<h3 class="wp-block-heading">Usamljenost i ja</h3>



Usamljenost nije isto što i samoća. Samoća je naš izbor &#8211; vreme koje provodimo sami i koje nam prija. Usamljenost, s druge strane, ne biramo. To je osećaj koji zahvata celo biće &#8211; kada ste sa drugima, a ipak se osećate samima. Kao da ste u kući bez vrata, prozora i vazduha &#8211; gušite se, a niko vas ne vidi i ne čuje.



Usamljenost se često oglašava kroz <a href="https://www.selfnest.com/blog/psihosomatska-oboljenja-blog">telo</a> pre nego kroz misli. Napetost u ramenima, stezanje u grudima ili osećaj težine u stomaku su signali koje telo šalje da mu treba pažnja i kontakt. Ako joj pristupimo s nežnošću, usamljenost može postati prostor da bolje upoznamo sebe i ono što nam zaista prija.







<h3 class="wp-block-heading">Kako nastaje usamljenost?</h3>



Mnogi od nas odrasli su u porodicama gde nisu dobili ono što detetu prirodno pripada &#8211; toplinu, razumevanje, osećaj da su viđeni. Roditelji su možda bili prisutni fizički, ali nedosledni ili nedostupni za detetove potrebe, nekad i povređujući svojim ponašanjem.



U takvom domu dete ne zadovolji osnovnu potrebu, a to je potreba za pripadnošću. Dete onda nauči da se povuče, da ćuti i ugasi deo sebe. Ostaje prazno i usamljeno, a ta usamljenost često o(p)staje i u odraslom dobu.



Danas, tempo života i <a href="https://www.selfnest.com/blog/psihoterapija-u-eri-inovacija-ai-vr-i-trendovi-koji-menjaju-um">tehnologija</a> dodatno jačaju osećaj izolovanosti. Stalno smo dostupni, povezani, ali površno. Skrolujemo, lajkujemo, odgovaramo, a usamljenost raste. Savremeni individualizam nas uči da &#8220;moramo sami“ &#8211; ali, čovek ne može sam. Zajedno smo, a ipak sami &#8211; to je slika današnjice.







<h3 class="wp-block-heading">Kako prepoznati usamljenost?</h3>



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="654" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Blog-Post-Usamljenost-1-1024x654.png" alt="" class="wp-image-813" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Blog-Post-Usamljenost-1-1024x654.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Blog-Post-Usamljenost-1-300x192.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Blog-Post-Usamljenost-1-768x491.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Blog-Post-Usamljenost-1-1536x982.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Blog-Post-Usamljenost-1.png 1701w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h3 class="wp-block-heading">Šta možete uraditi kada vas preplavi usamljenost?</h3>



Prvi korak je priznati da ne možete sami. Negujte male trenutke povezanosti &#8211; razgovor sa prijateljem,  šetnja, razgovor, kupka, šolja čaja, kreativna aktivnost (crtanje, <a href="https://www.youtube.com/watch?v=WhUHjhiWKp0&amp;t=2s">pisanje</a>, <a href="https://www.selfnest.com/blog/srdana-sijan-rad-na-sebi-je-najbolji-poklon-koji-mozemo-dati-i-sebi-i-svetu">igranje</a>), zagrljaj, <a href="https://www.selfnest.com/o-platformi">psihoterapija</a>, knjiga ili fizička aktivnost. Sitnice hrane osećaj pripadanja. 



Možete praktikovati i neke male rituale kada se pojavi usamljenost:



• Udahnite &#8211; tri duboka daha • Pišite pismo svom unutrašnjem detetu • Zapišite osećanja &#8211; papir može biti svedok vašeg unutrašnjeg sveta • Postavite sebi pitanje: &#8220;Kako danas mogu da budem uz sebe?“ • Podsetite se da niste krivi &#8211; usamljenost ne umanjuje vašu vrednost • Odlažite telefon makar na sat vremena







<h3 class="wp-block-heading">Umesto zaključka</h3>



I sama sam iskusila usamljenost &#8211; kada su ljudi bili oko mene, često mi je nešto nedostajalo. Pitala sam se šta to nedostaje.



Geštalt, psihoterapijski prvac koji sam završila, naučio me je da ne moram biti sama u svojoj usamljenosti, da je usamljenost signal, poruka mog unutrašnjeg sveta za pravim susretom &#8211; najpre sa sobom, pa onda sa drugima.



Kontakt je bio moj kanap spasa. I sada je. 



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="201" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Lidija-Citat-1024x201.png" alt="" class="wp-image-812" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Lidija-Citat-1024x201.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Lidija-Citat-300x59.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Lidija-Citat-768x151.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Lidija-Citat-1536x301.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/10/Lidija-Citat.png 1666w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



 Usamljenost je znak da ti treba ono što čoveka čini čovekom: kontakt, zajednica, pripadnost. Kontakt ne znači uvek biti okružen ljudima. Često i jedan iskren razgovor, zagrljaj ili pismo prijatelju može probuditi osećaj pripadnosti.



Kontakt nas može i &#8220;ubiti“ i &#8220;(iz)lečiti“. Kada ga nema, osećamo se usamljeni, kada je prisutan i hranljiv, donosi promenu. Kontakt nije samo razmena reči &#8211; to je susret u kojem se osećamo viđeno i prepoznato za ono što jesmo: celoviti, istiniti, bez maski. 



Na kraju dana, kada ostanemo sami u četiri zida, svi vapimo za istim &#8211; da pripadamo, sebi i drugima.



Baš kao što je Martin Buber rekao: „Nema Ja bez Ti.“



 



Tekst napisala Lidija Kocić, Psiholog i geštalt psihoterapeut, član Saveza terapeuta Srbije, psihoterapeut na <a href="https://www.selfnest.com/">Selfnest platformi</a>

Zajedno sami: Usamljenost je znak potrebe za kontaktom, zajedništvom i pripadanjem

Razvoj deteta podrazumeva niz međusobno povezanih koraka. Dete uči da posmatra, osmehuje se, guče, puzi, govori, ostvaruje prva prijateljstva. Svaki od tih koraka ima svoje vreme. Kada neko od tih očekivanih koraka značajno kasni ili se razvija na neuobičajen način, govorimo o razvojnim teškoćama ili razvojnim poremećajima.



Važno je razlikovati: kašnjenje u razvoju može biti prolazno i nadoknadivo, dok razvojni poremećaj označava trajnija odstupanja koja zahtevaju stručnu procenu i podršku.



Razvojni poremećaji su odstupanja u sazrevanju deteta, koja se javljaju u određenim oblastima: govoru i jeziku, kretanju, pažnji i koncentraciji, socijalnim veštinama, učenju, ponašanju. Ponekad su zahvaćene samo pojedine funkcije, a ponekad je poremećaj širi i utiče na više aspekata detetovog razvoja.



Razvoj nije &#8220;trka“ u kojoj deca moraju stići na cilj u isto vreme, ali postoje periodi u kojima je preporučljivo da određene sposobnosti sazru. Iako postoje kritični periodi učenja kada tretmani donose najviše koristi, dete može napredovati i kasnije. Tretmanima možemo pomoći da dete dostigne maksimum svojih potencijala.



Razvojni poremećaji nisu samo &#8220;problem deteta“. Oni utiču na celu porodicu, donoseći zabrinutost, pitanja i neizvesnost. Zato je ključno da roditelji imaju i znanje i podršku, jer dete sa razvojnim poremećajem i dalje uči, raste i razvija se, samo na drugačiji način i uz više podrške.







<h3 class="wp-block-heading">Razvojni poremećaji govora i jezika</h3>



Jedan od prvih signala da razvoj ne ide očekivanim tokom često je govor. Kada dete u trećoj godini ne sklapa rečenice, ili njegov govor zvuči siromašno i nerazumljivo, roditelji se zabrinu. Međutim, odstupanja u govoru se mogu primetiti i mnogo ranije. Oko prve godine dete obično izgovori prvu funkcionalnu reč, oko 18. meseca koristi više reči, a do druge godine počinje da spaja reči u jednostavne rečenice. Ako govor potpuno izostaje ili značajno kasni u odnosu na ove tačke, to je znak za dodatnu procenu.



Razvojni poremećaji govora i jezika znače da dete sporije ili otežano usvaja jezik. Nekada ne razume dobro šta mu se kaže, nekada ne može da pronađe reči, a ponekad obe stvari idu zajedno. Uzroci mogu biti različiti: genetika, neurološki faktori, komplikacije u trudnoći ili na porođaju, kao i faktori okruženja (npr. manja izloženost govornim stimulansima u ranom periodu).



Najvažnije je da se ne čeka. Ako dete ne dostiže pomenute razvojne tačke ili značajno zaostaje za vršnjacima, vreme je za logopeda. 



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="246" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-1024x246.png" alt="" class="wp-image-803" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-1024x246.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-300x72.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-768x184.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-1536x369.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-1-2048x492.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h3 class="wp-block-heading">Razvojni poremećaji motornih funkcija (dispraksija)</h3>



Roditelji primete da je njihovo dete &#8220;nespretno“, stalno se sapliće, teško vozi bicikl, ne ume da zakopča dugme ili da iseče hranu. Kada te teškoće nisu samo faza, već trajniji obrazac, možemo govoriti o dispraksiji. Dete zna šta želi da uradi, ali njegov mozak i telo ne sarađuju dovoljno precizno da bi pokret bio izveden lako i tečno.



Kako razlikovati „nespretnost“ od dispraksije? 



Kod dispraksije simptomi:



<ul class="wp-block-list">
<li>traju duže od 6 meseci</li>



<li>prisutni su u različitim okruženjima (kuća, vrtić, škola)</li>



<li>značajno ometaju svakodnevne aktivnosti (npr. oblačenje, hranjenje, igru)</li>
</ul>



Prvi znaci postaju primetni u predškolskom uzrastu. Uzrok je u nezrelosti moždanih struktura koje planiraju i organizuju pokrete. Roditelji tada često čuju savet „nemoj da ga forsiraš, nespretno je“. Ali upravo je suprotno &#8211; dete treba podsticati da vežba, da se kreće, da stiče iskustvo.



Dispraksija može dovesti i do manjka samopouzdanja i socijalnih teškoća, jer dete primećuje da je drugačije od vršnjaka. Ako ne postoji podrška, može se povlačiti u sebe i izbegavati igru.



Najbolje je obratiti se defektologu, okupacionom terapeutu i psihologu. Tretman uključuje vežbe za koordinaciju, igre koje razvijaju motoriku i puno ohrabrivanja. Cilj nije da dete postane sportista, već da razvije samostalnost i samopouzdanje.







<h3 class="wp-block-heading">Specifični poremećaji školskih veština</h3>



Tek kada dete krene u školu, roditelji se nekada prvi put susretnu sa ozbiljnijim teškoćama. Dete je radoznalo i pametno, ali nikako ne uspeva da nauči da čita, piše ili računa kao njegovi vršnjaci. Prva pomisao okoline često je da je dete lenjo ili neodgovorno, ali zapravo govorimo o specifičnim poremećajima učenja. 



Disleksija &#8211; teškoće u čitanju. Dete čita sporo, preskače slova, menja slogove i teško razume pročitano. Procenjuje se da disleksija pogađa oko <a href="https://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/handle/123456789/5922/Disertacija3855.pdf">5–10% dece</a>.



Disgrafija &#8211; teškoće u pisanju. Rukopis je nečitak, slova preskače ili menja, a pisanje traje dugo i iscrpljuje. Da bi se postavila dijagnoza, dete mora imati najmanje prosečan nivo inteligencije. (IQ između 90 i 110)



Diskalkulija &#8211; poremećaj računanja. Dete meša brojeve, ne razume pojmove „više“ i „manje“, ili se muči sa osnovnim operacijama.



Disleksija i disgrafija se mogu zvanično dijagnostikovati tek od trećeg razreda osnovne škole, jer se tek tada očekuje stabilno savladano čitanje i pisanje.



Za sve ove teškoće najvažnije je da roditelji i učitelji ne optužuju dete za lenjost.



 Ako dete bude etiketirano kao „lenjo“, može izgubiti motivaciju i razviti osećaj manje vrednosti. Zato je ključno uključiti defektologa, psihologa i školu u izradu individualnog plana rada. Uz podršku i prilagođene metode, dete može uspešno savladati gradivo i razviti svoje druge snage.







<h3 class="wp-block-heading">Poremećaji iz spektra autizma</h3>



Autizam je neurorazvojni poremećaj prisutan od rođenja. Simptomi se javljaju do treće godine, perzistentni su i ometaju svakodnevni život. Nešto je<a href="https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/28545751/"> češći kod dečaka</a>.



Tri osnovna kriterijuma za dijagnostiku su:



<ul class="wp-block-list">
<li>poremećaj socijalne interakcije</li>



<li>poremećaj verbalne i neverbalne komunikacije</li>



<li>restriktivni, repetitivni i stereotipni obrasci ponašanja i interesovanja</li>
</ul>



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="246" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-1024x246.png" alt="" class="wp-image-804" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-1024x246.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-300x72.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-768x184.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-1536x369.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/09/baner-2-2048x492.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Uzroci autizma nisu do kraja poznati. Postoje različite spekulacije koje često plaše roditelje, ali istraživanja potvrđuju da autizam ima značajnu <a href="https://magazine.columbia.edu/article/what-causes-autism-study-100000-kids-reveals-new-clues">genetsku komponentu</a>. Još uvek nije poznato tačno kako se nasleđuje i koje kombinacije gena ga uzrokuju. To znači da roditelji nisu odgovorni za njegov nastanak.



Autizam ostaje prisutan tokom celog života, ali rana i strukturisana intervencija može značajno poboljšati komunikaciju, samostalnost i socijalne veštine. U tretmanu su uključeni logoped, defektolog, psiholog, a često i okupacioni terapeut. Programi su individualizovani i usmereni na razvoj ključnih životnih veština.



Deci iz spektra potrebna je i emocionalna podrška, kao i roditeljima, kako bi našli strategije za svakodnevni život.







<h3 class="wp-block-heading">Poremećaj pažnje sa ili bez hiperaktivnosti (ADHD i ADD)</h3>



Deca sa ADHD-om često su opisivana kao &#8220;nemirna“ i &#8220;stalno u pokretu“. Iza takvog ponašanja krije se neurobiološki poremećaj koji obuhvata probleme sa pažnjom, hiperaktivnošću i impulsivnošću.



Simptomi se javljaju rano, već u predškolskom uzrastu. Razlika između &#8220;živahnog deteta“ i deteta sa ADHD-om je u tome što su kod ADHD-a simptomi stalni, prisutni u različitim okruženjima i ozbiljno ometaju funkcionisanje. Prevalenca ADHD-a kod dece procenjuje se na oko <a href="https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/17541055/">5–7% širom sveta</a>.



ADHD – uključuje nepažnju, hiperaktivnost i impulsivnost.



ADD (Attention Deficit Disorder) – označava poremećaj pažnje bez izražene hiperaktivnosti. Dete u ovom slučaju deluje mirno, ali mu pažnja kratko traje, često „odluta mislima“ i teško se organizuje. ADD se teže prepoznaje jer dete ne remeti okolinu, ali jednako otežava učenje i funkcionisanje.



Uzroci ADHD/ADD-a vezani su za specifično funkcionisanje moždanih hemijskih procesa i često imaju genetsku osnovu. ADHD nije rezultat lošeg vaspitanja.



Tretman uključuje bihejvioralne tehnike, rad sa psihologom, fizičku aktivnost i, u težim slučajevima, medikaciju koju uvodi isključivo dečji psihijatar.







<h3 class="wp-block-heading">Roditelji i stručna lica kao tim</h3>



Razvojni poremećaji predstavljaju odstupanja u razvoju deteta i zahtevaju stručno prepoznavanje i podršku. Oni se ne rešavaju sami od sebe, ali to ne znači da dete ostaje bez mogućnosti za napredak. Uz pravovremenu dijagnostiku i timski rad različitih stručnjaka &#8211; logopeda, defektologa, psihologa, pedagoga, neurologa i drugih specijalista, dete može razviti svoje potencijale.



Tretman podrazumeva da dete dobija podršku koja mu pomaže da uči, vežba i razvija svoje veštine. Logoped radi na govoru i jeziku tako što pomaže detetu da razume reči, pronađe prave reči i povezuje ih u rečenice. Defektolog i/ili pedagog razvija kognitivne i školske veštine, uči strategije za čitanje, pisanje i računanje. Psiholog pomaže detetu da razume i izrazi osećanja, gradi samopouzdanje i socijalne veštine. 



Defektolog i okupacioni terapeut rade na motoričkim sposobnostima kao štu su koordinaciji pokreta, preciznosti i samostalnosti u svakodnevnim aktivnostima. Pedijatar ili neurolog prati opšte i neurološko stanje deteta, a dečji psihijatar, po potrebi, procenjuje i uvodi medikamentni tretman. Program tretmana je individualizovan, a roditelji dobijaju savete i podršku kako bi mogli da pomognu detetu kod kuće.



Važno je naglasiti da razvojni poremećaji ne utiču samo na dete, već i na porodicu. Roditelji prolaze kroz različite faze, od šoka i poricanja, do tuge, ali i osnaživanja. <a href="https://www.selfnest.com/">Psihoterapija</a> može imati ključnu ulogu u podršci roditeljima, dok deci može pomoći u emocionalnom sazrevanju i socijalizaciji.



Ovo su stanja koja prate dete i u odraslom dobu. Tretman ne može da &#8220;izleči“, ali može da omogući bolje funkcionisanje, kvalitetniji život i razvoj potencijala.



Drugim rečima, razvojni poremećaj ne definiše dete u celini. On menja način na koji dete uči, komunicira i stupa u kontakt sa svetom, ali ne ukida mogućnost da dete pronađe svoj put. Uloga roditelja i stručnjaka je da tom putu naprave prostor, strukturu i podršku.

Razvojni poremećaji kod dece – šta roditelji treba da znaju?

Zamislite dete koje još ne govori, ali ume da prevuče prstom po tabletu i pusti sledeći crtani. Ili trogodišnjaka koji ponavlja engleske fraze iz crtanog, dok na maternjem još ne ume da složi rečenicu. Sve češće viđamo ovakve slike, i s pravom se pitamo, da li je ovo normalno?



Ekranizacija je termin koji opisuje posledice prekomernog korišćenja ekrana u najranijem uzrastu. Iako nije naučni pojam, čak se i među stručnjacima odomaćio, jer odlično imenuje ono sa čime se sve češće susreću &#8211; simptomi nalik autizmu.



Roditeljima je to dobro poznata scena: dete ne želi da jede, a onda čim upalite crtani kašika za kašikom nestaje. Ili morate da završite posao, dete je nemirno i jedini način da dobijete 20 minuta mira jeste da mu date telefon. Problem je što tih 20 minuta lako prerastu u dva sata.







<h3 class="wp-block-heading">Simptomi koji liče na autizam</h3>



Kod dece uzrasta od 0 do 5 godina, prekomerna izloženost ekranima može dovesti do simptoma kao što su:



<ul class="wp-block-list">
<li>zastoj u razvoju govora</li>



<li>slabija socijalna interakcija</li>



<li>stereotipni pokreti i ponavljajuće radnje</li>



<li>teškoće u pažnji i koncentraciji</li>
</ul>



Roditelji s pravom postaju zabrinuti, jer ove simptome treba shvatiti ozbiljno. Zbog toga je uvek preporuka da se potraži stručno mišljenje &#8211; psihologa, pedagoga, defektologa, logopeda, psihijatra ili pedijatra. Što je dete ranije i duže izloženo ekranima, posledice su izraženije. Važno je da razjasnimo &#8211; ekrani ne izazivaju autizam. Autizam je razvojni poremećaj za koji se smatra da ima snažnu genetsku osnovu. Ali ono što ekrani mogu da urade, jeste da uspore i poremete inače zdrav razvoj deteta, i da stvore sliku koja nalikuje poremećaju iz spektra autizma. Dobra vest je da kada se ekrani sklone i uvedu zdrave razvojne aktivnosti, dete često vrlo brzo napreduje.







<h3 class="wp-block-heading">Preporuke za korištenje ekrana u najranijem uzrastu</h3>



Američka pedijatrijska asocijacija jasno preporučuje da do 18tog meseca nikako ne izlažemo decu ekranima. Izuzetak je video poziv, koji dete koristi uz roditeljsku podršku. Do 5te godine vreme na ekranu se postepeno produžuje, maksimum 1 sat dnevno, uz odraslu osobu i odabir kvalitetnog i interaktivnog sadržaja.



Važno je i kada i kako dete koristi ekran:



<ul class="wp-block-list">
<li>nikada tokom hranjenja</li>



<li>nikada pre spavanja (plava svetlost remeti san)</li>



<li>nikada kao usamljenička aktivnost</li>
</ul>



Ako dete već gleda, važno je da je sadržaj primeren, kvalitetan i da odrasli učestvuju tako što komentarišu, objašnjavaju, razgovaraju.







<h3 class="wp-block-heading">Kako ekrani utiču na razvoj deteta?</h3>



Razvoj govora i pažnje &#8211; deca koja mnogo gledaju ekrane ostaju pasivna, što ih lišava vežbe da govore i slušaju. Rečenice ostaju kraće, vokabular siromašniji, a pažnja slabija.



San &#8211; svetlost i dinamika sadržaja prestimulišu i time odlažu lučenje <a href="https://my.clevelandclinic.org/health/articles/23411-melatonin">melatonina</a>, pa deca teže zaspu i češće se bude noću. Nedostatak sna dalje utiče na raspoloženje, učenje i ponašanje.



Socijalne veštine &#8211; kad ekran zamenjuje igru sa drugom decom ili razgovor sa odraslima, propušta se prilika za učenje empatije, pregovaranja i emocionalne regulacije.



Ponašanje &#8211; prekomerni ekrani povezani su sa razdražljivošću, burnim reakcijama kada se ekran oduzme i slabijom sposobnošću da se dete samo umiri.



Fizičko zdravlje &#8211; pasivno sedenje uz ekran usporava razvoj fine i grube motorike.



Svaka od ovih oblasti je ključna za zdrav razvoj u prvim godinama života.







<h3 class="wp-block-heading">Dete koje ne možemo zabaviti</h3>



Jedna od najvažnijih poruka kada govorimo o ekranima jeste: deci mora da bude dosadno.



Roditelji često misle da dete stalno mora da bude zabavljeno i angažovano. Upravo su to trenuci kada najviše dobijaju pristup ekranima, “Evo crtani da mama može nešto da obavi.”. Ali dosada je važan razvojni faktor, ona je prostor u kojem dete uči da bude kreativno, da se snađe, da izmišlja igre. U dosadi dete počinje da koristi maštu, tada štap postaje mač, kutija postaje kuća, plišana igračka dobija ulogu najboljeg prijatelja.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="203" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-1024x203.png" alt="" class="wp-image-719" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-1024x203.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-300x59.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-768x152.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-1536x304.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1.09.2025-Blog-Ekranizacija-kod-dece-2048x406.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h3 class="wp-block-heading">Roditeljska krivica i odgovornost</h3>



Čitajuci ovaj tekst, lako je upasti u osećaj <a href="https://www.selfnest.com/blog/iz-ugla-psihoterapeuta/dobar-vs-los-stil-majcinstva">krivice</a>. Realnost je da život nosi tempo u kojem je teško odoleti iskušenju ekrana. Dete plače, nervozno je, a crtani sve rešava za sekund. I to je normalno. Niste krivi, ali jeste odgovorni. Odgovorni ste da se informišete, da pravite svesne izbore i da svom detetu omogućite prostor za zdrav razvoj. Ipak su današnji roditelji nekadašnja deca koja nisu odrasla uz ekrane i nedostatak ovog iskustva čini da pred ovim izazovom često osećate nesigurnost. 



Ekrani jesu deo života i tu će ostati. Naša deca će ih svakako koristiti, u školi, na poslu, u svakodnevici. Ali nema potrebe da žurimo. Prve godine života nisu vreme za ekrane, one su vreme za igru, pokret, dosadu, smeh, pokušaje i greške.



Ako primetite da vaše dete pokazuje simptome koji vas brinu, obratite se <a href="https://www.selfnest.com/o-platformi">stručnjaku</a>. Ako osećate da je ekran &#8220;preuzeo“ kontrolu, uvek možete da napravite promenu, a savet sa stručnjakom vam u tome može pomoći.

Ekranizacija kod dece: Uticaj ekrana na razvoj deteta i ključne preporuke za roditelje

Skup ideja, uverenja i emocija koje deluju iz nesvesnog i utiču na naše ponašanje, kogniciju i osećanja, Jung je nazvao kompleksima. U eksperimentu asocijacija, uticaja određenih reči na doživljaje, pokazao je da u sebi nosimo nesvesne sadržaje koji mogu izazvati jaku emocionalnu reakciju i oblikovati naša ponašanja.



Psihologija i psihoterapija komplekse posmatraju kao važne pokazatelje odnosa prema sebi i drugima. Iako je teško priznati da svako u sebi nosi neki kompleks, to je neophodno kako bismo sebe i druge pravilno razumeli i zaista prihvatili.







<h4 class="wp-block-heading">Kako nastaju kompleksi?</h4>



Sa kompleksima se ne rađamo već ih stičemo i moguće ih je grupisati u:



<ul class="wp-block-list">
<li>Lične &#8211; koji se razviju kroz specifično iskustvo svake osobe</li>
</ul>



Primer: Dete koje su zadirkivali u školi može da razvije kompleks niže vrednosti, a osoba koja je imala uspeha u mladosti kompleks više vrednosti.



<ul class="wp-block-list">
<li>Porodične &#8211; koji su <a href="https://www.selfnest.com/blog/iz-ugla-psihoterapeuta/dobar-vs-los-stil-majcinstva" target="_blank" rel="noreferrer noopener">rezultat vaspitanja</a> ili dečijeg ugledanja na roditelje</li>
</ul>



Primer: ako se otac ili majka plaše pasa, vrlo je moguće da će i dete usvojiti isti strah.



<ul class="wp-block-list">
<li>Društvene ili kulturološke &#8211; koji su najviše povezani s predrasudama</li>
</ul>



Primer: verovanje da su neke nacije superiornije ili da <a href="https://www.selfnest.com/blog/iz-ugla-psihoterapeuta/zasto-muskarci-ne-bi-trebalo-da-cute" target="_blank" rel="noreferrer noopener">muškarci ne plaču</a> oblikuje ponašanja i utiče na samopouzdanje.



<ul class="wp-block-list">
<li>Generacijske &#8211; koji su posledica traumatičnog iskustva koje je doživela cela generacija ljudi </li>
</ul>



Primer: rat ostavlja trag kroz kolektivni kompleks mržnje i netrpeljivosti prema „neprijatelju“ čak i godinama nakon što je sukob prestao.*







<h4 class="wp-block-heading">Da li smo dovoljno dobri?</h4>



Iako su u  literaturi najpoznatiji <a href="https://www.facebook.com/psihoterapijadostupnasvima/photos/edipov-kompleks-je-termin-koji-je-uveo-frojd-u-svojoj-teoriji-psihoseksualnog-ra/809895054609469/" target="_blank" rel="noreferrer noopener">Edipov</a> i Elektrin kompleks, u svakodnevnom životu to su kompleksi koji se tiču vrednovanja sebe:



<ul class="wp-block-list">
<li>Kompleks niže vrednosti doživljaj da smo manje vredni od drugih.</li>



<li>Kompleks više vrednosti doživljaj da smo bolji od drugih.</li>
</ul>



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="576" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1-1024x576.png" alt="" class="wp-image-704" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1-1024x576.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1-300x169.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1-768x432.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1-1536x864.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/1-2048x1152.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h4 class="wp-block-heading">Odakle potiču kompeksi?</h4>



I kompleks niže vrednosti i kompleks više vrednosti potiču iz istog mesta &#8211; osećaja duboke nesigurnosti i neadekvatnosti. Iz straha da nismo dovoljno dobri i poruka koje nam šalju:



<ul class="wp-block-list">
<li>Porodica – nedostatkom podrške, konstantnom kritikom i upoređivanjem sa drugima, ili preteranim hvaljenjem i idealizacijom.&nbsp;</li>



<li><a href="https://www.selfnest.com/blog/roditeljstvo/anksioznost-kod-dece-uzroci-manifestacije-i-kada-se-obratiti-strucnjaku" target="_blank" rel="noreferrer noopener">Škola i društvo</a> – bez adekvatne zaštite od diskriminacije, okruženje forsira nadmetanje i šalje poruku da „nikad nisi (i nećeš biti) među najboljima“.</li>



<li>Mediji i mreže – nerealnim standardima lepote, uspeha i „savršenog života“.</li>



<li>Unutrašnji glas – ponavljajući poruke koje smo čuli kao deca i koje postaju naša unutrašnja samokritika ili samopohvala.</li>
</ul>



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="576" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/2-1024x576.png" alt="" class="wp-image-705" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/2-1024x576.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/2-300x169.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/2-768x432.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/2-1536x864.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/2-2048x1152.png 2048w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>







<h4 class="wp-block-heading">Kako kompleksi utiču na odnose?</h4>



U oba slučaja odnosi sa drugima najčešće su površni, napeti i neretko toksični.



<ul class="wp-block-list">
<li>Osobe sa kompleksom niže vrednosti najčešće se povlače ili ulaze u odnose&nbsp; iz pozicije zavisnosti i straha da budu ostavljene pa se stalno prilagođavaju i trude da udovolje drugima</li>



<li>Osobe sa kompleksom više vrednosti imaju potrebu da deluju jake, pa prikrivaju svoje slabosti i tako stvaraju distancu.&nbsp;</li>
</ul>



Neretko se kompleks više vrednosti poistovećuje sa <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/ko-su-narcisoidne-osobe-i-sta-je-narcisoidni-poremecaj" target="_blank" rel="noreferrer noopener">narcisoidnošću</a>, iako je, za razliku od kompleksa, u pitanju duboko ukorenjeni i trajni poremećaj ličnosti.







<h4 class="wp-block-heading">Kako prevazići kompleks niže ili više vrednosti?</h4>



1. Samorefleksija i svesnost



Prepoznavanje obrazaca je preduslov. Prvi korak je da priznaš sebi kada reaguješ iz osećaja manje ili više vrednosti. <a href="https://www.youtube.com/watch?v=WhUHjhiWKp0" target="_blank" rel="noreferrer noopener">Pisanje dnevnika misli,</a> rad na emocijama i posmatranje reakcija mogu pomoći.



2. Samoprihvatanje



Niko nije ni savršen ni bezvredan. Kad prihvatiš i svoje snage i slabosti, razvićeš i realnu sliku o sebi.&nbsp;



3. Briga o sebi



Razvij <a href="https://www.selfnest.com/blog/iz-ugla-psihoterapeuta/selfcare-prakse-za-svaki-dan" target="_blank" rel="noreferrer noopener">rutine koje jačaju samopouzdanje</a>, a koje uključuju fizičku aktivnost, odmor i poneki hobi. <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/poremecaji-spavanja-sta-ih-izaziva-i-kako-poboljsati-kvalitet-sna" target="_blank" rel="noreferrer noopener">Ne zaboravi da su kvalitetan san</a> i zdravi odnosi su osnova dobrog (mentalnog) zdravlja.



4. Unutrašnji dijalog



Umesto da konstantno sebe grdiš i sputavaš, probaj da kažeš: „učim i razvijam se svakog dana“. Budi sebi najveći navijač.



5. Zdravi odnosi



Okolina koja podržava i neguje autentičnost važan je korektiv unutrašnjih nesigurnosti. Okruži se kvalitetnim ljudima koji te prihvataju i od kojih možeš da učiš.



6. Psihoterapija



<a href="https://www.selfnest.com/blog/psihoterapija/sve-sto-treba-da-znate-o-psihoterapiji" target="_blank" rel="noreferrer noopener">Razgovor sa stručnjako</a><a href="https://www.selfnest.com/blog/psihoterapija/online-psihoterapija-i-njene-prednosti">m</a> pomaže da razumeš korene kompleksa i izgradiš zdravije obrasce mišljenja i ponašanja.







Kompleksi niže i više vrednosti nisu nešto što nas određuje zauvek, već putokaz da sagledamo kakav odnos imamo prema sebi i drugima. Nažalost, mnogi teško priznaju sebi da imaju komplekse i umesto da potraže pomoć nauče da žive sa toksičnim uticajem.&nbsp;



Ipak, kompleksi nisu nešto čega treba da se stidimo nego prilika da bolje upoznamo sebe. Iza nadmenosti često se krije nesigurnost, a iza povučenosti strah od odbacivanja.&nbsp;



Najvažnije je da pronađemo balans, <a href="https://www.selfnest.com/blog/psihoterapija/sve-sto-treba-da-znate-o-psihoterapiji" target="_blank" rel="noreferrer noopener">spoznamo svoju vrednost</a> i ostanemo otvoreni, realni i autentični. Uz brigu o sebi i <a href="https://app.selfnest.com/register?_gl=1*1l7ipuf*_gcl_aw*R0NMLjE3NTQ1MDg2ODYuQ2p3S0NBanctc3ZFQmhCNkVpd0FFelNkcmhsd21Ua1hmVzdXOGNDR0c3dmVYUXB0bmpyc1VGX2I1bVZBZnBJV3RQTkUzUVpySC1nOWx4b0MyWkFRQXZEX0J3RQ..*_gcl_au*NzE1MTAzMzI1LjE3NTM2OTAzNzA.*_ga*NjgzMjYzMDguMTc0NTkxMjEwNw..*_ga_JPBYYSY42B*czE3NTYyMDEwMDkkbzEwMyRnMSR0MTc1NjIwMTY5MiRqMjckbDAkaDA." target="_blank" rel="noreferrer noopener">stručnu podršku</a> moguće je izgraditi stabilniji osećaj sopstvene vrednosti i zdravije odnose sa drugima.



<div style="height:41px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



*Koliko se na ovim prostorima nismo bavili generacijskim kompleksima i kolektivnom traumom pokazuju i rezultati <a href="https://www.sciencedirect.com/science/article/abs/pii/S0191886923000466" target="_blank" rel="noreferrer noopener">istraživanja iz 2023. </a>Iako je zaključak da kompleks niže vrednosti najčešće proističe iz unutrašnje nesigurnosti i emocionalne osetljivosti (neuroticizam), a kompleks više vrednosti iz spoljašnje potrebe za dominacijom i kontrolom, na ovim prostorima rezultati su drugačiji.



U Srbiji je primećeno da narcizam, makijavelizam i psihopatija imaju jači uticaj na razvoj kompleksa više vrednosti, nego osobine poput ekstroverzije ili neuroticizma što je slučaj u svetu.



Dug period tranzicije, nestabilnosti i ekonomske neizvesnosti često dovodi do pojačane kompetitivnosti i poređenja. Ponekad se kompleksi (i inferiornosti i superiornosti) razviju i kao strategije za preživljavanje u društvu gde postoji stalna borba za status i potvrdu.



Srbija nije tipičan kolektivistički Istok, ali ni individualistički Zapad što naše komplekse oblikuje na specifičan način. Borba između kolektivističkog mentaliteta („šta će reći drugi“ &#8211; inferiornost) i individualističke borbe za status (superiornost) mogli bi objasniti jaču izraženost oba kompleksa.



Oba kompleksa različiti su načini suočavanja sa (sopstvenim) nesigurnostima. Najbolji način da upoznate, osnažite i oslobodite sebe jeste <a href="https://app.selfnest.com/register?_gl=1*gt9mc3*_gcl_aw*R0NMLjE3NTQ1MDg2ODYuQ2p3S0NBanctc3ZFQmhCNkVpd0FFelNkcmhsd21Ua1hmVzdXOGNDR0c3dmVYUXB0bmpyc1VGX2I1bVZBZnBJV3RQTkUzUVpySC1nOWx4b0MyWkFRQXZEX0J3RQ..*_gcl_au*NzE1MTAzMzI1LjE3NTM2OTAzNzA.*_ga*NjgzMjYzMDguMTc0NTkxMjEwNw..*_ga_JPBYYSY42B*czE3NTYyMDEwMDkkbzEwMyRnMSR0MTc1NjIwMzE2OSRqMjEkbDAkaDA." target="_blank" rel="noreferrer noopener">sa stručnom osobom koja vas razume. </a>

Kompleksi niže i više vrednosti: simptomi, uzroci i kako ih prevazići

Pametne tehnologije postale su neizostavni deo naših života, unele olakšanje, ali i zabrinutost za bezbednost i mentalno zdravlje. Algoritmi prepoznaju emocije i predviđaju ponašanje preciznije nego što ga većina ljudi razume, virtuelna realnost omogućava da strah pogledamo pravo u oči, a iz senke alternativnih pokreta u medicinsku praksu vraća se regulisana upotreba psihodeličnih supstanci.







<h2 class="wp-block-heading">Veštačka inteligencija kao psihoterapijski savetnik</h2>



Većina ljudi odavno koristi aplikacije praćenje fizičke aktivnosti, spavanja, disanja ili pulsa, a platforme za psihoterapiju olakšale su pristup brizi o mentalnom zdravlju. <a href="https://www.selfnest.com/blog/psihoterapija/online-psihoterapija-i-njene-prednosti">Teleterapija</a> omogućila je da <a href="https://app.selfnest.com/register?_gl=1*fl68yq*_gcl_aw*R0NMLjE3NTQ1MDg2ODYuQ2p3S0NBanctc3ZFQmhCNkVpd0FFelNkcmhsd21Ua1hmVzdXOGNDR0c3dmVYUXB0bmpyc1VGX2I1bVZBZnBJV3RQTkUzUVpySC1nOWx4b0MyWkFRQXZEX0J3RQ..*_gcl_au*NzE1MTAzMzI1LjE3NTM2OTAzNzA.*_ga*NjgzMjYzMDguMTc0NTkxMjEwNw..*_ga_JPBYYSY42B*czE3NTUxMDQ4MTMkbzk1JGcxJHQxNzU1MTA0ODQ5JGoyNCRsMCRoMA..*_ga_3YYRFWE57F*czE3NTUxMDQ4MTMkbzMyJGcxJHQxNzU1MTA0ODQ5JGoyNCRsMCRoMA..">sa psihoterapeutom razgovaramo</a> bilo kad i bilo gde, a alati bazirani na veštačkoj inteligenciji nude incijalne procene i personalizovane planove terapije.



Bazirani na genomici, neurološkim podacima, AI analizi ponašanja, ali i kratih biografija koje svi imamo rasute po internetu, AI alati koriste se za samopomoć, emocionalnu regulaciju i preventivne intervencije.



Chatbot sistemi nude emocionalnu podršku instant u realnom vremenu, dok sofisticiraniji algoritmi analiziraju govor, tekst ili mikroekspresije kako bi otkrili rane znakove depresije, bipolarnog poremećaja ili anksioznosti.&nbsp;



<ul class="wp-block-list">
<li>MIT Lab-a objavio je da je uz pomoć veštačke inteligencije, analizom samo 1 minuta govora, kombinujući govor i izraze lica prepoznavao veliki depresivni poremećaj (MDD) sa preko 80% tačnosti</li>
</ul>



<ul class="wp-block-list">
<li><a href="https://www.sciencedirect.com/science/article/abs/pii/S016503272400661X">Analiza 18 nasumično odabranih studija</a> u kojima je učestvovalo više od 3.000 ispitanika pokazala je da AI terapeuti mogu vrlo brzo smanjiti simptome <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/anksioznost-sta-je-koji-su-simptomi-i-kako-se-prevazilazi">anksioznosti</a> i depresije &nbsp;jedna studija&nbsp; pokazala je da su rezultati chatbot terapije uporedivi sa klasičnom kriznom linijom podrške (SOS telefonima)</li>
</ul>



<ul class="wp-block-list">
<li>U SAD-u, prvi put je odobren terapijski alat protiv depresije u vidu <a href="https://time.com/7086622/depression-treatment-app-rejoyn/?utm_source=chatgpt.com">aplikacije</a>. U poređenju s medikamentima, digitalni lek Rejoyn pokazao je odlične rezultate na polju neuroplastičnosti*</li>
</ul>



*Sposobnost mozga da se menja i prilagođava po strukturi i funkciji tako što jača, slabi i stvara nove sinapse (neuronske veze) u zavisnosti od učenja, iskustava, povreda, čak i emocionalnih stanja.



Uvreženo mišljenje da su ljudi najhrabriji pred tastaturom, potvrđuje i chatbot sa kojim ljudi sve češće dele svoje probleme i <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/sta-je-strah-a-sta-fobija">strahove</a>, što otvara prostor intimnosti i slobode onima koji se ne bi otvorili pred drugom osobom.







<h2 class="wp-block-heading">VR terapija: Putovanje kroz traume</h2>



Virtuelna realnost odavno je prevazišla domen gejminga. U psihoterapiji se danas <a href="https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/31382122/">efikasno koristi</a> u tretmanu fobija, posttraumatskog sindroma i socijalne anksioznosti, tako što omogućava klijentima da se bezbedno suoče sa svojim strahovima. Umesto izlaganja stvarnoj opasnosti, VR pruža precizno dizajnirano, kontrolisano okruženje.



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="576" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-1024x576.png" alt="vr terpaija selfnest" class="wp-image-688" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-1024x576.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-300x169.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-768x432.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1-1536x864.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/08/photo-ai-1.png 1920w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Timovi programera, dizajnera i umetnika, u saradnji sa terapeutima, „kroje“ traumatična iskustva po meri svakog klijenta. U nekim aplikacijama, terapeut u realnom vremenu može pojačati intenzitet situacije (npr. povećati visinu mosta za osobu sa strahom od visine) ili je smanjiti ako primeti da klijent postaje preplavljen emocijama.



Digitalni scenografi ljudske psihe programiraju emocionalno snažne svetove u kojima se umesto re-traumatizacije stvara neutralna ili čak pozitivna uspomena.







<h2 class="wp-block-heading">Performans rituali koji menjaju um</h2>



Uprkos dostupnosti brojnih metoda (samo)pomoći, u najvećim centrima IT industrije &#8211; Silicijumskoj dolini, Berlinu i Tel Avivu ne eksperimentišu samo sa tehnologijom.



Mikrodoziranje, uzimanje subperceptivnih doza LSD-a ili psilocibina, postalo je svakodnevni ritual zaposlenih u tehnološkim kompanijama. Cilj? Povećanje fokusa, kreativnosti, produktivnosti i, naizgled, emocionalne stabilnosti.



Uprkos mnogobrojnim svedočenjima naučni <a href="https://apnews.com/article/microdosing-lsd-mushrooms-psychedelic-psilocybin-390c99ba54ef9d75727f39e2ec78fb34">dokazi ostaju neubedljivi</a> a <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/sindrom-sagorevanja">sindrom sagorevanja (burnout)</a> gorući problem u poslovnom okruženju. Pouzdan način za dugoročno očuvanje zdrave atmosfere na poslu i dobrobiti zaposlenih ostaje psihoterapija koju sve više kompanija uvodi kao <a href="https://www.selfnest.com/biznis-paketi">zdravstveni benefit</a>.



Meta-analiza iz 2024. pokazala je da mikrodoziranje nema statistički značajan efekat na raspoloženje ili kogniciju pa se efekti na psihu pripisuju placebo efektu.







<h2 class="wp-block-heading">Psihodelici u kliničkim rukama</h2>



Za razliku od mikrodoziranja, klinička upotreba psihodelika u kontrolisanim terapijskim uslovima beleži konkretne i merljive rezultate.&nbsp;



Upotreba psihodeličnih supstanci u lečenju psihičkih bolesti ima bogat ali kontroverzan istorijat. Supstance poput LSD-a i psilocibina sugerisale su obećavajuće rezultate u tretiranju depresije, anksioznosti i bolesti zavisnosti, tokom kliničkih istraživanja ‘50-ih i 60-ih godina. Zbog političkog pritiska, stigmatizacije i zloupotrebe u rekreativne svrhe, istraživanja su obustavljena i njihova upotreba zabranjena, a početkom 2000-ih, interesovanje za terapijsku upotrebu psihodelika vratilo se u medicinske institute.



U okviru studija na prestižnim institucijama (Johns Hopkins, Imperial College London i MAPS) supstance poput psilocibina i MDMA-a, u kombinaciji sa psihoterapijom, pokazuju značajne rezultate u lečenju teške depresije, PTSP-a i egzistencijalne anksioznosti kod terminalnih pacijenata.



Ipak, ključni element u ovakvim terapijama nije supstanca već struktura tretmana, psihoterapijski odnos i proces integracije. Psihodelici nisu magično rešenje. U najboljem slučaju, mogu biti katalizator, dok je <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/kako-odabrati-psihoterapeuta">psihoterapeut vodič</a> koji usmerava i podržava na putu istinske transformacije.







<h2 class="wp-block-heading">Digitalni put ka svesti: AI psihoza i druge opasnosti po mentalno zdravlje</h2>







Pozitivan trend u razvoju istraživanja <a href="https://www.selfnest.com/blog/psihoterapija/psihoterapeutski-pravci">na polju psihoterapije</a> jeste spremnost ljudi da eksprimentišu i probaju različite metode koje otvaraju prostor intimnosti i slobode, naročito onima koji se ne bi odvažili da se otvore pred drugom osobom.&nbsp;



Od poslovnog asistenta i ličnog trenera, preko emotivnog saputnika, sve do digitalnog vodiča kroz psihodelične sesije, nove metode podražavaju stare poznate ranjivosti u novim okolnostima.



Neformalni psihijatrijski termin AI psihoza još uvek nije ušao u udžbenike ali opisuje negativne psihičke efekte dugotrajne ili intenzivne interakcije sa veštačkom inteligencijom.



Iako u kliničkom smislu znači skup simptoma poput halucinacija i zabluda kod poremećaja poput šizofrenije ili bipolarnog poremećaja, AI psihoza označava novu vrstu psihološke ranjivosti nastale u digitalnom okruženju koja izaziva:



<ul class="wp-block-list">
<li>Zablude&nbsp;</li>



<li>Iskrivljena uverenja &#8211; npr. da AI ima sopstvenu svest, emocije ili namere</li>



<li>Pogoršanje postojećih mentalnih stanja kod ranjivih osoba</li>



<li>Gubitak osećaja realnosti jer AI potvrđuje korisnikova iracionalna uverenja umesto da ih ospori</li>



<li>Emocionalnu zavisnost ili čak „romantičnu vezu“ sa AI &#8211; grupa ljudi koji su u romantičnim vezama sa svojim chatbot-ovima na Redditu broji desetine hiljada ljudi</li>
</ul>



Koren problema je, nimalo iznenađujuće, u komunikaciji. AI modeli imitiraju stil korisnika, potvrđuju uverenja i često se „ulizuju“, što kod ranjivih osoba može učvrstiti pogrešne obrasce mišljenja ili ih dovesti u životnu opasnost.







<h2 class="wp-block-heading">Psihoterapija budućnosti: spoj inovacija i empatije</h2>







Danas su najpopularniji holistički i integrativni pristupi koji uključuju <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/meditacija-za-kvalitetniji-san-benefiti-i-vezbe-koje-pomazu">mindfulness</a>, somatske metode, <a href="https://www.selfnest.com/blog/ciljevi/srdana-sijan-rad-na-sebi-je-najbolji-poklon-koji-mozemo-dati-i-sebi-i-svetu">rad sa telom</a> i ishranu kontrolisanu nutricionističkim preporukama.



Iako će VR, AI, a možda i legalni psihodelici, postati svuda dostupni, zaboravite na scene iz naučno-fantastičnih filmova.&nbsp;



AI ne može zameniti dobrog psihoterapeuta jer ono što leči je ljudski odnos. Pored toga, mnoge platforme za <a href="https://www.selfnest.com/">online terapiju</a> već omogućavaju klijentima potpunu anonimnost čak i pred terapeutom.&nbsp;



AI i VR mogu postati produžetak prakse, dodatni alati za procenu, pripremu ili integraciju. Nega i mentalno zdravlje i dalje će zavisiti od empatije, poverenja i sigurnosti. Uprkos tehnologiji i supstancama, ključ dobrog zdravlja ostaje, isti autentičan, podržavajući odnos, pre svega prema sebi.

Psihoterapija u eri inovacija: AI i trendovi koji menjaju um

<h3 class="wp-block-heading">U svemu može da se pretera, pa i u zdravom životu</h3>



Šta se dešava kada briga o zdravlju pređe u opsesiju, kada ishrana i vežbanje postanu svrha sama po sebi, a ne sredstvo za kvalitetniji život?



Kako je to Paracelsus rekao još u 16. veku: Samo doza određuje da li će nešto biti otrov. Ova misao nas podseća da i ono što je naizgled korisno može postati štetno ako izgubimo meru.



<h3 class="wp-block-heading">Heltizam</h3>



Zdravlje danas nije samo stil života, već ideologija. Tako je nastao i termin heltizam. To je savremeni kult zdravlja koji promoviše mladoliko telo, besprekoran ten, savršenu ishranu i &#8220;fit“ izgled kao univerzalne simbole vitalnosti i uspeha. U našoj kulturi, taj narativ je sve prisutniji, delom zahvaljujući društvenim mrežama.



Ono što je nekada bila lična briga o sebi danas biva forma ponašanja koja se prati bez kritičkog mišljenja, najčešće u formi konzumerizma. Ko je odlučio da zdrav život znači proteinski šejk za doručak, liste zabranjenih namirnica, intenzivne treninge i rutinu nege lica skuplju od mesečne kirije?



Ako bolje razmotrimo pokazatelj “zdravog” života, videćemo da je opterećenost zdravljem ustvari potraga za večnom mladošću. Želja da se zauvek ostane mlad, lep i vitalan krije mnogo dublji <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/sta-je-strah-a-sta-fobija">strah</a>, strah od starenja, odnosno smrti. Heltizam je pokušaj da zadržimo kontrolu nad stvarima nad kojima je ne možemo imati. U svetu koji je sam po sebi prepun nesigurnosti, zdravlje postaje fokus kao stvar na koju možemo da utičemo. Ako samo budemo &#8220;dovoljno dobri“ u zdravim navikama, možda ćemo moći da pobegnemo od neizbežnog.



Strah od smrti ne izražavamo direktno,&nbsp; prikrivamo ga svakodnevnim ritualima, pravilima, odricanjima. U tom kontekstu, opsesija zdravljem postaje psihološki mehanizam odbrane. Pored benefita za naš organizam, paradoksalno, udaljava nas od stvarnog života.



<h3 class="wp-block-heading">Kad zdrava hrana prestane da bude zdrava</h3>



Ortoreksija je termin koji su prvi upotrebili Steven Bratman i David Knight 1997. godine, a odnosi se na opsesivnu potrebu za zdravom ishranom u tolikoj meri da to počinje da ugrožava svakodnevni život.



Ljudi sa ovakvim obrascem ponašanja provode mnogo vremena planirajući obroke, izbegavaju određenu hranu, osećaju grižu savesti ako pojedu nešto van svog režima ishrane i često se povlače iz društvenih situacija kako njihov režim ne bi bio narušen. Ovaj obrazac često uključuje i prekomerno vežbanje.



Ortoreksija po simptomima podseća na anoreksiju i opsesivno-kompulzivni poremećaj, ali još uvek nije zvanično prepoznata u dijagnostičkim klasifikacijama poput DSM-5 ili ICD-11. Ipak, to je ne čini manje ozbiljnom.



Važno je naglasiti da ne postoji jasna granica između naglašene brige o zdravlju i ortoreksičnog ponašanja. Najčešće se sve dešava postepeno. <a href="https://www.selfnest.com/blog/mentalno-zdravlje/anksioznost-sta-je-koji-su-simptomi-i-kako-se-prevazilazi">Anksioznost</a> i potreba za kontrolom postaju sve izraženiji, a a stroga pravila postaju izvor unutrašnje sigurnosti.



Društvo dodatno komplikuje prepoznavanje problema jer ovakve navike često dobijaju odobravanje: &#8220;Bravo, vodiš računa o sebi!“ A zapravo, osoba sve više gubi slobodu.



<h3 class="wp-block-heading">Mini upitnik za refleksiju</h3>



Ako želite da sagledate svoj odnos prema hrani i zdravlju, zapitajte se:



<figure class="wp-block-image size-large"><img loading="lazy" decoding="async" width="1024" height="386" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/07/Heltizam-1-1024x386.png" alt="" class="wp-image-668" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/07/Heltizam-1-1024x386.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/07/Heltizam-1-300x113.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/07/Heltizam-1-768x289.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/07/Heltizam-1-1536x578.png 1536w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2025/07/Heltizam-1.png 1604w" sizes="auto, (max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Što više odgovora sa „da“, to je veća verovatnoća da odnos prema hrani počinje da ograničava vašu slobodu, umesto da vam je pruža.



<h3 class="wp-block-heading">Kako psihoterapija pomaže</h3>



Kada neko dođe na <a href="https://www.selfnest.com/o-platformi">psihoterapiju</a> zbog opsesivne brige o zdravlju, u centru pažnje nije promena jelovnika. Hrana je simptom. Ispod simptoma često leže duboko ukorenjeni strahovi: od bolesti, starosti, nemoći, smrti. Opsesija zdravljem je pokušaj da se nad tim strahovima uspostavi kontrola.



Terapeutski proces podrazumeva postepeno vraćanje osećaja unutrašnje sigurnosti. Učimo kako da se nosimo sa neizvesnošću, kako da tolerišemo neprijatna osećanja, kako da budemo prisutni sa sobom i drugima bez oslanjanja na rigidna pravila.



Kroz terapiju, osoba uči da život ne mora biti savršen da bi bio vredan. Uči da se opusti, poveže, i uživa. Da jelo ponovo bude i fizička i emocionalna ishrana. Da zdravlje ne bude sredstvo kontrole, već osnova za autentičan život.



Zdrav život ne bi trebalo da bude kazna ili sistem zabrana, već prostor u kom se osećamo dobro, povezano i živo. Kada briga o zdravlju počne da nas ograničava, vreme je da zastanemo i zapitamo se od čega zaista bežimo?



Heltizam nas uči da zdravlje ima cenu, formu i pravila. 



<a href="https://www.selfnest.com/blog/intervju/volim-da-kazem-da-mi-je-terapija-otvorila-oci-intervju-sa-lazarom">Psihoterapija nas podseća</a> da zdravlje počinje iznutra. Ravnoteža, prihvatanje sopstvene nesavršenosti i život u skladu sa sobom, a ne sa spoljnim normama. Jer kada se utišamo i oslušnemo naše telo, samo će nam reći šta je zdravo.



Ne mora sve što izgleda zdravo zaista to i biti. Pitanje je da li je zdravo za vas?



Kada se utišamo i oslušnemo svoje telo, možemo početi da razlikujemo ono što nam zaista prija od onog što radimo iz straha, pritiska ili osećaja krivice. Psihoterapijski proces nam pomaže da prepoznamo te nijanse, da napravimo razliku između brige i kontrole, između autentične potrebe i unutrašnjeg pritiska. Učimo kako da izgradimo odnos sa sobom koji ne počiva na zahtevima, već na poverenju. Tada zdravlje postaje posledica unutrašnje ravnoteže, a ne sredstvo za njeno postizanje.



Ukoliko vam je potrebna podrška u uspostavljanju balansa i negovanju zdravih navika, možete o tome razgovarati sa <a href="https://www.selfnest.com/">Selfnest psihoterapeutom</a> kojeg vi odaberete.

Heltizam i ortoreksija: opsednutost zdravim životom i kako psihoterapija pomaže

Tijana Kabić master sportske psihologije, šampionka u maratonu i DJ za Selfnest otkriva kako joj znanja iz psihoterapije <a href="https://www.selfnest.com/blog/umece-samomotivacije-7-razloga-zbog-kojih-smo-nemotivisani-i-7-nacina-da-se-izborimo-sa-tim-osecajem">pomažu da balansira</a> ove naizgled nepomirljive uloge.



O clubbing kulturi kao prostoru autentičnosti i slobode.



Kako zadržati slobodno dete u sebi?



Da li je trčanje bekstvo od sebe — ili put ka sebi?



Saznajte na našem <a href="https://www.youtube.com/watch?v=UsINT3iOww8">youtube kanalu.</a>

Blog

Zajedno sami: Usamljenost je znak potrebe za kontaktom, zajedništvom i pripadanjem

Razvojni poremećaji kod dece – šta roditelji treba da znaju?

Ekranizacija kod dece: Uticaj ekrana na razvoj deteta i ključne preporuke za roditelje

Kompleksi niže i više vrednosti: simptomi, uzroci i kako ih prevazići

Psihoterapija u eri inovacija: AI i trendovi koji menjaju um

Heltizam i ortoreksija: opsednutost zdravim životom i kako psihoterapija pomaže

Clubbing, maraton i psihoterapija: Kako uspostaviti balans?

Selfnest newsletter

“Ja nisam ono što mi se dogodilo! Ja sam ono što biram da postanem.“