate, u telu, u glasu?“ 



U praksi, često kombinujem oba pristupa: TA daje kognitivnu jasnoću, a Geštalt donosi emocionalno iskustvo promene. Kada klijent razume svoj obrazac kroz TA, a zatim ga doživi u Geštaltu, transformacija postaje stvarna i održiva.



<h4 class="wp-block-heading">Prednosti i mane Geštalta</h4>



Glavna prednost Geštalta je u njegovoj dubini. On omogućava brze uvide koji se ukorenjuju u telu i doživljaju. Holistički pristup spaja telo, emocije i misao u jedno iskustvo i vraća čoveku kontakt sa sobom.



Njegova mana može biti intenzitet &#8211; za klijente s vrlo slabim granicama ili ozbiljnim traumama, potrebno je pažljivo doziranje. Takođe, Geštalt nema čvrste protokole, što nekima koji vole strukturu može biti zbunjujuće. Zato često koristim i TA, jer ona nudi kognitivni okvir koji daje osećaj sigurnosti.



<h4 class="wp-block-heading">Kome bih preporučila Geštalt?</h4>



Geštalt bih preporučila svima koji su spremni da prestanu da pričaju o promeni i počnu da je žive. Onima koji previše analiziraju, a malo osećaju. Onima koji žele da nauče da postave granice, da budu prisutni u odnosima, da ponovo osete energiju života. Posebno pomaže kod <a href="https://www.selfnest.com/blog/anksioznost-sta-je-koji-su-simptomi-i-kako-se-prevazilazi">anksioznosti</a>, jer vraća pažnju iz budućnosti u sadašnjost &#8211; tamo gde strah gubi snagu.



Uspavanima za svoje <a href="https://www.selfnest.com/blog/srdana-sijan-rad-na-sebi-je-najbolji-poklon-koji-mozemo-dati-i-sebi-i-svetu">telo</a>. Oni koji su fokusirani samo na misli, i intelektalizaciju osećanja, Geštalt ih prizemljuje i uči da im je telo verni svedok istine.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="414" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Ivana-Dordevic-Gestalt-Quote-1024x414.png" alt="" class="wp-image-937" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Ivana-Dordevic-Gestalt-Quote-1024x414.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Ivana-Dordevic-Gestalt-Quote-300x121.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Ivana-Dordevic-Gestalt-Quote-768x310.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Ivana-Dordevic-Gestalt-Quote-1536x620.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/12/Ivana-Dordevic-Gestalt-Quote-2048x827.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Tekst napisala Ivana Đorđević, Diplomirani psiholog, Master klinički psiholog, TA i Geštalt terapeut pod supervizijom, psihoterapeut na <a href="https://www.selfnest.com/">Selfnest platformi</a>. 







<div class="schema-faq wp-block-yoast-faq-block"><div class="schema-faq-section" id="faq-question-1764585888256">Šta je Geštalt psihoterapija? Geštalt je fenomenološko-egzistencijalna terapija koja se fokusira na sadašnji trenutak i iskustvo u „ovde i sada“. Polazi od holističkog pristupa, posmatrajući um, telo i ponašanje kao jedinstvenu celinu u kojoj je celina uvek više od zbira njenih delova. Geštalt psihologiju početkom 20. veka utemeljili su Max Wertheimer, Kurt Koffka i Wolfgang Köhler, dok je nekoliko decenija kasnije razvijena Geštalt psihoterapija, čiji su ključni osnivači Fritz i Laura Perls uz značajan doprinos Paula Goodmana. Danas se u praksi primenjuju njena osnovna načela: kontakt i granice, fokus na sadašnji trenutak, preuzimanje odgovornosti, autentičan odnos terapeuta i klijenta, terapijski eksperimenti i fokusiranje na telesne i emocionalne procese. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1764587721904">Kome Geštalt može pomoći? Pomaže osobama koje se bore sa anksioznošću, depresijom, niskim samopouzdanjem ili žele da rade na problemima u odnosima. Posebno je pogodna za osobe koje žele da razviju samosvest i ostvare kontakt sa sobom kroz rad sa telom. U praksi se Gestalt tehnike često kombinuju sa pokretom, plesom, umetnošću, dramom, radom s telom i drugim iskustvenim metodama. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1764588087460">Da li se Geštalt preporučuje u radu sa decom? Gestalt terapija može biti adekvatna i korisna za decu i adolescente, pod uslovom da je terapeut upoznat sa razvojnim specifičnostima, da koristi prilagođene metode koje se često sprovode kroz kreativne igre i zadatke, i da je terapijski proces fleksibilan i senzibilan na potrebe deteta. Upravo Geštalt Play Therapy je kreativni i iskustveni oblik Geštalt terapije za decu, koji kombinuje principe Geštalt terapije sa igrom, omogućavajući deci da na razvojno prikladan način istraže i izraze svoje misli, osećanja i iskustva. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1764588626702">Da li se Geštalt terapija može sprovoditi online? Da, Geštalt terapija se može sprovoditi online putem video sesija, jer su terapeuti obučeni da prilagode svoje tehnike virtuelnom formatu. Online sesije mogu biti podjednako efikasne kao i lični susreti, omogućavajući razvijanje značajnog terapeutskog odnosa i korišćenje različitih online alata za individualni rad. </div> </div>

Geštalt terapija – umetnost prisustva i autentičnog susreta

O mentalnom zdravlju muškaraca obično se piše teško, uz statistike koje, iako zabrinjavajuće, ne nailaze na zainteresovanost onih kojima su namenjene. Kada je tema napisana kao naučni izveštaj, muškarac se prosečno zadrži isto onoliko dugo koliko i na uputstvu za postavljanje bojlera: tek toliko da preleti, pre nego što zaključi da može sam.



A stvarni život muškarca ne odvija se u stručnim terminima, nego između posla, porodice, umora i očekivanja. U kolonama na auto-putu, u tihim minutima u kolima pre nego što uđe u stan, u onom osećaju da sve mora da drži pod kontrolom, uredno i tiho.



Ovaj tekst nije napisan da bi rešio probleme, nego da bi objasnio odakle dolaze. I da bi muškarac, makar u jednoj rečenici, prepoznao sebe i rekao: &#8220;Aha. Nisam jedini.“



<h3 class="wp-block-heading">Glava kuće &#8211; uloga koja je data, ne odabrana</h3>



Većina muškaraca nikada nije sela da razmisli da li uopšte žele da budu “glava kuće”. Ta uloga se jednostavno podrazumeva. Dobiješ je u paketu sa Y hromozomom: &#8220;Muškarac vodi“, „Ako ti ne izdržiš, ko će?“, „Budi muško.“, „Moraš biti snažan.“, „Samo radi.“



Nekad je dovoljno samo par takvih rečenica u detinjstvu da se stvori unutrašnja slika muškarca koju ne sme da popusti. U odraslom životu to postaje automatizam: radiš i kad si iscrpljen, rešavaš i kad ne znaš šta radiš, preuzimaš i kada niko to od tebe nije izričito tražio. A ako osetiš da ti je teško, to rešavaš sam, u sebi, kao da je kvar na instalaciji. &#8220;Smiriće se. Proći će. Samo da ovo završim.“



Iz dana u dan, ta tišina prerasta u raspoloženje koje niko ne primećuje, jer muškarci umeju da nose i ono što ih razdire. Dok stigne do bilo kakvog priznanja da mu je teško, muškarac je već dugo izvan sopstvene granice.



Iza svega toga stoji jednostavna misao: &#8220;Ako ja popustim, sve će se raspasti.“ To nije snaga. To je <a href="https://www.selfnest.com/blog/zajedno-sami-usamljenost-kao-znak-potrebe-za-kontaktom-i-pripadanjem">usamljenost</a>. A usamljenost je emocija koju muškarci retko umeju da imenuju.



<h3 class="wp-block-heading">“Dečaci ne plaču” i ostali repertoar emocionalnih zabrana</h3>



Ako postoji rečenica koja je obeležila odrastanje muškaraca na Balkanu, to je „Dečaci ne plaču.“ Uz nju obično ide i čitav paket: &#8220;Nemoj da si kao devojčica“, „Stisni zube“, „Ne prenemaži se.“ Kratke, ali dovoljno moćne da dečaku pošalju jasnu poruku: tuga je slabost, a slabost je nešto čega treba da se stidiš.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="384" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-1024x384.png" alt="" class="wp-image-915" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-1024x384.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-300x113.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-768x288.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-1536x577.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-2048x769.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Možda nekima deluje kao da su ove rečenice stvar prošlosti, ali dovoljno je da odete do prvog igrališta. Sednete na klupu i poslušate kako roditelji razgovaraju sa decom. Brzo ćete čuti da su i dalje tu, gotovo nepromenjene.



Kasnije, u odraslom dobu, ta zabrana se pretvara u dobro poznato: &#8220;Ma nije mi ništa.“ Ali, poricanje nije snaga, već naučeni način preživljavanja. Drži čoveka u pokretu, ali ga udaljava od sebe.



Zato je Paddy Pimblett, britanski MMA borac, dirnuo mnoge kada je rekao: &#8220;Radije bih da moj prijatelj plače na mom ramenu, nego da idem na njegovu sahranu sledeće nedelje.“ Njegova rečenica pogađa, jer govori o najtežoj posledici emocionalne zabrane. Muškarci češće izvrše suicid upravo zato što su naučeni da ćute dok ne postane nepodnošljivo.



Kad god muškarac kaže &#8220;nije mi ništa“, to ne znači da ne oseća. To znači da je kao dete, naučio da emocije nisu bezbedno mesto.



<h3 class="wp-block-heading">Depresija kod muškaraca &#8211; tiha, maskirana i lako zamenjena stresom</h3>



Kada se kaže <a href="https://www.selfnest.com/blog/sta-je-depresija-koji-su-simptomi-i-kako-je-prevazici">depresija</a>, većina ljudi zamisli sliku koja ne odgovara muškoj realnosti: ležanje u krevetu, suze, potpuna nemoć. 



Kod muškaraca je depresija tiša i tvrdoglavo prikrivena. Izgleda kao <a href="https://www.selfnest.com/blog/sindrom-sagorevanja">rad do kasno</a>, kao šala koja se koristi da se izbegne ozbiljan razgovor, kao povlačenje iz društva, kao umor koji ne prolazi ni posle odmora, kao &#8220;ma ne da mi se“, kao večernje zurenje u telefon bez ikakvog cilja.



Često se zameni za stres. Stres zvuči bezbedno, skoro kao pohvala: &#8220;Mnogo radi, zato je umoran.“ Ali depresija kod muškaraca najčešće upravo tako počinje &#8211; kroz disciplinu, tišinu i funkcionalnost. Nema dramatičnih slika. Nema prevelikog plača. Samo polako nestajanje iz sopstvenog života.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="324" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-2-1024x324.png" alt="" class="wp-image-916" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-2-1024x324.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-2-300x95.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-2-768x243.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-2-1536x486.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Sara-Sasa-Muskarci-blog-2-2048x648.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Kada muškarac počne da se povlači, da gubi interesovanja, da prestane da se javlja prijateljima, da gubi energiju i da se zatvara, to nije faza. To je poziv u pomoć, samo što ga on neće tako nazvati (a, da li će neko čuti?).



<h3 class="wp-block-heading">Bes kao jedina dozvoljena emocija</h3>



Ako postoji emocija koju su muškarci smeli da pokažu bez straha od osude, to je bes. Sve ostale emocije su godinama svrstane u kategoriju previše: previše tužno, previše osetljivo, previše ranjivo. Zato mnogi muškarci postanu emocionalno jednosmerni. Kada ih nešto povredi, ćute. Kada su uplašeni, povuku se. Kada su tužni, zatrpaju se obavezama. Ali kada je saobraćaj u kolapsu ili im neko preseče red, eksplodiraju kao da je u pitanju ozbiljna nepravda.



To nema veze sa <a href="https://www.selfnest.com/blog/licnost-temperament-karakter-identitet-sta-je-sta-i-ko-sam-ja">temperamentom</a> niti sa slabim živcima. To je posledica toga što je bes jedina emocija koju društvo ne kažnjava. Sve ostalo se potiskuje, a potisnute emocije se uvek pojave, samo ne u svom prvobitnom obliku. Najčešće na mestima koja nemaju nikakve veze sa pravim izvorom napetosti.



Ispod besa se često kriju strah, tuga, sram, osećaj neadekvatnosti, poniženje ili usamljenost. Muškarci koji ne umeju da imenuju svoje emocije često koriste bes da bi sakrili sve ono što je zapravo nežno, mekano, i duboko ljudsko. I zato <a href="https://www.selfnest.com/blog/kako-kontrolisati-svoj-bes">bes</a> ume da izgleda kao snaga, a zapravo je znak da čovek više ne zna gde sa svim onim što oseća.



Ovaj obrazac ne utiče samo na to kako muškarci podnose bol, već i na to kako pokazuju bliskost. Mnogi od njih ne znaju kako da izraze sreću ili ljubav, osim kroz humor, praktične geste ili tiho prisustvo. Iskren muški zagrljaj možemo videti samo kada omiljen klub pobedi u poslednjem minutu.



<h3 class="wp-block-heading">Tri najčešca muška ventila &#8211; alkohol, kladionice, pornografija</h3>



Alkohol, <a href="https://www.youtube.com/watch?v=OnxFp3gIrsk&amp;t=1096s">kladionice</a> i pornografija su navike koje se kod muškaraca društveno normalizuju. Zato se često ni ne doživljavaju kao problem, čak ni onda kada postanu svakodnevni način da se umanji unutrašnja tenzija. Ono što ih zapravo povezuje nije sama navika, već funkcija koju imaju.



Alkohol kratkotrajno spušta napetost i utišava emocije. Kladionica daje osećaj kontrole i trenutni nalet adrenalina. Pornografija pruža brzo telesno rasterećenje i odvlači pažnju od onoga što boli.



Kada muškarac nema razvijene emocionalne veštine da prepozna i obradi svoje osećaje, ovi ventili postaju brzi načini da &#8220;smiri“ ono što ne ume da imenuje. Ne počinju ekstremima, već sitnim ritualima koji deluju bezazleno, a zapravo zamene razgovor, odmor ili bliskost.



Teretana je drugačiji primer, ali može imati istu funkciju. Za mnoge muškarce ona je <a href="https://www.selfnest.com/blog/heltizam-i-ortoreksija-opsednutost-zdravim-zivotom-i-kako-psihoterapija-pomaze">zdrava rutina</a> koja donosi strukturu i osećaj stabilnosti. Međutim, može postati i sofisticiran ventil: što je unutra teže, to spolja raste intenzitet treninga. Razlika je u tome da li telo jačamo da bismo se osećali bolje ili treniramo da bismo pobegli od sebe.



Ovo nisu &#8220;muške mane“. Ovo su načini na koje muškarci uče da regulišu ono što nikada nisu smeli da pokažu &#8211; strah, tugu, stid, usamljenost ili osećaj neadekvatnosti. Ventili ne rešavaju problem. Oni ga samo utišavaju dovoljno dugo da ostane nevidljiv.



<h3 class="wp-block-heading">Ovaj tekst nije protiv tebe, nego za tebe. </h3>



Ovaj tekst nije tu da ti objasni šta treba da radiš, niti da ti drži lekciju. Nije tu da te okrivi. Nije tu da te optuži. Namenjen je tome da ti da malo prostora da razumeš odakle sve ovo dolazi.



I ako si se u nečemu prepoznao, to ne znači da ti fali snage. To znači da ti fali dozvola da budeš čovek.



Ovo su realne situacije zbog kojih se muškarci javljaju psihoterapeutu.



Ukoliko želiš da napraviš promenu, rasteretiš se uz stručnu podršku, možeš je pronaći na <a href="https://www.selfnest.com/">selfnest.com</a>.

Rečenice kojima smo slomili generacije muškaraca i sve situacije koje to danas otkrivaju

Kada bih morala da objasnim šta je REBT, rekla bih da je to terapija koja nas uči da ne verujemo svemu što pomislimo.



Da razumemo kako naše emocije ne proizlaze iz samih događaja, već iz načina na koji ih tumačimo. To možda zvuči jednostavno, ali u praksi menja život iz korena.



REBT (racionalno-emotivno-bihejvioralna terapija) za mene nije samo teorijski pravac, već način da ljudima pomognem da se oslobode stalne samokritike, krivice i potrebe da budu savršeni. To je terapija koja vraća realnost u naše misli i pomaže nam da budemo blaži u odnosu prema sebi.&nbsp;



<h4 class="wp-block-heading">Zašto sam izabrala REBT?</h4>



Privukla me njegova iskrenost i jasnoća. Nema mistifikacije ni praznih uteha.



REBT ne obećava da će ukloniti bol, već da će nas naučiti kako da ga podnesemo bez samoprezira. Ne traži krivca, već odgovornost. Ne zadržava nas u prošlosti, već nas uči kako da promenimo ono što govorimo sebi danas.



Promenu ne stvara analiza, već nova misao, novi izbor i nova akcija. Zato mi REBT deluje kao realan, zreo i ohrabrujuć put – put u kojem čovek preuzima odgovornost za svoj unutrašnji dijalog.



<h4 class="wp-block-heading">Kako radim sa klijentima?</h4>



Na terapiji najčešće krećemo od konkretne situacije: sukob na poslu, napetost u vezi, osećaj krivice ili iscrpljenosti. Zajedno istražujemo ne događaj, već misli koje ga prate. Često otkrijemo uverenja poput:



„Ako pogrešim, to znači da ne vredim.“ „Ako me ne razume, to znači da sam neuspešna.“



Kada te misli postanu svesne, klijent već počinje da ih preispituje. Tada zajedno tražimo racionalnije, blagonaklonije alternative:



„Volela bih da uspem, ali i ako ne uspem, to ne znači da sam bezvredna.“ „Neprijatno je kad me ne razumeju, ali mogu to da izdržim.“



To je suština REBT-a – ne da se rešimo neprijatnih emocija, već da naučimo da ih nosimo bez samoprezira i panike.



<h4 class="wp-block-heading">Kako klijenti reaguju?</h4>



U početku ih iznenadi što REBT nije pasivna terapija. Postavljam pitanja, analiziramo misli, radimo vežbe i male zadatke. Ali ubrzo osete koliko je oslobađajuće imati alat da utiču na sopstvene emocije. Najlepši trenutak je kad neko kaže:



“Osećam kao da mi se mozak promenio.” To znači da su naučili da misle drugačije – i da više nisu zarobljeni u začaranom krugu samokritike i straha.



<h4 class="wp-block-heading">Prednosti i kome pomaže</h4>



Prednost REBT-a je konkretnost i efikasnost – brzo pokazuje vezu između misli, emocija i ponašanja. Klijent dobija alate koje može da koristi u svakodnevnom životu, i nakon terapije.



Posebno ga preporučujem osobama koje se bore sa <a href="https://www.selfnest.com/blog/anksioznost-sta-je-koji-su-simptomi-i-kako-se-prevazilazi">anksioznošću</a>, perfekcionizmom, osećajem krivice, hroničnim stresom i sumnjom u sebe. REBT im pomaže da razviju realniji pogled na sebe i postanu emocionalno otporniji.



Nekima deluje “previše racionalno”, ali po mom iskustvu, kad se u njega unese toplina i empatija, postaje izuzetno ljudska terapija – ona koja spaja razum i osećanja.



Ne uči nas da “mislimo pozitivno”, nego da mislimo razumno. Da budemo blagi, ali iskreni prema sebi.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="384" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Melina-Bolta-citat-1024x384.png" alt="" class="wp-image-904" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Melina-Bolta-citat-1024x384.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Melina-Bolta-citat-300x113.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Melina-Bolta-citat-768x288.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Melina-Bolta-citat-1536x577.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/11/Melina-Bolta-citat-2048x769.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>















Tekst napisala Melina Bolta, Diplomirani psiholog i REBT (RE i KBT) psihoterapeut, psihoterapeut na <a href="https://www.selfnest.com/">Selfnest platformi</a>



<div class="schema-faq wp-block-yoast-faq-block"><div class="schema-faq-section" id="faq-question-1762246449942">Šta je REBT? REBT (racionalno-emotivno-bihevioralna terapija) je oblik psihoterapije koji pripada kognitivno-bihejvioralnom terapijskom pristupu. Njen osnivač je Albert Elis, klinički psiholog iz Njujorka, koji se od psihoanalize odvojio, smatravši je nedovoljno učinkovitom i brzom. Inspirisan izrekom filozofa Epikteta &#8211; Čovek nije uznemiren zbog samih stvari, nego zbog njegovog shvatanja istih, REBT je razvio kao modalitet koji pomaže u prepoznavanju iracionalnih uverenja koja uzrokuju emocionalnu patnju. REBT ističe da veliki značaj leži u kognitivnim elementima subjektivnog doživljaja. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1762247363748">Po čemu se REBT razlikuje od drugih terapija? REBT se fokusira na sadašnje misli i reakcije, umesto na prošlost. Cilj je naučiti kako racionalnije misliti i zdravije reagovati u različitim situacijama. Prednost REBT-a je njegova konkretnost i efikasnost – brzo pokazuje vezu između misli, emocija i ponašanja. Klijent tokom procesa dobija praktične alate koje može da koristi u svakodnevnom životu, čak i nakon završetka terapije. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1762247513825">Kome REBT može pomoći? REBT je koristan za sve koji se bore sa anksioznošću, stresom, ljutnjom, osećajem krivice, perfekcionizmom ili niskim samopouzdanjem. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1762247912431">Koliko REBT traje? Trajanje REBT terapije zavisi od osobe i problema na kojem radi. S obzirom na to da je u pitanju fokusirana terapija i da se bavi onim što je u sadašnjosti, rezultate može pokazati već nakon nekoliko seansi. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1762248125075">Da li se REBT preporučuje u radu sa decom? Da, REBT se može primenjivati kod dece i adolescenata. Važno je da se pristup prilagodi uzrastu deteta i pristupi mu se na blaži način, kroz jednostavnije primere, zadatke, igru i razgovor. Uz adekvatan pristup i metodologiju, REBT može pomoći deci da uče da prepoznaju svoje misli i emocije, razumeju njihovu povezanost i razvijaju zdravije načine reagovanja. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1762248550535">Da li se REBT može raditi online? Da, REBT se pokazao kao veoma efikasan i u online formatu, jer se zasniva na razgovoru, refleksiji i praktičnim zadacima između seansi. </div> </div>

REBT – Terapija koja nas uči da ne verujemo svemu što pomislimo

U toku jednog dana čovek se probudi, radi, jede, izlazi, obavlja kupovinu, provodi određeno vreme sa decom, u društvu porodice, partnera i prijatelja, možda posećuje kulturne manifestacije, čita, trenira, odlazi u šetnje, provodi vreme sa ljubimcem, a potom dan završava malim ritualima i priprema se za san. Sve to, prolazeći kroz različita emocionalna stanja i iskustva.



Način, kvalitet, odnos i dubina posvećenosti ovakvim i sličnim aktivnostima razlikuje se od osobe do osobe. Kod osoba sa depresivnim raspoloženjem dominiraće tuga i generalno odsustvo interesovanja i zadovoljstva. Ukoliko se ne potraži adekvatna pomoć na vreme, može doći do <a href="https://www.mayoclinic.org/diseases-conditions/depression/symptoms-causes/syc-20356007">ozbiljnijih i dugoročnijih poteškoća</a> po mentalno i fizičko zdravlje.



<a href="https://ups-spa.org/">Udruženje psihijatara Srbije</a> je povodom Svetskog dana mentalnog zdravlja ove godine, podsetilo da u Srbiji oko 250.000 ljudi živi sa simptomima depresije. Na <a href="https://www.who.int/news-room/fact-sheets/detail/depression">globalnom nivou</a>, ona pogađa više od 4% svetske populacije, što je oko 332 miliona ljudi. Češće se beleži kod žena nego kod muškaraca, a posebno kod onih koje prolaze kroz trudnoću ili su nedavno postale majke (postporođajna depresija). Istraživanje Svetske zdravstvene organizacije dodaje da svake godine više od 720.000 ljudi u svetu izgubi život usled suicida, pri čemu su depresija i drugi poremećaji raspoloženja među najčešćim uzrocima.



<h3 class="wp-block-heading">Šta je depresija i koji su simptomi?</h3>



Depresija je poremećaj raspoloženja koji se karakteriše upornim osećanjem tuge, gubitkom interesovanja za stvari i aktivnosti koje su nekada pričinjavale zadovoljstvo, razočaranjem, osećajem praznine i često, osećajem krivice i <a href="https://www.selfnest.com/blog/kompleksi-nize-i-vise-vrednosti-simptomi-uzroci-i-kako-ih-prevazici">niže vrednosti</a>. Takođe, može dovesti do poteškoća sa razmišljanjem, pamćenjem, ishranom i <a href="https://www.selfnest.com/blog/meditacija-za-kvalitetniji-san-benefiti-i-vezbe-koje-pomazu">spavanjem</a>.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="271" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/BP-COVER-1-1024x271.png" alt="" class="wp-image-880" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/BP-COVER-1-1024x271.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/BP-COVER-1-300x79.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/BP-COVER-1-768x203.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/BP-COVER-1-1536x406.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/BP-COVER-1.png 1562w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Danas sve češće možemo čuti da se tokom razgovora ljudi koriste psihološkim terminima kako bi opisali određena životna iskustva i doživljaje &#8211; istraumirao sam se, to me je baš trigerovalo, izdeprimirao sam se, kakva depra. Deluje da je briga o mentalnom zdravlju u društvu konačno našla svoje mesto i da o svemu što mentalno zdravlje jeste pričamo slobodnije, ali je važno imati u vidu da depresija nije jednostavno psihološko stanje, da ne odlazi “tek tako” i često uključuje podršku stručnjaka &#8211; <a href="https://www.selfnest.com/">psihoterapeuta</a>, psihijatra i upotrebu lekova (antidepresiva) za ublažavanje simptoma i regulaciju raspoloženja. Neretko, njihova pomoć se kombinuje radi pružanja što adekvatnije pomoći.



Depresivna epizoda se javlja kao odgovor na trenutni stres ili niz stresnih događaja. Neprijatna iskustva, poput iznenadne smrti drage osobe, preseljenja, raskida, zlostavljanja ili težih konflikata u komunikaciji, mogu prethoditi depresivnoj epizodi. Simptomi su prisutni većim delom dana u kontinuitetu i zadržavaju se najmanje dve nedelje.



Depresivno stanje može se prepoznati po sledećim simptomima:



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="608" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/BP-COVER-2-1024x608.png" alt="" class="wp-image-881" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/BP-COVER-2-1024x608.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/BP-COVER-2-300x178.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/BP-COVER-2-768x456.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/BP-COVER-2-1536x912.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/BP-COVER-2.png 1818w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Na telesnom nivou depresija se može ispoljiti kroz bol u grudnom košu, bol u mišićima, zglobovima i kičmi, glavobolju, stomačne probleme i mučninu, nevoljno i usporeno kretanje, konstantan umor, osećaj da je telo vrlo teško i tromo i <a href="https://www.selfnest.com/blog/stigma-o-muskosti-psihoseksualni-poremecaji-i-kako-terapija-moze-pomoci">gubitak seksualne želje</a>.



<h3 class="wp-block-heading">Kako nastaje depresija?</h3>



Pravilo po kom se depresija javlja ne postoji. Ona se ne dešava preko noći i iznenada već se najčešće postepeno razvija, kao rezultat složene mreže genetskih, bioloških, psiholoških i socijalnih faktora.&nbsp;



Genetska predispozicija ne znači i sigurnu pojavu depresije. Dijagnostikovana depresija kod članova porodice u prošlosti, može značiti povećan rizik od njenog razvoja, ali nije i pravilo. Nekada se depresija može javiti i bez primera u porodici (i obrnuto).



Biološki faktori najčešće znače poremećenu ravnotežu neurotransmitera poput serotonina, dopamina i noradrenalina, hormonske promene i poremećaje u funkcionisanju moždanih mreža i generalno razmene materija u okviru nervnog sistema.&nbsp;



Psihološki faktori poput dugotrajnog ali i iznenadnog stresa, proživljenih trauma, niskog samopouzdanja, nesigurnosti i negativnih obrazaca razmišljanja, mogu značajno uticati na razvoj depresije.&nbsp;



Socijalni faktori takođe mogu biti značajni okidači. To su najčešće problemi u međuljudskim odnosima, česti konflikti ili osećaj <a href="https://www.selfnest.com/blog/zajedno-sami-usamljenost-kao-znak-potrebe-za-kontaktom-i-pripadanjem">usamljenosti</a>, osećaj neuklapanja u socio-ekonomske norme ili standarde, kao i osećaj nerazumevanja od strane drugih i nedostatka podrške.



<h3 class="wp-block-heading">Koje vrste depresije postoje?</h3>



Prema zvaničnoj klasifikaciji Svetske zdravstvene organizacije (ICD-11) i Američkog psihijatrijskog udruženja (DSM-5) koja je prevedena i na srpski jezik, depresivni poremećaji se dele na različite oblike, u zavisnosti od trajanja, intenziteta i obrasca simptoma:



Veliki depresivni poremećaj (MDD) je jasno definisana epizoda depresivnog raspoloženja i drugih simptoma depresije, koji traju najmanje dve nedelje. Opisana je kao intenzivan pad raspoloženja koji utiče na spavanje, apetit, energiju i sposobnost uživanja. Ovaj oblik depresije u osnovi je više od obične tuge, preovlađuje većinu dana i remeti svakodnevni život.



Perzistentni depresivni poremećaj (Distimija) je dugotrajan, niži, ali konstantan nivo simptoma depresije, koji traju najmanje dve godine kod odraslih osoba.&nbsp; Simptomi su opisani kao blaži u odnosu na veliki depresivni poremećaj, ali traju dugo i iscrpljuju osobu iz dana u dan.



Postpartum (peripartum) depresija je specifičan oblik depresije koji se javlja kod žena tokom trajanja trudnoće, a češće nakon porođaja. Prvi znaci ukazuju se u periodu od dve do osam nedelja nakon porođaja, i praćeni su intenzivnom anksioznošću, uplakanošću i sumnjom u sposobnost za brigu o sebi i detetu.



Sezonski afektivni poremećaj (Seasonal Affective Disorder, SAD) je oblik depresije koji se ponavlja u istim periodima godine &#8211; kada se smenjuju godišnja doba, najčešće pri smeni jeseni i zime. Karakteriše je pad energije, a telo i um se naglo umiruju usled nedostatka dnevne svetlosti i promene dnevnog ritma.



Atypična depresija je privremeno poboljšanje raspoloženja kao odgovor na pozitivne događaje, ali i nagla smena povećanog apetita, preteranog spavanja i snažnih reakcija ili naglih promena raspoloženja.



Psihotična depresija je težak oblik depresije praćen psihotičnim simptomima &#8211; halucinacijama ili deluzijama. U ovom stanju, depresivne misli i osećanja postaju toliko intenzivni da utiču na percepciju stvarnosti. Osoba doživljava iskrivljenu sliku spoljašnjeg sveta, verujući u zastrašujuće ili nerealne sadržaje svojih misli i doživljaja.



Funkcionalna depresija ne pripada zvaničnoj klasifikaciji, ali se sve češće koristi da opiše stanje u kojem osoba ima simptome depresije, ali uprkos tome, ona uspeva da funkcioniše normalno i obavlja svakodnevne aktivnosti i obaveze. Ovaj oblik često prolazi neprimećeno, jer se ne uklapa u tipičnu depresivnu sliku ponašanja, a ipak, ono što je skriveno su osećaj iscrpljenosti, praznene i gubitka smisla.&nbsp;



<h3 class="wp-block-heading">Kako prevazići depresiju?</h3>



Pre svega, važno je razumeti da tuga nije i ne treba da bude neželjena emocija. Ona je tu da nam ukaže na aspekte života do kojih nam je stalo i da prepoznamo šta doprinosi iskrenom zadovoljstvu sobom i svetu oko nas.



Onda kada počne da diktira nečiju svakodnevnicu, može doći do depresivnih oblika ponašanja, ali čak ni to nije znak slabosti ili lične nesposobnosti. U redu je to priznati sebi, potražiti pomoć i o tome razgovarati.



Najefikasniji put ka oporavku od depresije obično uključuje kombinaciju različitih pristupa:



Profesionalna pomoć &#8211; <a href="https://www.selfnest.com/">psihoterapija</a> se pokazala kao snažan alat uz koji kroz razgovor sa terapeutom osoba uspešno prepoznaje i menja negativne obrasce razmišljanja i ponašanja, što kroz kontinuirani i posvećen rad doprinosi i izlasku iz depresivnih epizoda. Psihijatar se uključujuje ukoliko postoji potreba za korišćenjem lekova (antidepresiva), kako bi ublažili simptome i stabilizovali raspoloženje. Kako su lekovi tu da regulišu simptome, a ne i da uklone i rade na uzroku, kombinacija psihoterapije i lekova često daje najbolje rezultate.



Podrška porodice, prijatelja i partnera &#8211; razgovor je sam po sebi lekovit. Podrška od onih u koje imamo poverenje, osećamo da je odnos blizak i iskren, je od retke vrednosti i značaja. Prisustvo podrške pružiće osećaj sigurnosti, povezanosti i doprineti bržem procesu oporavka.



Fizička aktivnost i tehnike opuštanja &#8211; pokretanje tela koje se oseća tromo i teško, poboljšava raspoloženje i vraća osećaj lakoće. Čak i samo lagana šetnja, joga ili <a href="https://www.selfnest.com/blog/srdana-sijan-rad-na-sebi-je-najbolji-poklon-koji-mozemo-dati-i-sebi-i-svetu">slobodan ples</a> uticaće na sintezu endorfina i povećati energiju. Takođe, vežbe svesnog disanja i meditacija mogu smanjiti stres i osvestiti i usporiti negativan misaoni tok.



Izbegavanje akohola, cigareta i psihoaktivnih supstanci &#8211; održavanje ravnoteže i kontinuiteta prilikom oporavka je ključan korak. Sve što dodatno stimuliše ili remeti um, telo i stabilno raspoloženje, može otežati put ka oporavku.



<div class="schema-faq wp-block-yoast-faq-block"><div class="schema-faq-section" id="faq-question-1760619761663">Šta je depresija? Depresija je poremećaj raspoloženja koji se karakteriše upornim osećanjem tuge, gubitkom interesovanja za stvari i aktivnosti koje su nekada pričinjavale zadovoljstvo, razočaranjem, osećajem praznine i često, osećajem krivice i <a href="https://www.selfnest.com/blog/kompleksi-nize-i-vise-vrednosti-simptomi-uzroci-i-kako-ih-prevazici" target="_blank" rel="noreferrer noopener">niže vrednosti</a>. Takođe, može dovesti do poteškoća sa razmišljanjem, pamćenjem, ishranom i <a href="https://www.selfnest.com/blog/meditacija-za-kvalitetniji-san-benefiti-i-vezbe-koje-pomazu" target="_blank" rel="noreferrer noopener">spavanjem</a>. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1760619785054">Koji su simptomi depresije? Depresivno stanje može se prepoznati po sledećim simptomima: Tuga, neraspoloženje, odsustvo interesovanja Odsustvo osećaja zadovoljstva ili radosti (<a href="https://my.clevelandclinic.org/health/symptoms/25155-anhedonia" target="_blank" rel="noreferrer noopener">anhedonija</a>) Teškoće s koncentracijom i održavanjem pažnje Osećaj praznine ili gubitka smisla Umor, iscrpljenost i manjak energije Poteškoće sa snom – nesanica ili otežano buđenje Promene u apetitu ili telesnoj težini (bez namernog održavanja dijete) Osećaj krivice, sumnja u sebe i smanjeno samopouzdanje Misli o smrti, umiranju ili samoubistvu </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1760619809228">Kako nastaje depresija? Pravilo po kom se depresija javlja ne postoji. Ona se ne dešava preko noći i iznenada već se najčešće postepeno razvija, kao rezultat složene mreže genetskih, bioloških, psiholoških i socijalnih faktora. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1760619832281">Kako se depresija prevazilazi? Najefikasniji put ka oporavku od depresije obično uključuje kombinaciju različitih pristupa što uključuje stručnu pomoć (psihoterapeut, psihijatar i po njegovoj proceni &#8211; lekove), razgovor sa prijateljima, porodicom i partnerom, fizička aktivnost i vežbe opuštanja, izbegavanje akohola, cigareta i psihoaktivnih supstanci. </div> <div class="schema-faq-section" id="faq-question-1760619883889">Kako psihoterapija može pomoći? Psihoterapija se pokazala kao snažan alat uz koji kroz razgovor sa terapeutom osoba uspešno prepoznaje i menja negativne obrasce razmišljanja i ponašanja, što kroz kontinuirani i posvećen rad doprinosi i izlasku iz depresivnih epizoda. Adekvatnu podršku možete potražiti na <a href="https://www.selfnest.com/" target="_blank" rel="noreferrer noopener">Slefnest platformi</a>. </div> </div>



Ako osećate da depresija preplavljuje vaš svakodnevni život i otežava normalno funkcionisanje, razgovor sa psihoterapeutom može biti važan korak.&nbsp;



<a href="https://app.selfnest.com/register?_gl=1*wchybd*_gcl_au*OTgxODMzODgwLjE3NTg3MDM1NTI.*_ga*Njk4MzUxMjYxLjE3NDE3ODA1NzA.*_ga_JPBYYSY42B*czE3NjA2MDkxOTUkbzIxMyRnMSR0MTc2MDYxMjEzMyRqNTAkbDAkaDA.">Selfnest platforma</a> nudi podršku <a href="https://www.selfnest.com/blog/selfnest-psihoterapeuti">stručnih terapeuta</a> različitih usmerenja, sa kojima možete razgovoarati online, odakle god se osećate udobno i sigurno.&nbsp;



Biti sebi podrška, nekada znači potražiti je od drugih.

Šta je depresija, koji su simptomi i kako je prevazići?

<h3 class="wp-block-heading">Usamljenost i ja</h3>



Usamljenost nije isto što i samoća. Samoća je naš izbor &#8211; vreme koje provodimo sami i koje nam prija. Usamljenost, s druge strane, ne biramo. To je osećaj koji zahvata celo biće &#8211; kada ste sa drugima, a ipak se osećate samima. Kao da ste u kući bez vrata, prozora i vazduha &#8211; gušite se, a niko vas ne vidi i ne čuje.



Usamljenost se često oglašava kroz <a href="https://www.selfnest.com/blog/psihosomatska-oboljenja-blog">telo</a> pre nego kroz misli. Napetost u ramenima, stezanje u grudima ili osećaj težine u stomaku su signali koje telo šalje da mu treba pažnja i kontakt. Ako joj pristupimo s nežnošću, usamljenost može postati prostor da bolje upoznamo sebe i ono što nam zaista prija.







<h3 class="wp-block-heading">Kako nastaje usamljenost?</h3>



Mnogi od nas odrasli su u porodicama gde nisu dobili ono što detetu prirodno pripada &#8211; toplinu, razumevanje, osećaj da su viđeni. Roditelji su možda bili prisutni fizički, ali nedosledni ili nedostupni za detetove potrebe, nekad i povređujući svojim ponašanjem.



U takvom domu dete ne zadovolji osnovnu potrebu, a to je potreba za pripadnošću. Dete onda nauči da se povuče, da ćuti i ugasi deo sebe. Ostaje prazno i usamljeno, a ta usamljenost često o(p)staje i u odraslom dobu.



Danas, tempo života i <a href="https://www.selfnest.com/blog/psihoterapija-u-eri-inovacija-ai-vr-i-trendovi-koji-menjaju-um">tehnologija</a> dodatno jačaju osećaj izolovanosti. Stalno smo dostupni, povezani, ali površno. Skrolujemo, lajkujemo, odgovaramo, a usamljenost raste. Savremeni individualizam nas uči da &#8220;moramo sami“ &#8211; ali, čovek ne može sam. Zajedno smo, a ipak sami &#8211; to je slika današnjice.







<h3 class="wp-block-heading">Kako prepoznati usamljenost?</h3>



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="654" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Blog-Post-Usamljenost-1-1024x654.png" alt="" class="wp-image-813" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Blog-Post-Usamljenost-1-1024x654.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Blog-Post-Usamljenost-1-300x192.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Blog-Post-Usamljenost-1-768x491.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Blog-Post-Usamljenost-1-1536x982.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Blog-Post-Usamljenost-1.png 1701w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h3 class="wp-block-heading">Šta možete uraditi kada vas preplavi usamljenost?</h3>



Prvi korak je priznati da ne možete sami. Negujte male trenutke povezanosti &#8211; razgovor sa prijateljem,  šetnja, razgovor, kupka, šolja čaja, kreativna aktivnost (crtanje, <a href="https://www.youtube.com/watch?v=WhUHjhiWKp0&amp;t=2s">pisanje</a>, <a href="https://www.selfnest.com/blog/srdana-sijan-rad-na-sebi-je-najbolji-poklon-koji-mozemo-dati-i-sebi-i-svetu">igranje</a>), zagrljaj, <a href="https://www.selfnest.com/o-platformi">psihoterapija</a>, knjiga ili fizička aktivnost. Sitnice hrane osećaj pripadanja. 



Možete praktikovati i neke male rituale kada se pojavi usamljenost:



• Udahnite &#8211; tri duboka daha • Pišite pismo svom unutrašnjem detetu • Zapišite osećanja &#8211; papir može biti svedok vašeg unutrašnjeg sveta • Postavite sebi pitanje: &#8220;Kako danas mogu da budem uz sebe?“ • Podsetite se da niste krivi &#8211; usamljenost ne umanjuje vašu vrednost • Odlažite telefon makar na sat vremena







<h3 class="wp-block-heading">Umesto zaključka</h3>



I sama sam iskusila usamljenost &#8211; kada su ljudi bili oko mene, često mi je nešto nedostajalo. Pitala sam se šta to nedostaje.



Geštalt, psihoterapijski prvac koji sam završila, naučio me je da ne moram biti sama u svojoj usamljenosti, da je usamljenost signal, poruka mog unutrašnjeg sveta za pravim susretom &#8211; najpre sa sobom, pa onda sa drugima.



Kontakt je bio moj kanap spasa. I sada je. 



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="201" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Lidija-Citat-1024x201.png" alt="" class="wp-image-812" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Lidija-Citat-1024x201.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Lidija-Citat-300x59.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Lidija-Citat-768x151.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Lidija-Citat-1536x301.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Lidija-Citat.png 1666w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



 Usamljenost je znak da ti treba ono što čoveka čini čovekom: kontakt, zajednica, pripadnost. Kontakt ne znači uvek biti okružen ljudima. Često i jedan iskren razgovor, zagrljaj ili pismo prijatelju može probuditi osećaj pripadnosti.



Kontakt nas može i &#8220;ubiti“ i &#8220;(iz)lečiti“. Kada ga nema, osećamo se usamljeni, kada je prisutan i hranljiv, donosi promenu. Kontakt nije samo razmena reči &#8211; to je susret u kojem se osećamo viđeno i prepoznato za ono što jesmo: celoviti, istiniti, bez maski. 



Na kraju dana, kada ostanemo sami u četiri zida, svi vapimo za istim &#8211; da pripadamo, sebi i drugima.



Baš kao što je Martin Buber rekao: „Nema Ja bez Ti.“



 



Tekst napisala Lidija Kocić, Psiholog i geštalt psihoterapeut, član Saveza terapeuta Srbije, psihoterapeut na <a href="https://www.selfnest.com/">Selfnest platformi</a>

Zajedno sami: Usamljenost je znak potrebe za kontaktom, zajedništvom i pripadanjem

Razvoj deteta podrazumeva niz međusobno povezanih koraka. Dete uči da posmatra, osmehuje se, guče, puzi, govori, ostvaruje prva prijateljstva. Svaki od tih koraka ima svoje vreme. Kada neko od tih očekivanih koraka značajno kasni ili se razvija na neuobičajen način, govorimo o razvojnim teškoćama ili razvojnim poremećajima.



Važno je razlikovati: kašnjenje u razvoju može biti prolazno i nadoknadivo, dok razvojni poremećaj označava trajnija odstupanja koja zahtevaju stručnu procenu i podršku.



Razvojni poremećaji su odstupanja u sazrevanju deteta, koja se javljaju u određenim oblastima: govoru i jeziku, kretanju, pažnji i koncentraciji, socijalnim veštinama, učenju, ponašanju. Ponekad su zahvaćene samo pojedine funkcije, a ponekad je poremećaj širi i utiče na više aspekata detetovog razvoja.



Razvoj nije &#8220;trka“ u kojoj deca moraju stići na cilj u isto vreme, ali postoje periodi u kojima je preporučljivo da određene sposobnosti sazru. Iako postoje kritični periodi učenja kada tretmani donose najviše koristi, dete može napredovati i kasnije. Tretmanima možemo pomoći da dete dostigne maksimum svojih potencijala.



Razvojni poremećaji nisu samo &#8220;problem deteta“. Oni utiču na celu porodicu, donoseći zabrinutost, pitanja i neizvesnost. Zato je ključno da roditelji imaju i znanje i podršku, jer dete sa razvojnim poremećajem i dalje uči, raste i razvija se, samo na drugačiji način i uz više podrške.







<h3 class="wp-block-heading">Razvojni poremećaji govora i jezika</h3>



Jedan od prvih signala da razvoj ne ide očekivanim tokom često je govor. Kada dete u trećoj godini ne sklapa rečenice, ili njegov govor zvuči siromašno i nerazumljivo, roditelji se zabrinu. Međutim, odstupanja u govoru se mogu primetiti i mnogo ranije. Oko prve godine dete obično izgovori prvu funkcionalnu reč, oko 18. meseca koristi više reči, a do druge godine počinje da spaja reči u jednostavne rečenice. Ako govor potpuno izostaje ili značajno kasni u odnosu na ove tačke, to je znak za dodatnu procenu.



Razvojni poremećaji govora i jezika znače da dete sporije ili otežano usvaja jezik. Nekada ne razume dobro šta mu se kaže, nekada ne može da pronađe reči, a ponekad obe stvari idu zajedno. Uzroci mogu biti različiti: genetika, neurološki faktori, komplikacije u trudnoći ili na porođaju, kao i faktori okruženja (npr. manja izloženost govornim stimulansima u ranom periodu).



Najvažnije je da se ne čeka. Ako dete ne dostiže pomenute razvojne tačke ili značajno zaostaje za vršnjacima, vreme je za logopeda. 



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="246" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-1024x246.png" alt="" class="wp-image-803" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-1024x246.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-300x72.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-768x184.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-1536x369.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-2048x492.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h3 class="wp-block-heading">Razvojni poremećaji motornih funkcija (dispraksija)</h3>



Roditelji primete da je njihovo dete &#8220;nespretno“, stalno se sapliće, teško vozi bicikl, ne ume da zakopča dugme ili da iseče hranu. Kada te teškoće nisu samo faza, već trajniji obrazac, možemo govoriti o dispraksiji. Dete zna šta želi da uradi, ali njegov mozak i telo ne sarađuju dovoljno precizno da bi pokret bio izveden lako i tečno.



Kako razlikovati „nespretnost“ od dispraksije? 



Kod dispraksije simptomi:



<ul class="wp-block-list">
<li>traju duže od 6 meseci</li>



<li>prisutni su u različitim okruženjima (kuća, vrtić, škola)</li>



<li>značajno ometaju svakodnevne aktivnosti (npr. oblačenje, hranjenje, igru)</li>
</ul>



Prvi znaci postaju primetni u predškolskom uzrastu. Uzrok je u nezrelosti moždanih struktura koje planiraju i organizuju pokrete. Roditelji tada često čuju savet „nemoj da ga forsiraš, nespretno je“. Ali upravo je suprotno &#8211; dete treba podsticati da vežba, da se kreće, da stiče iskustvo.



Dispraksija može dovesti i do manjka samopouzdanja i socijalnih teškoća, jer dete primećuje da je drugačije od vršnjaka. Ako ne postoji podrška, može se povlačiti u sebe i izbegavati igru.



Najbolje je obratiti se defektologu, okupacionom terapeutu i psihologu. Tretman uključuje vežbe za koordinaciju, igre koje razvijaju motoriku i puno ohrabrivanja. Cilj nije da dete postane sportista, već da razvije samostalnost i samopouzdanje.







<h3 class="wp-block-heading">Specifični poremećaji školskih veština</h3>



Tek kada dete krene u školu, roditelji se nekada prvi put susretnu sa ozbiljnijim teškoćama. Dete je radoznalo i pametno, ali nikako ne uspeva da nauči da čita, piše ili računa kao njegovi vršnjaci. Prva pomisao okoline često je da je dete lenjo ili neodgovorno, ali zapravo govorimo o specifičnim poremećajima učenja. 



Disleksija &#8211; teškoće u čitanju. Dete čita sporo, preskače slova, menja slogove i teško razume pročitano. Procenjuje se da disleksija pogađa oko <a href="https://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/handle/123456789/5922/Disertacija3855.pdf">5–10% dece</a>.



Disgrafija &#8211; teškoće u pisanju. Rukopis je nečitak, slova preskače ili menja, a pisanje traje dugo i iscrpljuje. Da bi se postavila dijagnoza, dete mora imati najmanje prosečan nivo inteligencije. (IQ između 90 i 110)



Diskalkulija &#8211; poremećaj računanja. Dete meša brojeve, ne razume pojmove „više“ i „manje“, ili se muči sa osnovnim operacijama.



Disleksija i disgrafija se mogu zvanično dijagnostikovati tek od trećeg razreda osnovne škole, jer se tek tada očekuje stabilno savladano čitanje i pisanje.



Za sve ove teškoće najvažnije je da roditelji i učitelji ne optužuju dete za lenjost.



 Ako dete bude etiketirano kao „lenjo“, može izgubiti motivaciju i razviti osećaj manje vrednosti. Zato je ključno uključiti defektologa, psihologa i školu u izradu individualnog plana rada. Uz podršku i prilagođene metode, dete može uspešno savladati gradivo i razviti svoje druge snage.







<h3 class="wp-block-heading">Poremećaji iz spektra autizma</h3>



Autizam je neurorazvojni poremećaj prisutan od rođenja. Simptomi se javljaju do treće godine, perzistentni su i ometaju svakodnevni život. Nešto je<a href="https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/28545751/"> češći kod dečaka</a>.



Tri osnovna kriterijuma za dijagnostiku su:



<ul class="wp-block-list">
<li>poremećaj socijalne interakcije</li>



<li>poremećaj verbalne i neverbalne komunikacije</li>



<li>restriktivni, repetitivni i stereotipni obrasci ponašanja i interesovanja</li>
</ul>



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="246" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-1024x246.png" alt="" class="wp-image-804" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-1024x246.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-300x72.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-768x184.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-1536x369.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-2048x492.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Uzroci autizma nisu do kraja poznati. Postoje različite spekulacije koje često plaše roditelje, ali istraživanja potvrđuju da autizam ima značajnu <a href="https://magazine.columbia.edu/article/what-causes-autism-study-100000-kids-reveals-new-clues">genetsku komponentu</a>. Još uvek nije poznato tačno kako se nasleđuje i koje kombinacije gena ga uzrokuju. To znači da roditelji nisu odgovorni za njegov nastanak.



Autizam ostaje prisutan tokom celog života, ali rana i strukturisana intervencija može značajno poboljšati komunikaciju, samostalnost i socijalne veštine. U tretmanu su uključeni logoped, defektolog, psiholog, a često i okupacioni terapeut. Programi su individualizovani i usmereni na razvoj ključnih životnih veština.



Deci iz spektra potrebna je i emocionalna podrška, kao i roditeljima, kako bi našli strategije za svakodnevni život.







<h3 class="wp-block-heading">Poremećaj pažnje sa ili bez hiperaktivnosti (ADHD i ADD)</h3>



Deca sa ADHD-om često su opisivana kao &#8220;nemirna“ i &#8220;stalno u pokretu“. Iza takvog ponašanja krije se neurobiološki poremećaj koji obuhvata probleme sa pažnjom, hiperaktivnošću i impulsivnošću.



Simptomi se javljaju rano, već u predškolskom uzrastu. Razlika između &#8220;živahnog deteta“ i deteta sa ADHD-om je u tome što su kod ADHD-a simptomi stalni, prisutni u različitim okruženjima i ozbiljno ometaju funkcionisanje. Prevalenca ADHD-a kod dece procenjuje se na oko <a href="https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/17541055/">5–7% širom sveta</a>.



ADHD – uključuje nepažnju, hiperaktivnost i impulsivnost.



ADD (Attention Deficit Disorder) – označava poremećaj pažnje bez izražene hiperaktivnosti. Dete u ovom slučaju deluje mirno, ali mu pažnja kratko traje, često „odluta mislima“ i teško se organizuje. ADD se teže prepoznaje jer dete ne remeti okolinu, ali jednako otežava učenje i funkcionisanje.



Uzroci ADHD/ADD-a vezani su za specifično funkcionisanje moždanih hemijskih procesa i često imaju genetsku osnovu. ADHD nije rezultat lošeg vaspitanja.



Tretman uključuje bihejvioralne tehnike, rad sa psihologom, fizičku aktivnost i, u težim slučajevima, medikaciju koju uvodi isključivo dečji psihijatar.







<h3 class="wp-block-heading">Roditelji i stručna lica kao tim</h3>



Razvojni poremećaji predstavljaju odstupanja u razvoju deteta i zahtevaju stručno prepoznavanje i podršku. Oni se ne rešavaju sami od sebe, ali to ne znači da dete ostaje bez mogućnosti za napredak. Uz pravovremenu dijagnostiku i timski rad različitih stručnjaka &#8211; logopeda, defektologa, psihologa, pedagoga, neurologa i drugih specijalista, dete može razviti svoje potencijale.



Tretman podrazumeva da dete dobija podršku koja mu pomaže da uči, vežba i razvija svoje veštine. Logoped radi na govoru i jeziku tako što pomaže detetu da razume reči, pronađe prave reči i povezuje ih u rečenice. Defektolog i/ili pedagog razvija kognitivne i školske veštine, uči strategije za čitanje, pisanje i računanje. Psiholog pomaže detetu da razume i izrazi osećanja, gradi samopouzdanje i socijalne veštine. 



Defektolog i okupacioni terapeut rade na motoričkim sposobnostima kao štu su koordinaciji pokreta, preciznosti i samostalnosti u svakodnevnim aktivnostima. Pedijatar ili neurolog prati opšte i neurološko stanje deteta, a dečji psihijatar, po potrebi, procenjuje i uvodi medikamentni tretman. Program tretmana je individualizovan, a roditelji dobijaju savete i podršku kako bi mogli da pomognu detetu kod kuće.



Važno je naglasiti da razvojni poremećaji ne utiču samo na dete, već i na porodicu. Roditelji prolaze kroz različite faze, od šoka i poricanja, do tuge, ali i osnaživanja. <a href="https://www.selfnest.com/">Psihoterapija</a> može imati ključnu ulogu u podršci roditeljima, dok deci može pomoći u emocionalnom sazrevanju i socijalizaciji.



Ovo su stanja koja prate dete i u odraslom dobu. Tretman ne može da &#8220;izleči“, ali može da omogući bolje funkcionisanje, kvalitetniji život i razvoj potencijala.



Drugim rečima, razvojni poremećaj ne definiše dete u celini. On menja način na koji dete uči, komunicira i stupa u kontakt sa svetom, ali ne ukida mogućnost da dete pronađe svoj put. Uloga roditelja i stručnjaka je da tom putu naprave prostor, strukturu i podršku.

Razvojni poremećaji kod dece – šta roditelji treba da znaju?

Zamislite dete koje još ne govori, ali ume da prevuče prstom po tabletu i pusti sledeći crtani. Ili trogodišnjaka koji ponavlja engleske fraze iz crtanog, dok na maternjem još ne ume da složi rečenicu. Sve češće viđamo ovakve slike, i s pravom se pitamo, da li je ovo normalno?



Ekranizacija je termin koji opisuje posledice prekomernog korišćenja ekrana u najranijem uzrastu. Iako nije naučni pojam, čak se i među stručnjacima odomaćio, jer odlično imenuje ono sa čime se sve češće susreću &#8211; simptomi nalik autizmu.



Roditeljima je to dobro poznata scena: dete ne želi da jede, a onda čim upalite crtani kašika za kašikom nestaje. Ili morate da završite posao, dete je nemirno i jedini način da dobijete 20 minuta mira jeste da mu date telefon. Problem je što tih 20 minuta lako prerastu u dva sata.







<h3 class="wp-block-heading">Simptomi koji liče na autizam</h3>



Kod dece uzrasta od 0 do 5 godina, prekomerna izloženost ekranima može dovesti do simptoma kao što su:



<ul class="wp-block-list">
<li>zastoj u razvoju govora</li>



<li>slabija socijalna interakcija</li>



<li>stereotipni pokreti i ponavljajuće radnje</li>



<li>teškoće u pažnji i koncentraciji</li>
</ul>



Roditelji s pravom postaju zabrinuti, jer ove simptome treba shvatiti ozbiljno. Zbog toga je uvek preporuka da se potraži stručno mišljenje &#8211; psihologa, pedagoga, defektologa, logopeda, psihijatra ili pedijatra. Što je dete ranije i duže izloženo ekranima, posledice su izraženije. Važno je da razjasnimo &#8211; ekrani ne izazivaju autizam. Autizam je razvojni poremećaj za koji se smatra da ima snažnu genetsku osnovu. Ali ono što ekrani mogu da urade, jeste da uspore i poremete inače zdrav razvoj deteta, i da stvore sliku koja nalikuje poremećaju iz spektra autizma. Dobra vest je da kada se ekrani sklone i uvedu zdrave razvojne aktivnosti, dete često vrlo brzo napreduje.







<h3 class="wp-block-heading">Preporuke za korištenje ekrana u najranijem uzrastu</h3>



Američka pedijatrijska asocijacija jasno preporučuje da do 18tog meseca nikako ne izlažemo decu ekranima. Izuzetak je video poziv, koji dete koristi uz roditeljsku podršku. Do 5te godine vreme na ekranu se postepeno produžuje, maksimum 1 sat dnevno, uz odraslu osobu i odabir kvalitetnog i interaktivnog sadržaja.



Važno je i kada i kako dete koristi ekran:



<ul class="wp-block-list">
<li>nikada tokom hranjenja</li>



<li>nikada pre spavanja (plava svetlost remeti san)</li>



<li>nikada kao usamljenička aktivnost</li>
</ul>



Ako dete već gleda, važno je da je sadržaj primeren, kvalitetan i da odrasli učestvuju tako što komentarišu, objašnjavaju, razgovaraju.







<h3 class="wp-block-heading">Kako ekrani utiču na razvoj deteta?</h3>



Razvoj govora i pažnje &#8211; deca koja mnogo gledaju ekrane ostaju pasivna, što ih lišava vežbe da govore i slušaju. Rečenice ostaju kraće, vokabular siromašniji, a pažnja slabija.



San &#8211; svetlost i dinamika sadržaja prestimulišu i time odlažu lučenje <a href="https://my.clevelandclinic.org/health/articles/23411-melatonin">melatonina</a>, pa deca teže zaspu i češće se bude noću. Nedostatak sna dalje utiče na raspoloženje, učenje i ponašanje.



Socijalne veštine &#8211; kad ekran zamenjuje igru sa drugom decom ili razgovor sa odraslima, propušta se prilika za učenje empatije, pregovaranja i emocionalne regulacije.



Ponašanje &#8211; prekomerni ekrani povezani su sa razdražljivošću, burnim reakcijama kada se ekran oduzme i slabijom sposobnošću da se dete samo umiri.



Fizičko zdravlje &#8211; pasivno sedenje uz ekran usporava razvoj fine i grube motorike.



Svaka od ovih oblasti je ključna za zdrav razvoj u prvim godinama života.







<h3 class="wp-block-heading">Dete koje ne možemo zabaviti</h3>



Jedna od najvažnijih poruka kada govorimo o ekranima jeste: deci mora da bude dosadno.



Roditelji često misle da dete stalno mora da bude zabavljeno i angažovano. Upravo su to trenuci kada najviše dobijaju pristup ekranima, “Evo crtani da mama može nešto da obavi.”. Ali dosada je važan razvojni faktor, ona je prostor u kojem dete uči da bude kreativno, da se snađe, da izmišlja igre. U dosadi dete počinje da koristi maštu, tada štap postaje mač, kutija postaje kuća, plišana igračka dobija ulogu najboljeg prijatelja.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="203" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-1024x203.png" alt="" class="wp-image-719" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-1024x203.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-300x59.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-768x152.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-1536x304.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-2048x406.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h3 class="wp-block-heading">Roditeljska krivica i odgovornost</h3>



Čitajuci ovaj tekst, lako je upasti u osećaj <a href="https://www.selfnest.com/blog/iz-ugla-psihoterapeuta/dobar-vs-los-stil-majcinstva">krivice</a>. Realnost je da život nosi tempo u kojem je teško odoleti iskušenju ekrana. Dete plače, nervozno je, a crtani sve rešava za sekund. I to je normalno. Niste krivi, ali jeste odgovorni. Odgovorni ste da se informišete, da pravite svesne izbore i da svom detetu omogućite prostor za zdrav razvoj. Ipak su današnji roditelji nekadašnja deca koja nisu odrasla uz ekrane i nedostatak ovog iskustva čini da pred ovim izazovom često osećate nesigurnost. 



Ekrani jesu deo života i tu će ostati. Naša deca će ih svakako koristiti, u školi, na poslu, u svakodnevici. Ali nema potrebe da žurimo. Prve godine života nisu vreme za ekrane, one su vreme za igru, pokret, dosadu, smeh, pokušaje i greške.



Ako primetite da vaše dete pokazuje simptome koji vas brinu, obratite se <a href="https://www.selfnest.com/o-platformi">stručnjaku</a>. Ako osećate da je ekran &#8220;preuzeo“ kontrolu, uvek možete da napravite promenu, a savet sa stručnjakom vam u tome može pomoći.

Blog

Geštalt terapija – umetnost prisustva i autentičnog susreta

Rečenice kojima smo slomili generacije muškaraca i sve situacije koje to danas otkrivaju

REBT – Terapija koja nas uči da ne verujemo svemu što pomislimo

Šta je depresija, koji su simptomi i kako je prevazići?

Zajedno sami: Usamljenost je znak potrebe za kontaktom, zajedništvom i pripadanjem

Razvojni poremećaji kod dece – šta roditelji treba da znaju?

Ekranizacija kod dece: Uticaj ekrana na razvoj deteta i ključne preporuke za roditelje

Selfnest newsletter

“Ja nisam ono što mi se dogodilo! Ja sam ono što biram da postanem.“